Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Девеџића и Ружице Девеџић, обоје из Лађеваца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Драгана Девеџића и Ружице Девеџић и утврђује да је решењем Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године и одређује да надлежни суд поново одлучи о приговору подносилаца уставне жалбе изјављено м против решења истог суда И. 4954/12 од 6. августа 2013. године .
3. Одбија се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Девеџић и Ружица Девеџић, обоје из Лађеваца, су 25. септембра 2013. године поднели Уставном суду, преко пуномоћника Милоша Антоновића, адвоката из Краљева, уставну жалбу против решења Основног суда у Краљеву И. 4954/12 од 6. августа 2013. године и ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, као и права на једнаку заштиту права и на прав но средство из члана 36. Устава.
Уставном жалбом се оспорава, између осталог, другостепено решење извршног суда којим је одбачен као недозвољен приговор изјављен против првостепеног решења о обустави поступка извршења. По наводима подносилаца уставне жалбе, оваквим поступањем извршног суда њима је ускраћено право на правни лек, иако им је то право дато у правној поуци , као и у самом Уставу којим је зајемчена двостепеност одлучивања. Истичу и то да привремена мера није извршена ни после девет месеци.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорена решења извршног суда. Тр ажили су накнаду материјалне и нематеријалне штете, као и трошкове за састављање уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Основни суд у Краљеву је оспореним решењем И. 4954/12 од 6. августа 2013. године обуставио поступак извршења, покренут по предлогу за извршење извршних поверилаца, овде подносилаца уставне жалбе. Првостепено решење садржи поуку о правном леку да је против наведеног решења дозвољен приговор.
Основни суд у Краљеву је оспореним решењем ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године одбацио као недозвољен приговор извршних поверилаца изјављен против наведеног решења судије појединца о обустави извршења. У образложењу решења је наведено: да су извршни повериоци приговор изјавили против решења суда о обустави поступка извршења, при чему Законом о извршењу и обезбеђењу није прописано да се против таквог решења приговор може изјавити, те је такав приговор одбачен као недозвољен; да чињеница да је првостепеним решењем дата поука о правном леку без правног значаја, јер се погрешном правном поуком о допуштености правног лека не може установити извршном повериоцу право које законом није предвиђено.
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
4. Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Подносиоци уставне жалбе су оспорили и решење судског већа Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године којим је одбачен као недозвољен приговор против првостепеног решења о обустави поступка извршења, иако је у поуци о правном леку у првостепеном решењу констатовано да је приговор против тог решења дозвољен.
У вези са наведеним, Уставни суд указује да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносиоци уставне жалбе Драган Девеџић и Ружица Девеџић су, за разлику од подносиоца устав не жалбе у предмету Уж-8166/12, поднели приговор против решења о обустави поступка извршења , а на основу поуке о правном леку првостепеног решења да је против решења о обустави извршног поступка дозвољен правни лек.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењем судског већа повређено право подносилаца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године (доступно преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек – приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцима уставне жалбе, као извршним повериоцима, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјаве приговор већу првостепеног суда. Међутим, веће је одбацило као недозвољен приговор који су поднели подносиоци уставне жалбе, а на основу поуке о правном леку која је дата у првостепеном решењу о обустави поступка .
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Краљеву ИПВ(И). 998/13 од 27. августа 2013. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору овде подносилаца уставне жалбе изјављеном против решења тога суда И. 4954/12 од 6. августа 2013. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршног поступка.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се овај с уд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење и права на накнаду штете и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама чл ана 32. став 1, члана 35 и члана 36. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд није посебно ценио тврдње подносилаца уставне жалбе о повреди права на правно средство првостепеним решењем Основног суда у Краљеву И. 4954/12 од 6. августа 2013. године, јер је повреда наведеног уставног права учињена само у другостепеном поступку (првостепено решење садржи поуку о правном леку).
7. Уставни суд констатује да подносиоци у уставној жалби наводе да "привремена мера није извршена ни после девет месеци", из чега би се могло закључити да подноси оци изражава ју незадовољство трајањем овог поступка. Међутим, како, са једне стране, у уставној жалби није ни истакнута, нити је посебно образложена повреда права на суђење у раз умном року, већ се захтев подноси лаца изричито односи на поништај оспореног појединачног акта и како је, са друге стране, извршни поступак трајао свега девет месеци, што се објективно не може довести у уставноправну везу са повредом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд овај навод подноси лаца није посебно разматрао.
8. У вези са захтевом подносилаца уставне жалбе да им Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног другостепеног решења, довољна и адекватна сатисфакција, те је одбио захтев подносилаца за накнаду нематеријалне штете, одлучуј ући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
9. Захтев подносилаца уста вне жалбе којим је тражено да им Уставни суд досуди материјалну штету, за сада је преурањен. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у тачки 4. изреке.
10. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред других, и у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
11. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић