Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Т . из Дивљака , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Т . изјављена против пресуде Вишег суда у Ужицу Кж. 253/14 од 24. јула 2014. године у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Т . из Дивљака је , 9. октобра 201 4. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Ужицу Кж. 253/14 од 24. јула 2014. године, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореном пресудом потврђена првостепна пресуда којом је оглашен кривим због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда. Подносилац сматра да му је повређено прав о на правну сигурност у казненом праву, јер му је „суђено поводом исте ствари и у прекршајном и у кривичном поступку“ и додаје да је „истина да је прекршајни поступак пред Прекршајним судом у Пожеги - Одељење суда у Ариљу, решењем Пр. 2 888/12 од 20. марта 2014. године прекинут до правоснажности одлуке у кривичном поступку“, али да „у ситуацији када се поводом истог догађаја окривљени у два поступка гони за исто кажњиво дело обавеза суда је да један поступак у потпуности обустави, а не да га прекида“. Подносилац указује и да је решењем Прекршајног суда у Пожеги - Одељење у Ариљу Пр. 2888/12 од 11. августа 2014. године обустављен прекршајни поступак против њега због наступања апсолутне застарелости за вођења прекршајног поступка и сматра да након што му је наведена одлука достављена 20. августа 2014. године „ није било места даљем кривичном гоњењу“. Такође, подносилац у уставнј жалби истиче и повреду права на правично суђење, јер „у прекршајном и кривичном поступку постоји несагласност око времена радње извршења дела“ и додаје да је у кривичном поступку оглашен кривим за кривично дело које је извршио 6. августа 2012. године, а да му је у прекршајном поступку стављено на терет да је радњу наводно извршио 5. августа 2012. године „иако је евидентно да се ради о истом догађају“. Додаје да се Виши суд у Ужицу у оспореној одлуци уопште није изјаснио о овим примедбама изнетим у жалби против првостепене пресуде „упркос томе што је време извршења дела битан елемент радње извршења кривичног дела“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријлане штете , те поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе су поводом истог животног догађаја покренута два судска поступка, и то прво прекршајни, а потом кривични поступак.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку који је покренут 15. августа 201 2. године пред Прекршајним судом у Пожеги – Одељење у Ариљу у предмету Пр. 2888/12 подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет да је „дана 5. августа 2012. године, око 17.00 часова, М.С. ишла сеоским локалним путем у Д. према својој кући, када је из супротног правца наишао С . који је почео да виче на њу и псује јој мајку, а затим без икаквог разлога је ударио у пред елу лица, а када је пала на земљу је наставио да је удара ногама и рукама по телу, наневши јој видне повреде у виду крвних подлива који су запажени од стране полицијских службеника, због којих је морала да се врати у Дом здравља Ариље где јој је указана лекарска помоћ, чиме би учинио прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру “.
Решењем Прекршајног суда Пожеги – Одељење у Ариљу Пр. 2888/12 од 20. марта 201 4. године је прекинуто вођење прекршајног поступка продив подносиоца уставне жалбе, јер је за исто дело против окривљеног покренут кривични поступак, те је одлучено да ће се поступак наставити када престану сметње које су изазвале прекид. Доношењу наведеног решења су претходили дописи које је Прекршајни суд у Ариљу упућивао Основном суду у Пожеги (још од 7. новембра 2013. године, од када у прекршајном поступку нису преузимане било какве радње), а ради добијања информације да ли се против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе води кривични поступак поводом истог догађаја.
Прекршајни суд у Пожеги – Одељење у Ариљу је 11. августа 2014. године донео решење којим је обуставио прекршајни поступак против подносиоца уставне жалбе, услед наступања апсолутне застарелости за вођење поступка.
Б) Чињенице које се односе на кривични поступак
У кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Пожеги Кт. 622/12 од 1. новембра 2012. године, пред Основним судом у Пожеги у предмету К. 633/12 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „ дана 6. августа 2012. године, око 18.00 часова, у месту Д, општина Ариље, мада је могао да схвати значај свога дела и могао да управља својим поступцима, пришао оштећеној М.С. из Д, која се кретала пешице сеоским путем према својој кући, па је замахнуо руком и ударио оштећену отвореном шаком у пределу лица, којом приликом је иста пала на земљу, а затим јој је истргао дрвени штап дужине око 0,80 метара, средство подобно да тело тешко повреди и здравље тешко наруши, па је истим замахнуо и ударио оштећену више пута у пределу главе и тела, наневши јој том приликом лаке телесне повреде у виду хематома у пределу леве бутине величине 10x10 цм, хематома величине 10x5 цм на десној бутини, хематома величине 3x3 цм испод десног ребарног лука, црвенила на леђима у лумбалном делу величине 10x3 цм , при чему је био свестан свога дела и хтео његово извршење и био свестан да је дело забрањено “. Пресудом Основног суда у Пожеги К. 633/12 од 2. априла 201 4. године, која је постала правноснажна 24. јула 201 4. године доношењем оспорене пресуде Вишег суда у Ужицу Кж. 253/14, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази, поред осталог, да је Виши суд у Ужицу из списа предмета Основног суда у Пожеги утврдио да је Прекршајни суд у Пожеги – Одељење у Ариљу решењем Пр. 2888/12 од 20. марта 2014. године прекинуо прекршајни поступак против подносиоца уставне жалбе „јер је за исто дело покренут кривични поступак, при чему прекид траје до доношења судске одлуке у кривичном поступку“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.).
Одредбама члана 122. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је кривично дело лака телена повреда, и то, поред осталог: да ће се ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казнити новчаном казном или затвором до једне године (став 1.); да ће се, ако је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац казнити затвором до три године (став 2.) .
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС”, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05-др закон, 101/05-др. закон и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) , који је вежио у време доношења прекршајних решења, било је прописано да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбом члана 34. став 4. Устава, поред осталог, утврђено да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је поступак правноснажно обустављен .
Уставни суд даље констатује да је Прекршајни суд у Пожеги – Одељење у Ариљу, решењем Пр. 2888/12 од 20. марта 201 4. године, прекинуо вођење прекршајног поступка против подносиоца уставне жалбе, управо из разлога што је поводом истог догађаја против њега покренут и кривични поступак, те је одлучио да ће се поступак наставити када престану сметње које су изазвале прекид. Прекршајни поступак није накнадно настављен, већ је по сили закона, услед наступања апсолутне застарелости обустављен 11. августа 201 4. године. Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да није дошло до повреде начела ne bis in idem (овакав став Уставни суд је заузео у Одлуци Уж-4751/2013 од 12. маја 2016. године) .
С обзиром на све напред наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би основано указивали на то да му је оспореном пресудом повређено означено уставно право. Према оцени Уставног суда, наводима подносиоца уставне жалбе се у овом делу (да, поред осталог, „у прекршајном и кривичном поступку постоји несагласност око времена радње извршења дела“), од Суда, у суштини, захтева да поступа као инстанциони суд, а што овај суд у поступку по уставној жалби није надлежан да чини.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.