Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, мр Томислав Стојковић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ратомира Данчуловића из Костола , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ратомира Данчуловића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4840/13 од 30. октобра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ратомир Данчуловић из Костола поднео је, 30. децембра 2013. године, преко пуномоћника Младена Симића , адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи: да је оспореном пресудом, у делу којим је преиначена првостепена пресуда, произвољно примењено материјално право, будући да је на досуђено главно потраживање одређена законска затезна камата од дана пресуђења уместо од дана вештачења када је и утврђена висина досуђене материјалне штете; да је другостепена пресуда преиначена у делу који није оспорен жалбом; да је Апелациони суд у истој чињеничној и правној ситуацији у другим поступцима досуђивао законску затезну камату на новчани износ главног потраживања од дана вештачења, а не од дана пресуђења. Подносилац је предложио да се поништи оспорена другостепена пресуда, као и да му се накнаде трошкови писања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Неготину - Судска јединица у Кладову П. 1426/12 од 8. фебруара 2013. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени ПД „ХЕ Ђердап“ д.о.о, Кладово, да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде тоталне штете као и на име накнаде материјалне штете за санацију предметних стамбених објеката исплати 2.215.245,59 динара, са законском затезном каматом почев од 16. фебруара 2011. године као дана вештачења па до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је тужилац првобитно постављени захтев за накнаду штете прецизирао у свему према налазу вештака, те је првостепени суд, сагласно одредбама чл. 154, 156, 185. и 192. Закона о облигационим односима, усвојио тужбени захтев у целини и одредио да тужиоцу припада камата на досуђене износе од дана вештачења - 16. фебруара 2011. године, као дана када је утврђена штета.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4840/13 од 30. октобра 2013. године, ставом првим изреке, потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Неготину - Судска јединица у Кладову П. 1426/12 од 8. фебруара 2013. године у ставу првом њене изреке, у делу одлуке о главном захтеву и у ставу другом изреке којим је одлучено о трошковима поступка. Ставом другим изреке другостепене пресуде преиначена је наведена првостепена пресуда у ставу првом изреке, у делу којим је одлучено о камати, тако што је обавезан тужени да тужиоцу на досуђено главно потраживање плати законску затезну камату почев од 8. фебруара 2013. године, као дана пресуђења, док је као неоснован одбијен захтев за камату за период од 16. фебруара 2011. до 8. фебруара 2013. године. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да, у смислу одредбе члана 189. Закона о облигационим односима, време доношења судске одлуке подразумева краћи временски период од дана обављеног вештачења на основу којег је утврђена висина штете до дана доношења првостепене пресуде. Како је, у конкретном случају, тужилац пропустио да пре закључења главне расправе предложи допуну вештачења ради утврђења новог износа накнаде штете због протека дужег временског периода након изведеног вештачења обављеног 16. фебруара 2011. године и доношења првостепене пресуде, то другостепени суд налази да тужиоцу камата на главно потраживање припада од дана доношења првостепене пресуде, сагласно одредби члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, а не од дана вештачења када је утврђена висина тог потраживања.
4. Подносилац уставне жалбе је достави о пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5671/12 од 31. октобра 2012. године и Гж. 7794/12 од 30. маја 2013. године, као и пресуду Врховног суда Србије Рев. 2261/10 од 13. априла 2011. године за које је сматрао да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, као што је ситуација у којој се он налази о у предметном поступку.
5. Одредбама Устава, које подносилац у уставној жалби означава као повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовима правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да је одговорно лице дужно успоставити стање које је било пре него што је штета настала, да кад успостављање ранијег стања није могуће, или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорно лице, суд ће одредити да оно исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете, да ће суд досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања (члан 185. ст. 1, 3. и 4); да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, као и да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја кад закон наређује што друго (члан 189. ст. 1. и 2.); да ће суд ће, узимајући у обзир и околности које су наступиле после проузроковања штете досудити накнаду у износу који је потребан да се оштећеникова материјална ситуација доведе у оно стање у коме би се налазила да није било штетне радње или пропуштања (члан 190.); да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (члан 277. став 1.).
6. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбe, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
У конкретном случају је утврђено да је подносилац уставне жалбе свој тужбени захтев определио у висине штете утврђене на основу вештачења изведеног 16. фебруара 2011. године и да је првостепени суд пресудом од 8. фебруара 2013. године усвојио наведени тужбени захтев и подносиоцу досудио накнаду материјалне штете по ценама у време вештаче ња и затезну камату на досуђени износ од дана обављеног вештачења, као дана када је „утврђена штета“. Другостепени суд је оспореном пресудом преиначио наведену првостепену пресуду само у делу који се односи на законску затезну камату налазећи да због протека дужег временског периода након изведеног вештачења, на основу којег је утврђена висина накнаде материјалне штете, и доношења првостепене пресуде, подносиоцу припада камата од дана пресуђења, у смислу члана 277. став 1. Закона о облигационим односима.
Одредба члана 185. Закона о облигационим односима регулише питање штете која је настала на стварима, оштећењем или пропашћу и обавезу одговорног лица да успостави стање које је било пре него што је штета настала, а ако то није могуће да штету накнади у новцу. Расправљајући о обавези одговорног лица да успостави раније стање на оштећеној ствари, ако то лице до доношења судске одлуке не накнади штету, суд висину накнаде штете одређује према ценама у време доношења судс ке одлуке (члан 189. став 2. Закона о облигационим односима). Досуђењем накнаде штете према ценама у време доношења судске одлуке успоставља се пређашње стање, јер досуђеним износом оштећени може да поправи оштећену ствар или да купи нову с твар. За законску затезну камату као споредно потраживање, у смислу члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, карактеристично је да иста тече од тренутка кад дужник падне у доцњу са испуњењем новчане обавезе.
У вези са изнетим, Уставни суд констатује да је другостепени суд из чињеничног стања - да је висина потраживања подносиоца уставне жалбе према туженој утврђена вештачењем од 16. фебруара 2011. године, извео уставноправно пр ихватљив закључак - да је тужена дужна да подносиоцу по основу накнаде штете, поред главнице, исплати и законску затезну камату на досуђени износ почев од дана пресуђења ( 8. фебруара 2013. године), а не од дана када је вештачењем утврђена укупна висина материјалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео. Наиме, накнада материјалне штете одређује се према ценама у време доношења судске одлуке, па и обавеза исплате накнаде доспева даном доношења првостепене пресуде, од ког тренутка, у смислу члана 277. став 1. Закона о облигационим односима, оштећени има и право на законску затезну камату. Уставни суд указује да се под временом пресуђења може сматрати и време када је обављено вештачење на основу којег је одређена висина материјалне штете, али само ако од вештачења до закључења главне расправе није протекао дужи временски период. Како је, у конкретном случају, од дана вештачења на основу којег је утврђена висина штете, до дана доношења првостепене пресуде којом је досуђена накнада штете у висини утврђеној према изведеном вештачењу, протекао дужи временски период, а подносилац уставне жалбе је пропустио да пре закључења расправе предложи допуну вештачења ради утврђења новог износа накнаде материјалне штете због протека дужег временског периода након изведеног вештачења, Уставни суд сматра да је са становишта примене материјалног права и заштите права на правично суђење, уставноправно прихватљив став другостепеног суда који се односи на ток законске затезне камате (видети Одлуку Устасвног суда Уж-6665/2011 од 25. септембра 2014. године).
Такође, Уставни суд истиче да испутујући правилност побијане пресуде, другостепени суд, у смислу члана 386. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), по службеној дужности оцењује да ли је, у кокретном случају, дошло до правилне примене материјалног права.
7. У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да је услов који мора да постоји да би могла да се цени повреда означеног права, тај да постоји идентитет чињеничног и правног стања у предметима који се пореде, као и коначно одлучивање судова највише инстанце у предметном случају.
У том смислу, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4840/13 од 30. октобра 2013. године , као и достављене пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 5671/12 од 31. октобра 2012. године и Гж. 7794/12 од 30. маја 2013. године и пресуду Врховног суда Србије Рев. 2261/10 од 13. априла 2011. године за које је подносилац сматрао да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију у којој се он налазио у оспореном поступку, утврдио да се подносилац уставне жалбе и лица која су била тужиоци у тим другим поступцима нису налазили у истој чињеничној ситуацији. Наиме, оспореном другостепеном пресудом је досуђена камата од дана доношења првостепене пресуде јер је утврђено да је вештачење, на основу којег је одређена висина досуђене материјалне штете, обављено 16. фебруара 2011. године, а да је првостепена пресуда донета 8. фебруара 2013. године, те да управо временски размак између вештачења и доношења првостепене пресуде , не оправдава досуђивање законске затезне камате на износ главног потраживања од дана вештачења. У поступцима који су окончани наведеним пресудама за које је подносилац сматрао да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, тужиоцима је досуђена законска затезна камата на главно потраживање од дана вештачења . Mеђутим из образложења достављених пресуда произлази да је између вештачења на основу којег је одређена (досуђена) висина материјалне штете и доношења првостепене пресуде протекао краћи временски период, будући да из образложења пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 5671/12 од 31. октобра 2012. године и Гж. 7794/12 од 30. маја 2013. године, произлази да је тај временски размак износио нешто више од седам месеци, док из образложења пресуде Врховног суда Србије Рев. 2261/10 од 13. априла 2011. године произлази да је наведени временски размак износио осам месеци. Стога, Уставни суд сматра да наводи уставне жалбе о повреди права из члана 36. став 1. Устава нису уставноправно прихватљиви.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом подносиоцу нису повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, па је ситу одбио као неосновану, сагалсно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
9. На основу изнетог и одре даба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић