Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Мари ја Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миленка Станојевић а и Милијане Станојевић, обоје из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. јуна 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миленка Станојевић а и Милијане Станојевић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7845/12 од 22. маја 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миленко Станојевић и Милијана Станојевић, обоје из Београда, поднели су Уставном суду, 14. октобра 2014. године, преко пуномоћника Борислава Борозана, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци , због повреде права на правично суђење, права на имовину и права наслеђивања, зајемчених одредбама чл. 32, 58. и 59. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да је другостепени суд признао тужиљи могућност да буде члан породичног домаћинства у два стана, те да својим доприносом учествује у откупу оба стана, чиме се одступа од законског решења и постојеће судске праксе. Такође наводе да је првостепени суд исправно утврдио да тужиља није могла бити члан породичног домаћинства и свога мужа и своје ћерке, те да се из стана свог супруга иселила пре него што је стан откупљен, као и да својим радним доприносом није учествовала у смањењу цене стана пок. Д. С, али је другостепени суд ове чињенице другачије оценио.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 56802/10 од 11. маја 2012. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља С. С. тражила да се утврди да је она власник 1/2 идеалног дела трособног стана број 19 на IV спрату куће кућни број 27 у Булевару Војводе Мишића у Београду, површине 103 м2 по основу стицања у браку са сада пок. Д. С , те да се ово својинско право издвоји из његове заоставштине, док је ставом другим изреке одбијен као неоснован противтужбени захтев којим су тужени- противтужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, тражили да се утврди да тужиља, као брачни друг, нема право да наследи свог супруга - пок. Д. С. Ставом трећим изреке ове пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове спора. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је оценом исказа парничних странака и оценом садржине писмених доказа који се односе на пријаву пребивалишта тужиље и њене ћерке у Београду и адресе на којој је тужиља примала пензију, првостепени суд утврдио да је тужиља са сада пок. Д. С. засновала ванбрачну заједницу 1990. године, а брачну 1992. године, да је заједница повремено прекидана и да je у време тих прекида тужиља живела у стану своје ћерке али, по мишљењу тога суда, заједница живота између тужиље и пок. Д. С. није престала јер је тужиља у његовом стану повремено живела. Поред тога, првостепени суд је нашао да тужиља није доказала да је откупна цена спорног стана приликом обрачуна умањена за њен допринос, закључивши да због тога није могла да стекне право својине на предметном стану по основу стицања у току брака само на основу чињенице да је стан откупљен у току трајања брака јер је изостала заједница живота, вођење заједничког домаћинства и заједничко привређивање због чега је првостепени суд тужбени захтев одбио као неоснован.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7845/12 од 22. маја 2014. године, ставом првим изреке, преиначена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 56802/10 од 11. маја 2012. године у ставу првом њене изреке, тако што је усвојен тужбени захтев и утврђено да је тужиља власник 1/2 идеалног дела трособног стана број 19 на IV спрату куће кућни број 27 у Булевару Војводе Мишића у Београду, површине 103 м2 по основу стицања у браку са сада пок. Д. С , те да се ово својинско право издвоји из његове заоставштине, док је ставом другим изреке оспорене другостепене пресуде преиначена одлука о трошковима и тужени обавезани да тужиљи на име трошкова поступка солидарно исплате 636.500,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено да је оценом поново изведених доказа на расправи пред другостепним судом утврђено: да је сада пок. Д. С. по уговору о коришћењу стана од 13. јануара 1982. године био носилац станарског права на предметном стану и да у уговору о коришћењу стана ниједно лице није било уписано као члан његовог породичног домаћинства; да је тужиља са сада пок. Д. С. закључила брак 22. јануара 1992. године, а пре тога су живели у ванбрачној заједници, као и да заједничке деце нису имали, а да су тужени деца пок. Д. С. из претходног брака; да тужиља из претходног брака има ћерку која је слепо лице; да је једна ћерка пок. Д. С. пословно неспособно лице; да је уговором о откупу стана од 26. септембра 199 7. године пок. Д. С. откупио предметни стан; да је откупна цена стана по уговору износила 49.942,26 динара; да је наведена купопродајна цена требало да буде исплаћена у 120 месечних рата; да је приликом обрачуна откупне и уговорене цене стана узет, поред осталих елемената, и допринос у виду година стажа у укупном трајању од 58 година , и то радни стаж носиоца станарског права Д. С. од 36 година , шест месеци и пет дана и радни стаж његовог брачног друга - тужиље од 23 године и 15 дана, како то произилази из списа Савезне дирекције за имовину СРЈ - Савезног Министарства правде број 1/0-02-0239/0002 и потврда Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања запослених од 25. јуна 1996. године; да је 1. јула 1997. године тужиља пријавила пребивалиште на адреси у улици Булевар Војводе Мишића број 27 и да је на тој адреси тужиљи вршена исплата пензије од 21. новембра 1990. године, а од 15. септембра 1991. до 1998. године на адреси где се налази стан њене ћерке; да је ћерка тужиље добила стан у улици Краљевачкој број 82 од 18 м2, који је користила и тужиља која је уписана као члан породичног домаћинства своје ћерке по уговору од 22. априла 1991. године; да је ћерка тужиље наведени стан откупила 10. маја 1993. године и приликом обрачуна откупне цене стана није узет у обзир допринос тужиље; да је тужиља повремено живела у стану код ћерке која је слепа; да је стан који је предмет овог спора тужиља користила заједно са сада пок. Д. С, његовом неспособном ћерком и својом слепом ћерком; да је заједница Д. С. и тужиље прекидана, али не у дужем трајању и без кривице тужиље; да је заједница прекидана јер је сада пок. Д. С. у стан доводио и друге жене; да између пок. Д. С. и тужиље није постојао споразум о прекиду заједнице живота; да је пок. Д. С. преминуо 25. марта 1999. године; да се предметни стан сада налази у државини тужиље, ћерке пок. Д. С, која је носпособна и ћерке тужиље; да купопродајна цена стана није у целости исплаћена за живота пок. Д. С, већ је један део откупне цене стана тужиља отплатила по смрти пок. Д. С; да су тужиља и сада пок. Д. С. били пензионери и новац добијен по том основу су користили за подмирење заједничких потреба; да је тужиља обављала све кућевне послове и водила бригу како о својој слепој ћерки , тако и о ћерки супруга Д. С, која је неспособно лице, као и о сада пок. Д. С.
Апелациони суд је првостепену пресуду у ставу првом њене изреке преиначио и сагласно одредбама Породичног закона, утврдио да је тужиља власник 1/2 идеалног дела предметног стана по основу стицања у браку са сада пок. Д. С, те да се ово својинско право има издвојити из његове заоставштине, закључивши да је сада пок. Д. С. предметни стан, као уговорни носилац станарског права, откупио у току трајања брачне заједнице са тужиљом и да представља њихову брачну тековину. Наиме, између Д. С. и тужиље постојала је заједница живота која није никада трајно престала, иако је повремено прекидана кривицом пок. Д. С, приходе од пензија пок. Д. С. и тужиља су трошили за заједничке потребе, а приликом обрачуна откупне цене урачунат је као допринос тужиље, њен радни стаж у трајању од 23 године и 15 дана, при чему је откупна цена стана бенефицирана - нетржишна. Доносећи наведену одлуку, Апелациони суд се руководио и специфичним условима под којима се иначе врши откуп станова, као и разлозима прихватања принципа правичности да су удели брачних другова на откупљеном стану једнаки, а који су наметнули одступање од општег законског принципа, да се удео брачних другова у заједничкој имовини одређује сразмерно њиховом доприносу и свим околностима случаја.
4. Одредбама Устава, које подносиоци у уставној жалби означавају као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбом члана 321. став 1. Закона о браку и породичним односима ("Службени гласник СРС", бр. 22/80 и 11/88 и "Службени гласник РС", бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) било је прописано да имовина коју су брачни другови стекли радом у току брачне заједнице јесте њихова заједничка имовина.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) прописано је: да имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину и да имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине, односно наслеђем, поклоном или другим правним послом којим се прибављају искључива права представља његову посебну имовину (члан 168.); да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину (члан 171. став 1.).
Законом о стамбеним односима („Службени гласник СРС“, бр. 8/81, 18/81 и 38/84), који је био на снази у време доделе и закључења уговора о коришћењу предметног стана, било је прописано: да грађанин који се уселио у стан у друштвеној својини на основу уговора о коришћењу стана, стиче право да тај стан трајно користи ради задовољења личних и породичних стамбених потреба под условима утврђеним овим законом, као и да сагласно посебном закону учествује у управљању стамбеним зградама (станарско право) (члан 2. став 1.); да се корисником стана, у смислу овог закона сматрају – носилац станарског права и чланови његовог породичног домаћинства који заједно са њим станују, као и лица која су престала да буду чланови тог домаћинства а остала су у истом стану (члан 9. став 1. ).
Чланом 16. Закона о становању („Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95 и 16/97 ), који се примењивао у време откупа предметног стана, било је прописано : да је носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини, дужан да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао до дана ступања на снагу овог закона, на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом (став 1.); да је носилац права располагања дужан да омогући откуп стана под условима прописаним овим законом и брачном другу и деци рођеној у браку и ван брака, усвојеној и пасторчади, који заједно са носиоцем станарског права станују у том стану, уз писмену сагласност носиоца станарског права, с тим што се сагласност може дати само једном лицу (став 2.). Одредбом члана 20. истог закона било је прописано: да се стан откупљује под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана, а у случају захтева који су поднети пре ступања на снагу овог закона под условима на дан ступања на снагу овог закона (став 1.); да се откупна цена стана, у смислу става 1. овог члана, утврђује на основу просечне месечне зараде у Републици у месецу који претходи дану из става 1. овог члана, као и на основу старости зграде, опште погодности зграде и стана у складу са прописима (квалитет и спратност зграде, висински положај стана у згради, локација и др.) и површине стана (став 2.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, тај суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитр ерне или очигледно неосноване.
Према одредби члана 171. став 1. Породичног закона, основна претпоставка за стицање заједничке имовине у браку јесте да се ради о имовини која је стечена радом у току трајања заједнице живота у браку. Уставни суд је имао у виду и да је правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије од 21. јуна 1993. године, према којем стан који је у току трајања брака откупио један од супружника улази у режим заједничке имовине стечене у браку, заузето са ослонцем не само на одредбе тада важећег Закона о браку и породичним односима које су прописивале да се заједничком имовином брачних другова сматра имовина коју су они стекли радом, већ и с обзиром на специфичне околности у погледу услова за доделу стана на коришћење, стицање станарског права и формирање откупне цене која није била тржишна, већ законом прописана у погледу елемената на основу којих је одређивана и која је представљала погодност за купца као титулара већ стеченог права на стану.
Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду изнео уставноправно прихватљиве разлоге због којих сматра да је тужбени захтев за утврђење својинског права на стану основан. Закључак суда према коме стан представља заједничку имовину супружника је са аспекта правичности у свему прихватљив, имајући, пре свега, у виду да је другостепени суд јасно навео да ј е између тужиље и пок. Д. С. постојала заједница живота, која, иако је повремено прекидана, ник ада није трајно престала, да је приликом обрачуна откупне цене урачунат, као допринос тужиље, њен радни стаж у трајању од 23 године и 15 дана, да су приходе од пензија пок. Д. С. и тужиља трошили за заједничке потребе, као и да купопродајна цена стана није у целости исплаћена за живота пок. Д. С, већ је један део откупне цене стана тужиља отплатила по његовој смрти. Имајући у виду наведено, као и да је неопходан услов за остваривање права на удео у заједничкој имовини то да су брачни другови имовину стекли радом у току трајања брачне заједнице, Уставни суд сматра да је уставноправно утемељен став да се спорни стан налази у режиму заједничке им овине брачних супружника, будући да је својина на стану стечена откупом у току тр ајања заједничког живота.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је за своју оцену Апелациони суд у Београду изнео аргументоване разлоге, као и јасно образложење које Уставни суд не сматра произвољним ни арбитр ерним, те да оспореном пресудом подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд указује да су без утицаја наводи уставне жалбе да је првостепени суд утврдио да тужиља својим радним доприносом није учествовала у смањењу цене предметног стана, а да је другостепени суд утврдио управо супротно. Ово стога што је Апелациони суд у Београду, у складу са одредбом члана 369. став 3. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), одржао расправу на којој су поновљени сви докази који су били изведени пред првостепеним судом и тек онда утврдио да је тужиља својим радним доприносом учествовала у смањењу цене предметног стана. Такође су без значаја и наводи подносилаца да је првостепени суд „исправно утврдио да се тужиља из предметног стана иселила пре него што је стан откупљен “, будући да је на основу изведених доказа првостепени суд оценио да заједница живота пок. Д. С. и тужиље није престала. С тим у вези, Уставни суд наглашава да одлучујући о уставној жалби не може оцењивати правилност оцене претходно изведених доказа од стране поступајућих судова, осим кад у томе постоји очигледна произвољност или арбитрерност, а што овде није случај.
Поред тога, Уставни суд указује да тврдња подносилаца уставне жалбе да је другостепени суд признао тужиљи могућност да буде члан породичног домаћинства у два стана, те да својим доприносом учествује у от купу оба стана, не произлази из чињеничног стања утврђеног у поступку који је претходио уставносудском, јер је у оспореном парничном поступку утврђено да приликом обрачуна откупне цене стана који је откупила ћерка тужиље није урачунат као допринос тужиље њен радни стаж у одређеном трајању.
Такође, Уставни суд је оценио да нема места тврдњама о повреди права на имовину и права наслеђивања из чл. 58. и 59. Устава, које се у овом уставносудском предмету образлажу у суштини истим разлозима којима подносиоци образлажу и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
7. Имајући у виду наведено и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе наводе да је другостепени суд признао тужиљи могућност да буде члан породичног домаћинства у два стана, те да својим доприносом учествује у откупу оба стана, чиме се одступа од законског решења и постојеће судске праксе. Такође наводе да је првостепени суд исправно утврдио да тужиља није могла бити члан породичног домаћинства и свога мужа и своје ћерке, те да се из стана свог супруга иселила пре него што је стан откупљен, као и да својим радним доприносом није учествовала у смањењу цене стана пок. Д. С, али је другостепени суд ове чињенице другачије оценио.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 56802/10 од 11. маја 2012. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужиља С. С. тражила да се утврди да је она власник 1/2 идеалног дела трособног стана број 19 на IV спрату куће кућни број 27 у Булевару Војводе Мишића у Београду, површине 103 м2 по основу стицања у браку са сада пок. Д. С , те да се ово својинско право издвоји из његове заоставштине, док је ставом другим изреке одбијен као неоснован противтужбени захтев којим су тужени- противтужиоци, овде подносиоци уставне жалбе, тражили да се утврди да тужиља, као брачни друг, нема право да наследи свог супруга - пок. Д. С. Ставом трећим изреке ове пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове спора. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено да је оценом исказа парничних странака и оценом садржине писмених доказа који се односе на пријаву пребивалишта тужиље и њене ћерке у Београду и адресе на којој је тужиља примала пензију, првостепени суд утврдио да је тужиља са сада пок. Д. С. засновала ванбрачну заједницу 1990. године, а брачну 1992. године, да је заједница повремено прекидана и да je у време тих прекида тужиља живела у стану своје ћерке али, по мишљењу тога суда, заједница живота између тужиље и пок. Д. С. није престала јер је тужиља у његовом стану повремено живела. Поред тога, првостепени суд је нашао да тужиља није доказала да је откупна цена спорног стана приликом обрачуна умањена за њен допринос, закључивши да због тога није могла да стекне право својине на предметном стану по основу стицања у току брака само на основу чињенице да је стан откупљен у току трајања брака јер је изостала заједница живота, вођење заједничког домаћинства и заједничко привређивање због чега је првостепени суд тужбени захтев одбио као неоснован.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 7845/12 од 22. маја 2014. године, ставом првим изреке, преиначена је ожалбена пресуда Првог основног суда у Београду П. 56802/10 од 11. маја 2012. године у ставу првом њене изреке, тако што је усвојен тужбени захтев и утврђено да је тужиља власник 1/2 идеалног дела трособног стана број 19 на IV спрату куће кућни број 27 у Булевару Војводе Мишића у Београду, површине 103 м2 по основу стицања у браку са сада пок. Д. С , те да се ово својинско право издвоји из његове заоставштине, док је ставом другим изреке оспорене другостепене пресуде преиначена одлука о трошковима и тужени обавезани да тужиљи на име трошкова поступка солидарно исплате 636.500,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено да је оценом поново изведених доказа на расправи пред другостепним судом утврђено: да је сада пок. Д. С. по уговору о коришћењу стана од 13. јануара 1982. године био носилац станарског права на предметном стану и да у уговору о коришћењу стана ниједно лице није било уписано као члан његовог породичног домаћинства; да је тужиља са сада пок. Д. С. закључила брак 22. јануара 1992. године, а пре тога су живели у ванбрачној заједници, као и да заједничке деце нису имали, а да су тужени деца пок. Д. С. из претходног брака; да тужиља из претходног брака има ћерку која је слепо лице; да је једна ћерка пок. Д. С. пословно неспособно лице; да је уговором о откупу стана од 26. септембра 199 7. године пок. Д. С. откупио предметни стан; да је откупна цена стана по уговору износила 49.942,26 динара; да је наведена купопродајна цена требало да буде исплаћена у 120 месечних рата; да је приликом обрачуна откупне и уговорене цене стана узет, поред осталих елемената, и допринос у виду година стажа у укупном трајању од 58 година , и то радни стаж носиоца станарског права Д. С. од 36 година , шест месеци и пет дана и радни стаж његовог брачног друга - тужиље од 23 године и 15 дана, како то произилази из списа Савезне дирекције за имовину СРЈ - Савезног Министарства правде број 1/0-02-0239/0002 и потврда Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања запослених од 25. јуна 1996. године; да је 1. јула 1997. године тужиља пријавила пребивалиште на адреси у улици Булевар Војводе Мишића број 27 и да је на тој адреси тужиљи вршена исплата пензије од 21. новембра 1990. године, а од 15. септембра 1991. до 1998. године на адреси где се налази стан њене ћерке; да је ћерка тужиље добила стан у улици Краљевачкој број 82 од 18 м2, који је користила и тужиља која је уписана као члан породичног домаћинства своје ћерке по уговору од 22. априла 1991. године; да је ћерка тужиље наведени стан откупила 10. маја 1993. године и приликом обрачуна откупне цене стана није узет у обзир допринос тужиље; да је тужиља повремено живела у стану код ћерке која је слепа; да је стан који је предмет овог спора тужиља користила заједно са сада пок. Д. С, његовом неспособном ћерком и својом слепом ћерком; да је заједница Д. С. и тужиље прекидана, али не у дужем трајању и без кривице тужиље; да је заједница прекидана јер је сада пок. Д. С. у стан доводио и друге жене; да између пок. Д. С. и тужиље није постојао споразум о прекиду заједнице живота; да је пок. Д. С. преминуо 25. марта 1999. године; да се предметни стан сада налази у државини тужиље, ћерке пок. Д. С, која је носпособна и ћерке тужиље; да купопродајна цена стана није у целости исплаћена за живота пок. Д. С, већ је један део откупне цене стана тужиља отплатила по смрти пок. Д. С; да су тужиља и сада пок. Д. С. били пензионери и новац добијен по том основу су користили за подмирење заједничких потреба; да је тужиља обављала све кућевне послове и водила бригу како о својој слепој ћерки , тако и о ћерки супруга Д. С, која је неспособно лице, као и о сада пок. Д. С.
Апелациони суд је првостепену пресуду у ставу првом њене изреке преиначио и сагласно одредбама Породичног закона, утврдио да је тужиља власник 1/2 идеалног дела предметног стана по основу стицања у браку са сада пок. Д. С, те да се ово својинско право има издвојити из његове заоставштине, закључивши да је сада пок. Д. С. предметни стан, као уговорни носилац станарског права, откупио у току трајања брачне заједнице са тужиљом и да представља њихову брачну тековину. Наиме, између Д. С. и тужиље постојала је заједница живота која није никада трајно престала, иако је повремено прекидана кривицом пок. Д. С, приходе од пензија пок. Д. С. и тужиља су трошили за заједничке потребе, а приликом обрачуна откупне цене урачунат је као допринос тужиље, њен радни стаж у трајању од 23 године и 15 дана, при чему је откупна цена стана бенефицирана - нетржишна. Доносећи наведену одлуку, Апелациони суд се руководио и специфичним условима под којима се иначе врши откуп станова, као и разлозима прихватања принципа правичности да су удели брачних другова на откупљеном стану једнаки, а који су наметнули одступање од општег законског принципа, да се удео брачних другова у заједничкој имовини одређује сразмерно њиховом доприносу и свим околностима случаја.
4. Одредбама Устава, које подносиоци у уставној жалби означавају као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом (члан 59. став 1.).
Одредбом члана 321. став 1. Закона о браку и породичним односима ("Службени гласник СРС", бр. 22/80 и 11/88 и "Службени гласник РС", бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) било је прописано да имовина коју су брачни другови стекли радом у току брачне заједнице јесте њихова заједничка имовина.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) прописано је: да имовина коју је супружник стекао пре склапања брака представља његову посебну имовину и да имовина коју је супружник стекао у току трајања брака деобом заједничке имовине, односно наслеђем, поклоном или другим правним послом којим се прибављају искључива права представља његову посебну имовину (члан 168.); да имовина коју су супружници стекли радом у току трајања заједнице живота у браку представља њихову заједничку имовину (члан 171. став 1.).
Законом о стамбеним односима („Службени гласник СРС“, бр. 8/81, 18/81 и 38/84), који је био на снази у време доделе и закључења уговора о коришћењу предметног стана, било је прописано: да грађанин који се уселио у стан у друштвеној својини на основу уговора о коришћењу стана, стиче право да тај стан трајно користи ради задовољења личних и породичних стамбених потреба под условима утврђеним овим законом, као и да сагласно посебном закону учествује у управљању стамбеним зградама (станарско право) (члан 2. став 1.); да се корисником стана, у смислу овог закона сматрају – носилац станарског права и чланови његовог породичног домаћинства који заједно са њим станују, као и лица која су престала да буду чланови тог домаћинства а остала су у истом стану (члан 9. став 1. ).
Чланом 16. Закона о становању („Службени гласник РС", бр. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95 и 16/97 ), који се примењивао у време откупа предметног стана, било је прописано : да је носилац права располагања на стану у друштвеној својини и власник стана у државној својини, дужан да носиоцу станарског права, односно закупцу који је то својство стекао до дана ступања на снагу овог закона, на његов захтев у писменој форми омогући откуп стана који користи, под условима прописаним овим законом (став 1.); да је носилац права располагања дужан да омогући откуп стана под условима прописаним овим законом и брачном другу и деци рођеној у браку и ван брака, усвојеној и пасторчади, који заједно са носиоцем станарског права станују у том стану, уз писмену сагласност носиоца станарског права, с тим што се сагласност може дати само једном лицу (став 2.). Одредбом члана 20. истог закона било је прописано: да се стан откупљује под условима који су важили на дан подношења писменог захтева за откуп стана, а у случају захтева који су поднети пре ступања на снагу овог закона под условима на дан ступања на снагу овог закона (став 1.); да се откупна цена стана, у смислу става 1. овог члана, утврђује на основу просечне месечне зараде у Републици у месецу који претходи дану из става 1. овог члана, као и на основу старости зграде, опште погодности зграде и стана у складу са прописима (квалитет и спратност зграде, висински положај стана у згради, локација и др.) и површине стана (став 2.).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанциони (виши) суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, тај суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитр ерне или очигледно неосноване.
Према одредби члана 171. став 1. Породичног закона, основна претпоставка за стицање заједничке имовине у браку јесте да се ради о имовини која је стечена радом у току трајања заједнице живота у браку. Уставни суд је имао у виду и да је правно схватање Грађанског одељења Врховног суда Србије од 21. јуна 1993. године, према којем стан који је у току трајања брака откупио један од супружника улази у режим заједничке имовине стечене у браку, заузето са ослонцем не само на одредбе тада важећег Закона о браку и породичним односима које су прописивале да се заједничком имовином брачних другова сматра имовина коју су они стекли радом, већ и с обзиром на специфичне околности у погледу услова за доделу стана на коришћење, стицање станарског права и формирање откупне цене која није била тржишна, већ законом прописана у погледу елемената на основу којих је одређивана и која је представљала погодност за купца као титулара већ стеченог права на стану.
Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду изнео уставноправно прихватљиве разлоге због којих сматра да је тужбени захтев за утврђење својинског права на стану основан. Закључак суда према коме стан представља заједничку имовину супружника је са аспекта правичности у свему прихватљив, имајући, пре свега, у виду да је другостепени суд јасно навео да ј е између тужиље и пок. Д. С. постојала заједница живота, која, иако је повремено прекидана, ник ада није трајно престала, да је приликом обрачуна откупне цене урачунат, као допринос тужиље, њен радни стаж у трајању од 23 године и 15 дана, да су приходе од пензија пок. Д. С. и тужиља трошили за заједничке потребе, као и да купопродајна цена стана није у целости исплаћена за живота пок. Д. С, већ је један део откупне цене стана тужиља отплатила по његовој смрти. Имајући у виду наведено, као и да је неопходан услов за остваривање права на удео у заједничкој имовини то да су брачни другови имовину стекли радом у току трајања брачне заједнице, Уставни суд сматра да је уставноправно утемељен став да се спорни стан налази у режиму заједничке им овине брачних супружника, будући да је својина на стану стечена откупом у току тр ајања заједничког живота.
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је за своју оцену Апелациони суд у Београду изнео аргументоване разлоге, као и јасно образложење које Уставни суд не сматра произвољним ни арбитр ерним, те да оспореном пресудом подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд указује да су без утицаја наводи уставне жалбе да је првостепени суд утврдио да тужиља својим радним доприносом није учествовала у смањењу цене предметног стана, а да је другостепени суд утврдио управо супротно. Ово стога што је Апелациони суд у Београду, у складу са одредбом члана 369. став 3. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), одржао расправу на којој су поновљени сви докази који су били изведени пред првостепеним судом и тек онда утврдио да је тужиља својим радним доприносом учествовала у смањењу цене предметног стана. Такође су без значаја и наводи подносилаца да је првостепени суд „исправно утврдио да се тужиља из предметног стана иселила пре него што је стан откупљен “, будући да је на основу изведених доказа првостепени суд оценио да заједница живота пок. Д. С. и тужиље није престала. С тим у вези, Уставни суд наглашава да одлучујући о уставној жалби не може оцењивати правилност оцене претходно изведених доказа од стране поступајућих судова, осим кад у томе постоји очигледна произвољност или арбитрерност, а што овде није случај.
Поред тога, Уставни суд указује да тврдња подносилаца уставне жалбе да је другостепени суд признао тужиљи могућност да буде члан породичног домаћинства у два стана, те да својим доприносом учествује у от купу оба стана, не произлази из чињеничног стања утврђеног у поступку који је претходио уставносудском, јер је у оспореном парничном поступку утврђено да приликом обрачуна откупне цене стана који је откупила ћерка тужиље није урачунат као допринос тужиље њен радни стаж у одређеном трајању.
Такође, Уставни суд је оценио да нема места тврдњама о повреди права на имовину и права наслеђивања из чл. 58. и 59. Устава, које се у овом уставносудском предмету образлажу у суштини истим разлозима којима подносиоци образлажу и повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
7. Имајући у виду наведено и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић