Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда, др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Р . из Сарајева, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7364/12 од 17. априла 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Р . из Сарајева, Босна и Херцеговина, изјавио је Уставном суду, 8. јула 2014. године, преко пуномоћника Т . Д, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7364/12 од 17. априла 2014. године, због повреде права на правично суђење, права на накнаду штете и права на рехабилитацију, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поднео тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њим извршили припадници означеног Министарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован његов тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због умањења животне активности и за претрпљени страх, уз образложење да он није доказао да је био мучен током привођења, саслушања и притвора. Подносилац сматра да је такав закључак произвољан, јер нема утемељења у утврђеним чињеницама и исказима сведока, као и да је налаз и мишљење вештака произвољно оцењен.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 17928/11 од 11. јуна 2012. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена Републике Србије - Министарства унутрашњих послова да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете плати за душевне болове због умањења животне активности износ од 160.000 динара и за претрпљени страх износ од 200.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом другим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете плати за душевне болове због умањења животне активности још 340.000 динара и за претрпљени страх још 100.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име накнаде нематеријалне штете плати за претрпљене физичке болове износ од 200.000 динара и за душевне болове због повреде права личности износ од 300.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Ставом четвртим изреке обавезана је тужена да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) Гж. 7364/12 од 17. априла 2014. године, ставом првим изреке, преиначена је ожалбена пресуда Основног суда П. 17928/11 од 11. јуна 2012. године у ставу првом њене изреке, тако што је одбијен као неоснован у том делу тужбени захтев тужиоца, ставом другим изреке потврђена је пресуда Основног суда П. 17928/11 од 11. јуна 2012. године у ставу другом њене изреке и одбијена је жалба тужиоца као неоснована. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка, тако што је тужилац обавезан да их накнади тужиљи. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, наведено је да из чињеничног стања утврђеног пред првостепеним судом произлази: да је тужилац лишен слободе 17. октобра 1993. године, а да је у притвору био до 2. децембра 1993. године, што је код њега изазвало психичке проблеме и болест, а што је, према налажењу првостепеног суда, констатовано налазом и мишљењем судског вештака - неуропсихијатра, којим је утврђено да је тужилац приликом привођења у полицијску станицу у Пријепољу, трпео страх примарног карактера јаког интензитета у трајању од пола сата, да је затим трпео страх секундарног карактера средњег интензитета и да je по изласку из затвора трпео страх слабог интензитета у трајању од месец дана, а затим је имао анксиозност и депресивност мешовитог типа, што је прерасло у мешовито анксиозно-депресивно реаговање тужиоца, да лечење тужиоца траје и данас и да није завршено; да је пресудама Општинског суда у Пријепољу К. 262/93 од 14. децембра 1994. године и Окружног суда у Ужицу Кж. 54/95 од 22. марта 1995. године тужилац оглашен кривим за продужено кривично дело из члана 33. став 2. у вези става 1. Закона о оружју и муницији и осуђен је на затворску казну; да је налазећи да је тужилац приликом лишења слободе трпео тортуру и физичку силу од стране припадника полиције ОУП Пријепоље, да је због тога трпео страх јачег интензитета и дужег временског трајања те да је страх прерастао у психичко обољење мешовито анксиозно-депресивни поремећај, а да је болест добила коначан облик 7. августа 2009. године и да је животна активност тужиоца умањена за 8% трајно, првостепени суд је делимично усвојио тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због умањења животне активности и за претрпљени страх и одлучио је као у ставу првом и као у ставу другом изреке, првостепене пресуде. Даље је наведено: да је из исказа сведока С. С, запослене код стричева тужиоца и В . М, лица која су такође истог дана, кадa и тужилац, била приведена у Полицијску станицу у Пријепољу, због оружја, утврђено да су се припадници полиције приликом саслушања С . С . коректно понашали, да је она након саслушања пуштена, а да je том приликом чула јауке, за које није могла да се изјасни да ли потичу од тужиоца или од неког другог лица; да је сведоку В . М, након изласка са саслушања, тужилац рекао да су га тукли; да је из исказа наведених сведока као и сведока Ј . Р, супруге тужиоца, утврђено да ти сведоци нису имали непосредна сазнања о евентуалној примени тортуре и физичке силе над тужиоцем, приликом његовог саслушања у Полицијској станици у Пријепољу; да је из исказа сведока Д . М, инспектора МУП Пријепоље, утврђено да приликом саслушања тужиоца и других приведених лица, a у вези оружја, није било примене физичке силе и тортуре, од стране припадника полиције; да су саслушање тужиоца и приведених лица обављали оперативни радници и да је он био присутан када су тужилац и остала приведена лица прослеђени истражном судији, те да су тада тужилац и та лица, били у добром стању; да је из извештаја МУП Полицијске управе у Пријепољу од 26. октобра 2007. године утврђено да приликом привођења и лишења слободе тужиоца, припадници полиције тужиоца нису малтретирали и према њему нису употребили физичку силу, да је приведен, саслушан и лишен слободе, због основане сумње да је извршио кривична дела неовлашћено набављање, држање, ношење, израда, размена или продаја ватреног оружја и муниције или експлозивних материја; да је из налаза и мишљења судског вештака медицинске струке - неуропсихијатра и исказа истог вештака, утврђено је да је тужилац након привођења и притвора због затворских услова, који одударају од уобичајене животне и социјалне средине, реаговао психичким патњама у виду анксиозности и депресивности мешовитог типа, да је приликом привођења у полицијску станицу у Пријепољу трпео примаран страх јаког интензитета у трајању од пола сата, да је након тога трпео секундарни страх средњег интензитета током боравка у затвору, а да по изласку из затвора трпео страх средњег интензитета у трајању од месец дана, који је потом прерастао у психичко обољење мешовито анксиозно-депресивни поремећај, услед кога му је животна активност трајно умањена за 8% процената; да су се психичке тегобе тужиоца јавиле као последица затворских услова; да је акутно стање болести трајало шест месеци, да је потом болест прешла у хронично стање и да је болест добила коначан облик 7. августа 2009. године, а да са становишта психијатрије у вези болести тужиоца, није могуће одвојити боравак у полицијској станици, притвору или затвору.
Даље је наведено: да имајући у виду наведено чињенично стање утврђено у другостепеном поступку, Апелациони суд налази да су чињенично правни закључци и дати разлози првостепеног суда у погледу оцене изведених доказа, a у вези одговорности туженог за накнаду нематеријалне штете погрешни и да су резултат погрешне оцене изведених доказа о узрочно-последичној вези између вршења дужности службених лица ОУП Пријепоље и проузроковане штете; да би држава била обавезна да надокнади штету коју су физичка лица претрпела због неправилног или незаконитог рада државних органа, морају бити испуњени следећи услови – да је штета проузрокована грађанима од стране државних органа, да постоји узрочна веза између вршења дужности службеног лица и проузроковане штете и да је штета наступила због незаконитог или неправилног рада државног органа; да је за постојање одговорности за проузроковану штету, претпоставка алтернативно, а не и кумулативно постојање незаконитог или неправилног рада у обављању службе; да законским прописима није ближе одређено шта представља незаконит или неправилан рад, али по налажењу тог суда, незаконит рад би се манифестовао као поступање противно закону, пропису или општем акту, или пропуштање да се закон, пропис, или општи акт примене или као радња противна обичајима или правилима норме, а као неправилан рад могу се означити радње које нису у складу са општим нормама у вршењу службе, a којима је грађанима причињена штета; да је новчана накнада нематеријалне штете за душевне болове због умањења животе активности и за претрпљени страх прописана одредбама члана 200. став 1. Закона о облигационим односима, уколико околности случаја и интензитет и трајање душевних болова и претрпљеног страха, то оправдавају; да је на основу исказа сведока утврђено да они нису имали непосредна сазнања да је над тужиоцем приликом привођења, саслушања и лишења слободе, спроведена тортура или употреба физичке силе, од стране овлашћених припадника ОУП Пријепоље; да је тужилац приведен, саслушан и лишен слободе на основу основане сумње да је извршио кривична дела; да је уз кривичну пријаву и потврду о лишењу слободе, упућен у притвор, те да је због извршених кривичних дела које су му стављена на терет правноснажно осуђен; да je вештачењем утврђено, да су претрпљени страх, a потом и психичке патње тужиоца, које су код њега изазвале обољење мешовито анксиозно-депресивни поремећај, последица времена проведеног у притвору и затвору, након лишења слободе 17. октобра 1993. године, али због затворских услова који одударају од уобичајене животно-социјалне средине, у којима се по налажењу апелационог суда, тужилац нашао својом кривицом, због учињених кривичних дела и за која је правноснажно осуђен; да због одсуства противправности у поступању органа туженог при привођењу, саслушању и притварању тужиоца и због непостојања узрочно-последичне везе између вршења дужности органа туженог припадника полиције, приликом привођења, саслушања и лишења слободе тужиоца и проузроковане штете, другостепени суд налази да тужна није одговорна и да није у обавези да тужиоцу накнади нематеријалну штету; да је апелациони суд приликом одлучивања у другостепеном поступку имао у виду и оценио исказ тужиоца као странке, као и извештај и закључак CO Сјеница од 14. фебруара 2002. године, али налази да тужилац није доказао да je, у конкретном случају, било тортуре и физичке примене силе од стране припадника ОУП Пријепоље; да је из исказа сведока утврђено да они нису имали непосредна сазнања о таквом понашању и радњама органа туженог, а вештачењем судског вештака неуропсихијатра утврђено је да је претрпљени страх код тужиоца, при привођењу саслушању и при боравку у притвору довео до психичке болести, услед које му је умањена животна активност, али не због противправног поступања и понашања органа туженог, већ услед затворских услова, који одударају од уобичајене животне и социјалне средине.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству, да ће суд приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносилац указује на повреду права на правично суђење, Уставни суд указује да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснива на чињеници да је другостепени суд из изведених доказа извео произвољан закључак да подносилац уставне жалбе, у конкретном случају, није доказао да је био мучен, као и да су налаз и мишљење вештака произвољно оцењени у делу који се односи на узрочно-последичну везу између поступања органа тужене и настале штете.
С тим у вези, Уставни суд најпре напомиње да је ЗПП усвојено начело слободне оцене доказа, које у суштини значи да суд по свом уверењу одлучује које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.). Последица тога је да ЗПП не одређује рангирање доказних средстава по коме би једно имало увек већу снагу него неко друго средство. Међутим, овакав систем слободне оцене доказа налаже потребу да се нађе заштита од евентуалне злоупотребе слободе која по овом начелу припада суду. Јемство да ће суд непристрасно оценити доказе лежи и у његовој дужности да за своју оцену изнесе разлоге у одлуци. Из наведеног произлази да суд у образложењу своје одлуке мора јасно да наведе разлоге због којих је једном доказном средству поклонио веру, а другом није (видети Одлуку Уж-9896/2013 од 21. јануара 2016. године).
Поред тога, Уставни суд указују и да је став Европског суда за људска права сличан у погледу стандарда доказивања. Наиме, тај суд прихвата приступ слободне оцене доказа, не стављајући формални терет доказивања ни на једну страну. Такође, да би проценио доказ Европски суд за људска права је, као што је то Комисија учинила у предмету The Greek case, усвојио стандард „ван основане сумње“. Такав доказ би, такође, могао да следи из постојања довољно јаких, јасних и усклађених закључака или постојања сличних неспорних претпоставки о чињеницама.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд оцењује да Апелациони суд из исказа четири сведока није могао да утврди чињеницу да ли је подносилац уставне жалбе заиста био жртва тортуре или није. Апелациони суд је непристрасно оценио доказе и за своју оцену је изнео уставноправно прихватљиве разлоге, наводећи да ниједан од сведока није имао непосредна сазнања о примени тортуре и мучења, посебно имајући у виду супротне исказе сведока В. М . и Д . М. Следом изложеног , а имајући у виду да је предметна тужба поднета 14 година након спорног догађаја, те како подносилац после наводног „злостављања“ није поднео притужбу, нити је покренуо кривични поступак против полицијских службеника, нити постоје други докази (нпр. медицински налази или констатација на записнику приликом саслушања окривљеног код истражног судије) који би „ван основане сумње“ потврдили тврдње подносиоца уставне жалбе, и када не постоје довољно јаки, јасни и усклађени закључци у том смеру, Уставни суд оцењује да је уставноправно прихватљив став другостепеног суда да није основан тужбени захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете.
Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да се ни наводи о томе да су налаз и мишљење вештака произвољно оцењени у делу који се односи на узрочно-последичну везу између поступања органа тужене и настале штете, не исказују као уставноправно прихватљиви. Штавише, из самог налаза и мишљења вештака произлази да је претрпљени страх код тужиоца, при привођењу саслушању и боравку у притвору, касније и затвору, довео до психичке болести, услед које му је умањена животна активност, али не због противправног поступања и понашања органа тужене, већ услед затворских услова, који одударају од уобичајене животне и социјалне средине.
Иако се о томе у оспореној пресуди Апелациони суд није изјашњавао, Уставни суд подсећа на став који је изразио у више својих одлука и решења, везан за застарелост потраживања права на накнаду нематеријалне штете на име душевних болова због умањења животне активности у сличним случајевима. Наиме, са становишта заштите права на правично суђење за Уставни суд је прихватљив став редовних судова да се, у конкретном случају, рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности рачуна од тренутка када је подносиочева (психичка) болест из акутне фазе прешла у хроничну фазу и тако попримила облик коначног стања (видети нпр. Решење Уж-3373/2013 од 9. децембра 2014. године). Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд подсећа да су се психичке тегобе подносиоца уставне жалбе јавиле као последица затворских услова, да је акутно стање болести трајало шест месеци, након чега је болест прешла у хронично стање. У ситуацији када је подносилац уставне жалбе пуштен из притвора 2. децембра 1993. године, рок застарелости потраживања накнаде штете почиње тећи од јуна 1994. године. Дакле, чак и да су судови утврдили да је подносиоцу причињена нематеријална штета поступањем органа тужене, имајући у виду рокове застарелости прописане чланом 376. ЗОО, као и дан подношења тужбе - 30. јула 2007. године, подносиочево потраживање накнаде штете је застарело.
У погледу навода подносиоца уставне жалбе да је оспореном пресудом повређено право на рехабилитацију и накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносилац повреду овог права изводи из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди права из члана 35. Устава.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.