Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Удружења осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд изјављена против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 12896/11 од 22. маја 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд је поднело Уставном суду, 12. јула 2013. године, преко пуномоћника Милеве Богдановић, Јелене Терзић Богдановић и Радослава Богдановића, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 12896/11 од 22. маја 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подносилац уставне жалбе наводи да је поступајући другостепени суд погрешно оценио да он нема право регреса у случају штете проузроковане употребом осигураног возила код организације за осигурање над којом је отворен и закључен стечајни поступак, па чак ни од лица које је штету проузроковало управљајући возилом под дејством алкохола, те да је подносилац у конкретном случају имао право регреса према туженом на основу одредбе члана 87. став 2. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године. Истиче да постоје правноснажне пресуде којима је усвојен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио исплату регреса од оштећеника у идентичним чињеничним и правним ситуацијама као овој која је била повод за подношење тужбе у предметном парничном поступку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужилац Удружење осигуравача Србије – Гарантни фонд Београд, овде подносилац уставне жалбе, поднео је тужбу Првом основном суду у Београду против туженог Милана Чоловића, ради исплате регреса.
Први основни суд у Београду је 28. априла 2011. године донео пресуду П. 9399/10, којом је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му на име регреса исплати одговарајући новчани износ, са законском затезном каматом почев од 26. фебруара 2009. године. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном доказном поступку утврдио да је тужени 11. новембра 1999. године, управљајући путничким возилом (под дејством алкохола) које је било осигурано код осигуравајућег друштва “Србос“ из Београда, изазвао саобраћајну незгоду у којој је оштећено возило М.М. и да је решењем Градског суда за прекршаје у Краљеву од 22. децембра 2000. године тужени оглашен кривим због тога што је починио прекршај из члана 226. став 3. тач. 14. и 28. Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима; да је правни следбеник оштећеног, имајући у виду да је над наведеним осигуравајућим друштвом отворен и закључен стечајни поступак и да је оштећени само делимично остварио своје потраживање у том предмету, поднео тужбу против овде тужиоца, па је правноснажном пресудом Првог општинског суда у Београду П. 3923/08 од 2. децембра 2008. године обавезан овде тужилац да накнади штету правном следбенику оштећеног, у смислу одредбе члана 106. Закона о осигурању имовине и лица, након чега је тужилац поднео тужбу против туженог као штетника, тражећи исплату регреса од њега; да је основан тужбени захтев тужиоца, јер регресна обавеза туженог произлази из одредбе члана 87. став 2. Закона о осигурању имовине и лица, којом је предвиђено да осигуравајућа организација, исплатом накнаде штете оштећеном лицу, ступа у његова права према лицу које је одговорно за штету за износ исплаћене накнаде, камате и трошкова уколико није наступила њена обавеза према условима уговора о осигурању од аутоодговорности; да је тужилац исплатио накнаду штете правном следбенику оштећеног у укупном износу од 241.567,86 динара, чиме су на њега по самом закону прешла сва осигураникова права, у смислу члана 939. Закона о облигационим односима, према лицу које је по било ком основу одговорно за штету, због чега је тужени дужан да плати тужиоцу тражени регрес.
Одлучујући о жалби туженог, Виши суд у Београду је 22. маја 2013. године донео оспорену пресуду Гж. 12896/11, којом је преиначио ожалбену првостепену пресуду тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је одредбом члана 99. став 2. Закона о осигурању имовине и лица предвиђено да се средства Гарантног фонда користе за накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које није био закључен уговор о обавезном осигурању, за накнаду штете због смрти, повреде тела или нарушавање здравља проузроковане употребом непознатог моторног возила и за накнаду штете проузроковане употребом моторног возила за које је закључен уговор о обавезном осигурању, али са организацијом за осигурање над којом је отворен стечајни поступак; да другостепени суд налази да Закон о осигурању имовине и лица не предвиђа право регреса Гарантног фонда за случај исплате накнаде штете проузроковане употребом моторног возила за које је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је закључен стечајни поступак, те да не постоји правна могућност да се у оваквој ситуацији тужилац регресира од било ког лица, па и од лица које је штету проузроковало управљајући возилом под дејством алкохола.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о осигурању имовине и лица (“Службени лист СРЈ“, бр. 30/96, 57/98, 21/99, 44/99, 53/99 и 55/99), које су важиле у време настанка штетног догађаја и које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да организација за осигурање која је накнадила штету оштећеном лицу ступа у његово право према лицу одговорном за штету за износ исплаћене накнаде, камату и трошкове, ако није наступила њена обавеза према условима уговора о осигурању од аутоодговорности (члан 87. став 2.); да се средства гарантног фонда користе за накнаду штете проузроковане употребом моторног возила, ваздухополова или другог превозног средства за који није био закључен уговор о обавезном осигурању у смислу овог закона, због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузроковане употребом непознатог моторног возила или ваздухоплова и проузроковане употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства за који је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је отворен стечајни поступак (члан 99. став 2.); да се штета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства чији власник није закључио уговор о обавезном осигурању, а био је дужан да се осигура према одредбама овог закона, накнађује у истом обиму и према истим условима као да је био закључен уговор о обавезном осигурању и да се регресни захтев, по исплати накнаде штете, остварује од власника моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства који није закључио уговор о обавезном осигурању, и то за исплаћени износ накнаде штете, камату и трошкове (члан 104.); да се штета због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузрокована употребом непознатог моторног возила или ваздухоплова накнађује до износа на који је овим законом ограничена обавеза организација за осигурање за штете проузроковане употребом путничких возила, односно ваздухоплова, те да се регресни захтев, ако се после исплате накнаде штете установи да је одређено моторно возило, односно ваздухоплов проузроковао штету, остварује према организацији за осигурање с којом је био закључен уговор о обавезном осигурању и то за исплаћени износ накнаде штете, камату и трошкове (члан 105.); да се штета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства, а уговор о обавезном осигурању је био закључен с организацијом за осигурање над којом је отоврен поступак стечаја, која није накнађена из стечајне масе, односно део штете који није накнађен из стечајне масе, накнађује из средстава гарантног фонда (члан 106.).
Одредбом члана 939. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по самом закону, до висине исплаћене накнаде сва осигураникова права према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету.
5. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Виши суд у Београду произвољно применио материјално право на његову штету, погрешно налазећи да подносилац нема право регреса према туженом који је изазвао саобраћајну незгоду употребом моторног возила које је било осигурано код осигуравајућег друштва над којим је отворен и закључен стечајни поступак, због чега је подносилац на основу одредаба Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године морао да накнади штету правном следбенику оштећеног. Према мишљењу подносиоца уставне жалбе, наведени другостепени суд је превидео одредбе члана 939. Закона о облигационим односима и члана 87. став 2. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године, које су омогућиле подносиоцу право регреса према лицу које је одговорно за насталу штету.
Испитујући да ли је Виши суд у Београду произвољно применио материјално право на штету подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је у складу са Законом о осигурању имовине и лица из 1996. године основан Гарантни фонд при Удружењу осигуравача Србије, који има својство подносиоца уставне жалбе у овој уставноправној ствари, који има за циљ да пружи правну заштиту лицима којима је причињена штета у саобраћајној незгоди, када због неког објективног разлога не постоји могућност да оштећена лица потражују накнаду штете према одговарајућем осигуравајућем друштву. Гарантни фонд чине средства која се образују доприносом осигуравајућих друштава ради економске заштите путника и трећих оштећених лица, а та средства се образују издвајањем из премије обавезних осигурања, као и из регресних захтева према лицима која нису закључила уговор о обавезном осигурању. Оштећена лица која су претрпела штету у саобраћајној незгоди имају право на накнаду штете из средстава Гарантног фонда у три законом прописана случаја – ако је штета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства за који није био закључен уговор о обавезном осигурању; ако је штета због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузрокована употребом непознатог моторног возила или ваздухоплова; ако је штета проузрокована употребом моторног возила, ваздухоплова или другог превозног средства за који је закључен уговор о обавезном осигурању са организацијом за осигурање над којом је отворен стечајни поступак. Када је у питању овај трећи случај, Уставни суд је констатовао да је обавеза Гарантног фонда условљена претходним окончањем стечајног поступка, па подносилац уставне жалбе има дужност да накнади штету оштећеном лицу само у делу у коме оштећени није могао своје потраживање да оствари из стечајне масе. Са друге стране, Уставни суд напомиње да је одредбама чл. 104. и 105. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године било предвиђено право регреса Гарантног фонда у случајевима када је штета проузрокована употребом превозног средства за који није био закључен уговор о обавезном осигурању и када је штета због смрти, повреде тела или нарушавања здравља проузрокована употребом непознатог моторног возила или ваздухоплова, које се остварује према власнику превозног средства који није закључио уговор о обавезном осигурању, односно према осигуравајућем друштву код кога је био закључен уговор о обавезном осигурању превозног средства које је било непознато у тренутку настанка штете, а да одредбом члана 106. тог закона није била предвиђена могућност да Гарантни фонд, у трећем случају када постоји његова обавеза накнаде штете, остварује регресни захтев према другим лицима која могу да одговарају за штету, како по уговорној, тако и по вануговорној одговорности. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је обавеза Гарантног фонда, овде подносиоца уставне жалбе, да накнади штету настала због тога што оштећени М.М. није могао у потпуности да наплати своје потраживање у стечајном поступку који се водио над осигуравајућим друштвом у коме је било осигурано возило које је изазвало у конкретном случају саобраћајну незгоду, Уставни суд сматра да је Виши суд у Београду дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да подносилац нема право регреса према туженом, у смислу одредбе члана 106. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године. Поред тога, Уставни суд је закључио да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је наведени другостепени суд превидео одредбе члана 939. Закона о облигационим односима и члана 87. став 2. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године, које му по његовом мишљењу дају право регреса према туженом као лицу које је скривило штетни догађај. Ово из разлога што је одредбама члана 939. Закона о облигационим односима предвиђено право регреса осигуравајућег друштва према лицу које је по било ком основу одговорно за штету, када осигуранику исплати накнаду из осигурања предвиђену посебним – добровољним уговором о осигурању имовине, док је одредбом члана 87. став 2. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године било прописано право регреса осигуравајућег друштва (дакле непосредног осигуравача) према лицу које је одговорно за штету (које је супротно условима осигурања управљало моторним возилом које је било осигурано по основу уговора о осигурању од аутоодговорности), када исплати накнаду штете оштећеном лицу, а што није реч у конкретном случају. Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гж. 12896/11 од 22. маја 2013. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење.
Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на једнаку заштиту права у предметном парничном поступку, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава темељи на чињеници да су другостепени судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили различите пресуде по његовим тужбама којима је тражио исплату регреса од лица која су одговорна за штету. У том смислу, Уставни суд је констатовао да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 534/12 од 25. марта 2012. године правноснажно усвојен тужбени захтев овде подносиоца уставне жалбе и обавезан тужени Д.Т. да на име регреса исплати подносиоцу одговарајући новчани износ, те да је подносилац у тој парници у складу са одредбом члана 104. став 2. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године остварио право регреса према туженом као власнику моторног возила за које није био закључен уговор о осигурању од аутоодговорности. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе у предметном парничном поступку тражио право регреса према туженом који је изазвао саобраћајну незгоду употребом моторног возила које је било осигурано код осигуравајућег друштва над којим је отворен и закључен стечајни поступак, те да одредба члана 106. Закона о осигурању имовине и лица из 1996. године није предвиђала да Гарантни фонд има право регреса у таквој ситуацији, Уставни суд је закључио да у ова два предмета не постоји чињенични и правни идентитет. С обзиром на то да је подносилац уставне жалбе доставио и пресуду Првог основног суда у Београду П. 46842/10 од 30. јуна 2011. године снабдевену клаузулом правноснажности као доказ у прилог својих тврдњи о неједнаком поступању другостепених судова и да пресуда у парничном поступку, поред осталог, може постати правноснажна протеком рока за изјављивање жалбе, повлачењем или одрицањем од наведеног редовног правног лека, Уставни суд је оценио да наведена првостепена пресуда, сама по себи, не представља доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница, а што је неопходна претпоставка да би се утврдила повреда права из члана 36. став 1. Устава. Стога Уставни суд сматра да оспореном другостепеном пресудом није повређено ни право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
6. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић