Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа , и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Милан Станић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милошa Трујићa из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Трујића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Кж1. 2270/12 од 12. октобра 2012. године и пресуде Вишег суда у Јагодини К. 159/10 од 19. септембра 2011. године , у односу на истакнуте повреде права на правично суђење и права на тајност писама и других средстава општења, из члана 32. став 1. и члана 41. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Трујић из Ћуприје је, 13. фебруара 201 3. године, преко пуномоћника Дарка Петровића, адвоката из Јагодине, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда наведених у изреци , због повреде права из члана 30. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 4. и члана 41. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима су подносилац уставне жалбе и још шест лица правноснажно осуђени због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и којима је подносилац осуђен на казну затвора у трајању од три године.
Суштина навода подносиоца уставне жалбе којима образлаже повреду права на правично суђење заснива се на тврдњи да се оспорене пресуде заснивају на доказу на коме се по одредбама Законика о кривичном поступку пресуда не може заснивати. Реч је о снимку прислушкиваних телефонских разговора подносиоца и других окривљених, у периоду када за надзор и снимање тих разговора у односу на подносиоца уставне жалбе није постојала наредба истражног судије. Снимци који су коришћени као доказ сачињени су у периоду од 26. фебруара до 14. марта 2010. године, док је наредба за надзор и снимање телефонских и других разговора у односу на подносиоца уставне жалбе донета 15. марта 2010. године.
Такође, подносилац истиче и: да ради саслушања није изведен пред надлежни суд у року од 48 сати од лишења слободе, већ тек након пет дана, чиме му је повређено право из члана 30. став 2. Устава; да му је ускраћено право на браниоца, јер је оспорени кривични поступак према њему текао од 31. марта 2010. године без његовог знања, саслушавани су остали окривљени и сведоци а подносиоцу је омогућено да се укључи у поступак и ангажује браниоца тек 21. априла 2010. године, односно 20 дана након почетка поступка.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорене пресуд е.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном претходном поступку, Уставни суд је из навода уставне жалбе и садржине оспорених пресуда утврдио следеће околности од утицаја на одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини К. 159/10 од 19. септембра 2011. године подносилац је (поред још шест лица) осуђен због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. ст ав 1. К ривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од три године.
Одлучујући о жалбама бранилаца оптужених изјављеним против првостепене пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу је 12. октобра 2012. године донео оспорену пресуду Кж1. 2270/12, којом је жалбе одбио као неосноване и потврдио првостепену пресуду.
У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: „Такође се неосновано у жалби браниоца опт. Милоша Трујића, адв. Дарка Петровића указује да је првостепени суд повредио одредбу члана 368 став 2. ЗКП јер је према опт. Милошу Трујићу најпре било донето решење о спровођењу истраге, а да при томе није био саслушан, да је према њему био погрешно и одређен притвор, без саслушања, а да након што је стављен у притвор није саслушан у року од 48 сати већ после 5 дана као и да није имао браниоца све до 20. априла 2010. године. Увидом у списе предмета види се да је истражни судија дана 21. априла 2010 године сачинио службену белешку у којој је навео да је обавештен од стране службеног лица ПУ у Јагодини да је осумњичени Милош Трујић лишен слободе дана 15. априла 2010. године у 21,20 часова од стране ПС Ћуприја и да је спроведен у КПЗ Ћуприја по решењу истражног судије Вишег суда у Јагодини Ки. 84/10 од 31. марта 2010. године, да га је саслушао 20. априла 2010. године и тада му уручио решење о спровођењу истраге“; „Неосновано се у жалби браниоца оптужених Н.Ј, В.М. и Милоша Трујића, адв. Дарка Петровића, указује да је учињена повреда из члана 368. став 1. тачка 10) ЗКП, јер је наредба истражног судије Стр.пов. 22/10 за снимање разговора опт. Милоша Трујића, донета 15. марта 2010. године, а време када су се снимали разговори овог оптуженог обухвата период од 26. фебруара до 14. марта 2010. године. Ово због тога, што je у наредби Стр.пов. 22/10 од 15. марта 2010. године, за снимање разговора опт. Милоша Трујића, истражни судија констатовао да је Виши јавни тужилац у Јагодини поднео предлог да се изда наредба којом се МУП-у одобрава вршење надзора и снимање телефонских позива и других разговора за опт. Милоша Трујића, a у вези наредби К. 7, 8 и 9/10 од 10. фебруара 2010. године и 21/10 од 04. марта 2010. године. Међутим, ако се током спровођења мере прислушкивања одређеног лица, на основу законито издате наредбе, евентуално у току снимања разговора дође до одређених података и за лица на које наредба и не гласи, али су учествовали у тим разговорима, без обзира што је несумњиво утврђено да за критични период за та лица која су постала саговорници приликом прислушкивања лица за које је наредба постојала, наредба није постојала, и ти транскрипти се могу користити као доказ у поступку. Према томе, мере из члана 504е ЗКП, примењене су на законит начин, постојала је иницијатива надлежног тужиоца који је ставио предлог истражном судији, а истражни судија ценећи предлог нашао да је исти основан и наредио примену наведених мера. Првостепени суд је из прибављених списа утврдио да су издате наредбе у складу са одредбама чл. 504a и 504е ЗКП, и правилно нашао да се транскрипти снимљених разговора, као и снимци разговора могу користити као доказ у поступку, односно могу се сматрати као законито прибављен доказ.“
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да ако лице које је притворено није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (члан 33. став 4.); да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (члан 41. став 1.); да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 41. став 2.).
Законик о кривичном поступку "Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), који је важио у време када је према осумњиченима спровођена мера надзора и снимања телефонских и других разговора или комуникације, односно у време спровођења истраге је, у глави XXIXa, која садржи посебне одредбе о поступку за кривична дела организованог криминала, корупције и друга изузетно тешка кривична дела, поред осталог, у члану 504е прописивао: да на писмени и образложени предлог јавног тужиоца истражни судија може наредити надзор и снимање телефонских и других разговора или комуникација другим техничким средствима и оптичка снимања лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело из члана 504а овог законика, ако се на други начин не могу прикупити докази за кривично гоњење или би њихово прикупљање било знатно отежано (став 1.); да се мере из става 1. овог члана изузетно могу одредити и ако постоје основи сумње да се припрема неко од кривичних дела из члана 504а овог законика, а околности случаја указују да се на други начин кривично дело не би могло открити, спречити или доказати, или би то изазвало несразмерне тешкоће или велику опасност (став 2.); да м ере из става 1. овог члана одређује истражни судија образложеном наредбом, те да се у наредби наводе подаци о лицу према којем се мера примењује, основи сумње, начин спровођења, обим и трајање мера , као и да мере могу трајати најдуже шест месеци, а због важних разлога могу бити продужене још највише два пута у трајању од по три месеца, а извођење мера се прекида чим престану разлози за њихову примену (став 3.) .
5. Полазећи од садржине оспорених пресуда и тврдње подносиоца да му је повређено зајемчено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да уставна жалба није основана.
Разматрајући повреду Уставом зајемченог права на правично суђење, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом наведено право подносиоца уставне жалбе није повређено. Уставно јемство права на правично суђење у кривичном поступку подразумева обавезу судова и других државних органа који учествују у поступку који се против одређеног лица води, да на законом прописан начин размотре питања која се односе на основаност оптужбе против њега и о истој одлуче. Уставни суд при томе наглашава да се оцена правичности суђења врши у односу на целину спроведеног кривичног поступка и доказа који су у оквиру њега изведени, а не само у односу на поједине законске одредбе којима је уређено извођење одређених доказа. Полазећи од изнетог, Уставни суд оцењује да су у оспореној пресуди дати уставноправно прихватљиви разлози на којима се заснива одлука о основаности оптужбе изнете против подносиоца уставне жалбе. Уставни суд констатује да су питања законитости извођења доказа и правне валидности изведених доказа који се односе на снимање телефонских разговора које је подносилац уставне жалбе водио са другим окривљеним, детаљно размотрена у оспореној пресуди. Разлози оспоравања правичности кривичног поступка који је вођен пред Вишим судом у Јагодини под бројем К. 159/10 изнети су и у жалби против првостепене пресуде коју је подносилац уставне жалбе као окривљени у предметном кривичном поступку изјавио преко свог браниоца против пресуде Вишег суда у у Јагодини К. 159/10 од 19. септембра 2011. године. Апелациони суд у Крагујевцу је та питања размотрио у оквиру својих законом утврђених надлежности и, по оцени Уставног суда, у образложењу оспорене другостепене пресуде дао уставноправно прихватљиве разлоге који се односе на законску заснованост оспорене првостепене пресуде, а следствено томе и на њену уставноправну утемељеност.
Констатујући да је, у конкретном случају, прикупљање доказа на које се уставном жалбом указује извршено у свему у складу са законом, Уставни суд указује да чак и околност да су поједини докази у кривичном поступку незаконито прибављени, сама по себи не подразумева обавезно утврђивање повреде права на правично суђење у том поступку. Наведени став Уставни суд је заузео у својој Одлуци Уж-88/2008 од 1. октобра 2009. године, а која одлука се, поред осталог, заснива се и на пракси Европског суда за људска права у овој области. Европски суд, наиме, констатује да се „у начелу не искључује коришћење незаконито добијених доказа. Ипак, начин на који се доказ прибавља и његова улога у суђењу испитаће се у контексту утврђивања да ли је суђење правично у целини“. Тако је тај суд у предмету Schenk против Швајцарске (одлука број 10862/84, од 12. јула 1988. године) установио да коришћење снимака, незаконито прибављених у том смислу што их није наложио истражни судија, не чини да је суђење аутоматски неправично, нити даје основ за повреду права per se.
У предмету Khan против Уједињеног Краљевства (одлука број 35394, од 12. маја 2000. године), у којем је снимљени телефонски разговор добијен без икаквог правног основа, био једини доказ, Европски суд за људска права је установио да његово коришћење ипак није неправично, с обзиром на то да је поступак омогућио да подносилац представке у две судске инстанце оспори његову поузданост и правичност његовог прихватања. Непостојање адекватног законског овлашћења за разне интервентне полицијске методе прибављања доказа тај суд сматра пре као питање које се појављује у вези права на поштовање приватног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, него као проблем правичности per se према члану 6. Европске конвенције.
6. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да му је у предметном кривичном поступку повређено Уставом зајемчено право на неповредивост тајности писама и других средстава комуницирања, зајемчено одредбом члана 41. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да је Уставом утврђено да су одступања од овог права дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (члан 41. став 2.).
С обзиром на то да је против подносиоца уставне жалбе вођен кривични поступак и да су у оквиру тог поступка, под условима и на начин предвиђен законом, поред осталих, прикупљани и докази снимањем телефонских и других разговора осумњичених лица, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају одступање од Уставом утврђеног права на неповредивост тајности писама и других средстава општења учињено под условима утврђеним Уставом и на начин прописан законом. Стога нису основани наводи уставне жалбе да је у предметном кривичном поступку повређено право подносиоца уставне жалбе на тајност писама и других средстава општења из члана 41. став 1. Устава (видети Одлуку Уставног суда Уж-88/2008 од 1. октобра 2009. године).
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је нашао да оспореном пресудом није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на правично суђење и право на тајност писама и других средстава општења из члана 32. став 1. и члана 41. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
8. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорене пресуде истиче повреда права из члана 30. став 2, тиме што подносилац ради саслушања није изведен пред надлежни суд у року од 48 сати од лишења слободе, већ тек након пет дана, Уставни суд констатује да је подносилац имао право да против ове радње државног органа, која је свршена 20. априла 2010. године, поднесе уставну жалбу у року од 30 дана, прописаном одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, што није искористио, па је Уставни суд, имајући у виду да је уставна жалба поднета 13. фебруара 2013. године, утврдио да је у овом делу уставна жалба неблаговремена.
У односу на наводе подносиоца да му је ускраћено право на браниоца, јер је оспорени кривични поступак према њему текао од 31. марта 2010. године без његовог знања, да су саслушавани остали окривљени и сведоци а подносиоцу није омогућено да се укључи у поступак и ангажује браниоца, већ му је та могућност пружена тек 21. априла 2010. године, односно 20 дана након почетка поступка, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Крагујевцу, у образложењу оспорене пресуде, поред осталог, навео да је окривљени Милош Трујућ лишен слободе 15. априла 2010. године и спроведен у КПЗ Ћуприја по решењу истражног судије Вишег суда у Јагодини Ки. 84/10 од 31. марта 2010. године, да је саслушан 20. априла 2010. године, у присуству изабраног браниоца, када му је и уручено решење о спровођењу истраге, односно да је истражни судија Вишег суда у Јагодини 31. марта 2010. године донео решење о одређивању притвора против подносиоца Ки. 84/10 , али да је кривични поступак у односу на подносиоца започео доношењем и уручењем решења о спровођењу истраге 20. априла 2010. године, када му је и обезбеђен бранилац и од када су подносиоцу обезбеђена остала права која му као окривљеном припадају. При томе, Уставни суд указује на то да саслушање подносиоца, пружање могућности да се брани и доношење решења о спровођењу истраге против њега није ни могло ни бити реализовано пре него што је подносилац лишен слободе, с обзиром на то да је пре тога био недоступан суду. Стога је Уставни суд оценио да су наводи уставне жалбе о повреди права зајемченог одредбом члана 33. став 4. Устава, очигледно неосновани.
9. Следом изнетог, Уставни суд је у преосталом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио је као у другом делу изреке.
10. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић