Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Горан П. Илић, заменик председника Већа , и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. К . из Н овог Бечеја, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. К . изјављена против пресуде Основног суда у Зрењанину К. 763/10 од од 24. октобра 2011. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж 1. 379/12 од 23. октобра 2013. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж 1. 379/12 од 23. октобра 2013. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалби браниоца окривљеног П. К . изјављеној против пресуде Основног суда у Зрењанину К. 763/10 од од 24. октобра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. К . из Н овог Бечеја је , 2 0. децембра 201 3. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда означених у изреци, због повреде права на пр aвично суђење и правну сигурност у казненом праву из члана 32. став 1. и члана 34. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен у предмету Основног суда у Зрењанину К. 763/10.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је подносилац правноснажно оглашен кривим због кривичног дела напад на овлашћено службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Подносилац као разлог повреде права на правично суђење наводи да је првостепени суд „током поступка као потпуно валидне усвојио исказе сведока који су пристрасни, лично заинтересовани за исход суђења, нису видели предметни догађај а њихови искази су у очитој супротности са другим изведеним доказима“.
Разлог за повреду права на суђење у разумном року подносилац налази у томе што је оспорени кривични поступак трајао четири и по године, иако се не ради о „компликованом чињеничном стању, нити о великој количини доказних средстава које је требало извести“, односно ради се о једноставном поступку.
Као разлог повреде права на правну сигурност, подносилац наводи да је против њега, за исти животни догађај, пред Прекршајним судом у Новом Бечеју вођен прекршајни поступак Уп. 745/09, због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, који је обустављен јер није доказано да је починио прекршај који му је стављен на терет, па кривични суд, коме је ова чињеница била позната из списа предмета, није могао против њега водити и кривични поступак за исту радњу извршења и осудити га.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку пред Уставним судом, утврђено је да је поводом истог животног догађаја против подносиоца уставне жалбе првобитно вођен прекршајни поступак због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, који је обустављен јер није доказано да је окривљени починио прекршај који му је захтевом стављен на терет, односно није доказано да је „нарушавао јавни ред и мир на тај начин што је приликом контроле дозволе за риболов ухватио за врат С.Т.“. О спореним пресуд ама, које су донете у кривичном поступку, а који је вођен по оптужном предлогу оштећеног као тужиоца С.Т. због кривичног дела напад на овлашћено службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика, подносилац је оглашен кривим због изврш ења кривично г дел а које му је стављено на терет, које је извршио на тај начин што је, приликом контроле од стране рибочувара С.Т, а након што је рибочувар установио да окривљени нема дозволу за риболов и након покушаја да од њега одузме прибор за пецање, подносилац физички напао рибочувара, тако што га је ухватио руком за врат.
3.1. Чињенице и околности које се тичу прекршајног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе:
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије – Одељење у Новом Бечеју, Општински орган за прекршаје у Новом Бечеју је 2. децембра 2009. године донео решење Уп. 745/09, којим је обуставио прекршајни поступак против подносиоца „због сумње да је 8. јуна 2009. године око 20,30 часова у Новом Бечеју на градској плажи на реци Тиси, нарушавао јавни ред и мир на тај начин што је приликом контроле дозволе за риболов ухватио за врат С.Т, чиме би починио прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, а у смислу члана 234. став 1. тачка 9) Закона о пркершајима, јер није доказано да је окривљени починио прекршај који му се захтевом ставља на терет“. Из садржине образложења овог решења произлази да је С.Т. рибочувар. Службеном провером је утврђено да је наведено решење постало правноснажно 19. децембра 2009. године.
Правноснажном пресудом Прекршајног суда у Зрењанину, Одељење у Новом Бечеју број П. 69/10 од 5. фебруара 2010. године подносилац је оглашен кривим због прекршаја из члана 57. став 1. тачка 11) Закона о заштити и одрживом коришћењу рибљег фонда (обављање рекреативног риболова без дозволе) и кажњен новчаном казном у износу од 25.000,00 динара.
3.2. Чињенице и околности које се тичу кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде:
Оспорене пресуде су донете у кривичном поступку који је вођен против подносиоца уставне жалбе по оптужном предлогу оштећеног С.Т. као тужиоца, због кривичног дела напад на овлашћено службено лице у вршењу службене дужности из члана 323. став 1. Кривичног законика. Подносилац уставне жалбе је оспореним пресудама правноснажно оглашен кривим за извршење наведеног кривичног дела „зато што је дана 8. јуна 2009. године око 20,30 часова, на градској плажи, код манастира на реци Тиси у Новом Бечеју, у стању када је могао да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима, приликом контроле од стране оштећеног С.Т. из Новог Бечеја, рибочувара ДОО за рибарство и искоришћавање вода „Р . с . В .“ Нови Сад за део рибарског подручја Србије – Војводина на реци Тиси, након установљења да нема дозволу за риболов и у покушају да узме прибор за пецање физички га напао тако што га је ухватио руком за врат, при чему је био свестан свога дела, хтео његово извршење и био је свестан да је његово дело забрањено“, и изречена му је условна осуда, тако што му је суд утврдио казну затвора у трајању од три месеца, која се неће извршити под условом да у року од једне године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело. Из образложења оспорених пресуда произлази да се у списима предмета оспореног кривичног поступка налазе и списи Прекршајног суда Зрењанин, Одељење у Новом Бечеју П. 69/10 и Општинског органа за прекршаје у Новом Бечеју Уп. 745/09.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано : да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члана 6. став 1.); да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (члан 369. став 1. тачка 2)); да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369) (члан 380. став 1. тачка 2)).
Одредбом члана 323. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је : да ће се затвором од три месеца до три године казнити онај ко нападне или прети да ће напасти службено лице у вршењу службене дужности.
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру ("Службени гласник РС", бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир - казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Разматрајући поднету уставну жалбу, Уставни суд је, најпре , испитивао испуњеност претпоставки за њену допуштеност. У том смислу, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је посебно истицао повреду начела ne bis in idem у току кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде.
Испитујући постојање претпоставки за одлучивање Уставни суд је из образложења оспорених пресуда утврдио да су и Основни суд у Зрењанину и Апелациони суд у Н овом Саду несумњиво имали сазнања да је поводом истог животног догађаја против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, већ вођен прекршајни поступ ак. Наиме, из образложења оспорене првостепене пресуде произлази да су се у списима предмета овог кривичног поступка налазили и списи Прекршајног суда Зрењанин, Одељење у Новом Бечеју П. 69/10, као и списи Општинског органа за прекршаје у Новом Бечеју Уп. 745/09, те да је бранилац окривљеног у завршној речи пред Основним суд ом у Зрењанину предложио да суд „окривљеног ослободи од оптужбе, као што су учинили и остали државни органи, односно прекршајни орган и јавни тужилац“.
По оцени Уставног суда, другостепени суд у кривичном поступку обавезан је да по службеној дужности води рачуна о евентуалној повреди начела ne bis in idem, што произлази из одредбе члана 34. став 4. Устава, као и цитираних одредби члана 380. став 1. тачка 2) у вези са чланом 369. став 1. тачка 2) ЗКП. Како је суд правног лека имао сазнања да је против оптуженог, овде подносиоца уставне жалбе, у истој ствари раније вођен прекршајни поступак, који је правноснажно обустављен, јер није доказано да је окривљени извршио прекршај који му је захтевом за покретање прекршајног поступка стављен на терет, те је био дужан да о таквој повреди права оптуженог води рачуна по службеној дужности, Уставни суд је на становишту да у конкретном случају мериторним испитивањем навода уставне жалбе који се тичу истакнуте повреде уставног начела ne bis in idem, Суд не поступа као инстанциони суд, без обзира на то да ли је подносилац у судском поступку који је претходио подношењу уставне жалбе изричито захтевао заштиту принципа тзв. забране двоструке угрожености.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је уставна жалба допуштена.
6. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе, истичући повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. Устава, искључиво указује на постојање повреде начела ne bis in idem, зајемченог одредбом члана 34. став 4. Устава, што потврђују његови наводи да је прекршајни поступак против њега правноснажно обустављен, док је у кривичном поступку оглашен кривим за исти догађај и исте чињенице, те да је на тај начин повређено право на правну сигурност у казненом праву, при томе цитирајући одредбу члана 34. став 4. Устава.
Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је, уважавајући праксу и критеријуме Европског суда за људска права, утврђивао: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је казна прописана за прекршај због кога је против подносиоца претходно вођен прекршајни поступак и који је правноснажно обустављен, по својој природи казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
6.1. У односу на прво спорно питање, Уставни суд констатује следеће: да би се, у конкретном случају, утврдило да ли вођење и обустављање прекршајног поступк а (који се по правилу води за тзв. лакша кажњива дела) представља сметњу за вођење кривичног поступка против њега за кривично дело, неопходно је одлучити да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, односно да ли би евентуална осуда у конкретном прекршајном поступку, по својој природи била „кривична“.
У утврђеној судској пракси Европског суда за људска права постављена су три критеријума, која су општепозната као „мерила Енгел“ (видети, пре свих, одлуку Енгел и други против Холандије, од 8. јуна 1976. године), која треба размотрити при утврђивању да ли се ради о „оптужби за кривично дело“, а то су: 1) правна квалификација дела према домаћем законодавству, 2) природа дела која подразумева два кумулативна поткритеријума, и то обим прекршене норме и сврху казне и 3) природа и степен тежине казне.
Европски суд за људска права је у више својих пресуда (видети између осталих: Марести против Хрватске, од 25. јула 2009. године, број представке 55759/07 и Муслија против Босне и Хецеговине , од 14. јануара 2014. године, број представке 32042/11) применом тзв. „Енгел мерила“ констатовао да одређена дела имају кривичну конотацију иако се према релевантном домаћем праву сматрају делима малог друштвеног значаја да би се на њих примењивао кривични закон и поступак. Такође, позивање на „лакшу“ природу дела, само по себи не искључује његову квалификацију као „кривичног“ у аутономном смислу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Надаље, степен и тежина санкције се утврђује с обзиром на највишу запрећену казну коју предвиђа релевантни закон, без обзира на то која је казна по врсти и мери у конкретном случају изречена.
С тим у вези, Уставни суд, најпре, указује да је одредбом члана 33. став 8. Устава утврђено да сва права која има окривљени за кривично дело, има сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело, док из одредбе члана 34. став 4. Устава недвосмислено произлази да се начелом ne bis in idem гарантује забрана двоструке угрожености појединца како у кривичном, тако и у поступцима за свако друго кажњиво дело. Стога Уставни суд, у складу са већ устаљеном праксом Европског суда за људска права, у начелу прихвата могућност да осуда једног лица у поступку за „неко друго кажњиво дело“ може представљати процесну сметњу да се против њега води кривични поступак поводом истог животног догађаја, и то под истим условима под којима вођење кривичног судског поступка и осуда за кривично дело активира забрану за вођење другог казненог поступка против њега поводом истог животног догађаја.
Испитујући постојање наведених критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је за прекршај због кога је против подносиоца вођен прекршајни поступак Законом о јавном реду и миру прописана новчана казна или казна затвора до 60 дана, којима се санкционише дрско и насилничко понашање у циљу заштите људског достојанства, јавног реда, али у извесном слислу и до одређеног степена и телесног интегритета сваког појединца. По оцени Уставног суда, одредба члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру усмерена је према свим грађанима и њоме се грађани штите од непристојног и дрског вређања, па у извесном смислу и од физичких насртаја других особа, а које вредности и интереси, несумњиво, спадају у сферу заштите кривичног права. Додатно, за наведни прекршај је законом, алтернативно са новчаном казном, запрећена казна затвора до 60 дана чија је сврха кажњавање и одвраћање од друштвено непожељног понашања, која је својствена кривичним санкцијама. С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права, потврђену у више наврата , да се степен тежине казне утврђује с обзиром на највећу могућу казну коју предвиђа меродавно право, те да када запрећена казна укључује губитак слободе, постоји претпоставка да оно што се подносиоцу стављало на терет представља „оптужбу за кривично дело“.
Имајући у виду све наведено, а нарочито уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламован у одредбама члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд закључује да прекршајни поступак који је вођен против подносиоца уставне жалбе јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
6.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачења начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је прекршајни поступак против подносиоца правноснажно обустављен а оглашен кривим у кривичном поступку ( idem), Уставни суд је пошао од утврђених критеријума и праксе Европског суда за људска права. Након што је у предмету Zolotukhin против Русије (број представке 14939/03) применио критеријум „материјалног идентитета дела“, Европски суд за људска права је у значајној мери консолидовао своју праксу, те је и у већ помињаним пресудама Марести против Хрватске и Муслија против Босне и Хецеговине примењиван чињенично утемељени приступ, за разлику од приступа утемељеног на идентитету правних квалификација дела или идентитету заштићених добара. Према томе , Европски суд за људска права је заузео становиште да се члан 4. Протокола 7. мора схватити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте као и прво кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда. На овај начин осигурано је усклађено тумачење појма „исто дело“ као елемента idem у начелу ne bis in idem.
Уставни суд је, у конкретном предмету, утврдио да је против подносиоца вођен прекршајни поступак због сумње да је 8. јуна 2009. године око 20,30 часова у Новом Бечеју на градској плажи на реци Тиси, нарушавао јавни ред и мир на тај начин што је приликом контроле дозволе за риболов ухватио за врат рибочувара С.Т, чиме би починио прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, који је обустављен у смислу члана 234. став 1. тачка 9) Закона о пркершајима, јер није доказано да је окривљени починио прекршај који му се захтевом стављао на терет. Након правноснажности наведене прекршајне пресуде, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим у кривичном поступку по оптужном предлогу оштећен ог као тужиоца С.Т. што је
8. јуна 2009. године око 20,30 часова, на градској плажи, код манастира на реци Тиси у Новом Бечеју, у стању када је могао да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима, приликом контроле од стране оштећеног С.Т. из Новог Бечеја, рибочувара ДОО за рибарство и искоришћавање вода „Р. с . В .“ Нови Сад за део рибарског подручја Србије – Војводина на реци Тиси, након установљења да нема дозволу за риболов и при покушају рибочувара да му одузме прибор за пецање, физички напао рибочувара тако што га је ухватио руком за врат, при чему је био свестан свога дела, хтео његово извршење и био је свестан да је његово дело забрањено, и изречена му је условна осуда, тако што му је суд утврдио казну затвора у трајању од три месеца, која се неће извршити под условом да у року од једне године од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело.
Дакле, Уставни суд закључује да су чињенице које су обухваћене изреком прекршајног решења кој им је прекршајни поступак против подносиоца правноснажно обустављен идентичне оним чињеницама које представљају елементе кривичног дела напад на овлашћено службено лице у вршењу службене дужности, за које је подносилац уставне жалбе оглашен кривим у кривичном поступку, након што је прекршајна одлука о обустављању прекршајног поступка постала пра вноснажно ( res iudicata).
Уставни суд на овом месту жели да укаже да непостојање јасног разграничења између кривичних дела и прекршаја у српском законодавству не сме да доведе до ситуације да у судској пракси пресуђена ствар у прекршајном поступку преставља сметњу за прогон учинилаца кривичних дела. Такође, суштина кривичноправне заштите темељних друштвених вредности, пре свих, живота и телесног интегритета сваког појединца би била доведена у питање када би прекршајни суд својом изреком проширио чињенични опис прекршаја и тако обухватио чињенични супстрат кривичног дела, те активирао забрану ne bis in idem у кривичном поступку, у случају када елементи дела из изреке прекршајне одлуке не представљају битне елементе прописане законом за конкретан прекршај, већ искључиво чине биће неког кривичног дела. Уставни суд стоји на становишту да се прекршајни судови морају ограничити на утврђивање оних чињеница које чине биће прекршаја и да препусте кривичном суду да утврђује чињенице битне за постојање кривичног дела. Конкретно, један у основи јединствен догађај, који започиње као ремећење јавног реда и мира, а завршава као повреда телесног интегритета, може се временски и садржински сагледати као две засебне целине, односно као два различита чињенична стања, једно у прекршајном а друго у кривичном поступку. У том случају учиниоцу не би у прекршајном и кривичном поступку биле стављене на терет исте чињенице, па не би дошло ни до повреде начела ne bis in idem.
Полазећи од наведеног, а уважавајући праксу Европског суда за људска права, Уставни суд сматра да специфичност и мане српског казненог законодавства, те „лутања“ правосудне судске праксе не смеју довести до тога да се уским тумачењем критеријума материјалног идентитета дела из пресуде Zolotukhin против Русије, од 10. фебруара 2009. године и заштитом конвенцијског начела ne bis in idem, угрозе претежније конвенцијске обавезе сваке државе чланице, а то је пре свих, заштита права жртве на живот из члана 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , које представља највредније људско право, те права на неповредивост телесног и душевног интегритета из члана 3. ове конвенције. Стога Уставни суд сматра да је у циљу заштите претежнијег инетереса, поред утврђеног критеријума чињеничног идентитета дела, потребно у сваком конкретном случају размотрити и додатне, тзв. корективне критеријуме: а) идентитет заштићеног добра и тежине последице дела, б) идентитет санкције, како би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста (idem).
Испитујући постојање наведених корективних критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио:
а) У погледу критеријума идентичности заштићених објеката и тежине последице дела, Уставни суд указује да се, како је то већ напред наведено, одредбом члана 6. став 3. ЗЈРМ штите појединци од непристојног и дрског вређања, али и од физичких насртаја од стране других лица. Дакле, Уставни суд сматра да се наведеним законом телесни интегритет штити само до степена његове угрожености, док се заштита од нарушавања телесног интегритета (лакшег и тежег) обезбеђује кривичним законодавством. Међутим, одредбом члана 6. став 3. ЗЈРМ се штити телесни интегритет појединца до степена његове угрожености без обзира на његово својство, док се одредбом члана 323. став 1. КЗ искључиво штити телесни интегритет службеног лица у вршењу службене дужности, такође до степена његове угрожености, а осталим одредбама овог члана К З пружа се заштита овим лицима од лакшег и тежег нарушавања телесног интегритет. Из наведеног, по мишљењу Уставног суда, произлази да се службеном лицу у вршењу службене дужности заштита од нарушавања телесног интегритета (без обзира на степен угрожености) пружа пре свега кривичним законодавством, али да наведени прекршај може бити учињен и према службеном лицу у вршењу службене дужности.
Уставни суд констатује да је у конкретном случају прекршајни суд непотребно водио прекршајни поступак против подносиоца, али да је чињенични супстрат из прекршајног решења идентичан чињеницама из оспорене кривичне пресуде, услед чега би прекршајно кажњавање подносиоца уставне жалбе, односно правноснажно обустављање поступка за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ представља ло сметњу за његово кривично гоњење због кривичног дела напад на овлашћено лице у вршењу службене дужности, због постојања, у битном, идентитета заштићених добара и тежине последице.
б) Важна питања забране ne bis in idem повезане су и са питањем казнене природе санкције изречене изван кривичног поступка. Када је реч о оцени казненог карактера неке санкције , Европски суд за људска права је поред већ анализираних тзв. „ Енгел критеријума “, у пресуди Welch против Уједињеног Краљевства (представка број 17440/90) указао да казнену природу неке мере треба утврђивати с обзиром на следеће критеријуме: 1) природа и циљ санкције (превенција, репарација, репресија); 2) квалификација санкције према унутрашњем праву; 3) поступак одређивања и извршења и 4) тежина (првенствено запрећене) санкције.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд указује да новчана казна прописана алтернативно са казном затвора за прекршај из члана 6. став 3. ЗЈРМ, поре д своје превентивне сврхе – да одврати од друштвено непожељног понашања, има за циљ и да казни преступника за дрско и насилничко понашање, што је својствено свим кривичним санкцијама. Дакле, оцењујући тежину конкретне прекршајне санкције, Уставни суд сматра да запрећена казна затвора до 60 дана, несумњиво указује на њен кривичноправни карактер.
Надаље, испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет прекршајне и кривичне санкције Уставни суд констатује да је за извршење прекршаја из члана 6. став 3. ЗЈРМ законом запрећена новчана казна до 30.000,00 динара или казна затвора до 60 дана, а да је за кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности прописана казна затвора од три месеца до три године.
Уставни суд стоји на становишту да се у случајевима правноснажне осуде за прекршаје који су по својој тежини на самој граници са кривичним делима, за које прекршајно законодавство предвиђа и казну затвора или високе новчане казне, искључује могућност накнадног вођења кривичног поступка за тзв. „лакша“ кривична дела за која се кривичним законодавством прописује као главна новчана казна или се у кривичном поступку по правилу изричу условне осуде.
Конкретно, по оцени Уставног суда, разлике у висини запрећених санкција су пропорционалне значају заштићених добара. Како је претходно оцењено да разлика која постоји у степену заштите наведених вредности, у конкретном случају не утиче битно на идентитет заштићених добара и тежину последице у поступцима који су вођени против подносиоца, Уставни суд је закључио да у конкретном случају постоји идентитет санкција.
Следом свега наведеног Уставни суд је оценио да је у конкретном случају кривичн о дел о напад на службено лице у вршењу службене дужности консумирано наведеним прекршајем против јавног реда и мира, те да су дела због којих је у прекршајном поступку против подносиоца уставне жалбе обустављен прекршајни поступак а у кривичном поступку му изречена условна осуда – иста (idem).
6.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је Општински орган за прекршаје у Новом Бечеју 2. децембра 2009. године донео решење Уп. 745/09, којим је обуставио прекршајни поступак против подносиоца и које је постало правноснажно 19. децембра 2009. године, док је кривични поступак против подносиоца покренут 16. децембра 2009. године, оптужним предлогом оштећеног као тужиоца. Дакле, када је решење из прекршајног поступка постало правноснажн о и правна ствар стекла статус res iudicata, покренут је кривични поступак у том предмету пред првостепеним судом. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је Основни суд у Зрењанину морао одмах након сазнања за постојање правноснажне одлуке у прекршајном поступку, обуставити кривични поступак ( видети случајевe Zolotukhin против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине , цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус res iudicata, а да је Уставни суд утврдио да је против подносиоца уставне жалбе првобитно правноснажно обустављен прекршајни поступ ак, који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајн ог решења он оглашен кривим за кривичн о дел о кој е се односил о на исто понашање за које је вођен и обустављен прекршајни поступак, и која је обухватал о у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се ради о истом делу ( idem), Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
7. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Новом Саду поново одлучио о жалби подносиоца изјављеној против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да се подносилац уставне жалбе само формално позива на повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, док из навода уставне жалбе, који се односе на повреду овог уставног права, произлази да оспорава доказе изведене током кривичног поступка, оцену надлежног суда да је крив за извршење кривичн ог дела кој е му је стављено на терет и начин на који су судови применили материјално право.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење , већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда.
Разлог за повреду права на суђење у разумном року подносилац налази у томе што је оспорени кривични поступак трајао четири и по године, иако се не ради о „компликованом чињеничном стању, нити о великој количини доказних средстава које је требало извести“, односно ради се о једноставном поступку.
Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је кривични поступак чије се трајање оспорава уставном жалбом трајао непуне четири године, с обзиром на то да је оптужни предлог против подносиоца поднет 16. децембра 200 9. године, а да је поступак окончан 23. октобра 201 3. године.
Полазећи од претходно утврђеног, Уставни суд је оценио да се, без обзира што је разумна дужина трајања поступка релативна категорија која зависи од околности сваког конкретног случаја, трајање поступка који се оспорава уставном жалбом објективно се не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди права на суђење у разумном року .
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу , јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Такође, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 49. став 2. Закона о Уставном суду и члана 93. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), закључио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом зајемчених људских права и грађанских слобода.
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.