Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из Велике Моштанице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4017/12 од 24. јануара 2013. године и утврђује да је повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се уставна жалба изјављена због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава одбија као неоснована, а у преосталом делу уставна жалба се одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Велике Моштанице изјавио је, 8. маја 2013. године, преко пуномоћника О . Ј, адвоката из Суботице, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4017/12 од 24. јануара 2013. године, због повреде чл. 10, 21, 32, 35, 36. и 199. Устава Републике Србије, те члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да тужену Републику Србију - Министарство одбране није могла да заступа Дирекција за имовинскоправне послове, већ само Републички јавни правобранилац; да је другостепени суд арбитрерно применио материјално право када је нашао да је подносиочево потраживање накнаде штете застарело; да по мишљењу подносиоца потраживање у конкретном случају доспева од тренутка када је оштећени сазнао за штету, односно њен обим, а што је тек утврђено извођењем доказа вештачењем у самом парничном поступку, а не од тренутка када је психичко обољење настало; да сматра да му је повређено право на једнаку заштиту права јер је Апелациони суд у Новом Саду у идентичним ситуацијама усвајао тужбене захтеве; да како је парнични поступак трајао готово десет година, подносилац сматра да му је повређено право на суђење у разумном року; да је правo на правно средство повређено због тога што правни лекови нису били делотворни; да је подносилац дискриминисан јер су судови своју одлуку о накнади штете засновали на одредбама члана 376. Закона о облигационим односима, а не на одредби члана 377. став 1. истог Закона, који предвиђа дужи рок застарелости. Подносилац је истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, као и захтев да му се накнаде адвокатски трошкови за заступање пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из садржине уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 86175/10 од 13. децембра 2011. године, у ставу првом изреке, обавезана је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име накнаде нематеријалне штете по основу умањења опште животне активности од 15% трајно исплати износ од 300.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете између тражених 600.000 динара до досуђених 300.000 динара на име умањења опште животне активности од 15% трајно, односно за износ од 300.000 динара са припадајућом законском затезном каматом, а ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 96.625 динара.
Поступајући по жалбама странака, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж. 4017/12 од 24. јануара 2013. године, којом је у ставу првом изреке одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио ожалбену пресуду Првог основног суда у Београду П. 86175/10 од 13. децембра 2011. године у ставу другом њене изреке; у ставу другом изреке преиначена је првостепена пресуда у ставовима првом и трећем њене изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се обавеже тужена да му исплати накнаду нематеријалне штете по основу умањења опште животне активности од 15% трајно, у износу од 300.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом; ставом трећим изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да је тужилац са породицом почетком августа 1995. године избегао из Хрватске и привремено био смештен у сабирни центар у Трстенику; да су припадници полиције одвели тужиоца у полицијску станицу, а затим и у Ердут, где су га предали паравојним формацијама које су деловале на том подручју; да је тужилац након неколико дана војне обуке током које је био изложен психофизичком малтретирању упућен на борбену линију као припадник ВП 9160 Вуковар у чијем се саставу налазио од 12. августа 1995. године, до 12. децембра 1995. године; да је тужиоцу неуропсихијатријским прегледом обављеним 31. марта 2006. године у Институту за ментално здравље у Б. постављена дијагноза - генерализовани анксиозни поремећај; да је прегледом на основу података прибављених од тужиоца, установљено постојање психичких тегоба, које су окарактерисане као испољавање посттрауматског стресног поремећаја; да је тужиоцу саветовано да настави са лечењем код надлежног психијатра и по потреби контрола у истој установи, која никада није обављена; да у његовом здравственом картону све до 16. марта 2006. године нема података да је упућиван на неуропсхијатријски преглед; да је психичко обољење дијагностификовано 31. марта 2006. године, а по налазу вештака неуропсихијатра тада је добило свој коначни облик, а тужиоцу је саопштено од чега болује; да је обољење у узрочно-последичној вези са присилном мобилизацијом и боравком на ратишту, да је умањило тужиочеву општу животну активност за 15% трајно; да је полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд закључио да тужиочево потраживање није застарело, у смислу одредаба члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, због тога што су последице изазване посттрауматским стресним поремећајем постале трајне и дефинитивне 31. марта 2006. године, када је постављена дијагноза; да како је тужилац поднео тужбу 5. маја 2003. године, првостепени суд је оценио да нису протекли рокови застарелости из наведене законске одредбе, па је применом одредаба чл. 172. и 200. Закона о облигационим односима делимично усвојио тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете. Даље је наведено: да је другостепени суд, налазећи да чињенично стање битно за оцену истакнутог приговора застарелости није у потпуности и правилно утврђено, заказао расправу на којој је поновио већ изведене доказе; да је поновним извођењем доказа на расправи пред тим судом и њиховом оценом, утврђено да се код тужиоца, одмах пo његовом повратку са ратишта, видно примећивала физичка исцрпљеност и психичка нестабилност; да се тужилац јавио неуропсихијатру након повратка са ратишта, а последњи пут је то учинио 31. марта 2006. године када му је саопштен назив болести; да је због психичких проблема тужилац самоиницијативно узимао лекове за смирење; да су према подацима наведеним у извештају лекара специјалисте од 31. марта 2006. године, разлог тужиочевог доласка психичке тегобе које он повезује са психичком и физичком тортуром током 1995. године извршеном од стране добровољачке војске; да је констатовано да до тада није психијатријски лечен и да је постављена дијагноза и предложен наставак третмана код надлежног психијатра; да је након обављеног прегледа тужиоцу одређена терапију лековима; да у тужиочевом здравственом картону нема података о даљем психијатријском лечењу, нити је на ту околност тужилац доставио доказе; да се први симптоми обољења дијагностификованог прегледом од 31. марта 2006. године, које је осећао и тужилац, јављају одмах по повратку са ратишта као акутна фаза болести; да уколико симптоми не престану до истека рока од шест месеци, акутно обољење прелази у свој хроничан ток; да је на основу тако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд нашао да је приликом оцене истакнутог приговора застарелости погрешно примењено материјално право; да се, у конкретном случају, рокови застарелости рачунају по општем пропису из члана 376. Закона о облигационим односима; да ово стога што рокови застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. тог закона, теку само према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према држави, односно према правном лицу које одговара уместо њега, по одредбама члана 172. Закона о облигационим односима; да због тога нису основани наводи тужиочеве жалбе и одговора на жалбу тужене - да je у овом спору требало применити члан 377. став 1. Закона о облигационим односима, јер му је штета проузрокована извршењем кривичног дела; да је одредбама члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима прописано да потраживање накнаде штете застарева за три године од када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају то потраживање застарева за пет година од када је штета настала; да се тужилац са ратишта вратио 12. децембра 1995. године, а да су се одмах по његовом повратку, како то произлази из исказа сведока - тужиочевог сина, код тужиоца били видљиви знаци психичке нестабилности у виду несанице и нервозе, што и тужилац у свом исказу наводи; да из изложеног следи да је тужилац већ крајем 1995. године имао сазнање да су наступили психички проблеми, као последица његовог боравка на ратишту; да се постојећи симптоми протеком времена нису изгубили, већ су установљени и неуропсихијатријским прегледом од 31. марта 2006. године, када је постављена и тужиоцу саопштена дијагноза психичког обољења које се ретко потпуно и дефинитивно сматра излеченим; да то даље значи да напредовање такве врсте обољења не може значити да ток рока застарелости (субјективан и објективан) може бити прекидан, односно продужаван све до престанка лечења; да када би био заузет такав став, у ситуацији када обољења која се објективно фактички не могу санирати или терапијама задржати на одређеном нивоу, представљају основ за накнаду нематеријалне штете, тужбени захтеви за накнаду штете која је последица таквих обољења не би могли застарети док лечење не би било прекинуто; да се у таквој ситуацији, сазнање оштећеног за штету као почетак тока субјективног рока застарелости из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима не може везати за моменат његовог сазнања за дијагнозу болести, већ за њен настанак и постојање, односно облике испољавања; да како су се симптоми болести, која је дијагностификована 31. марта 2006. године, развили по тужиочевом повратку са ратишта (крајем децембра 1995. године), настанком болести као трајне штетне последице почео је да тече објективни рок застарелости од пет година, унутар којег се једино и може рачунати субјективни рок везан за сазнање тужиоца - оштећеног за штету и одговорно лице; да истеком тог рока потраживање накнаде штете застарева у сваком случају (члан 376. став 2. Закона о облигационим односима); да се из наведених разлога, не може прихватити мишљење вештака да је обољење добило свој коначни облик 31. марта 2006. године, када је тужиоцу саопштен назив болести и он упознат са потребом даљег лечења, о којем иначе у списима нема доказа; да се зато не може прихватити ни правни став првостепеног суда да се субјективни рок застарелости и објективни рок застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима рачуна од 31. марта 2006. године, када је психичко обољење по мишљењу вештака добило свој коначни облик; да по медицинским стандардима, таква врста обољења настаје одмах након трауматичног догађаја и ако се симптоми не изгубе у року од шест месеци добија свој хроничан ток; да пошто је тужилац захтев за накнаду штете на име душевних болова због умањења опште животне активности, као последице психичке болести, поставио у поднеску од 21. јуна 2005. године којим је извршио преиначење тужбе поднете 5. маја 2003. године, то су до тада истекли рокови застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима; да је протеком тих рокова, сходно члану 360. став 1. истог закона, престало право тужиоца да од тужене захтева испуњење обавезе накнаде штете.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4537/11 од 26. априла 2012. године, поред осталог, обавезана је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу Б. И. на име накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањења животних активности исплати износ од 700.000 динара, са припадајућом законском затезном каматом. У образложењу те пресуде, поред осталог је наведено: да је тужилац 20. августа 1995. године, након акције Хрватске војске „Олуја“, дошао у Суботицу из Хрватске као прогнано лице; да је полиција тужиоца и друга прогнана лица одвела у Ердут, а затим на територију Републике Хрватске, где је 11. септембра 1995. године рањен; да су тужиоцу констатоване повреде у виду експлозивне ране са страним металним телима у пределу леђа, грудног коша и десне пете, излив крви и ваздуха у плућну дупљу; да је налаз и мишљење судског вештака дат у току поступка потврдио присуство посттрауматског стресног поремећаја који је довео до трајних измена личности услед доживљаја тешког стреса код тужиоца; да се до 2005. године психичко стање тужиоца развијало у правцу психијатријске болести - посттрауматски стресни поремећај, када је добило коначан облик и од када се уредно лечи код психијатра; да хронични посттрауматски стресни поремећај са трајним изменама личности умањује животну активност тужиоца са 35%. Из тако утврђеног чињеничног стања Апелациони суд у Новом Саду је нашао да је делимично основан жалбени навод тужене да је требало делимично усвојити приговор застарелости потраживања за повреде тужиоца са хируршко-трауматолошког аспекта, за које је лечење завршено још 1995. године, па како је тужба поднета 3. фебруара 2003. године, то je у смислу члана 376. Закона о облигационим односима потраживање тужиоца у том делу застарело. Поред тога је наведено да је неоснован жалбени навод тужене да је захтев тужиоца за накнаду штете застарео по свим видовима, јер застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањење животних активности настале погоршањем здравственог стања тече од сазнања за нову тежу последицу (посттрауматски стресни поремећај за који је тужилац сазнао и који је коначан облик добио 2005. године у току те парнице), тако да тај део потраживања није застарео.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1672/12 од 10. маја 2012. године правноснажно је обавезана тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова да тужиоцу М. Ј. исплати на име накнаде нематеријалне штете за умањење опште животне активности износ до 600.000 динара. У образложењу пресуде, поред осталог је наведено: да је тужилац учестовао у рату у Босни током 1992. године, да је затим у јуну 1995. године полиција тужиоца одвела на територију Босне и Херцеговине где је учествовао у ратним операцијама, да је у септембру 1995. године рањен, да се након рата лечио у Суботици током 2005. године, те да му је 2007. године констатован хроничан посттрауматски стресни поремећај. Из тако утврђеног чињеничног стања Апелациони суд у Новом Саду је нашао да тужиочево потраживање накнаде штете није застарело, јер нису протекли рокови одређени одредбама члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима. Апелациони суд у Новом Саду је из налаза вештака и других доказа утврдио да болест тужиоца коначан облик добија 2005. године, те како је тужилац 4. јуна 2007. године поднео тужбу, то његово потраживање накнаде штете за претрпљене душевне болове због умањења животне активности није застарело.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде указује у уставној жалби, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. (31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да п равно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству, те да ће суд приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, као и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући најпре наводе и разлоге уставне жалбе са становишта садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Гж. 4017/12 од 24. јануара 2013. године заузео став да је потраживање накнаде штете подносиоца уставне жалбе застарело због протека рока из члана 376. ЗОО, уз констатацију да сазнање подносиоца од чега болује доводи до почетка тока субјективног рока застарелости потраживања, као и да тај рок тече у границама објективног рока. Из наведеног, Апелациони суд је закључио да како је објективни рок у конкретном случају протекао, то је застарело потраживање тужиоца за накнаду нематеријалне штете. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, Апелациони суд у Новом Саду је у пресудама Гж. 4537/11 од 26. априла 2012. године и Гж. 1672/12 од 10. маја 2012. године, заузео супротан став - да застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете почиње тећи од када је болест (тужилаца) добила коначан облик, без обзира на протек објективног рока застарелости прописаног одредбом члана 376. став 2. ЗОО. У тим парницама, правноснажно су усвојени тужбени захтеви тужилаца, а тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова је обавезана да им накнади нематеријалну штету.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Београду и Апелациони суд у Новом Саду, као судови последње инстанце, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама заузели супротне ставове по питању рокова застаревања потраживања накнаде штете, што је у крајњем исходу довело до различитих одлука о основаности тужбених захтева који су се заснивали на готово идентичном чињеничном стању и спорном правном питању. На описани начин подносилац уставне жалбе, чији је тужбени захтев правноснажно одбијен као неоснован, доведен је у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у другим парничним поступцима окончаним пред истим судом. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова несумњиво супротна праву на једнаку заштиту права.
Уставни суд оценио да је различитим поступањем наведених апелационих судова поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања, оспореном пресудом повређено право подносиоца на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава и у том делу уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући уставну жалбу у делу изјављеном због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да је, сагласно одредби члана 170. Устава којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, овај суд у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, па се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. Дакле, уставна жалба се не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, те одлучујући о уставној жалби, Уставни суд не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили материјално право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно.
Из садржине уставне жалбе произлази да подносилац, незадовољан тиме што је оспореном пресудом правноснажно одбијен као неоснован његов тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете, у суштини оспорава законитост наведене судске одлуке, указујући да је материјално право везано за наступање застарелости потраживања погрешно примењено на његову штету.
Уставни суд оцењује да је Апелациони суд у оспореној пресуди изнео јасне и довољне разлоге због којих је сматрао да није основан тужбени захтев подносиоца. Оспорена пресуда je заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени материјалног права, конкретно одредаба члана 376. ЗОО. Наиме, Апелациони суд је констатовао да су се симптоми болести - посттрауматског стресног поремећаја (која је дијагностификована 31. марта 2006. године), развили крајем децембра 1995. године по повратку подносиоца уставне жалбе са ратишта, те да је настанком болести као трајне штетне последице почео да тече објективни рок застарелости од пет година, унутар кога се једино и може рачунати субјективни рок везан за сазнање тужиоца - оштећеног за штету и одговорно лице, а да истеком тог рока потраживање накнаде штете застарева у сваком случају (члан 376. став 2. ЗОО). Из наведених разлога, Апелациони суд није прихватио мишљење судског вештака да је обољење добило свој коначни облик 31. марта 2006. године, када је тужиоцу саопштен назив болести и он упознат са потребом даљег лечења. Поред тога, Апелациони суд је узео у обзир да, по медицинским стандардима, посттрауматски стресни поремећај настаје одмах након трауматичног догађаја и ако се симптоми не изгубе у року од шест месеци, то обољење добија свој хроничан ток. Следом наведеног, те како је подносилац уставне жалбе захтев за накнаду штете на име душевних болова због умањења опште животне активности, као последице психичке болести, истакао 21. јуна 2005. године, којим је извршио преиначење тужбе поднете 5. маја 2003. године, Апелациони суд је извео уставноправно прихватљив закључак да су до тада истекли рокови застарелости из члана 376. ст. 1. и 2. ЗОО, и да је његово потраживање накнаде штете застарело.
Што се тиче навода о томе да су судови у конкретном случају одлуку о накнади штете засновали на одредбама члана 376. ЗОО, а не на одредби члана 377. став 1. ЗОО, који предвиђа дужи рок застарелости, Уставни суд указује да се о томе већ изјаснио у Одлуци Уж-1956/2009 од 1. марта 2012. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs), те се стога овде о томе неће посебно изјашњавати. Међутим, Уставни суд указује да став другостепеног суда изражен у оспореној пресуди да рокови застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. ЗОО теку само према учиниоцу кривичног дела којим је штета проузрокована, а не и према држави, односно према правном лицу које одговара уместо њега, по одредбама члана 172. ЗОО, није у складу са ставом Уставног суда од 7. јула 2011. године. Наиме, Уставни суд је заузео правни став да у случају када је штета проузрокована кривичним делом (члан 377. ЗОО), ако је за кривично гоњење предвиђен дужи рок застарелости од рокова прописаних чланом 376. ЗОО, захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само штетнику, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења само ако је правноснажном пресудом утврђено постојање кривичног дела и окривљени оглашен кривим за кривично дело. Ипак, како је у конкретном случају утврђено да нема места примени одредбе члана 377. став 1. ЗОО, то овако изражен став Апелационог суда, није у коначном исходу утицао на повреду права на правично суђење.
Уставни суд оцењује да из разлога наведених у уставној жалби, као и разлога датих у образложењу оспорене пресуде, не произлази да је закључивање Апелационог суда било очигледно произвољно или арбитрарно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава. Супротна тврдња подносиоца је израз његове субјективне оцене о погрешној примени одредаба материјалног права, али не и прихватљив аргумент или доказ о учињеној повреди права на правично суђење.
На основу свега изнетог, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Што се тиче уставне жалбе изјављене због повреде права на накнаду штете, Уставни суд указује да како у парничном поступку није утврђено да је дошло до повреде права на правично суђење, то није могло доћи ни до повреде права из члана 35. став 2. Устава.
Подносилац повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава заснива на томе што његова жалба није била делотворна у смислу успеха у парници. Међутим, Уставни суд указује да садржина наведене уставне одредбе јемчи сваком право на правно средство, док се право на успех у поступку по правном леку не може гарантовати.
Такође, Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на то да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама чл. 10. и 199. Устава, што је неопходна законска претпоставка за испитивање основаности уставне жалбе. Овакав став је Уставни суд већ заузео у својим одлукама Уж-516/2008, Уж-517/2008, Уж-518/2008 и Уж-583/2008.
Коначно, у вези са истакнутом повредом начела забране дискриминације, Уставни суд констатује да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право, односно слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је и повреда овог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког конкретног права или слобода, за коју у конкретном случају, Уставни суд није нашао да има основа.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у трећем делу тачке 1. изреке.
8. Везано за навод уставне жалбе којим је, узгредно и у једној реченици, указано на повреду подносиочевог права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступањем самог подносиоца и значајем који је предмет спора имао за њега, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року. Имајући у виду наведено, Уставни суд се није упуштао у оцену навода о повреди права на суђење у разумном року.
9. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде права на једнаку заштиту права, довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. При томе, Уставни суд је имао у виду да материјално право није примењено на штету подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 2. изреке.
10. У погледу захтева подносиoца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године, објављеној на интернет страници Уставног суда.
11. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, брoj 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.