Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Енеса Богиловића и Мушана Џеба из Сарајева, Босна и Херцеговина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. маја 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Енеса Богиловића и Мушана Џеба изјављена против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7271/12 од 13. јуна 2014. године због повреде права на правично суђење и права на накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Енес Богиловић и Мушан Џебо из Сарајева, Босна и Херцеговина, изјавили су Уставном суду, 3. октобра 2014. године, преко пуномоћника Тање Дробњак, адвоката из Београда, уставну жалбу против става првог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7271/12 од 13. јуна 2014. године, због повреде начела и права утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 35. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су поднели тужбу против Републике Србије - Министарства унутрашњих послова и Министарства одбране, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници означених министарстава, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован њихов тужбени захтев за накнаду штете на име претрпљених болова, страха и душевних болова због повреде права личности, пропуштајући да одговори на питање да ли у конкретном случају има места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима. Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду (у даљем тексту: Основни суд) П. 5238/12 од 1. јуна 2012. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да суд обавеже тужену Републику Србију - Министарство унутрашњих послова и Министарство одбране, да им на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од по 200.000 динара сваком на име претрпљених физичких болова, износ од по 300.000 динара сваком на име претрпљеног страха, износ од по 300.000 динара на име претрпљених душевних болова због повреде права личности, као и износ од по 500.000 динара сваком на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности, све са припадајућом законском затезном каматом; ставом другим изреке тужиоци су обавезани да солидарно туженој накнаде трошкове парничног поступка
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж. 7271/12 од 13. јуна 2014. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио ожалбену првостепену пресуду у делу става првог њене изреке којим је одлучено о накнади нематеријалне штете на име претрпљених физичких болова, претрпљеног страха и претрпљених душевних болова због повреде права личности; у ставу другом изреке у преосталом делу става првог изреке њене изреке преиначена је првостепена пресуда, тако што је обавезана тужена да тужиоцима исплати по 300.000 динара сваком на име накнаде нематеријалне штете по основу претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности, са припадајућом законском затезном каматом; у ставу трећем изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове поступка. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је: да су тужиоци крајем јула и током августа месеца 1995. године, у већој групи Бошњака са подручја Жепе и Сребренице, прешли на територију Републике Србије, где су се предали граничним јединицама тадашње Војске Југославије; да су тужиоци пребачени у прихватни центар у Браничком Пољу, који је био формиран 1. августа 1995. године; да су тужиоци у овом центру боравили од 2. августа 1995. године, па до 29. јануара 1996. године (тужилац Енес Богиловић), односно 6. децембра 1995. године (тужилац Мушан Џебо); да су тужиоци тврдили да су током боравка у прихватном центру били изложени тортури, као и да је према њима поступано крајње нечовечно и понижавајуће; да је делегација Владе БиХ, по повратку из дводневне посете Центру „Шљивовица“ код Ужица, у Србији, саставила извештај, из чије садржине јасно произлази да није у питању прихватни центар, већ заробљенички логор, опасан бодљикавом жицом и рововима са бункерима уз физичко обезбеђење великог броја добро наоружаних припадника специјалних јединица МУП Србије; да су у поменутом извештају детаљно описани услови боравка лица у наведеном логору, закључци комисије и предлози које Влада Републике БиХ треба да предузме, у циљу што хитније репатријације логораша; да су, током поступка, саслушани тужиоци и сведок Ћ. Д. из Сарајева, који се са још деведесет једним мушкарцем 2. августа 1995. године превезао преко реке Дрине и који је био смештен у Бранишком Пољу заједно са тужиоцима; да су сведоци В. К, З. В. и Ј. С. из чијих исказа се може закључити да или имају посредна сазнања о дешавању у Бранишком Пољу, или су повремено одлазили тамо да обилазе особе које су се у овом центру налазиле, као и сведок З. П. који је радио као полицајац на обезбеђењу у Прихватном центру Бранишко Поље и који је истакао да по његовом сазнању нико од надређених није употребљавао средства принуде према лицима која су се тамо налазила, нити се ико од тих лица пожалио на такво поступање; да је другостепено веће отворило расправу, како би се отклониле битне повреде одредаба парничног поступка и у целини утврдило чињенично стање од значаја за пресуђење; да се приликом доношења првостепене пресуде, првостепени суд није позвао ни на једну материјалноправну одредбу; да из налаза и мишљења судског вештака – неуропсихијатра, који је изведен током другостепеног поступка, произлази да је тужилац Енес Богиловић трпео страх високог интензитета све време боравка у Прихватном центру „Шљивовица“, да је то био страх за живот, као и да је трпео страх од психо-физичке тортуре свакодневно; да је након изласка из прихватног центра, тужилац оболео од посттрауматског стресног поремећаја (у даљем тексту: ПТСП), психофизичког поремећаја насталог као последица психофизичког злостављања у прихватном центру; да је поред наведеног поремећаја, код њега дијагностификована депресија лакшег степена, трајне промене личности после катастрофичног искуства и бројне телесне болести; да хронични ПТСП, депресија и трајне промене личности, после катастрофичног искуства су код Енеса Богиловића утврђени 28. новембра 2006. године, те се тај датум сматра даном када је утврђено коначно стање његове болести; да по налазу судског вештака, хронични ПТСП, депресија и трајне промене личности после катастрофичног искуства, умањују општу животну активност код тужиоца за 15%; да је судски вештак код Мушана Џеба закључио да је трпео страх високог интензитета све време боравка у Прихватном центру „Шљивовица“, да је то био страх за живот и да је трпео страх од психо-физичке тортуре свакодневно; да је након изласка из овог центра, тужилац је оболео од ПТСП, психичке болести настале као последице психо-физичког злостављања у прихватном центру; да је поред наведеног психичког поремећаја, код њега дијагностификована трајна промена личности после катастрофичног искуства (први пут описане 2007. године) и бројне телесне болести; да су хронични ПТСП и трајне промене личности после катастрофичног искуства код Мушана Џеба утврђени 28. априла 2006. године, те се тај датум сматра даном када је утврђено коначно стање његове болести; да хронични ПТСП и трајне промене личности после катастрофичног искуства умањују општу животну активност код тужиоца за 15%. Даље је наведено: да је Апелациони суд закључио да је првостепени суд делимично утврдио чињенично стање од значаја за пресуђење у парници, да оно није било потпуно утврђено због чега је и одржана расправа пред другостепеним судом, као и да је првостепени суд у једном делу, на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да би захтев тужилаца за накнаду штете био основан по свим видовима, да тужена није истакла приговор застарелости потраживања из члана 376. Закона о облигационим односима; да су тужиоци ослобођени 29. јануара 1996. године, односно 6. децембра 1995. године, те како су тужбу за накнаду штете поднели 23. новембра 2007. године, то су протекли како субјективни (три године), тако и објективни рок (пет година), у ком су они могли да потражују накнаду штете на име претрпљених физичких болова, претрпљеног страха и душевних болова због повреде права личности; да имајући у виду чињеницу да је приговор застарелости тужене основан, то је првостепена пресуда потврђена у овом делу, али не из разлога што је потраживање тужилаца неосновано, већ зато што су тужиоци преклудирани у свом праву да траже накнаду штете; да приговор застарелости тужене у односу на потраживање тужилаца на име накнаде штете због претрпљених душевних болова, услед умањења опште животне активности, не може бити прихваћен, с обзиром на то да су по налазу и мишљењу судског вештака хронични ПТСП, депресија и трајне промене личности након катастрофичног искуства код Енеса Богиловића, утврђени 28. новембра 2006. године, и да се тај датум сматра даном када је утврђено коначно стање његове болести, док су хронични ПТСП и трајне промене личности након катастрофичног искуства код Мушана Џеба утврђени 28. априла 2006. године, који се такође сматра даном када је утврђено коначно стање његове болести; да како је тужба у тој парници поднета 23. новембра 2007. године, Апелациони суд налази да потраживање тужилаца у том делу није застарело, због чега је првостепена пресуда у том делу преиначена и тужиоцима досуђен износ од по 300.000 динара, на име претрпљених душевних болова због умањења опште животне активности, у складу са чланом 200. став 2. Закона о облигационим односима; да с обзиром на то да новчана накнада за поједине видове нематеријалне штете има за циљ да се оштећеном пружи одговарајућа сатисфакција према значају повређеног добра и тежини повреде, као и да о њој суд одлучује сходно слободном судијском уверењу у смислу члана 232. Закона о парничном поступку, a према мерилима и околностима у време пресуђења, то другостепено веће сматра да се досуђењем износа од по 300.000 динара, тужиоцима не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују на повреду права на правично суђење, Уставни суд је указује да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава првенствено заснивају на чињеници да је поступајући другостепени суд пропустио да оцени да ли је у конкретном случају требало применити привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО, јер је штета проузрокована извршењем кривичног дела.
У том контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци дâ детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да подносиоци уставне жалбе првенствено истичу да Апелациони суд није одговорио на наводе из његове жалбе, Уставни суд указује да је према пракси Европског суда за људска права, у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977, од 19. децембра 1997. године, став 60.).
Полазећи од изнетог, Уставни суд напомиње да су подносиоци уставне жалбе током предметног парничног поступка истицали да, у конкретном случају, треба применити рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. ЗОО. Према мишљењу подносилаца уставне жалбе, поступајући судови требало је да узму у обзир овај привилеговани рок застарелости без обзира на чињеницу што није ни вођен кривични поступак против штетника, а у коме се, поред осталог, утврђује постојање кривичног дела. С тим у вези, Уставни суд указује на свој правни став од 7. јула 2011. године, према коме у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗОО, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело; прекид застаревања кривичног гоњења повлачи за собом и прекид застаревања захтева за накнаду штете; исти рок застарелости кривичног гоњења примењује се ако је кривични поступак обустављен, односно ако се није могао покренути зато што је окривљени умро или је душевно оболео, односно ако постоје друге околности које искључују кривично гоњење и одговорност окривљеног, као што су амнестија и помиловање; у свим осталим случајевима примењује се општи рок застарелости потраживања из члана 376. ЗОО. С обзиром на наведено, а имајући у виду да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да се спорни догађај десио током 1995. и 1996. године и да су поједини облици нематеријалне штете код подносилаца уставне жалбе настали током 1996. године, а да су они поднели тужбу тек 23. новембра 2007. године, Уставни суд сматра да је Апелациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да су застарела потраживања подносилаца на име накнаде нематеријалне штете, у смислу одредаба члана 376. ЗОО. При томе, треба истаћи чињеницу да наведени другостепени суд није одговорио да ли има места примени привилегованог рока застарелости из члана 377. став 1. ЗОО. Међутим, Уставни суд констатује да наведени пропуст Апелационог суда у Београду није довео у питање правичност предметног парничног поступка, узимајући у обзир то да, у конкретном случају, није ни вођен кривични поступак против непосредног штетника, те да поступајући судови нису ни могли да пруже подносиоцима уставне жалбе правну заштиту применом одредбе члана 377. став 1. ЗОО.
Такође, Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносилаца уставне жалбе да је требало да се парнични судови у конкретном случају ставе у улогу кривичног суда и утврде да ли је штета причињена извршењем кривичног дела. У том контексту, Уставни суд напомиње да је парнични суд изузетно, ако су постојале процесне сметње због којих је било апсолутно немогуће да се против учиниоца кривичног дела покрене и оконча кривични поступак, овлашћен да као претходно питање утврди да ли је штета проузрокована таквом радњом која у себи садржи елементе кривичног дела, јер кривично дело може да постоји и када је кривични поступак изостао. Ипак, Уставни суд наглашава да се овај изузетак не може применити у случају када се кривични поступак, објективно гледано, могао иницирати, покренути и водити против учиниоца кривичног дела, као што је реч о конкретном случају.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава (Уставни суд је сличан став изразио у својој Одлуци Уж-3994/2012 од 5. марта 2015. године).
У погледу навода подносилаца уставне жалбе да је оспореном пресудом повређено право на накнаду штете, Уставни суд је закључио да подносиоци повреду овог права изводе из навода о повреди права на правично суђење у предметном парничном поступку. Како је Уставни суд претходно закључио да оспореном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване тврдње о повреди права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
Узимајући у обзир све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. У вези са наводном повредом начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слобода, за коју у конкретном случају, Уставни суд није нашао да има основа.
Стога је Уставни суд одбацио уставну жалбу у овом делу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић