Уставни суд, Велико већ e, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Удружења „Парада поноса Београд“ из Београда и Горана Милетића, Слободана Стојановића, Адама Пушкара, Иване Савић, Бојане Ивковић, Ивана Ђурића и Маје Мићић, свих из Београда и Марка Илића из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Реублике Србије, на седници Већа одржаној 21. априла 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Удружења „Парада поноса Београд“ и утврђује да су подносиоцу уставне жалбе решењем Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац 01/2 број 212-807/12 од 27. септембра 2013. године повређени право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, право на правно средство из члана 36. став 2. Устава и слобода окупљања из члана 54. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе Удружење „Парада поноса Београд“ на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде и државне управе , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
4. Одбацује се уставна жалба Горана Милетића, Слободана Стојановића, Адама Пушкара, Иване Савић, Бојане Ивковић, Ивана Ђурића, Маје Мићић и Марка Илића .
О б р а з л о ж е њ е
1. Удружење „Пар ада поноса Београд“ из Београда и Горан Милетић, Слободан Стојановић, Адам Пушкар, Ивана Савић, Бојана Ивковић, Иван Ђурић и Маја Мићић, сви из Београда и Марко Илић из Ниша , поднели су Уставном суду, 24. октобра 201 3. године, преко пуномоћника Београдског центра за људска права из Београда, уставну жалбу против решења Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац 01/2 број 212-807/12 од 27. септембра 2013. године, радње државних органа извршене „нечињењем, односно пропуштањем државних органа, пре свега МУП, да учине све што је у њиховој моћи да спрече насиље над учесницима Поворке поноса од стране трећих лица, односно да спрече дискриминацију против њих“, као и због „пропуштања државних органа да им обезбеде судску заштиту и ефикасно правно средство против наведених кршења људских права“. Уставна жалба је поднета због повреде слободе окупљања зајемчене чланом 54. Устава „а у вези са слободом изражавања заштићеном чланом 46. Устава“, повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, као и повреде права на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава и права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава. Подносиоци се истовремено позивају и на повреду одговарајућих одредаба Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода којима се гарантују наведена уставна права и начела. У захтевима о којима Уставни суд треба да одлучи тражено је, између осталог, да Суд утврди право подносилаца на накнаду материјалне штете у износу од 14.315 динара „због свих трошкова које су поднели у организацији Поворке поноса“, као и да утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката и радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Из наведеног следи да су претпоставке за изјављивање уставне жалбе, између осталог, да је оспореним појединачним актом или радњом одлучивано о неком праву или обавези подносиоца уставне жалбе, јер су само такав акт или радња подобни да повреде неко од његових зајемчених права и слобода, као и да је подносилац, пре обраћања Уставном суду, покушао да своја права заштити у прописаном поступку пред надлежним органима.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из документације приложене уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за поступање по поднетој уставној жалби:
Решењем регистратора који при Агенцији за привредне регистре води Регистар удружења, број БУ 12026/2010 од 31. децембра 2010. године, уписано је у Регистар удружења удружење грађана под називом Удружење „Парада поноса Београд“, са седиштем у Београду и податком, између осталог, да је заступник Удружења Слободан Стојановић из Београда.
Удружење „Парада поноса Београд“ је, преко лица овлашћеног за зaступање, 18. септембра 201 3. године, Министарству унутрашњих послова „Одељењу унутрашњих послова Београд-Савски венац“ поднело пријаву „јавне годишње манифеста ције „Парада поноса Београд 2013“, која ће се састојати из јавног скупа и јавног скупа у покрету, наводећи временске одреднице делова програма скупа који је пријављен за 28. септембар 2013. године.
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац 01/2 број 212-807/12 од 27. септембра 2013. године забрањено је одржавање јавног скупа и јавног скупа у покрету сазивача Удружење „Парада поноса Београд“, пријављеног за 28. септембар 2013. године са почетком у 09,00 часова, у парку „Мањеж“. У ставу 2. изреке оспореног решења наведено је да жалба на забрану из става 1. овог решења не одлаже извршење. Решење је донето с позивом на одредбу члана 11. став 1. Закона о окупљању грађана, а у образложењу је наведено да је у поступку спроведеном по поднетој пријави утврђено да су се стекли разлози из члана 11. став 1. Закона, односно да на скупу може доћи до ометања јавног саобраћаја, угрожавања здравља, јавног морала или безбедности људи и имовине. Оспорени акт садржи поуку о правном леку у којој је наведено да је против овог решења могуће поднети жалбу у року од 15 дана Министарству унутрашњих послова.
5. Из садржине уставне жалбе произлази да се, како то истичу и сами подносиоци, наводи о повреди зајемчених права и слобода и Уставом утврђених начела заснивају на идентичним наводима и аргументацији који су изношени у уставној жалби поднетој против појединачног акта и радњи државних органа везаних за неодржавање јавног скупа – Параде поноса 2009. и 2011. године, а поводом које је Уставни суд донео одлуке Уж-1918/20 09 од 22. децембра 2011. године и Уж-5284/2011 од 18. априла 2013. године .
Одлуком Уставног суда Уж-5284/2011 од 18. априла 2013. године је, у ставу првом изреке, усвојена уставна жалба Удружења „Парада поноса Београд“ и утврђено да су подносиоцу уставне жалбе решењем Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац број 212-613/11 од 30. септембра 2011. године повређени право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, право на правно средство из члана 36. став 2. Устава и слобода окупљања из члана 54. Устава, док је у преосталом делу уставна жалба одбијена као неоснована. У ставу 2. изреке утврђено је право подносиоца уставне жалбе Удружење „Парада поноса Београд“ на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 е вра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, одбачен је захтев тог подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете (став 3. изреке) и одбачена ј е уставна жалба више подносилаца – физичких лица која су поднела уставну жалбу (став 4. изреке).
Уставни суд је најпре утврдио да је појединачним актом који се оспорава овом уставном жалбом (и са њим повезаним радњама пропуштања надлежних органа) одлучива но о правима сазивача јавног скупа, јер се одржавање пријављеног скупа забрањује управо сазивачу, те је оценио да активну легитимацију за подношење уставне жалбе у конкретном случају има само Удружење „Парада поноса Београд“, а не и физичка лица која су означена као подносиоци уставне жалбе, а која су, како се утврђује из достављене и прикупљене документације, имала више или мање одређене улоге и задатке у самој организацији овог јавног скупа. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбацио уставну жалбу подносилаца Горана Милетића, Слободана Стојановића, Адама Пушкара, Иване Савић, Бојане Ивковић, Ивана Ђурића, Маје Мићић и Марка Илића , јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 4. изреке.
6. Уставни суд је констатовао да је подносилац Удружењ е „Парада поноса Београд“ у поступку који је претходио уставносудском, био у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији као у предмету Уж-5284/2011. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспореним решењем Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац 01/2 број 212-807/12 од 27. септембра 2013. године повређени право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава, право на правно средство из члана 36. став 2. Устава и слобода окупљања из члана 54. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-5284/2011 од 18. априла 2013. године , која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
7. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе Удружења „Парада поноса Београд“ због констатованих повреда права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра, у динарској противвредности. Према оцени Уставног суда, учињене повреде права су последица начина на који је остваривање слободе окупљања било уређено тада важећим законом, а на шта је Уставни суд већ указивао законодавцу, истичући потребу усклађивања Закона о окупљању грађана („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 17/99 и 33/99, „Службени лист СРЈ“, број 21/01 и „Службени гласник РС“, бр. 29/01 и 101/05) са Уставом Републике Србије од 2006. године. Затим је Уставни суд ex officio покренуо поступак за оцену уставности Законa о окупљању грађана („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 17/99 и 33/99, „Службени лист СРЈ“, број 21/01 и „Службени гласник РС“, бр. 29/01 и 101/05) и, на седници одржаној 9. априла 2015. године, донео Одлуку IУз-204/2013, којом је утврдио да наведени закон у целини ниje у сагласности са Уставом. Ова одлука је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 88/15.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да има основа да се подносиоцу уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете, а у износу који је примерен сврси ове накнаде као, у овом случају, специфичног вида упозорења на поновљену повреду права. С обзиром на то да је Законом о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15) прописан рок од четири месеца за извршење одлуке Уставног суда којим је утврђено право на накнаду материјалне/нематеријалне штете, то је Суд у другом делу тачке 2. изреке одредио да се досуђена висина накнаде нематеријалне штете подносиоцу уставне жалбе исплати на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Уставни суд је одбацио захтев овог подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете, јер не постоје чланом 85. ст. 1. и 2. Закона у Уставном суду утврђене претпоставке да о њему одлучује, решавајући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона.
8. У односу на оспорене радње државних органа извршене „нечињењем, односно пропуштањем државних органа, пре свега МУП, да учине све што је у њиховој моћи да спрече насиље над учесницима Поворке поноса од стране трећих лица, односно да спрече дискриминацију против њих“, Уставни суд истиче да у случају када јавни скуп није одржан 28. септембра 201 3. године и када је „протестна шетња организована вече уочи заказаног скупа протекла без икаквих инцидената“, нема уставноправних разлога за тврдње о повреди означених права.
У погледу изјава министра унутрашњих послова, односно црквених великодостојника, које се у уставној жалби превасходно доводе у везу са повредом начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд истиче да из навода уставне жалбе произлази да су те изјаве дате у 2011. години, а да је оспореним актом забрањен скуп који је требало да буде одржан 28. септембра 2013. године. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да надлежни орган није забранио одржавање скупа „Парада поноса 2012. Године“ - такође у организацији подносиоца уставне жалбе, Суд сматра да разлози уставне жалбе не указују да је забрана предметног јавног скупа који је он пријавио последица дискриминације по основу сексуалне оријентације. У вези са наводима уставне жалбе којима се указује на „дискриминаторске“ изјаве министра унутрашњих послова, објављене у новинама „Прес“ и „Курир“ 24. и 25. септембра 2013. године, Уставни суд указује на одредбу члана 41. став 1. Закона о забрани дискриминације, према којој с вако ко је повређен дискриминаторским поступањем има право да поднесе тужбу надлежном суду. Будући да из садржине уставне жалбе и достављене документације не произлази да је подносилац користио право признато наведеном одредбом закона, Суд оцењује да подносилац није исцрпео редован правни пут ради заштите од забране дискриминације.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
9. Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду , као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/15), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић