Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Ангеловског из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Милана Ангеловског и утврђује да је радњом нечињења Апелационог суда у Нишу – пропуштањем да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Вишег суда у Нишу К. 242/12 од 1. марта 2013. године, повређено његово право на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Ангеловски из Ниша је, 6. децембра 201 3. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против радњи нечињења Апелационог суда у Нишу – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Вишег суда у Нишу К. 242/12 од 1. марта 2013. године, због повреде права из члана 33. став 2. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео: да је оспореном пресудом потврђена првостепена пресуда Вишег суда у Нишу К. 242/12 од 1. марта 2013. године, којом су подносилац и саокривљени П.М. оглашени кривим за извршење кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби и изречене су им условне осуде; да су саоптужени изјавили посебне жалбе против првостепене пресуде, али је другостепени суд одлучивао само о жалби оптуженог П.М. док о жалби коју је изјавио бранилац подносиоца као окривљеног, другостепени суд уопште није одлучивао, чиме су повређена означена уставна права подносиоца уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће околности од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Пресудом Вишег суда у Нишу К. 242/12 од 1. марта 2013. године подносилац и П.М. осуђени су због извршења кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби из члана 344а став 1. Кривичног законика и изречена им је условна осуда тако што им је утврђена казна затвора у трајању од по три месеца, која се неће извршити уколико у року од једне године од дана правноснажности пресуде не изврше нова кривична дела, као и мера забране присуствовања фудбалским спортским приредбама у трајању од по једне године.
Против првостепене осуђујуће пресуде оптужени су изјавили жалбе. Подносилац је жалбу изјавио 19. априла 2013. године, преко браниоца Миодрага Илића, адвоката из Ниша, због свих законских разлога, наводећи да је изрека побијане пресуде неразумљива и противуречна сама себи и датим разлозима, да нису наведени разлози о одлучним чињеницама, да о одлучним чињеницама постоји знатна противуречност између онога што се наводи у разлозима побијане пресуде и исказима датим у поступку, што је довело до тога да чињенично стање у конкретном случају буде погрешно и непотпуно утврђено, а тиме и до погрешне примене материјалног права, те да изрека првостепене пресуде не садржи све конститутивне елементе кривичног дела, без којих кривично дело не постоји.
Апелациони суд у Нишу је, одлучујући о жалби коју је изјавио окривљени П.М, донео 28. октобра 2013. године пресуду Кж1. 1846/13 којом је жалбу окривљеног П.М. одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду. Из садржине оспорене пресуде произлази да њом није одлучивано о жалби подносиоца уставне жалбе као окривљеног, као и да је другостепени суд оценио као неосноване наводе из жалбе окривљеног П.М. – да је изрека првостепене пресуде нејасна и противуречна разлозима пресуде, да не садржи разлоге о одлучним чињеницама, да су и сами разлози у знатној мери противуречни, као и да су изведени докази погрешно оцењени, што је довело до погрешно утврђеног чињеничног стања. Такође, у оспореној пресуди је наведено да радње окривљеног П.М. садрже сва обележја кривичног дела које му је стављено на терет, као и да је кривично дело учинио са директним умишљајем, јер је био свестан свог дела и његове забрањености, и хтео је његово извршење.
Провером преко интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Уставни суд је утврдио да је 17. децембра 2014. године Виши суд у Нишу донео решење којим је укинуо клаузулу правноснажности и извршности пресуде К. 242/12 од 1. марта 2013. године, те да је првостепена пресуда 26. јануара 2015. године потврђена и у односу на подносиоца уставне жалбе, па је постала правноснажна и извршна у целини.
4. Одредбама Устава, на које подносилац указује, утврђено је: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члана 33. став 2.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу ( члана 36. став 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку "Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) је, поред осталог, прописано: да жалбу, као редован правни лек, могу изјавити странке, бранилац и оштећени (члан 433. став 1.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд, противну странку, браниоца и оштећеног (члан 442.); да другостепени суд доноси одлуку о жалби у седници већа или на основу одржаног претреса (члан 446. став 1.); да другостепени суд испитује пресуду у оквиру основа‚ дела и правца побијања који су истакнути у жалби (члан 451. став 1.); да ће другостепени суд поводом жалбе изјављене у корист оптуженог, испитати по службеној дужности одлуку о кривичној санкцији: 1) ако је жалба изјављена због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања или због повреде кривичног закона; 2) ако жалба не садржи елементе из члана 435. тач. 2) и 3) овог законика (члан 451. став 2.); да другостепени суд може у седници већа или на основу одржаног претреса: 1) одбацити жалбу као неблаговремену, недозвољену или неуредну; 2) одбити жалбу као неосновану и потврдити првостепену пресуду; 3) усвојити жалбу и укинути првостепену пресуду и упутити предмет првостепеном суду на поновно суђење, или усвојити жалбу и преиначити првостепену пресуду (члан 455. став 1.); да о свим жалбама против исте пресуде другостепени суд одлучује, по правилу, једном одлуком (члан 455. став 3.); да ће се жалба одбацити решењем као неблаговремена ако се утврди да је поднета после законског рока (члан 456. став 1.); да ће се жалба одбацити решењем као недозвољена ако се утврди да је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе или лице које се одрекло од жалбе или ако се утврди одустанак од жалбе или да је после одустанка поново изјављена жалба или ако жалба по закону није дозвољена (члан 456. став 2.); да ће се жалба одбацити решењем као неуредна ако је нечитка или непотпуна (члан 436. ст. 2. до 4.) (члан 456. став 3.); да ће другостепени суд пресудом одбити жалбу као неосновану и потврдиће првостепену пресуду ако утврди да не постоје разлози због којих је жалба изјављена, као ни разлози чије постојање испитује на основу члана 451. ст. 2. и 3. овог законика (члан 457.); да ће другостепени суд решењем усвојити жалбу и укинути првостепену пресуду и вратити предмет на поновно суђење ако утврди да постоји битна повреда одредаба кривичног поступка, осим случајева из члана 459. став 1. овог законика или ако сматра да због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања на које се у жалби указује треба наредити нови главни претрес пред првостепеним судом (члан 458. став 1.); да другостепени суд може наредити да се нови главни претрес пред првостепеним судом одржи пред потпуно измењеним већем. (члан 458. став 2.); да другостепени суд може и само делимично укинути првостепену пресуду ако се поједини делови пресуде могу издвојити без штете за правилно пресуђење. (члан 458. став 3.); да ће другостепени суд пресудом усвојити жалбу и преиначити првостепену пресуду ако сматра да с обзиром на утврђено чињенично стање у првостепеној пресуди постоји повреда из чл. 439. и 441. овог законика, а према стању ствари и у случају повреде из члана 438. став 1. тач. 1), 7), 9) и 10) овог законика, односно да ће пресуду којом преиначује првостепену пресуду другостепени суд донети и у случају када поступа на основу члана 451. ст. 2. и 3. овог законика (члан 459. став 1.); да ће другостепени суд вратити све списе првостепеном суду са довољним бројем оверених преписа своје одлуке, ради достављања странкама и другим лицима која имају правни интерес (члан 461. став 1.).
5. У односу на право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд истиче да се овом одредбом Устава утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. По мишљењу Уставног суда, ово право се не исцрпљујем пуким изјављивањем жалбе или другог правног средства против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, већ то право подразумева делотворну правну заштиту, односно њен суштински домашај се манифестује управо у томе да се о изјављеној жалби или другом правном средству одлучи у другом степену и тиме преиспитају разлози одлуке која се оспорава.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је, као окривљени, имао Уставом и законом зајемчено право на жалбу против првостепене кривичне пресуде. То, следствено изнетом, значи не само да је имао право да изјави жалбу против пресуде Вишег суда у Нишу К. 242/12 од 1. марта 2013. године, којом је оглашен кривим за извршење кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби и изречена му је условна осуда, већ да је имао и право да другостепени суд, у конкретном случају Апелациони суд у Нишу, о изјављеној жалби против првостепене пресуде одлучи и тиме преиспита првостепену пресуду, како у правцу основа‚ дела и правца побијања који су истакнути у жалби, тако и у правцу испитивања по службеној дужности.
Како Апелациони суд у Нишу о жалби подносиоца изјављеној против првостепене осуђујуће пресуде уопште није одлучивао, односно није преиспитао разлоге због којих је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела насилничко понашање на спортској приредби и због којих му је изречена условна осуда, тиме је, по оцени Уставног суда, повредио његово право зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање, а полазећи од тога да је другостепени суд пропустио да оспореном другостепеном пресудом одлучи о жалби коју је подносилац изјавио против првостепене пресуде, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином посебних права окривљених зајемчених одредбом члана 33. став 2. Устава на чију се повреду подносилац позива, а којом је утврђено да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у другом делу изреке.
7. С обзиром на то да је, у међувремену, укинута клаузула правноснажности и извршности пресуде Вишег суда у Нишу К. 242/12 од 1. марта 2013. године, те да је другостепени суд потврдио првостепену пресуду и у односу на подносиоца уставне жалбе као окривљеног, чиме је она и у односу на њега постала правноснажна и извршна, Уставни суд је оценио да су штетне последице учињене повреде права тиме отклоњене.
8. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословика о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић