Уставни суд, Велико већe у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тах ировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Николе Маричића из Сомбора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. априла 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Николе Маричића изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5086/11 од 7. јуна 2013. године због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србиј е, док се у преосталом делу одбацује.
2. Одбацује се уставна жалбаНиколе Маричића изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6653/12 од 7. јуна 2013. године
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Маричић из Сомбора, преко пуномоћника Николе Соколића, адвоката из Београда, поднео је Уставном суду, 8. августа 2013. године, уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6653/12 од 7. јуна 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србиј е, као и због повреде члана 145. став 2. Устава. Подносилац уставне жалбе је истог дана поднео и уставну жалбу против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5086/11 од 7. јуна 2013. године, због повреде истих права зајемчених Уставом. Ова уставна жалба заведена је под бројем Уж-6446/2014. Имајући у виду да су обе уставне жалбе изјављене против аката донетих у управним споровима који проистичу из исте управне ствари, Уставни суд је спојио предмете формиране по наведеним уставним жалбама и о њима наставио поступак у предмету Уж-6445/2014, који је прво формиран.
Подносилац уставне жалбе у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење наводи: да је најпре остао нераспоређен због укидања радног места у месту рада на које је био распоређен и да му је након тога престао радни однос у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде; да Управни суд није имао у виду да се немогућност распоређивања мора ценити не само у односу на дотадашње место рада, будући да, према његовом сазнању, на подручју Војводине постоји бар 10 непопуњених радних места која одговарају његовој стручној спреми, а на која би пристао да буде распоређен; да само у западно-бачком округу постоје три „фактички непопуњена“ радна места и то у Собмору, Кули и Апатину, за која „формално“ имају решења државни службеници И.Н, М.М. и О.М, који никад нису радили на тим радним местима.
У уставној жалб и се повреда права на једнаку заштиту права образлаже тиме да је државни службеник П.М. из Сомбора, „такође, добио отказ“ када и подносилац, да је радио на истом радном месту на којем и подносилац и да је Управни суд – Одељење у Новом Саду пресудом У. 9536/11 од 1. фебруара 2013. године уважио тужбу тог лица и поништио решење којим је коначно одлучено о томе да остаје нераспоређен, а предмет вратио туженом органу на поновно одлучивање. Подносилац даље истиче да је пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 7313/12 од 14. фебруара 2013. године уважена тужба наведеног лица и поништено побијано коначно решење о престанку његовог радног односа, а он „враћен на посао, односно постављен на место директора“ Ветеринарског специјалистичког института у Сомбору. Поодносилац на основу тога закључује да „у новом правилнику постоје радна места на која се могу постављати службеници министарства чија су радна места укинута“. Подносилац уставне жалбе сматра да је Управни суд оспореним пресудама морао да уважи и тужбе које је он поднео, јер се, по његовом мишљењу, у оба предмета ради о истој чињеничној и правној ситуацији.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте , списе предмета Жалбене комисије Владе број 795-112-01-290/2011-01, као и осталу документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
3.1. Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 13389/10 од 18. фебруара 2011. године уважена је тужба подносиоца уставне жалбе и поништено решење Жалбене комисије Владе број 795-112-01-00693/20109-01 од 6. новембра 2009. године, а предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. Управни суд је у образложењу пресуде констатовао да је побијаним решењем одбијена жалба подносиоца изјављена против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 112-01-00/42/2009-09 од 7. септембра 2009. године, којим је одлучено да подносилац уставне жалбе остаје нераспоређен почев од 15. септембра 2009. године. Управни суд је истакао да у образложењу решења првостепеног органа нису наведени докази на основу којих је утврђена одлучна чињеница да нема упражњених радних места која одговарају стручној спреми и звању које подносилац поседује, те да су у конкретном случају испуњени услови за утврђивање статуса нераспоређеног државног службеника, а да наведени недостатак није отклонио ни другостепени орган.
Из решења о оцењивању државних службеника који су радили на инспекцијским пословима у Одсеку ветеринарске инспекције Сомбор, произлази: да је подносилац уставне жалбе имао оцену 1,90 за 2007. и 2008. годину (према сопственој тврдњи, није оцењен за 2009. годину); да је И.Н. имао оцену 3,10 за 2007, 3,98 за 2008. и 4,20 за 2009. годину; да је М.М. имао оцену 3,83 за 2007, 4 за 2008 . и 4,20 за 2009. годину; да је О.М. имала оцену 4,10 за 2007, 4,30 за 2008. и 4,43 за 2009. годину.
Поступајући у извршењу наведене пресуде, Жалбена комисија Владе је донела решење број 112-01-290/2011-01 од 11. априла 2011. године, у коме је констатовано да је Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, изјашњавајући се о жалби актом од 1 2. октобра 20 09. године, навело: да су доношењем новог Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у министарству од 7. јула 2009. године укинута нека радна места, међу којима и радно место ветеринарског инспектора са местом рада у Кули број 260, у звању саветника, на које је подносилац био распоређен; да није постојало ниједно упражњено радно место у Генералном инспекторату, у звању саветника, које одговара стручној спреми подносиоца и за које испуњава услове; да није постојало упражњено радно место у нижем звању на које би подносилац могао бити распоређен, уз своју сагласност. Жалбена комисија Владе је даље навела да је у поновном поступку прибавила изјашњење Министарства од 8. априла 2011. године, из кога произлази да су прекобројни државни службеници премештени на одговарајућа радна места, при чему су предност имали они са бољим оценама у последње три године. Такође су прибавњени Правилници о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству од 22. септембра 2008. године и 7. јула 2009. године, решења о распоређивању државних службеника у одсеку ветеринарске инспекције Сомбор и њихова решења о оцењивању за последње три године. Другостепени орган је, на основу достављених доказа, утврдио: да је укупан број извршилаца на нивоу Министарства и органа у саставу министарства смањен са 740 на 671, да не постоји упражњено радно место у звању саветника, нити ниже радно место у Управи за ветерину на које би могао бити премештен уз своју сагласност; да су сви државни службеници у Одсеку ветеринарске инспекције Сомбор у Управи за ветерину имали боље оцене од подносиоца у последње три године. Жалбена комисија Владе је, полазећи од свега наведеног, оценила да је првостепени орган правилно утврдио чињенично стање и донео на закону засновано решење, применом одредаба члана 133. ст. 1. и 2. и члана 134. Закона о државним службеницима.
Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5086/11 од 7. јуна 2013. године одбијена је као неоснована тужба којом је подносилац уставне жалбе оспорио законитост решења Жалбене комисије Владе број 112-01-290/2011-01 од 11. априла 2011. године. Управни суд је у свему прихватио разлоге туженог органа за оцену да је решење Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде од 7. септембра 2009. године донето у складу са законом.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9536/11 од 1. фебруара 2013. године, којом подносилац уставне жалбе указује на неједнако поступање Управног суда, уважена је тужба П.М. из Сомбора и поништено решење Жалбене комисије Владе, којим је коначно одлучено да је тај државни службеник остао нераспоређен почев од 15. септембра 2009. године, а предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. Управни суд је одлуку образложио тиме да су разлози дати у побијаном решењу нејасни и неразумљиви и у супротности са преосталим делом образложења и диспозитивом, будући да се у образложењу побијаног решења наводи да је првостепени орган пропустио да утврди одлучне чињенице и да их образложи, а потом је оцењено да је првостепено решење засновано на закону.
3.2. Оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6653/12 од 7. јуна 2013. године одбијена је тужба подносиоца уставне жалбе поднета против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 118-00-18/2012-03 од 19. априла 2012. године, којим је одређено да подносиоцу уставне жалбе као нераспоређеном државном службенику престаје радни однос у том министарству 16. марта 2010. године. Побијано решење донето је на основу члана 131. став 1. тачка 3) Закона о државним службеницима, а наведена оспорена пресуда је пуномоћнику подносиоца достављена 9. јула 2013. године.
Пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 7313/12 од 14, фебруара 2013. године, којом подносилац уставне жалбе, такође, указује на неједнако поступање Управног суда, уважена је тужба П.М. и поништено побијано коначно решење о престанку његовог радног односа. Управни суд је одлуку образложио тиме што је пресудом У. 9536/11 од 1. фебруара 2013. године поништено решење Жалбене комисије Владе, којим је коначно одлучено да је остао нераспоређен, чиме је отпао правни основ доношења решења о престанку радног односа.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (ч лан 36. став 1); да се судске одлуке заснивају на Уставу, закону, потврђеном међународном уговору и пропису донетом на основу закона (ч лан 145 .).
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, поред наведених одредаба Устава, значајне су и следеће одредбе закона:
Одредбама Закона о државним службеницима („ Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је: да државном службенику престаје радни однос по сили закона ако је нераспоређен а не буде премештен на друго радно место - наредног дана од протека шест месеци откад је постао нераспоређен (члан 131. став 1. тачка 3)); да о томе да је државном службенику престао радни однос по сили закона руководилац доноси решење којим утврђује разлог због кога је радни однос престао и дан кад је радни однос престао (ч лан 132. став 1.); да п ротив решења жалба није допуштена, али може да се покрене управни спор (ч лан 132. став 2.); да а ко правилник о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у државном органу буде тако измењен да нека радна места буду укинута или број државних службеника смањен, прекобројни државни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последње три године (члан 133. став 1.); да а ко одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може, уз своју сагласност, бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, а ако ни такво радно место не постоји или се државни службеник не сагласи са премештајем постаје нераспоређен (члан 133. став 2.); да се у случају доношења новог правилника, сви државни службеници распоређују на одговарајућа радна места, при чему руководилац води рачуна о томе на којим су пословима радили пре распоређивања (члан 134. став 1.); да а ко новим Правилником нека радна места буду укинута или број државних службеника буде смањен, на прекобројне државне службенике примењују се одредбе овог закона које важе за случај измене правилника (члан 134. став 2.).
Одредбама Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је: да се управни спор може покренути и против првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном поступку (члан 14. став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке (члан 49. став 1.); да наведени захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба (члан 49. став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5086/11 од 7. јуна 2013. године повређено право на правично суђење, јер у управном поступку који је окончан наведеном пресудом није поуздано утврђено да у оквиру министарства није било радног места на које се он могао распоредити.
Уставни суд и овом приликом наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца, те да није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли је у конкретном случају, доношењем решења којим је остао нераспоређен, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је констатовао да је Жалбена комисија Владе, у извршењу судске пресуде којом је указано на недостатке у првостепеном решењу, допунила поступак прибављањем изјашњења и доказа од стране надлежног министарства, на основу којих је утврдила да је укупан број извршилаца на нивоу Министарства и органа у саставу министарства смањен са 740 на 671, да не постоји упражњено радно место у звању саветника, нити ниже радно место у Управи за ветерину, које одговара стручној спреми подносиоца на које би могао бити премештен, уз своју сагласност, те да су сви државни службеници у Одсеку ветеринарске инспекције Сомбор имали боље оцене од подносиоца у последње три године. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да решење Жалбене комисије Владе од 11. априла 2011. године садржи јасне и детаљне разлоге за оцену да је законита одлука Министарства да подносилац уставне жалбе остане нераспоређен, након доношења новог правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству.
Имајући у виду да је Управни суд – Одељење у Новом Саду у свему прихватио разлоге Жалбене комисије Владе из наведеног решења, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом тог суда У. 5086/11 од 7. јуна 2013. године подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , те је, у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке, први део.
Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд је констатовао да је пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 9536/11 од 1. фебруара 2013. године, којом подносилац уставне жалбе указује на неједнако поступање Управног суда, поништено решење Жалбене комисије Владе, којим је коначно одлучено о томе да државни службеник П.М. из Сомбора остане нераспоређен након доношења предметног правилника. Међутим, имајући у виду да је наведено решење поништено због повреда правила поступка, које се огледају у противречности између диспозитива и образложења решења, Уставни суд оцењује да чињеница да је тужба наведеног државног службеника уважена, не може, сама за себе, бити доказ о неједнаком поступању суда. Такође, уважавање тужбе истог државног службеника у предмету Управног суда У. 7313/12 нужна је последица чињенице да је поништено решење којим је коначно одлучено о томе да остаје нераспоређен, због чега је морало бити поништено и коначно решење о престанку његовог радног односа.
Подносилац уставне жалбе, такође, указује да је П.М. из Сомбора „враћен на посао, односно постављен на место директора Ветеринарског специјалистичког института у Сомбору“, из чега, по његовом мишљењу, произлази да у новом правилнику постоје радна места на која се могу постављати службеници министарства чија су радна места укинута. Уставни суд оцењује да се овим наводима уставне жалбе очигледно неосновано указује на повреду права на једнаку заштиту права, с обзиром на то да Ветеринарски специјалистички институт „Сомбор“ није орган у саставу Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде, већ јавна ветеринарска установа основана Законом о здравственој заштити животиња.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 5086/11 од 7. јуна 2013. године подносиоцу уставне жалбе није повређено означено право из члана 36. став 1. Устава , те је и у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући, такође, као у првом делу тачке 1. изреке.
С обзиром на врсту, природу и предмет уређења означеног начела о заснованости судских одлук а, наводи подносиоца уставне жалбе о повреди зајемчених људских права и слобода се, по оцени Уставног суда, не могу довести у везу са садржином одредбе чл ана 145. став 1. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за во ђење поступка и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о уставој жалби у делу у коме се оспорава пресуда Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6653/12 од 7. јуна 2013. године, Уставни суд указује да из наведене одредбе члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су пре њеног подношења искоришћена прописана правна средства за заштиту права подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд констатује да је решење којим је одређено да подносиоцу уставне жалбе као нераспоређеном државном службенику престаје радни однос донело Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде, на основу члана 131. став 1. тачка 3) Закона о државним службеницима, а да је одредбом члана 132. став 2. закона искључена могућност изјављивања жалбе против наведеног решења. Уставни суд, такође, констатује да је подносилац уставне жалбе законитост тог решења побијао тужбом у управном спору, о којој је одлучено наведеном оспореном пресудом, која је пуномоћнику подносиоца достављена 9. јула 2013. године.
Полазећи од изложеног, а имајући у виду да је уставнас жалба поднета 8. августа 2013. године, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе пре њеног изјављивања, није искористио право из Закона о управн им споровима да против оспорене правноснажне пресуде Управног суда поднесе захтев за преиспитивање судске одлуке Врховном касационом суду. Уставни суд указује на то да се под исцрпљивањем правних средстава у управном поступку сматра доношење одлуке по тужби у управном спору, односно доношење одлуке по захтеву за преиспитивање судске одлуке, уколико је ово ванредно пр авно средство дозвољено. Како је против решења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде број 118-00-18/2012-03 од 19. априла 2012. године била искључена жалба, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе на основу одредбе члана 49. став 2. тачка 3) Закона о управним споровима против осп орене пресуде Управног суда могао да изјави захтев за преиспитивање судске одлуке.
Како подноси лац уставне жалбе пре обр аћања Уставном суду није исцрпео п остојећа правна средства за заштиту својих права у редовном поступку , Уставни суд је одбацио уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда – Одељење у Новом Саду У. 6653/12 од 7. јуна 2013. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић