Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Љубоја Гаврa из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јуна 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Љубоја Гавра изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 1752/07 од 6. марта 2008. године.
1. Љубоја Гавро из Ваљева је 16. децембра 2008. године, преко пуномоћника Гордане С. Катанић, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду допуштену и благовремену уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 1752/07 од 6. марта 2008. године, због повреде права на једнаку законску заштиту, без дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на живот зајемченог чланом 24. Устава, права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на рад из члана 60. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да су управни органи и Врховни суд Србије, по захтеву подносиоца уставне жалбе за признавање права на накнаду дела трошкова за становање, решавали скоро две године, на који начин му је повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије. Даље је наведено да га је Врховни суд Србије својом одлуком ставио у неравноправан положај у односу на друга лица у идентичној стварној и правној ситуацији. Подносилац уставне жалбе наводи и да су му и одлукама управних органа и одлуком Врховног суда ускраћена права која му по Уставу и закону припадају и да су одлуке донете на основу погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права на тако утврђено чињенично стање. Подносилац уставне жалбе тражи да Уставни суд поништи решење Војне поште 9845 Ваљево УП-1 бр. 138-4 од 23. октобра 2006. године, решење Војне поште 1092 Крагујевац УП-2 бр. 172-2/2006 од 28. децембра 2006. године и пресуду Врховног суда Србије У 1752/07 од 6. марта 2008. године.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредбама члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У. 1752/07 и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подносилац уставне жалбе је 18. августа 2006. године поднео Војној пошти 9845 Ваљево захтев за признавање права на накнаду дела трошкова за становање. Решењем Војне поште 9845 Ваљево УП-1 бр. 138-3 од 11. септембра 2006. године признато је право цивилном лицу, Љубоја Гавру на служби у Војној пошти 9845 Ваљево на накнаду дела трошкова за становање у месечном износу од 350 бодова, почев од 18. фебруара 2006. године на даље, док постоје услови за накнаду.
Првостепени орган је, поступајући по захтеву Рачуноводственог центра Министарства одбране из акта Инт. број 5-560 од 2. октобра 2006. године, преиспитао своје раније решење УП-1 бр. 138-3 од 11. септембра 2006. године и установио да је решење незаконито и да је њиме повређен закон у корист подносиоца уставне жалбе, с обзиром да подносилац уставне жалбе има смештај у категорији једнособног стана (гарсоњере) у адаптираним просторијама из фонда Војске Србије, те да није изложен увећаним трошковима становања у смислу одредбе члана 30. став 1. у вези са чланом 3. став 1. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије, те да му ова накнада и не припада. На основу изложеног, решење УП-1 бр. 138-3 од 11. септембра 2006. године је оглашено ништавим решењем Војне поште 9845 Ваљево УП-1 бр. 138-4 од 23. октобра 2006. године.
Подносилац уставне жалбе је против решења Војне поште 9845 Ваљево УП-1 бр. 138-4 од 23. октобра 2006. године изјавио жалбу 9. новембра 2006. године. У жалби је наведено да трошкови становања у војном објекту нису мали, с обзиром да подносилац уставне жалбе "плаћа утрошак електричне енергије, грејање и све друге комуналне услуге, одржава у грађевинском смислу додељени простор и на тај начин доприноси смањењу трошкова одржавања целокупног објекта".
Решавајући по жалби, Војна пошта 1092 Крагујевац, као другостепени орган, донела је решење УП-2 бр. 172-2/2006 од 28. децембра 2006. године којим је жалба одбијена као неоснована. У образложењу је наведено да подносилац уставне жалбе има стан, а што ни сам подносилац не спори, и није изложен трошковима становања које има у виду Правилник о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије, те да с обзиром да нема наведене трошкове, нема право ни на њихову надокнаду.
Против другостепеног решења подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Врховном суду Србије 12. марта 2007. године. Врховни суд Србије је на седници одржаној 6. марта 2008. године донео пресуду У. 1752/07 којом је тужба одбијена, као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. У образложењу пресуде Врховни суд Србије је навео да је, поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Ово из разлога што је утврдио да је подносилац уставне жалбе тражио накнаду дела трошкова за становање за смештај у адаптираном војном објекту 6/ВЈ у касарни Војвода Ж. Мишић у Ваљеву, смештајни капацитет бр. 5, те да тај смештај, у смислу одредби члана 65. ст. 1. и 2. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије, представља смештај у адаптираним просторијама из фонда Војске Србије димензија једнособног стана (гарсоњере), па тужиоцу не припада, као лицу без стана, предметна накнада из члана 31. у вези члана 30. став 1. и члана 3. Правилника. С обзиром на изложено, по оцени Врховног суда Србије, правилно је поступио првостепени орган када је огласио ништавим решење којим је подносиоцу уставне жалбе признато предметно право, као и другостепени орган када је донео решење којим је одбијена жалба изјављена против наведеног решења.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе и свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа; нико се тих права не може одрећи; да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
Одредбама члана 31. Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије ("Службени војни лист", бр. 38/93, 23/94, 3/97, 11/97, 12/98, 6/99, 7/99, 41/99, 4/00, 5/00, 6/00, 11/00, 22/00, 25/00, 31/00, 21/03, 7/04, 19/04, 29/04, 1/05, 9/05, 31/05, 39/05, 5/06, 30/06, 39/06, 23/07 и 32/07) прописано је да цивилном лицу у Војсци распоређеном на службу (члан 125. став 3. тачка 1. Закона) на територију СРЈ са територија бивше СФРЈ, које издржава породицу са којом живи у заједничком домаћинству (члан 64.) и нема стан на територији СРЈ односно на територији република бивше СФРЈ (члан 65.), припада накнада из члана 30. став 1. овог правилника.
Одредбом члана 32. став 1. тачка 9) Правилника прописано је да се лицу из члана 30. став 1. и члана 31. овог правилника накнада дела трошкова за становање одређује у бодовима и износи 350 бодова – ако са породицом користи смештај у војном објекту, који се, у смислу одредаба члана 65. овог правилника, не сматра станом.
Одредбама члана 65. Правилника прописано: је да се у смислу одредаба овог правилника, сматра да професионални војник (осим војника по уговору), односно цивилно лице у Војсци нема стан ако то лице, његов брачни друг или малолетни члан његовог породичног домаћинства нема усељив стан, односно кућу у својини или откупљен стан; стан са станарским правом односно стан који откупљује; службени стан или нужни смештај, по основу закупа (став 1.); да се под нужним смештајем из става 1. овог члана сматра и адаптирана заједничка просторија, слободан пословни простор и друга погодна просторија у стамбеној згради, која је додељена у складу са прописима о стамбеном обезбеђивању у Војсци (став 2.).
Одредбама Правилника о употреби условима и начину коришћења средстава за побољшање материјалног положаја корисника војне пензије без стана ("Службени војни лист", бр.41/99, 10/00 и 47/08) прописано је: да се овим правилником уређују употреба, услови и начин коришћења средстава Фонда социјалног осигурања војних осигураника (у даљем тексту: Фонд), намењених за за побољшање материјалног положаја корисника војне пензије без стана (у даљем тексту: корисник пензије), ради остваривања права на накнаду дела трошкова за становање (у даљем тексту: накнада) (члан 1.); да се право на накнаду може признати кориснику пензије коме је правноснажном одлуком надлежног органа признато право на решавање стамбене потребе као лицу без икаквог стана, који са члановима породице са којима живи у заједничком домаћинства има стално пребивалиште на територији Републике Србије; да се у смислу одредаба овог правилника сматра да корисник пензије нема стан ако он, његов брачни друг или малолетни члан његовог породичног домаћинства нема (по структури најмање гарсоњеру или више) усељив стан, односно кућу у својини или откупљен стан, стан са станарским правом односно стан који откупљује, службени стан или нужни смештај, по основу закупа (члан 2. ст. 1. и 4.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава, закона и подзаконских прописа, Уставни суд је утврдио да је оспорена пресуда донета од стране Уставом и законом установљеног суда, који је у спроведеном поступку утврдио чињенично стање које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучио применом меродавних одредаба материјалног права. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стaње, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење правног става у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период у коме се има ценити повреда права на суђење у разумном року отпочео 18. августа 2006. године, подношењем захтева за признавање права на накнаду дела трошкова за становање. О поднетом захтеву првостепени орган управе одлучио је решњем УП-1 бр. 138-3 од 11. септембра 2006. године, односно у року од мање од месец дана. Наведено решење је оглашено ништавим решењем УП-1 бр. 138-4 од 23. октобра 2006. године, након 1 месеца и 12 дана од дана доношења претходно наведеног првостепеног решења. О жалби поднетој 9. новембра 2006. године другостепени орган управе је одлучио решењем УП-2 бр. 172-2/2006 од 28. децембра 2006. године, у року од 1 месеца и 19 дана од дана изјављивања жалбе, из чега произлази да је другостепени орган донео решење по жалби у року прописаном одредбом члана 237. став 1. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01). Против другостепеног решења, подносилац уставне жалбе је поднео тужбу Врховном суду Србије 12. марта 2007. године. Врховни суд Србије је донео пресуду У. 1752/07 6. марта 2008. године, односно у року краћем од годину дана.
Имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред органима управе и Врховним судом Србије у периоду од 1 године, 6 месеци и 18 дана, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Када је реч о одредби члана 36. став 2. Устава којом се јемчи да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, мора се имати у виду природа управног спора. Управни спор је инструмент судске контроле законитости рада управе. Странка има могућност да заштиту својих права остварује, по правилу, најпре у другостепеном управном поступку, а потом подношењем тужбе у управном спору, како би и суд оценио законитост коначног управног акта. Дакле, управни спор је по својој природи додатни и накнадни вид правне заштите. У поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, подносилац уставне жалбе је право на правно средство искористио подношењем жалбе против првостепеног решења УП-1 бр. 138-4 од 23. октобра 2006. године, о којој је другостепени управни орган, разматрајући све жалбене наводе, одлучио решењем УП-2 бр. 172-2/2006 од 28. децембра 2006. године, којим је жалба одбијена као неоснована. Поред тога, подносилац уставне жалбе је против коначног управног акта, поднео тужбу Врховном суду Србије, о којој је Врховни суд, након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, одлучио оспореном пресудом. На основу изложеног, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на једнаку законску заштиту, без дискриминације из члана 21. Устава и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, за шта је као доказе приложио решење Војне поште 2077 Горњи Милановац УП-1 бр. 667-3 од 18. јула 2008. године и решење Фонда за социјално осигурање војних осигураника УП1 број 2763-1/06 од 3. новембра 2006. године, а којима је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, признато право на накнаду трошкова за становање лицима која су се налазила у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је оценио да су ови наводи подносиоца уставне жалбе неосновани. Наиме, решењем Војне поште 2077 Горњи Милановац УП-1 бр. 667-3 од 18. јула 2008. године је одлучивано о праву цивилног лица на служби у Војсци на накнаду дела трошкова за закуп стана, а решењем Фонда за социјално осигурање војних осигураника УП1 број 2763-1/06 од 3. новембра 2006. године о праву корисника војне пензије на накнаду дела трошкова за становање, регулисано Правилником о употреби условима и начину коришћења средстава за побољшање материјалног положаја корисника војне пензије без стана. Подносиоцу уставне жалбе је решењем Војне поште 9845 бр. 37-58 од 20. јуна 2006. године раније додељени службени стан у закуп у адаптираном војном објекту, дат на привремено коришћење и одређено да прелази у категорију смештајног капацитета у војном објекту, односно губи својство службеног стана, на основу чега је, оспореним појединачним актима утврђено да му не припада предметна накнада у смислу Правилника о накнади путних и других трошкова у Војсци Србије. Из наведеног произлази да се подносилац уставне жалбе и лица о чијим правима је одлучивано у наведеним решењима нису налазила у истој чињеничној и правној ситуацији. Стога су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да су му повређена наведена Уставом зајемчена права.
Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Врховног суда Србије У. 1752/07 од 6. марта 2008. године, којом је одбијена, као неоснована, тужба подносиоца уставне жалбе поднета у управном спору против коначног управног акта, а у поступку одлучивања о захтеву подносиоца уставне жалбе на признавање права на накнаду дела трошкова за становање, нису могла бити повређена право на рад и друга права зајемчена чланом 60. Устава, као ни право на живот зајемчено чланом 24. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, оценио да уставну жалбу треба одбити.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић