Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Benni plus“ д.о.о. из Нишке Бање, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаноj 26. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „Benni plus“ д.о.о. и утврђује да је решењима Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године, Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године и ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења тога суда Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године .
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
2. Поништава се решење Привредног суда у Краљеву ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења тога суда Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године .
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „Benni plus“ д.о.о. из Нишке Бање поднело је Уставном суду, 10. октобра 2014. године, преко пуномоћника Милана Павловића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године, Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године и ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, као и права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају, између осталог, решења извршног суда којима је правноснажно одбачен као недозвољен подносиочев приговор изјављен против решења о обустави поступка извршења. Подносилац уставне жалбе је навео „да се ускраћивањем правног лека против незаконите одлуке о обустави поступка извршења покривају незаконите радње извршног суда, у циљу повлашћивања дужника и омогућавања истима да избегну измирење обавезе.“
Подносилац је предложио Уставном суд у да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења извршног суда. Тр ажио је накнаду материјалне штете, као и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године обуставио поступак извршења, у којем је подносилац уставне жалбе „Benni plus“ д.о.о. имао својство извршног повериоца. У поуци о правном леку тог решења је констатовано да против решења о обустави није дозвољен приговор.
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године одбацио као недозвољен приговор подносиоца изјављен против решења о обустави извршења. У образложењу тог решења је наведено: да је приговор поднет против решења суда о обустави поступка извршења, при чему Законом о извршењу и обезбеђењу није прописано да се против таквог решења приговор може изјавити.
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године одбио као неоснован подносиочев приговор поднет против решења тога суда Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет дана од дана пријема Решења Уставног суда , може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе привредно друштво „Benni plus“ д.о.о. је , за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/2012, самоиницијативно поднео приговор против решења о обустави поступка извршења , који је правноснажно одбачен.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењима повређено право подносиоца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају најпре је у поуци о правном леку садржаној у оспореном решењу Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године о обустави извршења, констатовано да правни лек није дозвољен против тог решења, те је подносиочев приговор, који је самоиницијативно поднет, правноснажно одбачен оспореним решењима Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године и ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године, Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године и ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Краљеву ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године и одре ђивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца поднетом против решења тог суда Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица , то се овај с уд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење, на накнаду штете, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама чл ана 32. став 1, члана 35 , члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
7. Захтев подносиоца уста вне жалбе којим је тражено да му Уставни суд досуди материјалну штету, за сада је преурањен. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у тачки 3 . изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Уставном жалбом се оспоравају, између осталог, решења извршног суда којима је правноснажно одбачен као недозвољен подносиочев приговор изјављен против решења о обустави поступка извршења. Подносилац уставне жалбе је навео „да се ускраћивањем правног лека против незаконите одлуке о обустави поступка извршења покривају незаконите радње извршног суда, у циљу повлашћивања дужника и омогућавања истима да избегну измирење обавезе.“
Подносилац је предложио Уставном суд у да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења извршног суда. Тр ажио је накнаду материјалне штете, као и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године обуставио поступак извршења, у којем је подносилац уставне жалбе „Benni plus“ д.о.о. имао својство извршног повериоца. У поуци о правном леку тог решења је констатовано да против решења о обустави није дозвољен приговор.
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године одбацио као недозвољен приговор подносиоца изјављен против решења о обустави извршења. У образложењу тог решења је наведено: да је приговор поднет против решења суда о обустави поступка извршења, при чему Законом о извршењу и обезбеђењу није прописано да се против таквог решења приговор може изјавити.
Привредни суд у Краљеву је оспореним решењем ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године одбио као неоснован подносиочев приговор поднет против решења тога суда Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Закон о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет дана од дана пријема Решења Уставног суда , може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе привредно друштво „Benni plus“ д.о.о. је , за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/2012, самоиницијативно поднео приговор против решења о обустави поступка извршења , који је правноснажно одбачен.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењима повређено право подносиоца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају најпре је у поуци о правном леку садржаној у оспореном решењу Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године о обустави извршења, констатовано да правни лек није дозвољен против тог решења, те је подносиочев приговор, који је самоиницијативно поднет, правноснажно одбачен оспореним решењима Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године и ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Привредног суда у Краљеву Ив. 3632/10 од 28. априла 2014. године, Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године и ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Привредног суда у Краљеву ИПВ(Ив). 100/14 од 10. септембра 2014. године и одре ђивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца поднетом против решења тог суда Ив. 3632/10 од 10. јуна 2014. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица , то се овај с уд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење, на накнаду штете, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама чл ана 32. став 1, члана 35 , члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
7. Захтев подносиоца уста вне жалбе којим је тражено да му Уставни суд досуди материјалну штету, за сада је преурањен. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у тачки 3 . изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић