Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Д . из Инђије , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б Д . изјављена против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2866/12 од 14. децембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 608/13 од 13. јуна 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. Д . из Инђије је , 23. јула 2013. године, преко пуномоћника З . Т, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Основног суда у Новом Саду К. 2866/12 од 14. децембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 608/13 од 13. јуна 2013. године, због повреде права на правично суђење, права на правну сигурност у казненом праву и права на једнаку заштиту права из члана 32. став 1, члана 34. став 4. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) .
Како се право гарантовано означеном одредб ом Европске конвенције садржински не разликује од права на правично суђење зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање повреде овог права цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да је правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду К. 1601/12 од 26. јуна 2012. године оглашен кривим и осуђен за извршено кривично дело насиље у породици из члана 194. став 5. Кривичног законика, а да је након тога „у наставку истог кривичног поступка“ оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду К. 2866/12 од 14. децембра 2012. године „за исте ове радње поново осуђен“, након чега цитира делове изреке првостепене пресуде.
Подносилац сматра да му је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, јер је „потврђујући првостепену пресуду, Апелациони суд у Новом Саду потрврдио да се недозвољена радња подносиоца уставне жалбе којом је кривично дело извршено састоји у томе што је оштећена сазнала за за ту радњу, односно то дело“ и јер се „у жалби на ово указује, али у разлозима другостепене пресуде нема ни речи о томе“.
Такође, подносилац сматра да му је повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, јер је „већ био правоснажно осуђен за долазак у видеотеку Х. и два доласка у Ф . гимназију када је пресудом истог Основног суда у Новом Саду К. 2866/12 од 14. децембра 2012. године поново осуђен, али како би првостепени суд избегао понављање истоветног описа радње извршења кривичног дела, сада је као радња кривичног дела у пресуди одређено сазнање оштећене за долазак подносиоца уставне жалбе у видеотеку и школу“ и закључује да се његова кривица „састоји се у сазнању његове бивше супруге да је он већ учинио кривично дело“, односно да је „два пута правоснажно осуђен за исто дело - приближавање месту становања оштећене у видеотеку и долазак у школу“.
Коначно, подносилац сматра и да му је повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер се у образложењу оспорене другостепене пресуде Апелационог суд у Новом Саду Кж1. 608/13 од 13. јуна 2013. године наводи „да је у питању дело извршено према члановима породице која је групни заштитни објекат, али из тога извлачи погрешан закључак да су у питању два кривична дела“. Подносилац сматра да његово целокупно понашање „представља природно јединство и целину, имајући у виду да су све радње које је предузео учињене истом приликом и у истом циљу, па се свака забрањена последица односи на један исти групни заштитни објекат – породицу“. Позивајући се на пресуду Врховног суда Србије Кзз. 68/08 од 20. октобра 2008. године (у којој је изражен став да ако је радња извршења кривичног дела насиље у породици извршена према више чланова породице, постоји само једно кривично дело насиља у породици из члана 194. Кривичног законика), закључује да су „доносећи различите одлуке у погледу истог кривичног дела, а које се односе на истоветно правно питање, Апелациони суд и Врховни суд Србије створили код подносиоца уставне жалбе правну несигурност, чиме је повређено право на правично суђење и на једнаку правну заштиту“.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених права и права на накнаду нематеријалне и материјалне штете, те поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и списе предмета Основног суда у Новом Саду К. 2866/12, те је у тврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Правноснажном пресудом Општинског суда у Инђији К. 3801/08 подносилац сутавне жалбе је, поред осталог, оглашен кривим због извршена два кривична дела недозвољене полне радње (од којих је једно кривично дело извршено на штету његове ћерке малолетне оштећене Л.Д.) и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од три године и шест месеци. Правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду П2. 78/10 од 24. маја 2011. године одређена је мера забране подносиоцу уставне жалбе да се приближава малолетној ћерки Л.Д. на удаљености мањој од 100 метара, а забрана је одређена и на простор око места становања малолетне ћерке и око гимназије коју похађа. Такође, правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду од 30. марта 2011. године је подносилац уставне жалбе потпуно лишен родитељског права у односу на малолетну ћетку Л.Д. и малолетног сина Л.Д.
Подносилац уставне жалбе је казну затвора по наведеној пресуди Општинског суда у Инђији К. 3801/08 издржао у фебруарау месецу 2012. године.
Основно јавно тужилаштво у Новом Саду је 11. јуна 2012. године против подносиоца уставне жалбе подигло оптужни предлог Кт. 3120/12 због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика (на штету бивше супруге К.Д.) и кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 5. истог Законика (на штету ћерке).
Пресудом Основног суда у Новом Саду К. 1601/12 од 26. јуна 2012. године подносилац уставне жалбе је, поред осталог:
- ставом првим изреке, оглашен кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика (на штету бивше супруге К.Д.), јер је „у току априла и маја месеца 2012. године ... безобзирним понашањем угрозио спокојство и душевни мир своје бивше супруге ...тако што је најпре дана 27. априла 2012. године ... оштећеној послао писмо са садржином која је узнемирила исту, а затим дана 17. маја 2012. године од професора ... сазнала да је осумњичени долазио у гимназију, разговарао са њим и изјавио да нема те државе, тог закона који га може спречити да види своју децу, да има контакт са истима, да уколико не буде могао да има контакт са децом, спреман је да буде радикалан ...“;
- ставом другим изреке, оглашен кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 5. Кривичног законика (на штету ћерке), јер је „у току априла и маја месеца 2012. године ... прекршио мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона, и то пресудом Основног суда у Новом Саду П2. 78/10 од 24. маја 2011. године ... и то тако што је дана 27. априла 2012. године боравио у просторијама видеотеке Х. ... те у два наврата, и то дана 15. маја и 17. маја 2012. године приступио у школу – Ф . гимназију у Сремским Карловцима ...“ и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од девет месеци.
Апелациони суд у Новом Саду је 4. октобра 2012. године донео пресуду Кж1. 3097/12 којом је укинуо пресуду Основног суда у Новом Саду К. 1601/12 од 26. јуна 2012. године у ставу првом њене изреке и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење, док је у погледу кривичне санкције преиначио првостепену пресуду у ставу другом њене изреке, тако што је подносиоцу изрекао казну затвора у трајању од седам месеци (у ком делу је првостепена пресуда постала правноснажна).
Основни суд у Новом Саду је у поновном поступку 14. децембра 2012. године донео оспорену пресуду К. 2866/12 којом је подносиоца уставне жалбе поново огласио кривим због извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика (на штету бивше супруге К.Д.), јер је „у току априла и маја месеца 2012. године ... безобзирним понашањем угрозио спокојство и душевни мир своје бивше супруге ...тако што је најпре дана 27. априла 2012. године од Б.К. власника видеотеке Х. оштећена сазнала да је окривљени поред знања да крши судску меру заштите од насиља у породици дошао у видеотеку Х. и оставио писмо за оштећену, на који начин је потврдио своје недозвољено понашање доласком у непосредну близину зграде у којој оштећена живи са децом, а затим дана 17. маја 2012. године од професора ... сазнала да је осумњичени долазио у гимназију, разговарао са њим и изјавио да нема те државе, тог закона који га може спречити да види своју децу, да има контакт са истима, да уколико не буде могао да има контакт са децом, спреман је да буде радикалан ...“ и осудио га на казну затвора у трајању од два месеца.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Кж1. 608/13 од 13. јуна одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе и потврдио пресуду Основног суда у Новом Саду К. 2866/12 од 14. децембра 2012. године.
У пресуди Врховног суда Србије Кзз. 68/08 од 20. октобра 2008. године, на коју са подносилац у уставној жалби позива, наведено је, поред осталог, да ако је радња извршења кривичног дела насиље у породици извршена према више чланова породице, постоји само једно кривично дело насиље у породици из члана 194. Кривичног законика, с тим што из образложења произлази да је реч о ст. 1. и 3. наведеног члана Законика.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку и да и стим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (члан 34. став 4.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Кривично дело насиље у породици прописано је чланом 194. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), и то: да ће се ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, казнити затвором од три месеца до три године (став 1.); да ће се, ако је при извршењу дела из става 1. овог члана коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.); да ће се, ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда или тешко нарушавање здравља или су учињена према малолетном лицу, учинилац казнити затвором од две до десет година (став 3.); да ће се, ако је услед дела из ст. 1, 2. и 3. овог члана наступила смрт члана породице, учинилац казнити затвором од три до петнаест година (став 4.); да ће се ко прекрши мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона, казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном (став 5.).
5. Уставни суд, пре свега, констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе заснива на тврдњи да оспореним пресудама није могао бити осуђен због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика извршеног на штету његове бивше супруге, јер је већ осуђен за став 5. истог кривичног дела на штету своје ћерке. Тачније, подносилац сматра да је да његово целокупно понашање „представља природно јединство и целину, имајући у виду да су све радње које је предузео учињене истом приликом и у истом циљу, па се свака забрањена последица односи на један исти групни заштитни објекат – породицу“, позивајући се на сентенцу из пресуде Врховног суда Србије.
Уставни суд даље констатује да је одредбама члана 194. Кривичног законика прописано кривично дело насиље у породици, и то:
- ставом 1. – основни облик наведеног кривичног дела;
- ставовима 2, 3. и 4. – тежи, квалификовани облици овог дела (који постоје у случају: ако је приликом извршења кривичног дела из става 1. коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши; ако је дело из става 1. имало за последицу наношење тешке телесне повреде или тешко нарушење здравља члана породице или ако је извршено према малолетнику; ако је услед извршења дела из ст. 1, 2. и 3. наступила смрт члана породице);
- ставом 5. – посебан облик кривичног дела насиље у породици који се састоји у непоштовању (прекршају) мере заштите од насиља у породици коју је суд већ изрекао на основу закона.
Имајући у виду да је Уставни суд у спроведеном поступку утврдио да је подносилац уставне жалбе оспореним пресудама оглашен кривим због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика извршеног на штету своје бивше супруге, јер је „безобзирним понашањем угрозио спокојство и душевни мир своје бивше супруге“, а да је пресудом Основног суда у Новом Саду К. 1601/12 од 26. јуна 2012. године оглашен кривим због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 5. Кривичног законика, јер је „прекршио мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона“, Суд је наводе подносиоца да наведене радње „представљају природно јединство и целину“, јер су „учињене истом приликом и у истом циљу, па се свака забрањена последица односи на један исти групни заштитни објекат – породицу“, оценио као неосноване.
Наиме, оспореним пресудама је подносилац оглашен кривим због основног облика кривичног дела насиље у породици – угрожавања спокојства и душевног мира своје бивше супруге, док је претходно поменутом правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду оглашен кривим због посебног облика наведеног кривичног дела – непоштовања већ изречене мере заштите од насиља у породици (мере забране да се приближава малолетној ћерки на удаљености мањој од 100 метара, која забрана је одређена и на простор око места становања малолетне ћерке и око гимназије коју похађа), а све због претходно донете правноснажне пресуде којом је оглашен кривим због кривичног дела не дозвољене полне радње према ћерки. Стога се на конкретнан случај не може ни применити ни сентенца Врховног суда Србије, која се искључиво односи на основни и квалификовани облик кривичног дела насиље у породици, а не и на његов посебан облик.
Уставни суд је имао у виду и навод подносиоца да је као радња кривичног дела у пресуди одређено сазнање оштећене за долазак подносиоца уставне жалбе у видеотеку и школу“ и да се његова кривица „састоји се у сазнању његове бивше супруге да је он већ учинио кривично дело“, односно да је „два пута правоснажно осуђен за исто дело - приближавање месту становања оштећене у видеотеку и долазак у школу“, али је и ове наводе оценио као неосноване. Наиме, Уставни суд указује да се радња извршења кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика састоји у угрожавању, поред осталог, спокојства или душевног стања члана породице, при чему спокојство означава осећање физичке и психичке сигурности, одсуство узнемирења од стране неког лица, уверење да не прети никаква опасност и слично, док се под душевним миром подразумева одсуство страха, несигурности или узбуђења. Угрожавање обухвата оне делатности којима се ствара могућност повреде одр еђених добара и вредности. Као начин извршења дела законодавац је предвидео, поред осталог, безобзирно понашање, а последица наведног кривичног дела је угрожавање спокојства и душевног мира члана породице, тако да је дело извршено предузимањем неке од горе поменутих радњи.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да су надлежни судови у оспореним пресудама на уставноправно прихватљив начин образложили на основу којих доказа и из којих разлога су утврдили да је подносилац извршио кривично дело на штету своје бивше супруге. Сазнање оштећене да је подносилац уставне жалбе дошао у видеотеку која се налази у здгради у којој она станује са њиховом заједничком децом и да је за њу предао писмо власнику видеотеке, те да је у подносилац у разговору са професором школе у коју иде њихова ћерка, изјавио, поред осталог, да је „спреман да буде радикалан“, при чињеници да је подносилац правноснажно осуђен за недозвољене полне радње на штету њихове заједничке ћерке и да му је изречена мера забране приласка, и по оцени Уставног суда, представља безобзирно понашање и угрожавање (стварање могућност повреде добара и вредности) спокојства (осећање несигурности, узнемирење и уверење да прети опасност) и душевног стања (страх, несигурност, узбуђење) његове бивше супруге.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.