Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. З . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. З. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 654/12 од 3. октобра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. З . из Београда је, 15. јануара 2014. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 654/12 од 3. октобра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 3747/10 од 22. фебруара 2011. године, исправљена решењем истог суда П1. 3747/10 од 9. децембра 2011. године, којом је одбијен као неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе за поништај уговора о раду број 01-08899/10191 од 23. новембра 2006. године; да је у доношењу оспорене другостепене пресуде, као члан судског већа, учествовао судија Р . К, који је предметни парнични поступак водио у првом степену, као судија некадашњег Четвртог општинског суда у Београду, све до реформе правосуђа, када је изабран за судију Апелационог суда у Београду; да је после реформе правосуђа предмет прешао у рад Првог основног суда у Београду, у коме је поступак водила судија М.Г.К, као председник већа које је донело наведену првостепену пресуду; да је, према томе, судија Р. К . био упућен у спорне чињенице, изјаве странака и изведене доказе, због чега постоји претпоставка да је већ имао мишљење и формиран став о тужбеном захтеву, те да у поступку одлучивања о жалби предмет није могао да сагледа објективно и непристрасно; да је, поред тога што одлуку о жалби није донео непристрасан суд, право на правично суђење подноситељке уставне жалбе повређено и призвољном правном оценом редовних судова да тужени послодавац није био у обавези да, након судског поништаја решења о отказу уговора о раду , подноситељку уставне жалбе врати на радно место на коме је она до престанка радног односа радила; да је таквом оценом судова подноситељки уставне жалбе повређено и право на рад, тачније једнака доступност радних места, посебно због чињенице да је она распоређена на друго радно место услед смањења броја извршилаца на радном месту на коме је до отказа радила, а да су на том радном месту, у време њеног враћања на рад, запослене две нове раднице.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду , затим да подноситељки призна право на накнаду штете у висини трошкова парничног поступка којима је била изложена и да јој досуди трошкове поступка по уставној жалби.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари.
Подноситељка уставне жалбе је 8. фебруара 2007. године, у својству тужиље, поднела Четвртом општинском суду у Београду тужбу против туженог „Ј. A.“ а.д. Београд, ради поништ аја уговора о раду . Предмет је заведен под бројем П1. 209/07.
Из записника о главној расправи од 29. јануара и 29. августа 2008. године, сачињених пред Четвртим општинским судом у Београду у овом предмету, произлази да је поступајући судија – председник већа у овом предмету био судија Р. К.
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 3747/10 од 22. фебруара 2011. године, која је исправљена решењем истог суда П1. 3747/10 од 9. децембра 2011. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се поништи Уговор о раду број 01-08899/10191 од 23. новембра 2006. године, те да се тужени обавеже да је вра ти на радно место старија STW/STD (стјуаредеса).
Одлучујући о жалби тужиље, Апелациони суд у Београду је у већу састављеном од судије Б.Ж, као председника већа, и судија Р. К . и Љ.М, као чланова већа, донео оспорену пресуд у Гж1. 654/12 од 3. октобра 2013. године жалбу, којом је ожалбену пресуду Првог осносвног суда у Београду у целини потврдио. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужиља била запослена код туженог на пословима STW/STD, али да јој је решењима бр. 01-8790/10191 од 13. јуна 2002. године и 01-17398/10191 од 31. децембра 2002. године радни однос престао; да су наведена решења поништена пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 899/02 од 30. новембра 2004. године, која је постала правноснажна 27. септембра 2006. године; да је наведеном пресудом тужени обавезан да тужиљу врати на рад и распореди на послове и радне задатке који одговарају њеној стручној спреми и радним способностима; да је тужиља 30. октобра 2006. године поднела туженом захтев за враћање на рад; да је тужиља враћена на рад 24. новембра 2006. године; да је истог дана тужиља добила понуду за закључење уговора о раду број 01-08899/10191/1 од 23. новембра 2006. године и истог дана са туженим закључила спорни уговор о раду, за обављање послова техничар друге групе – кописта у Одељењу за оперативни инжињеринг, Делатност за летачке послове; да је Одлуком број 1995 од 10. новембра 2006. године извршена измена и допуна Правилника о организацији и систематизацији послова, тако што је за радно место STW/STD I класе број извршилаца са 195 смањен на 90, док је Одлуком број 2071 од 21. новембра 2006. године Правилник измењен тако што је код радног места техничар друге групе – кописта промењен број извшилаца са нуле на једног; да тужиља има средњу стручну спрему (IV степен), што представља услов и за рад на радном месту техничар друге групе – кописта; да је тужиљи решењем број 01-02395/10191 од 26. децембра 2007. године престао радни однос даном доношења тог решења, те да је тужиља поднела тужбу за његов поништај; да је на тако утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право; да је првостепени суд, поштујући одредбе члана 191. став 1. и члана 171. став 1. Закона о раду, а код утврђених чињеница, правилно одбио тужбени захтев тужиље за поништај уговора о раду од 23. новембра 2006. године и враћање на радно место старија STW/STD, имајући у виду да је тужени послодавац у свему поступио у складу са правноснажном и извршном судском пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 899/02 од 30. новембра 2004. године, али и у складу за законским одредбама које регулишу измену уговорених услова рада; да су тачни наводи жалбе да је тужени у моменту правноснажности наведене пресуде имао 195 извршилаца на радном месту STW/STD, али да је погрешна тврдња да је правна последица поништаја решења о отказу уговора о раду обавеза туженог да тужиљу врати на радно место STW/STD (по новој систематизацији STW/STD I класе), из разлога што извршна исправа тако не гласи, већ иста садржи обавезу враћања на рад и распоређивања на послове и радне задатке који одговарају стручној спреми и радним способностима тужиље; да су неосновани наводи жалбе да у моменту правноснажности наведене пресуде важећим Правилником о организацији и систематизацији послова није било предвиђено радно место техничар друге групе – кописта, имајући у виду да је то радно место било систематизовано (под редним бројем 14. у Одељењу за оперативни инжињеринг, Сектор за припрему и анализу извршења летења, а према Правилнику број 105 од 10. априла 2006. године); да чињеница да је до измене Правилника било предвиђено нула извршилаца не значи да радно место није постојало; да су тачни наводи тужиље да радно место STW/STD није било укинуто, али да тужиља није враћена на то радно место не зато што је оно укинуто, већ због смањења броја извршилаца, и то изменама и допунама Правилника од 10. новембра 2006. године; да је без утицаја и чињеница да је директор Летачких послова дописом од 6. октобра 2006. године предложио да се тужиља врати на старо радно место (старија STW/STD), јер се тим дописом не потврђује потреба туженог за обављањем тих послова, посебно због чињенице да је у том периоду донета одлука којом је број извршилаца на том радном месту смањен; да тврдњу да је тужени у предметном периоду примио у стални радни однос две стјуардесе, што је истицано и у поступку пред првостепеним судом, тужиља није доказала; да је без утицаја навод тужиље да је спорни уговор постписала под принудом и претњом да ће добити отказ, имајући у виду да у таквој ситуацији сам закон прописује да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако одбије закључење анекса уговора о раду.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 3 2. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (члан 60. ст 1. и 3.).
Одредбама основног текста Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) било је прописано: да судија не може вршити судијску дужност (искључење) ако је у истом предмету суделовао у поступку посредовања (медијације), у поступку пред нижим судом или другим органом, или у закључењу судског поравнања које се побија у парници (члан 66. став 1. тачка 6)); да судија може бити изузет ако постоје околности које доводе у сумњу његову непристрасност (изузеће) (члан 66. став 2.).
Одредбама Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 111/09), који је почео да се примењује 29. децембра 2009. године, било је прописано: да се у члану 66. став 1. тачка 6) реч "суделовао" замењује речју "учествовао" а речи "поступку пред нижим судом или другим органом" замењују речима "доношењу одлуке која се побија" (члан 1 3. став 2.); да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона, окончати по одредбама овог закона (члан 55. став 1.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) (у даљем тексту ЗОР) , меродавним за конкретан спор, било је пропис ано: да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (анекс уговора), између осталог, ради премештаја на други одговарајући посао, због потреба процеса и организације рада , да се одговарајућим послом у смислу става 1. тач. 1) и 3) овог члана сматра посао за чије се обављање захтева иста врста и степен стручне спреме који су утврђени уговором о раду (члан 171. став 1. тачка 1) и став 2.); да је уз понуду за закључивање анекса уговора послодавац дужан да запосленом у писаном облику достави и разлоге за понуду, рок у коме запослени треба да се изјасни о понуди и правне последице које могу да настану одбијањем понуде (члан 172. став 1.); да п ослодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, између осталог, ако запослени одбије закључење анекса уговора о раду у смислу члана 171. став 1. тач. 1) – 4) овог закона (члан 179. тачка 7)); да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева (члана 191. став 1.).
5. Оцењујући наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, констатовао да подноситељка уставне жалбе најпре указује да Апелациони суд у Београду, као суд који је одлучивао о њеној жалби, није био непристрасан на начин како то гарантује Устав у члану 32. став 1. и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у члану 6. став 1, а потом и на произвољност код изношења чињеничних и правних закључака, која је довела и до произвољне примене меродавног права на њену штету, на чему се заснивају и тврдње о повреди права на рад из члана 60. ст. 1. и 3. Устава.
5.1. Уставни суд указује да према пракси Европског суда за људска права, право на непристрасан суд подразумева одсуство предрасуда или унапред утврђеног става према странкама, при чему се постојање непристрасности цени применом субјективног и објективног теста (видети пресуду Piersack против Белгије, од 1. октобра 1982. године, став 30.). Тестом субјективне непристрасности испитује се понашање конкретног судије, односно постојање личних предрасуда судије који је поступао/одлучивао у одређеном предмету, док се тестом објективне непристрасности утврђује да ли је суд, између осталог и својим саставом, пружио довољне гаранције за искључење оправдане сумње у његову непристрасност (видети пресуде Fey против Аустрије, од 24. фебруара 1993. године, став 30. и Wettstein против Швајцарске, од 21. децембра 2000. године, став 42.). Кроз тест објективне непристрасности мора се утврдити да ли, независно од понашања одређеног судије, постоје чињенице које могу довести у сумњу непристрасност суда, при чему мишљење подносиоца јесте важно, али не и одлучујуће. Оно што је битно јесте да ли се сумња подносиоца може сматрати објективно оправданом (видети поменуту пресуду Wettstein против Швајцарске). Такође, према пракси ЕСЉП, чињеница да је одређени судија имао различите процесне улоге у појединим фазама поступка може у одређеним околностима довести у питање непристрасност суда, што се оцењује у сваком конкретном случају.
Како подноситељка уставне жалбе ни је довел а у питање субјективну непристрасност судије Р. К, већ је оспорил а састав већа Апелационог суда у Београду, из разлога што је именовани судија био један од чланова жалбеног већа, а претходно је био и председник првостепеног већа у одређеној фази првостепеног поступка (до реформе правосуђа), Уставни суд је основаност навод а уставне жалбе испитивао применом објективног теста.
Уставни суд констатује да су одредбама члана 66. став 1. Закона о парничном поступку из 2004. године (у даљем тексту: ЗПП) били прописани разлози за искључење судија по сили закона, док је ставом 2. истог члана био предвиђен разлог за изузеће судија који је релативног карактера - постојање околности које доводе у сумњу непристрасност судије, у ком случају се оцена постојања разлога за изузеће врши према објективним мерилима. Дакле, циљ поменутих законских одредаба био је отклањање сумњи у непристрасност суда, у вези са чиме се изјаснио и ЕСЉП, сматрајући да се ради о питању поверења које судови морају уживати у јавности у демократском друштву (видети пресуду Castillo Algar против Шпаније, од 28. октобра 1998, став 45.).
Одредбом члана 66. став 1. тачка 6) основног текста ЗПП је било изричито прописано да судија не може вршити судијску дужност ако је у истом предмету суделовао у поступку пред нижим судом. Међутим, изменама ЗПП, које су почеле да се примењују 29. децембра 2009. године, и то на поступке који су започети пре наведеног датума (дакле и на предметни парнични поступак), наведени разлог за искључење је у одређеној мери „ублажен“ и релативизован, тако што је учествовање у поступку пред нижим судом замењено учествовањем у доношењу одлуке која се побија. С обзиром на то да је предметни жалбени поступак, у коме је као члан судског већа учествовао судија Р. К, вођен по новелираним одредбама ЗПП из 2009. године, Уставни суд констатује да чињеница да је именовани судија био и председник већа у одређеној фази првостепеног поступка није била разлог за његово искључење из поступка одлучивања о жалби подноситељке уставне жалбе, али да је то свакако околност која је могла дов ести у сумњу његову непристрасност. Као што је већ изнето, у таквом случају се оцена постојања разлога за изузеће врши према објективним мерилима , при чему мишљење подносиоца јесте важно, али не и одлучујуће. Битно је само да ли се сумња подносиоца може сматрати објективно оправданом .
По налажењу Уставног суда, околност да је судија Р. К. водио поступак пред првостепеним судом, и то у периоду од његовог иницирања (подношења тужбе) до 1. јануара 2010. године, у коме ниједном није пресудио, не упућује apriroi на закључак да је он има o формиран став о основаности тужбеног захтева подноси тељке уставне жалбе пре него што је пресуда Првог основног суда у Београду од 22. фебруара 2011. године постала предмет испитивања већа Апелационог суда у Београду у чијем раду је он учествовао. Изузев наведене околности, у уставној жалби се не износи ниједна друга тврдња из које би се могао извести закључак да је судија Р. К, у периоду док је поступак водио као председник већа првостепеног суда, на директан или индиректан начин исказао или наговестио одређени став о основаности тужбеног захтева, односно, прејудицирао исход спора, што би могло имати за последицу да се код подноситељке уставне жалбе јаве објективни разлози за сумњу у непристрасност жалбеног суда у погледу његовог састава. Уставни суд указује да је у пресуди Европског суда за људска права Голубовић против Хрватске, од 27. новембра 2012. године, околност да је један те исти судија у два одвојена, али чињенично и правно повезана поступка, прво учествовао у доношењу првостепене пресуде која је била укинута, а затим у другом поступку у доношењу другостепене пресуде, била довољна да тај суд утврди повреду права на правично суђење. Европски суд је оценио да је без утицаја околност да судија није учествовао у доношењу одлуке побијане жалбом, будући да је већ имао обликован став о основаности захтева. Према томе, уколико околности конкретног случаја не чине у довољној мери вероватним да је судија жалбеног већа имао формиран став о меритуму одређеног спора пре него што је одлука суда првог степена постала предмет одлучивања тог већа у поступку по жалби, Уставни суд налази да се не може говорити о повреди права на непристрасан суд, као једне од гаранција права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
5.2. Што се тиче навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на рад из члана 60. ст. 1. и 3. Устава, којима се указује на произвољност закључка парничних судова да није постојала обавеза туженог да подноситељку уставне жалбе врати на радно место на коме је до отказа радила, те да су у истом периоду на том радном месту запослене две нове раднице, чиме је, пре свега, њој ускраћено право на једнаку доступност радних места, Уставни суд сматра да, приликом оцене основаности ових навода , треба утврдити да ли је примена материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд полази од тога да је спорни Уговор о раду број 01-08899/10191 од 23. новембра 2006. године тужени са подноситељком уставне жалбе закључио у поступку добровољног извршења правноснажне и извршне пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 899/02 од 30. новембра 2004. године, којом је обавезан да подноситељку уставне жалбе врати на рад и распореди на послове и радне задатке који одговарају њеној стручној спреми и радним способностима. Одредбом члана 191. став 1. Закона о раду из 2005. године (у даљем тексту: ЗОР), који се примењивао у конкретном случају, било је прописано да ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева . Поред тога што наведена извршна исправа није садржала обавезу туженог да подноситељку, након враћања на рад, распореди на радно место на коме је до незаконитог отказа радила, Уставни суд констатује да ни одредбама ЗОР таква обавеза није била прописана за послодавца, већ само да запосленог, на његов захтев, врати на рад. С тим у вези, наводи подноситељке, како Уставни суд закључује, последица су њеног погрешног тумачења одредаба ЗОР којима су биле регулисане правне последице незаконитог отказа.
Поништај решења о престанку радног односа и обавезивање послодавца извршном судском исправом да запосленог врати на рад, по схватању Уставног суда, представља новонасталу околност за послодавца, нарочито у ситуацији у којој је статусни радни спор трајао неко извесно време. Другим речима, велика је вероватноћа да су током трајања радног спора код послодавца наступиле организационе промене (нпр. измена систематизације радних места укидањем послова или смањењем броја извршилаца на одређеним пословима). С тим у вези, неопходно је да послодавац у таквој ситуацији на одговарајући начин реагује, утолико што ће приступити обезбеђивању услова за извршење правноснажне и извршне судске пресуде. То, по мишљењу Уставног суда, неретко може подразумевати и прилагођавање акта о систематизацији тој новонасталој околности, као што је у конкретном случају реч. Питање на које радно место ће запослени бити враћен је ствар целисходности и процене самог послодавца, уз једино ограничење да то радно место одговара стручној спреми и радној способности запосленог. Поред тога, Уставни суд сматра да је питање правне технике да ли ће послодавац извршењу судске одлуке приступити кроз измену уговорених услова рада или закључењем потпуно новог уговора о раду. Обавеза послодавца је, по схватању Уставног суда, извршена самом понудом за закључење уговора за рад на одговарајућем радном месту, на који начин послодавац јасно исказ ује своју спремност да испуни обавезу враћања запосленог на рад.
Уставни суд је имао у виду и тврдњу подноситељке уставне жалбе да су у време њеног враћања на рад, на радном месту на коме је она радила у периоду до незаконитог отказа, запослене две нове раднице, што имплицира на то да је тужени имао могућност да и њу распореди на том радном месту, али налази да је иста без утицаја, имајући у виду становиште изражено у претходном ставу, а посебно да ова тврдња у парничном поступку који претходи уставној жалби није доказана.
Следом изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 654/12 од 3. октобра 2013. године нису повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. и 3. Устава. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.