Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Рајка Пантовића, Гордане Пантовић и Стефана Пантовића, свих из Радмиловића, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Рајка Пантовића, Гордане Пантовић и Стефана Пантовића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1029/13 од 20. маја 2013. године и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Рајко Пантовић, Гордана Пантовић и Стефан Пантовић, сви из Радмиловића, поднели су Уставном суду, 5. септембра 2013. године, преко пуномоћника Бранислава Тодоровића, адвоката из Крагујевца, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1029/13 од 20. маја 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су у предметном парничном поступку поднели тужбу против туженог “Триглав осигурање“ а.д. из Београда, ради накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица, које је погинуло у саобраћајној несрећи коју је и скривило, те да је Апелациони суд у Крагујевцу оспореном пресудом преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев подносилаца, погрешно налазећи да се они у смислу одредаба Закона о обавезном осигурању у саобраћају не могу сматрати трећим лицима, јер у конкретном случају нису претрпели штету употребом возила. Истичу да су судови истог ранга, пре доношења оспорене другостепене пресуде, правноснажним пресудама признали оштећенима право на накнаду материјалне и нематеријалне штете услед смрти блиског лица на терет издаваоца полисе обавезног осигурања и да је “њихов захтев третиран и оцењен различито од тужбених захтева других тужилаца у приложеним пресудама без видљивог, реалног и на закону заснованог разлога“. Подносиоци уставне жалбе предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди им повреду наведених права, као и да им досуди трошкове састава уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалб е повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиоци Рајко Пантовић, Гордана Пантовић и Стефан Пантовић, овде подносиоци уставне жалбе, поднели су Основном суду у Крагујевцу тужбу против туженог “Триглав осигурање“ а.д. из Београда, ради накнаде нематеријалне и материјалне штете, истичући да је сада пок. С.П. син тужилаца Рајка Пантовића и Гордане Пантовић, односно брат тужиоца Стефана Пантовића, погинуо у саобраћајној незгоди 18. јула 2010. године и да је он са туженим закључио уговор о осигурању од одговорности за штету причињену трећим лицима, због чега тужиоци и потражују штету од туженог осигуравајућег друштва.
Основни суд у Крагујевцу је 29. јануара 2013. године донео пресуду П. 483/12, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао туженог да им на име накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица исплати одговарајуће новчане износе; у ставу другом изреке одбио тужбени захтев тужилаца преко досуђених износа из става првог изреке; у ставу трећем изреке усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао туженог да им на име накнаде материјалне штете због израде надгробног споменика и трошкова погребне опреме покојника исплати одговарајуће новчане износе; у ставу четвртом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужилаца за накнаду материјалне штете за издавање подушја за сахрану, 7 дана, 40 дана, пола године и годишњицу смрти сада пок. С.П; у ставу петом изреке обавезао туженог да накнади тужиоцима трошкове парничног поступка.
Одлучујући о жалби туженог, Апелациони суд у Крагујевцу је 20. маја 2013. године донео оспорену пресуду Гж. 1029/13, којом је: у ставу првом изреке преиначио првостепену пресуду у ставовима првом, трећем и петом њене изреке, тако што је одбио као неосноване тужбене захтеве тужилаца за накнаду нематеријалне штете због смрти блиског лица и накнаду материјалне штете због израде надгробног споменика и трошкова погребне опреме покојника, те је одлучио и да свака странка сноси своје трошкове поступка; у ставу другом изреке одбио као неоснован захтев тужилаца да им тужени на име састава одговора на жалбу исплати износ од 66.000,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у првостепеном поступку утврђено да је сада пок. С.П. критичном приликом управљао путничким возилом марке “Fiat bravo 1.6“, регистарске ознке КГ- 161-287, које је било осигурано код туженог по основу обавезног осигурања од аутоодговорности, по полиси број 07082428, а да међу странкама није било спорно да је власник наведеног возила био сада пок. С.П. и да је он био искључиви кривац за саобраћајну незгоду у којој је и погинуо; да је првостепени суд, позивајући се на одредбе члана 18. став 1. и члана 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, одредбе члана 154. став 1, члана 155, члана 200. став 1, члана 201. став 1. и члана 941. став 1. Закона о облигационим односима, оценио да је тужбени захтев тужилаца делимично основан, због чега је одлучио као у ставу првом и трећем изреке побијане пресуде; да из одредбе члана 18. Закона о обавезном осигурању у саобраћају произлази да је власник моторног возила дужан да закључи уговор о осигурању од одговорности за штету коју употребом моторног возила причини трећим лицима која смртно страдају, буду телесно повређена или им буде нарушено здравље, уништене или оштећене ствари; да наведена одредба јасно прописује да право на накнаду штете имају трећа лица која су лично претрпела штету употребом моторног возила, јер према одредби члана 21. истог закона право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности нема власник моторног возила чијом је употребом причињена штета, возач моторног возила чијом је употребом причињена штета и лице које је својевољно ушло у моторно возило чијом употребом му је причињена штета ако је знало да је то возило противправно одузето и др; да имајући у виду да тужиоци нису власници возила којим је управљао сада пок. С.П, те да се они нису налазили ни у једном од возила која су се сударила и да због њихове употребе нису лично претрпели никакву материјалну и нематеријалну штету, другостепени суд сматра да је погрешан закључак првостепеног суда према коме тужиоци имају право на накнаду нематеријалне штете због смрти блиског лица и накнаду материјалне штете због израде надгробног споменика и трошкова погребне опреме покојника, а на терет туженог као осигуравача по полиси о обавезном осигурању од аутоодговорности; да тужиоци нису претрпели штету услед употребе моторног возила којим је управљао сада пок. С.П. и да се у односу на њих није десио осигурани случај (смрт, повреда, оштећење здравља и штета на њиховим стварима, односно имовини), па тужиоци немају право на накнаду штете по основима по којима им је досуђена штета побијаном пресудом, без обзира што је у штетном догађају погинуо њихов блиски сродник; да је, према становишту апелационог суда, намера законодавца била да се наведеним одредбама пружи правна заштита искључиво оним лицима којима је власник моторног возила проузроковао штету употребом тог возила и да уговором о обавезном осигурању, односно по полиси на коју се тужиоци позивају, није покривена штета која је настала услед смрти или повреде власника, односно возача моторног возила, који је искључиво одговоран за сопствену смрт.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су пресудама Окружног суда у Краљеву Гж. 539/09 од 10. априла 2009. године, Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године правноснажно усвојени тужбени захтеви тужилаца којим су тражили да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им по основу осигурања од аутоодговорности накнаде нематеријалну штету која је настала као последица смрти блиског лица погинулог у саобраћајној несрећи коју је то лице само проузроковало. Поступајући другостепени судови у тим предметима су, позивајући се на одредбе чл. 18. и 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају и одредбе члана 200. и члана 201. став 1. Закона о облигационим односима, заузели став да блиски сродници осигураних лица која су искључиво изазвала саобраћајне несреће у којима су и изгубили живот, а која нису учествовала у тој несрећи, представљају трећа лица која имају право на накнаду штете од осигуравајућих друштва по основу осигурања од аутоодговорности, па и право на накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због смрти блиског лица.
4. Имајући у виду да се одредба члана 32. став 1. Устава садржински не разликује од одредбе члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је евентуално постојање повреде права на правично суђење ценио у односу на наведену одредбе Устава.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на једнаку заштиту права у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснивају на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различите пресуде и тиме довели подносиоце у неравноправан положај у односу на друга лица чији је тужбени захтев правноснажно усвојен, нарушавајући правну сигурност.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Апелациони суд у Крагујевцу у оспореној пресуди Гж. 1029/13 од 20. маја 2013. године оценио да подносиоци уставне жалбе немају право да потражују од туженог осигуравајућег друштва накнаду нематеријалне штете због смрти блиског лица, јер они нису били учесници саобраћајне незгоде коју је изазвао сада пок. С.П. и који је том приликом и погинуо, те да и нису претрпели штету употребом моторног возила, због чега подносиоци не припадају кругу трећих лица према којима осигуравајуће друштво одговара по основу закљученог уговора о аутоодговорности за штете причињене употребом моторног возила, у смислу одредаба чл. 18. и чл. 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају. У готово идентичној и чињеничној ситуацији, Окружни суд у Краљеву, Апелациони суд у Крагујевцу и Апелациони суд у Нишу су као судови последње инстанце заузели сасвим супротан став, према коме блиски сродници погинулог возача који је скривио саобраћајни удес спадају у круг трећих лица према којима осигуравач одговара по основу закљученог уговора о аутоодговорности за штете причињене употребом предметног возила, па су усвојили тужбене захтеве тужилаца у наведеним предметима за накнаду нематеријалне штете, упркос томе што та лица нису били учесници саобраћајних незгода које су биле повод за подношење тужби против осигуравајућих друштава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу у конкретном случају донео другачију одлуку о основаности тужбеног захтева у односу на друге предмете са битно истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подносиоце уставне жалбе, којима је одбијен као неоснован тужбени захтев, довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији је истоврсни тужбени захтев усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да је оспореном другостепеном пресудом повређено право подносилаца на правично суђење.
Имајући у виду наводе уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснива оспорена пресуда. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подносиоци уставне жалбе износе своје тумачење одредаба Закона о обавезном осигурању у саобраћају и Закона о облигационим односима, те траже да се испита законитост оспорене другостепене пресуде, а не наводе разлоге који би указивали на то да је Апелациони суд у Крагујевцу ускратио подносиоцима неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорену пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право. С обзиром на то да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да подносиоци уставне жалбе нису били актери саобраћајне незгоде у којој је погинуо њихов сродник и да је сада пок. С.П. искључиво скривио несрећу моторним возилом које је било осигурано код туженог осигуравајућег друштва, Уставни суд сматра да је поступајући другостепени суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге када је оценио да подносиоци критичном приликом нису претрпели штету која је покривена осигураним случајевима, па да се они према одредбама чл. 18. и чл. 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају не могу сматрати трећим лицима према којима осигуравајуће друштво одговара по основу закљученог уговора о аутоодговорности за штете причињене употребом моторног возила и да подносиоци немају право да на основу члана 201. Закона о облигационим односима потражују од осигуравајућег друштва накнаду нематеријалне штете због смрти блиског лица. Стога је Уставни суд у овом делу одбацио уставну жалбу као недозвољену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
Будући да се оспорена другостепена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, довољно како би се постигло правично задовољење подносилаца уставне жалбе због повреде њиховог права на једнаку заштиту права.
У вези захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка по овој уставној жалби, Уставни суд истиче да је одредбом члана 6. став 2. Закона о Уставном суду прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове и да је лицима која желе да изјаве уставну жалбу пружена својеврсна правна помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано Упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе (који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу), те сматра да нема услова за одређивање накнаде трошкова поступка пред Судом.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић