Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда, др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Р . из села Ратково, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Б. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 8610/13 од 23. маја 2014. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Р . из села Ратково изјавио је Уставном суду, 7. јула 2014. године, преко пуномоћника Р . Н. К, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 8610/13 од 23. маја 2014. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом преиначена пресуда Првог основног суда у Београду П. 13491/13 од 9. октобра 2013. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете. Подносилац уставне жалбе сматра да је неправилно правно становиште Апелационог суда да је предметни тужбени захтев застарео. Према мишљењу подносиоца, почетак рока застарелости тече од дана када је болест добила свој коначан облик, како је то и утврдио првостепени суд. Подносилац сматра да је примена материјалног права, у конкретном случају, била произвољна, што указује на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању суда, а на штету подносиоца уставне жалбе. Подносилац је истакао и да је исти другостепени суд у идентичним случајевима доносио другачије одлуке, те је у прилог својим тврдњама доставио пресуде Окружног суда у Београду и Апелационог суда у Београду. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и досуди му накнаду по основу адвокатских трошкова за заступање пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 13491/13 од 9. октобра 2013. године, у ставу првом изреке, усвојен је тужбени захтев и наложено је туженој Републици Србији - Министарству одбране да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности исплати износ од 400.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом, а ставом другим изреке наложено је туженој да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 8610/13 од 23. маја 2014. године преиначена је ожалбена пресуда Основног суда П. 13491/13 од 9. октобра 2013. године у ставу првом њене изреке, тако што је у целини одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца. Преиначено је и решење о трошковима поступка, тако што је одлучено да свака странка сноси своје трошкове. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац у периоду од 24. марта 1999. године, до 25. јуна 1999. године боравио у рату; да се 11. априла 1999. године приликом повлачења војске са карауле „К.“ коју су заузеле непријатељске формације, нашао међу непријатељским војницима, па је морао да бежи и да скочи са стене, те је приликом доскока повредио ноге; да је неуропсихијатријским вештачењем утврђено да је тужилац критичном приликом претрпео примарни страх јаког интензитета у трајању од једног сата, који је потом прешао у страх јаког интензитета у трајању од једног дана, а потом у страх средњег интензитета у трајању од месец дана; да је претрпљени страх оставио трајне последице на психичку равнотежу тужиоца, јер је тужилац оболео од анксиозно-депресивног синдрома као последице акутне стресне ситуације којој је био изложен, у склопу посттрауматског стресног поремећаја; да је тужиоца прегледао неуропсихијатар војне болнице у Нишу, те да је упућен на кућно лечење, a пo одслужењу војног рока лечен je у приватној ординацији у Чачку; да је лечење наставио у Медицинском центру Чачак, где му је 23. марта 2007. године потврђена дијагноза Ф43 тачка 1; да је према налазу и мишљењу судског вештака датог у првостепеном поступку болест код тужиоца 23. марта 2007. године добила коначан облик, да је лечење тужиоца у току, да није завршено и да ће се највероватније лечити до краја живота. Даље је наведено: да је првостепени суд приговор застарелости потраживања одбио као неоснован, са образложењем да је тужилац за штетне последице сазнао 23. марта 2007. године, када је болест добила коначан облик; да се овакав закључак првостепеног суда не може прихватити као правилан; да је решењем Апелационог суда у Београду Гж. 4037/11 од 17. јануара 2013. године наложено првостепеном суду да у поновном поступку утврди када је болест, која је довела до умањења животне активности код тужиоца из акутне фазе прешла у хроничну и тиме попримила облик коначног стања; да како првостепени суд није поступио по налогу, другостепени суд је на главној јавној расправи саслушао судског вештака који је у свему остао при раније датом налазу и мишљењу, с тим што је објаснио да психичко обољење од кога болује тужилац у акутној фази траје шест месеци, а да после тога, прелази у хронично стање; да се од постављања дијагнозе, па до данас, тужилац континуирано лечи од исте болести; да је захтев за обештећење ван спора тужилац поднео надлежном органу тужене 4. маја 2007. године, а тужбу 26. новембра 2007. године; да код тако утврђеног чињеничног стања, које се разликује од чињеничног стања које је утврдио првостепени суд, по оцени другостепеног суда основан је приговор застарелости потраживања; да се рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима рачуна од тренутка сазнања за штету и лице које је штету учинило; да се под сазнањем за штету подразумева не само сазнање за штету и учиниоца, већ и сазнање о свим последицама у којима се штета манифестује; да стога застарелост захтева за накнаду штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности почиње да тече од момента када је болест попримила облик коначног стања, а ако се ради о хроничној болести, када је из акутне фазе прешла у хроничну фазу и тако попримила облик коначног стања; да је тужилац оболео од хроничног обољења које захтева лечење медикаментима до краја тужиочевог живота, пa je по оцени другостепеног суда тужилац сазнао за штетне последице када је болест из акутне фазе прешла у хроничну, када је тужилац сазнао за све последице у којима се манифестује умањење његове животне активности као што су несаница, раздражљивост, агресивност и пад вољно нагонских динамизама; да је болест у хроничну фазу прешла шест месеци после штетног догађаја од 11. априла 1999. године, пa je с обзиром на датум подношења захтева за обештећење ван спора 4. маја 2007. године, потраживање овог вида накнаде нематеријалне штете тужиоца застарело у смислу члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима; да другостепени суд није могао прихватити наводе вештака да је тужилац сазнао да је болест од које болује хроничног тока тек дана 23. марта 2007. године, јер ова чињеница не произлази из доказа изведених у поступку; да напротив, из налаза и мишљења вештака произлази да се тужилац континуирано лечи од дана настанка штетног догађаја, па је и пре последњег извештаја о здравственом стању тужиоца од 23. марта 2007. године, тужилац могао сазнати од које болести болује и да је болест хроничног тока.
Пресудама Окружног суда у Београду Гж. 2130/09 од 4. новембра 2009. године и Апелационог суда у Београду Гж. 4382/11 од 24. августа 2011. године, које су достављене као доказ различитог поступања другостепеног суда у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно је обавезана тужена Република Србија да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности, исплати одређене новчане износе. Из образложења наведених пресуда произлази да је код тужилаца који су обављали војну дужност током рата 1999. године на подручју Аутономне покрајине Косово и Метохија дошло до погоршања здравственог стања, да су код тужилаца манифестоване психичке сметње, а да су њихова (психичка) обољења добила коначан облик када је дијагностификована трајна промена личности (у 2008. години), те да од тог момента тече рок застарелости. Стога је оцењено да није наступила застарелост предметних потраживања накнада штете, односно да није истекао ни субјективни, нити објективни рок застарелости из члана 376. ст. 1 и 2. Закона о облигационим односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да застарелошћу престаје право захтевати испуњење обавезе, да застарелост наступа кад протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе (члан 360. ст. 1. и 2.); да застарелост почиње тећи првог дана после дана кад је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано (члан 361. став 1.); да застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног времена (члан 362.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права из члана 36. став 1. Устава, а које подносилац заснива на томе да су другостепени судови у истоветним случајевима доносили различите одлуке, Уставни суд подсећа да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 8610/13 од 23. маја 2014. године правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужена Република Србија на име накнаде нематеријалне штете исплати одређени новчани износ, са образложењем да је, у конкретном случају, предметно потраживање накнаде штете застарело због протека рока из члана 376. Закона о облигационим односима. Другостепени суд у оспореној пресуди није посебно разматрао чињеницу када је болест добила коначан облик - када је дијагностификована, нити је сматрао да је та чињеница правно релевантна за одређивање почетка рока застарелости, већ како се ради о хроничној (психичкој) болести, битан је тренутак када је та болест из акутне фазе прешла у хроничну фазу и тако попримила облик коначног стања. С друге стране, Окружни суд у Београду и Апелациони суд у Београду су у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, у пресудама Гж. 2130/09 од 4. новембра 2009. године и Гж. 4382/11 од 24. августа 2011. године, правноснажно усвојили тужбене захтеве тужилаца и обавезали тужену Републику Србију да им накнади нематеријалну штету, налазећи да није наступила застарелост предметног потраживања. Наиме, судови су у наведеним пресудама истакли став да је за утврђење почетка рока застарелости, у складу са одредбама члана 376. ЗОО, управо од значаја чињеница када је болест добила коначан облик, тј. када је дијагностификована трајна промена личности код тужилаца.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Окружни суд у Београду и Апелациони суд у Београду, као судови последње инстанце, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама заузели супротне ставове по питању одређивања почетка рока застарелости накнаде штете, што је у крајњем исходу имало за последицу доношење различитих судских одлука о основаности тужбених захтева. Таквим поступањем је подносилац уставне жалбе, коме је правноснажно одбијен као неоснован тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, доведен у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у другим парничним поступцима окончаним пред истим судом, односно раније Окружним судом у Београду, чији су истоврсни тужбени захтеви правноснажно усвојени. Уставни суд је оценио да је различитим поступањем другостепених судова, поводом битно сличне чињеничне ситуације и готово идентичног правног питања, повређено право подносиоца на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава (видети пресуду Европског суда за људска права Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36. до 39, као и Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године).
Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући остале наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је констатовао да подносилац такве своје тврдње о повреди означеног права, у суштини, заснива на томе да је Апелациони суд у Београду произвољно применио материјално право у конкретном случају.
Имајући у виду садржину права на правично суђење и разлоге уставне жалбе на којима се тврдње о повреди тог права заснивају, Уставни суд указује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова. Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили процесно и материјално право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање судова у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца, који изражавају његово незадовољство донетом судском одлуком и правноснажним исходом спора, не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски парнични суд преиспита и оцени законитост оспореног акта. Наиме, подносилац је оспорио правни став другостепеног суда о неоснованости предметног тужбеног захтева, износећи своје тумачење одговарајућих одредаба ЗОО које регулишу застарелост потраживања накнаде штете. У вези са тим, Уставни суд указује да је са становишта заштите права на правично суђење прихватљив став другостепеног суда да се, у конкретном случају, рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности рачуна од тренутка када је подносиочева болест из акутне фазе прешла у хроничну фазу (шест месеци након 11. априла 1999. године) и тако попримила облик коначног стања. Имајући у виду наведено, те тренутак када је подносилац поднео захтев за обештећење ван спора (4. мај 2007. године), став Апелационог суда у Београду да је подносиочево потраживање накнаде штете застарело на основу одредаба члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО, исказује се као уставноправно прихватљив. Уставни суд је овакав став изразио у више својих одлука (видети нпр. Решење Уж-3373/2013 од 9. децембра 2014. године).
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, решавајући као у другом делу изреке.
7. Што се тиче захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду адвокатских трошкова насталих покретањем поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети, поред других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
8. Полазећи од наведеног, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.