Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби ЈКП „Зеленило“ из Панчева и Данил a Бјелиц e из Панчева , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. маја 2 016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба ЈКП „Зеленило“ и Данила Бјелице и утврђује да су пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године повређен а прав а подноси лаца уставне жалбе на правично суђење и на одбрану, зајемчена одредбама члана 3 2. став 1. и члана 33. став 5. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби коју су подносиоци уставне жалбе изјавили против пресуде Прекршајног суда у Панчеву Пр. 14 ПР. 24083/10 од 23. децембра 2010. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. ЈКП „Зеленило“ из Панчева и Данило Бјелица из Панчева, преко пуномоћника Бранислава Бјелице, адвоката из Панчева, подне ли су Уставном суду , 7. марта 2011. године, уставну жалбу против пресуде Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године и пресуде Прекршајног суда у Панчеву Пр. 14 ПР. 24083/10 од 23. децембра 2010. године , због повреде права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 1. и 5. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе, између осталог, навод е да је у оспореном прекршајном поступку „првостепени суд починио битну повреду одредаба прекршајног поступка-повреду права одбране из члана 234 . став 2 . Закона о прекршајима, а што је битно утицало на доношење законите и правилне одлуке“, јер „првостепени суд у поновљеном поступку 2. децембра 2010. године изводи доказ салушањем сведока инспектора рада Чича Милоша и о томе не обавештава ни окривљене ни ангажованог браниоца, и тиме онемогућава окривљене да учествују у поступку, постављају питања, предлажу нове доказе, онемогућава их да се изјасне о другачијем чињеничном опису прекршаја, односно онемогућава им остваривање њихових законом утврђених процесних права у прекршајном поступку, па поново чини исту повреду 1 6. децембра 2010. године саслушањем сведока Борислава Попова, када суд поново не позива ни окривљене ни ангажованог браниоца, како би исти учествовали у овом поступку и тиме повређује начело непосредности и јавности “. Како је пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Новом Саду Ш-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године жалба окривљених одбијена као неоснована и потврђена пресуда Прекршајног суда у Панчеву Пр. 14 ПР. 24083/10 од 23. децембра 2010. године, а да Виши прекршајни суд ниједном реченицом н ије коментари сао истакнуте наводе у жалби о повреди права на одбрану, по мишљењу подносилаца, оспореним пресудама су повређена њихова права на правично суђење и право на одбрану, зајемчени одредбама члана 32. став 1. и члана 33. ст. 1. и 5. Устава.
Подносиоци предлажу да Уставни суд поништи оспорене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у оспорене прекршајне пресуде и списе предмета оспореног прекршајног поступка, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Прекршајног суда у Панчеву Пр. 14 ПР. 24083/10 од 23. децембра 2010. године, окривљено правно лице ЈКП „ Зеленило“ из Панчева је оглашено одговорним због прекршаја из члана 273 . став 1 . тачка 2 ) Закона о раду, и кажњено новчаном казном у износу од 800.000,00 динара, док је одговорно лице Данило Бјелица оглашен кривим због прекршаја из члана 273 . став 1 . тачка 2 ) у вези става 3 . Закона о раду, и кажњено новчаном казном у износу од 40.000,00 динара.
Из записника о саслушању сведока-подносиоца прекршајне пријаве Милоша Чиче, инспектора рада, сачињеног 2. децембра 2010. године пред Прекршајним судом у Панчеву у предмету Пр. 14 ПР 24083/10, произлази да саслушању пред судијом није присуствовао представник окривљеног правног лица, као ни окривљено одговорно лице, нити њихов бранилац. Према доставној наредби од 19. новембра 2010. године, позив за 2. децембар 2010. године је упућен само сведоку Милошу Чичи.
Из записника о саслушању сведока Борислава Попова, директора Студентске задруге, сачињеног 16. децембра 2010. године пред Прекршајним судом у Панчеву у предмету Пр. 14 ПР 24083/10, произлази да саслушању такође није присуствовао представник окривљеног правног лица, као ни окривљено одговорно лице, нити њихов бранилац. Према доставној наредби од 2. децембра 2010. године, позив за 16. децембар 2010. године је упућен само сведоку Бориславу Попову.
Оспореном пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године жалба окривљених изјављена против оспорене пресуде Прекршајног суда у Панчеву 14 ПР 24083/10 од 23. децембра 2010. године је одбијена као неоснована и првостепена пресуда је потврђена.
Oбразложењe оспорене другостепене прекршајне пресуде не садржи оцену жалбених навода о повреди права одбране из члана 234. став 2. Закона о прекршајима, а у вези извођења доказ а саслушањем сведока без обавештавања окривљен их и њиховог брани оца.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повред у се позива ју подносиоци у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Према одредби члана 33. став 1. Устава, свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега, док је одредбом става 5. овог члана утврђено да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредбама члана 208. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09 ) било је прописано: да суд може одлучити да се претрес одржи у одсуству окривљеног који је уредно позван ако је он саслушан, а судија нађе да његово присуство није неопходно за правилно утврђивање чињеничног стања, те да се под истим условима претрес може одржати и у одсуству уредно позваног представника односно браниоца окривљеног правног лица (став 1.); да се п ретрес може одржати и без присуства подносиоца захтева (став 2.); да ће се п ретрес одржати и ако не дође уредно позвани бранилац окривљеног (став 3.) .
Чланом 234. став 2. овог закона било је проп исано да б итна повреда одредаба прекршајног поступка постоји и ако судија, односно службено лице у току прекршајног поступка или приликом доношења одлуке није применио или је погрешно применио коју одредбу овог закона, или је у току прекршајног поступка повредио право одбране, а то је утицало или је могло утицати на законито и правилно доношење одлуке.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, овај суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложена на уставноправно прихватљив начин, јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда.
Уставни суд констатује:
- да из записника о саслушању сведока-подносиоца прекршајне пријаве Милоша Чиче, инспектора рада, сачињеног 2. децембра 2010. године пред Прекршајним судом у Панчеву у предмету Пр. 14 ПР 24083/10, произлази да саслушању није присуствовао представник окривљеног правног лица, као ни окривљено одговорно лице, нити њихов бранилац, док из доставне наредбе од 19. новембра 2010. године произлази да окривљеном правном лицу, окривљеном одговорном лицу, као ни њиховом браниоцу првостепени прекршајни суд није ни упутио позиве за 2. децембар 2010. године, када је саслушаван наведени сведок;
- да из записника о саслушању сведока Борислава Попова, директора Студентске задруге, сачињеног 16. децембра 2010. године пред Прекршајним судом у Панчеву у предмету Пр. 14 ПР 24083/10, произлази да саслушању пред судијом није присуствовао представник окривљеног правног лица, као ни окривљено одговорно лице, нити њихов бранилац, док из доставне наредбе од 2. децембра 2010. године произлази да ни у овом случају окривљеном правном лицу, окривљеном одговорном лицу, као ни њиховом браниоцу првостепени прекршајни суд није упутио позиве за 16. децембар 2010. године, када је саслушаван наведени сведок;
- да у списима оспореног прекршајног поступка, као ни у оспореној првостепеној прекршајној пресуди, Прекршајни суд није навео разлоге због којих на заказане претресе није позвао окривљено правно лице, окривљено одговорно лице, нити њиховог браниоца.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, произлази да Прекршајни суд у Панчеву у оспореном прекршајном поступку, на претресу одржаном 2. и 16. децембра 2010. године није поступио по обавезујућим одредбама члана 208. Закона о прекршајима, према којима суд може одлучити да се претрес одржи у одсуству окривљеног који је уредно позван ако је саслушан, а судија нађе да његово присуство није неопходно за правилно утврђивање чињеничног стања, те да се под истим условима претрес може одржати и у одсуству уредно позваног представника, односно браниоца окривљеног правног лица , као и да ће се претрес одржати и ако не дође уредно позвани бранилац окривљеног. Наиме, услов без кога се претрес не може одржати уколико су одсутни окривљени, представник окривљеног правног лица или њихов бранилац, јесте да су уредно позвани на заказани претрес. Како из наведеног произлази да на претресе заказане за 2. и 16. децембра 2010. године ова лица нису ни позвана, по оцени Уставног суда, прекршајни суд није имао процесних услова да претрес одржи, нити да саслуша наведене сведоке, чиме је окривљенима ускраћено право да сами или преко браниоца испитуј у сведоке оптужбе , које право им је зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава.
Оспореном пресудом Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године жалба браниоца окривљених, изјављена против оспорене пресуде Прекршајног суда у Панчеву 14 ПР 24083/10 од 23.12.2010. године је одбијена као неоснована и првостепена пресуда је потврђена.
Имајући у виду да се у поступку по уставној жалби испитује да ли је прекршајни поступак у целини био правичан, Уставни суд је размотрио да ли је другостепени прекршајни суд у оспореној пресуди оценио или на било који начин прокоментарисао жалбене тврдње окривљених да је „првостепени суд учинио битну повреду одредаба прекршајног поступка, повреду права одбране из члана 234. став 2. Закона о прекршајима, јер су у поновљеном поступку извођени докази саслушањем сведока, a о томе нису обавештени окривљени, ни бранилац окривљених и тиме је онемогућио окривљене да учествуј у у поступку“.
Уставни суд истиче да је приликом оцене да ли образложење одлуке суда правног лека испуњава стандарде права на правично суђење, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда (Европски суд за људска права : Helle против Финске, 20772/92, 19. децембар 1997. године, § 60.). С обзиром да првостепени прекршајни суд на главни претрес заказан за 2. и 16. децембар 2010. године није позвао окривљене и њиховог браниоца, повредивши тиме одредбе члана 208. Закона о прекршајима и ускративши им право на одбрану из члана 33. став 5. Устава, на шта је суду више инстанце изјављеном жалбом указано, Уставни суд истиче да је другостепени прекршајни суд (Виши прекршајни суд у Београду – Одељење у Новом Саду) био дужан да размотри наводе које су окривљени изнели у жалби, посебно јер повреда одредаба члана 208. Закона о прекршајима представља битну повреду одредаба прекршајног поступка из члана 234. став 2. Закона о прекршајима.
Међутим, Виши прекршајни суд је оценио као неосноване наводе које су окривљени изнели у жалби, при чему није дао одговор поводом оних навода који се тичу пропуста суда да на саслушање сведока позове окривљене и њиховог браниоца. Полазећи од тога, Уставни суд сматра да Виши прекршајни суд у Београду – Одељење у Новом Саду није дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге у погледу свих чињеница које су од значаја за доношење одлуке у овом прекршајном поступку, већ је, штавише, експлицитно оценио неоснованим наводе жалбе окривљених, не осврнувши се на пропусте првостепеног прекршајног суда на које им је изјављеном жалбом указано.
На основу изложеног, Уставни суд је закључио да оспорена пресуда Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године није образложена на начин који задовољава услове из члана 32. став 1. Устава, односно не задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права.
Имајући у виду да је, по оцени Уставног суда, окривљенима ускраћено право да сами или преко браниоца испитуј у сведоке оптужбе , а другостепени прекршајни суд је пропустио да ову повреду исправи у жалбеном поступку, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на одбрану, као саставни део посебних права окривљеног, зајемчено одредбом члана 33. став 5. Устава, као и право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, односно да је уставна жалба подносилаца у овом делу основана.
На темељу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Подносиоци истичу и повреду права зајемченог одредбом члана 33. став 1. Устава, којом је утврђено да с вако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега.
С обзиром на то да подносиоци у уставној жалби нису навели разлоге који указују на повреду наведеног уставног права, а из оспорених пресуда и списа оспореног прекршајног поступка, по мишљењу Уставног суда, не произлази повреда означеног уставног права, Уставни суд је оценио да се ови наводи подносилаца уставне жалбе не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права из члана 33. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуда Вишег прекршајног суда у Београду – Одељење у Hовом Саду III-304 Прж. 1763/11 од 18. јануара 2011. године и одређивањем да тај суд донесе нову одлуку о жалби коју су подносиоци уставне жалбе изјавили против пресуде Прекршајног суда у Панчеву Пр. 14 ПР. 24083/10 од 23. децембра 2010. године , и одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић