Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, мр Томислав Стојковић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. С . изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду К. 3114/11 од 22. јуна 2012. године у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Београда је 17. јуна 201 3. године, преко пуномоћника Н. Ч , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Првог основног суда у Београду К. 3114/11 од 22. јуна 2012. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, права на правну сигурност у казненом праву и права на једнаку заштиту права и на правно средство , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 34. став 4. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).
Како се право гарантовано означеном одредб ом Европске конвенције садржински не разликује од права на правично суђење зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да је оспореном пресудом оглашен кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда. Подносилац сматра да је оспорена пресуда „неправилна и незаконита у целости“, да је „изрека пресуде противречна“ и да су „у њој разлози о одлучним чињеницама нејасни и противречни у знатној мери и то између онога што се наводи у разлозима пресуде о садржини исправа и записника о исказима датим у поступку и самих тих исправа или записника“, те посебно истиче: да је „оптужни предлог а самим тим и изрека пресуде контрадикторна у самом опису наводног следа догађаја“; да „оштећена нема никакве повреде на врату, ни крвне подливе ни оток, а што би морала имати имајући у виду његову снагу“; да „оспорава правну квалификацију и чињенични опис наводно учињеног кривичног дела“; да су „констатоване повреде код оштећене контрадикторане, нејасане и нетачане“ и „супротне изведеним доказима“; да „не спори да је критичног дана 25. јануара 2012. године дошло да свађе са супругом“, али да је „хтео да изаде из кухиње која је узана, ухватио је за руке како би спречио ударце и како би је померио у страну, а што је и учинио, и најнормалније без свађе изашао из кухиње и отишао у своју собу“; да су „нетачни наводи да је „наводно савио главу и ударао је песницама у врат и дрмао за рамена“; да „посебно оспорава законитост и правилност донете пресуде, јер се иста заснива на неодрживом, нејасном и непрецизно обављеном вештачењу од стране вештака“; да су „повреде које су налазом дате и констатоване, а које су преписане у оптужном предлогу, у супротности са медицинском документацијом која се налази у списима предмета“. Подносилац постом износи садржину обављених вештачења и исказа саслушаног сведока – полицајца и закључује да „није извршио кривично дело које му се ставља на терет“; те да је „својим поступцима и радњама само желео да одбије оштећену од себе“.
Подносилац у уставној жалби посебно истиче да су „подоводом истог критичног догађаја покренута два поступка, прекршајни и кривични“ и да је „дат сасвим супротан опис учињених дела, а што се види из захтева за покретање прекршајног поступка од 27. јануара 2011. године и да се у истом види да је дат опис догађаја како је то навео окривљени у својој одбрани - вређање од стране оштећене и упућивање међусобних псовки и слично“. Сматра да је суд био дужан да провери „да ли је окривљени М. С . оглашен кривим и у прекршајном поступку, да ли обележја прекршаја имају обележја и овог кривичног дела и да ли је могуће да за исти критични догађај окривљени може два пута да буде оглашен кривим или у једном ослобођен или оштећена оглашена кривом“, те додаје да је у прекршајном поступку оште ћена била првоокривљена.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, те поништи оспорену првостепену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе су, поводом истог животног догађаја, покренута два судска поступка, и то прво прекршајни, а потом кривични поступак.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку, који је покренут 27. јануара 2011. године пред Прекршајним судом у Београду, у предмету Пр. 36872/11, подноси оцу уставне жалбе стављено је на терет да је 25. јануара 2011. године, након што му је супруга З.С. упутила увредљиве речи ближе наведене у захтеву за покретање прекршајног поступка, исту увредио речима „лопужо, лопове, курво, ђубре, пичка ти материна“, а потом је рукама ухавтио у пределу руку и гурао од себе, услед чега је задобила повреде у виду маснице у пределу леве руке, чиме би учинио прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру.
Решењем Прекршајног суда у Београду Пр. 36872/11 од 16. новембра 2011. године је прекинуто вођење прекршајног поступка продив подносиоца уставне жалбе и против окривљене З.С, јер је за исто дело против окривљених покренут кривични поступак, те је одлучено да ће се поступак наставити када престану сметње које су изазвале прекид.
Прекршајни суд у Београду је 16. јануара 2013. године донео решење којим је обуставио прекршајни поступак против подносиоца уставне жалбе и З.С. услед наступања апсолутне застарелости за вођење поступка.
Б) Чињенице које се односе на кривични поступак
У кривичном поступку који је вођен по оптужном предлогу Првог основног јавног тужилаштва у Београду Кт. 2410/11 од 11. маја 2011. године, пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 3114/11 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 25. јануара 2011. године, око 15,10 часова у Београду, у улици П. број 6, при чему је могао да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, применом насиља угрозио спокојство и телесни интегритет своје супруге З.С, свестан свога дела чије је извршење хтео, на тај начин што је након вербалног сукоба са оштећеном истој пришао и једном руком јој савио главу док је другом ударио песницом у врат и наставио да је дрма за рамена када је оштећена покушала да заштити лице, окривљени ју је стиснуо рукама за подлактице, након чега је оштећена успела да се отргне и позове полицију, којом приликом је оштећена задобила лаку телесну повреду у виду нагњечења меких ткива са крвним подливом леве подлактице у доњој трећини са надланене стране, нагњечење меких ткива са крвним подливом десне подлактице у средњој трећини са надланене стране и нагњечење меких ткива са крвним подливом грудног коша, што је окивљени учинио свестан забрањености свога дела“. Оспореном п ресудом Првог основног суда у Београду К. 3114/11 од 22. јуна 2012. године, која је постала правноснажна 29. априла 2013. године доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 5555/2012, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Из образложења другостепене пресуде произлази, поред осталог, да је Апелациони суд у Београду прибавио списе Прекршајног суда у Београду.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да с вако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст 1. и 2.) .
Одредбом члана 194. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ће се, ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, казнити затвором од три месеца до три године.
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС”, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставну жалбу изјављује против пресуде Првог основног суда у Београду К. 3114/11 од 22. јуна 2012. године, а као повређена права истиче право на правично суђење, право на суђење у разумном року и право на једанку заштиту права и на правно средство из члана 32. став 1. и члана 36. Устава.
Испитујући постојање претпоставки за вођење поступка у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео разлоге, нити пружио доказе који би основано указивали на то да му је оспореном пресудом повређено означено уставно право. Према оцени Уставног суда, наводи подносиоца уставне жалбе у овом делу (да је, поред осталог, оспорена пресуда „неправилна и незаконита у целости“; да „оштећена нема никакве повреде на врату...“ и да су „констатоване повреде код оштећене контрадикторане, нејасане и нетачане“; да „није извршио кривично дело које му се ставља на терет“; да је „својим поступцима и радњама само желео да одбије оштећену од себе“), заправо имају за циљ да укажу на то да у кривичном поступку који је окончан оспореном осуђујућом пресудом чињенично стање није правилно утврђено и да је подносилац требало да буде ослобођен од оптужбе, те да се у том смислу од Уставног суда, у суштини, захтева да поступа као инстанциони суд, а што овај суд у поступку по уставној жалби није надлежан да чини. Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да у поступку по уставној жалби не цени законитост оспорених појединачних аката, нити цени заснованост утврђених чињеница у односу на изведене и оцењене доказе, те се стога ни наводи уставне жалбе не могу свести на понављање садржине правних средстава коришћених у поступку пред редовним судовима, већ се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта садржине означеног уставног права, указује на његову повреду. Такође, Уставни суд истиче да само позивање на одређено право зајемчено Уставом, а без навођења релевантних уставноправних разлога којима се поткрепљују тврдње о његовој повреди, уставну жалбу не чини допуштеном.
У вези са тврдњом подносиоца да му је повређено право на суђење у разумном року и право на једнаку заштиту права и на правно средство, Уставни суд констатује да у уставној жалби није наведен нити један разлог о повреди означених права. Уставни суд је при томе посебно имао у виду да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе правноснажно окончан за непуних две године, што се објективно не може сматрати неразумно дугим, те да је у том поступку подносилац имао и искористио право на жалбу против првостепене пресуде.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
6. Подносилац је у уставној жалби истакао и да су „подоводом истог критичног догађаја покренута два поступка, прекршајни и кривични“ и да је „дат сасвим супротан опис учињених дела, а што се види из захтева за покретање прекршајног поступка од 27. јануара 2011. године“, те да је суд био дужан да провери „да ли је окривљени М . С . оглашен кривим и у прекршајном поступку “, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење.
Уставни суд указује да се изнети наводи подносиоца искључиво могу довести у везу са садржином права на правну сигурност у казненом праву, те је оцену истих вршио у односу на одредбу члана 34. став 4. Устава, којом је, поред осталог, утврђено да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је поступак правноснажно обустављен.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је Прекршајни суд у Београду, решењем Пр. 36872/11 од 16. новембра 2011. године, прекинуо вођење прекршајног поступка против подносиоца уставне жалбе, управо из разлога што је поводом истог догађаја против њега покренут и кривични поступак, те је одлучио да ће се поступак наставити када престану сметње које су изазвале прекид. Прекршајни поступак није накнадно настављен, већ је по сили закона, услед наступања апсолутне застарелости обустављен 16. јануара 2013. године. Такође, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, одлучујући о жалбама подносиоца и његовог браниоца изјављеним против првостепене пресуде, прибавио списе Прекршајног суда у Београду Пр. 36872/11.
Имајући у виду изнето, те чињеницу да ни сам подносилац не истиче да су радње извршења предкршаја и кривичног дела исте, већ експлицитно наводи да је „супротан опис учињених дела“, Уставни суд је оценио да није дошло до повреде начела ne bis in idem.
С обзиром на све напред наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.