Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Живојиновића из Велике Плане и Бранислава Лугавца из Ракинаца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Живојиновића и Бранислава Лугавца изјављена због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Жабарима у предмету П. 5959/05, касније пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима у предмету П1. 389/10.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Живојиновића и Бранислава Лугавца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године због повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Живојиновића и Бранислава Лугавца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године због повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Живојиновић из Велике Плане и Бранислав Лугавац из Ракинаца су, 14. фебруара 2013. године, преко пуномоћника Ружице Дугошије, адвоката из Жабара, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе да им тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду трошкова превоза од места пребивалишта до места рада; да је оспорена пресуда незаконита, јер је донета кршењем одредби члана 51. Закона о радним односима у државним органима и члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица који су важили у спорном периоду, као и Закона о раду на штету подносилаца уставне жалбе; да је парнични поступак у овом радном спору трајао више од седам година што је неприхватљиво дуго, па је повређено право подносилаца на суђење у разумном року; да је оспореном пресудом повређено право подносилаца на правичну накнаду за рад, јер им је ускраћено право на исплату путних трошкова за долазак на ради и повратак са рада у висини цене месечне претплатне карте за сваки месец у коме су радили, које им одредбама наведених прописа припада; да је повређено право подносилаца на једнаку правну заштиту, јер су надлежни судови у истим ситуацијама усвојили тужбени захтев тужилаца, као у споровима који су правноснажно окончани пресудама Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 174/09 од 23. септембра 2009. године и Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Београду, утврди кршење основних људских права подносилаца и досуди накнаду штете, материјалне у износу од по 5.000 евра свакоме и нематеријалне у износу од 10.000 евра, у динарској противвредности, као и трошкове за састав уставне жалбе према приложеном трошковнику.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид списе предмета Основног суда у Пожаревцу П1. 389/2010 (2005) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су 20. септембра 2005. године поднели Општинском суду у Великој Плани тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, СУП Пожаревац, Полицијска станица Жабари, ради исплате трошкова превоза на посао и са посла, увећане зараде на име прековременог рада и на име рада ноћу и у дане државних празника, за периоде ближе означене у тужби.
По пријему одговора туженог на тужбу, Општински суд у Великој Плани се 18. новембра 2005. године, решењем П. 1077/05, огласио месно ненадлежним за поступање у овом спору и предмет уступио Општинском суду у Жабарима, као месно надлежном 13. децембра 2005. године.
Поступак пред надлежним првостепеним судом је трајао четири године и четири месеца, а за то време је заказано 19 рочишта (13. фебруара 2006. године, 27. фебруара, 23. априла, 17. јула, 29. октобра и 18. децембра 2007. године, 1. фебруара, 15. априла, 9. маја, 30. јула, 30. октобра, 1. децембра и 30. децембра 2008. године, 17. фебруара, 1. априла, 27. маја, 18. августа и 19. новембра 2009. године, те 11. фебруара и 9. априла 2010. године), од којих није одржано или је одложено без расправљања 12 рочишта, a од којих три из разлога на страни суда, шест из разлога на страни вештака и четири на предлог пуномоћника тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе.
Прво рочиште за главну расправу пред Општинским судом у Жабарима заказано за 13. фебруар 2006. године није одржано због недостатка процесних претпоставки.
На предлог пуномоћника тужилаца, првостепени суд је 9. марта 2006. године донео решење П. 5959/05 о прекиду парничног поступка до окончања поступка по захтеву који су тужиоци поднели туженом за исплату неисплаћене зараде на име прековременог рада и на име рада ноћу и у дане државних празника.
Пуномоћник тужилаца је у поднеску од 31. октобра 2006. године предложио наставак парничног поступка и навео да тужиоци остају при тужбеном захтеву за накнаду неисплаћене зараде на име прековременог рада и на име рада ноћу и у дане државних празника, те да траже и накнаду трошкова исхране и регреса за означени период. Наредно рочиште пред првостепеним судом је заказано за 27. фебруара 2007. године.
На рочишту заказаном за 17. јули 2007. године пуномоћник тужилаца је предложио да се рочиште одложи за октобар, ради евентуалног усаглашавања ставова Окружног суда и Врховног суда о основаности тужбеног захтева.
Рочиште заказано за 18. децембар 2007. године је одложено на предлог пуномоћника тужилаца, како би се накнадно писмено изјаснио о томе да ли остаје при поднетом тужбеном захтеву.
На рочишту одржаном 1. фебруара 2008. године пуномоћник тужилаца је изјавио да повлачи тужбу, осим у делу тужбеног захтева којим се тражи накнада путних трошкова.
На рочишту одржаном 9. маја 2008. године саслушани су тужиоци и одређено је вештачење од стране судског вештака економске струке Р. У, који је налаз и мишљење доставио првостепеном суду 1. децембра 2008. године. Извештај вештака је достављен пуномоћнику тужилаца 4. децембра 2008. године.
Рочиште заказано за 30. децембар 2008. године није одржано на предлог пуномоћника тужилаца, који није могао да се изјасни о извештају вештака, већ је то учинио у поднеску од 5. јануара 2009. године.
На рочишту одржаном 17. фебруара 2009. године, вештаку је наложено да се изјасни о примедби туженог изнетој на рочишту, што је вештак учинио у допунском извештају, који је достављен првостепеном суду 18. јануара 2010. године.
На рочишту одржаном 9. априла 2010. године је закључена главна расправа.
Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима је пресудом П1. 389/10 (2005) од 9. априла 2010. године усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао туженог да тужиоцима исплати опредељене новчане износе на име неисплаћених трошкова превоза на рад од 20. септембра 2002. године до 28. фебруара 2004. године, као и да тужиоцима исплати утврђене новчане износе на име мање исплаћених трошкова превоза на рад за период од 1. фебруара 2005. године до 21. фебруара 2007. године, све са законском затезном каматом ближе опредељеном у изреци пресуде.
Тужени је изјавио жалбу против првостепене пресуде 17. маја 2010. године, а тужиоци су доставили одговор на жалбу 31. маја 2010. године.
Апелациони суд у Београду је решењем Гж1. 5384/10 од 12. маја 2011. године вратио списе предмета првостепеном суду ради допуне поступка, а Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима је 11. јула 2011. године донео решење П1. 389/10 (2005) о исправци првостепене пресуде.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године преиначио ожалбену првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев тужилаца у целости. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је ожалбена пресуда преиначена и тужбени захтев тужилаца одбијен, као неоснован; да право на накнаду трошкова превоза спада у друга примања, а за остваривање тог права потребно је поштовати поступак из члана 71. Закона о радним односима у државним органима, односно члана 140. Закона о државним службеницима; да то подразумева да је запослени поднео захтев за остваривање права из тог основа, да је о том захтеву надлежни орган донео одлуку, или пропустио да то учини, да је запослени који се нашао у тој ситуацији искористио право на приговор, односно жалбу жалбеној комисији, да је о приговору односно жалби одлучено, односно да је од стране надлежног органа пропуштено да донесе другостепену одлуку и да је остварио и судску заштиту пред надлежним судом за поништај одлука којима је негативно одлучено о његовом захтев; да тужиоци нису пружили доказ да су се писменим путем обратили туженом са захтевом да им призна право на накнаду трошкова превоза и мање исплаћеног превоза за долазак са рада, односно доказ да је о таквом усменом захтеву, уколико је исти постојао, надлежни орган донео одлуку, или пропустио да то учини, да су у тој ситуацији искористили право на приговор, односно жалбу жалбеној комисији, да је о приговору односно жалби одлучено, или да је од стране надлежног органа пропуштено да донесе другостепену одлуку и да су остварили и судску заштиту пред надлежним судом за поништај одлука којима је негативно одлучено о њиховом захтеву, због чега је њихово потраживање неосновано.
3.2. Уставни суд је извршио увид у пресуде достављене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године потврђена је пресуда Општинског суда у Јагодини П. 226/06 од 17. септембра 2007. године у ставу првом изреке, којим је обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да тужиоцу В. Д. из Ракитова исплати на име накнаде трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период од априла 2003. до јануара 2004. године, односно тужиоцу И. Б. из Добре Воде, за период од марта 2003. до јануара 2004. године досуђене износе, са законском затезном каматом, као у изреци. У образложењу пресуде се наводи да тужиоцима припада право на накнаду трошкова превоза на основу члана 89. Закона о раду и члана 15. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и из абраних, односно постављених лица и да оно није условљено подношењем захтева од стране радника.
Пресуду Општинског суда у Жабарима П. 65/06 од 1. априла 2009. године снабдевену клаузулом правноснажности, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се из достављене пресуде не може утврдити да ли је иста била предмет жалбеног поступка пред надлежним другостепеним судом, те она не може представљати доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница.
Пресуду Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 174/09 од 23. септембра 2009. године Уставни суд није узео у разматрање, с обзиром на то да је иста достављена у непотпуној копији (недостаје страна трећа образложења пресуде).
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.
Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао у овом поступку, прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1.), као и да је суд дужан да настоји да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (став 2.).
Законoм о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.).
Законом о полицији („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 и 83/05) је било прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено (члан 169.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07), који се примењује од 1. јула 2006. године, прописано је: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије, ако то произлази из природе њихових послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету (члан 140. ст. 1. и 4.); да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса (члан 142. став 1.); да је жалбена комисија дужна да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема ако овим законом није друкчије одређено, иначе се сматра да је жалба одбијена, као и да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор (члан 143.).
Чланом 116. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) је прописано да у управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, чланом 1, став 2. тачка 2) је било прописано да се накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица у смислу ове уредбе сматра и накнада за превоз на рад и са рада; чланом 14. да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, као елемента Уставом зајемченог права на правично суђење, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут подношењем тужбе 20. септембра 2005. године, а да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду 2. новембра 2012. године. Иако је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак, од свог покретања подношењем тужбе до окончања доношењем правноснажне другостепене пресуде трајао седам година, један месец и 12 дана, што указује на то да предметни поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права. Међутим, Уставни суд је и у овом случају пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, које је потребно проценити у сваком појединачном случају, а, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је оценио да се овде радило о сложенијем спору у коме се на тужилачкој страни била два тужиоца који су истакли тужбени захтев са више различитих потраживања из радног односа, а који је у току поступка два пута преиначаван, али да чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори и спроведени доказни поступак не могу оправдати прекорачење стандарда разумног трајања судског поступка.
Уставни суд је затим нашао да су подносиоци уставне жалбе имали оправдани интерес за решавање спора у разумном року, имајући у виду да се радило о новчаним потраживањима из радног односа.
Оцењујући поступање надлежног суда у овом предмету, Уставни суд је утврдио да је поступак пред надлежним првостепеним судом трајао четири године и четири месеца, а да је поступак пред другостепеним судом трајао две године и пет месеци. Уставни суд је такође утврдио да је надлежни првостепени суд заказивао рочишта у прихватљивим роковима, те да неодржавање три рочишта из разлога на страни суда (13. фебруара 2006 , 20. октобра 2007. и 15. априла 2008. године), имајући у виду даљи ток поступка, практично није значајније допринело трајању поступка. Пропуст првостепеног суда представља то што није предузео све расположиве мере како би обезбедио одвијање вештачења у прихватљивим роковима, посебно, достављање допунског извештаја вештака. Међутим, имајући у виду допринос подносилаца уставне жалбе трајању поступка и период времена који се не може ставити на терет суда, Уставни суд је оценио да овај пропуст, као и чињеница да је поступак пред другостепеним судом трајао нешто дуже од усвојеног стандарда, не могу довести до утврђивања повреде права подносилаца на правично суђење.
Наиме, период од осам месеци у коме је оспорени поступак по предлогу подносиоца уставне жалбе био у прекиду (од 6. марта 2006. до 31. октобра 2006. године) не може се ставити на терет суда.
Допринос подносилаца уставне жалбе трајању поступка се испољио на више начина. Подносиоци су прво поднели тужбу месно ненадлежном суду, те је уступање предмета месно надлежном суду продужило трајање поступка за неколико месеци; на рочишту одржаном 17. јула 2007. године пуномоћник подносилаца је предложио да се рочиште одложи за октобар, тј. за три месеца, а на рочишту 18. децембра 2007. године - да се рочиште одложи како би се накнадно писмено изјаснио да ли тужиоци остају у свему при поднетом тужбеном захтеву, што је учинио усмено на следећем рочишту 1. фебруара 2008. године; рочишта заказана за 30. децембар 2008. године и 11. фебруара 2010. године су такође одложена како би се пуномоћник подносилаца изјаснио о налазима вештака.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да у поступку који је вођен пред Општинским судом у Жабарима у предмету П. 5959/05, касније пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима у предмету П1. 389/10, подносиоцима уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд полази од тога да су одредба члана 32. Закона о унутрашњим пословима и касније одредба члана 169. Закона о полицији упућивале на сходну примену Закона о радним односима у државним органима. Имајући у виду да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запосленом припада када се за то стекну прописани услови, Уставни суд указује да се ово право, сагласно одредби члана 71. став 1. Закона о радним односима у државним органима, односно члана 140. Закона о државним службеницима, може остварити на основу писменог захтева запосленог, поднетог функционеру који руководи државним органом. Поступак одлучивања о захтеву запосленог за остваривање права из радног односа, прописан је законом и у себи садржи и право запосленог на правно средство у случају кад функционер одлучи о захтеву, као и у случају тзв. „ћутања управе“.
У поступку који претходи уставној жалби је утврђено да се подносиоци нису обраћали надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова. Како о праву на накнаду трошкова за превоз на рад и са рада не одлучује суд, него надлежни функционер у органу тужене, Уставни суд налази да би судови једино били надлежни да одлучују о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган, односно уколико је исплату накнаде за превоз на рад и са рада утврђене појединачним, коначним и правноснажним актом тужена неосновано обуставила, или је нередовно вршила исплате (видети Одлуку Уставног суда Уж-3280/2011 од 25. априла 2013. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у погледу повреде наведених уставних права одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке.
7. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду оспореном пресудом Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године правноснажно одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим је тражена исплата трошкова превоза на посао и са посла , а да је достављеном пресудом Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године исти такав захтев другог тужиоца усвојен. Уставни суд је, дакле, утврдио да су другостепени судови, као судови последње инстанце, донели различите пресуде у односу на право подносилаца на накнаду трошкова превоза.
Имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе као доказ о различитом поступању судова доставили само једну судску одлуку, Уставни суд сматра да се још увек не може говорити о „дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси нити да је то довело до правне несигурности у посматраном периоду (види: пресуду Европског суда за људска права Вучковић и други против Србије, број 17153/11, од 28. августа 2012. године, тачка 60.), што је један од основних правних критеријума приликом оцењивања да ли је дошло до повреде права на једнаку правну заштиту, а који је формулисан кроз устаљену праксу Европског суда за људска права, а од кога полази и Уставни суд. Осим тога, судска пракса Европског суда за људска права заузела је начелан став да је „постојање супротних судских одлука стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити и у оквиру истог суда и то се само по себи не може сматрати повредом људског права супротно Конвенцији.“ (видети: пресуду Европског суда за људска права у случају Santos Pinto против Португала, број 39005/04, од 20. маја 2008. године, тачка 41.)
Општи је став Уставног суда, дакле, да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у овом делу очигледно неоснована, те је стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у том делу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 4 2б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник PC", бр ој 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе да им тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду трошкова превоза од места пребивалишта до места рада; да је оспорена пресуда незаконита, јер је донета кршењем одредби члана 51. Закона о радним односима у државним органима и члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица који су важили у спорном периоду, као и Закона о раду на штету подносилаца уставне жалбе; да је парнични поступак у овом радном спору трајао више од седам година што је неприхватљиво дуго, па је повређено право подносилаца на суђење у разумном року; да је оспореном пресудом повређено право подносилаца на правичну накнаду за рад, јер им је ускраћено право на исплату путних трошкова за долазак на ради и повратак са рада у висини цене месечне претплатне карте за сваки месец у коме су радили, које им одредбама наведених прописа припада; да је повређено право подносилаца на једнаку правну заштиту, јер су надлежни судови у истим ситуацијама усвојили тужбени захтев тужилаца, као у споровима који су правноснажно окончани пресудама Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 174/09 од 23. септембра 2009. године и Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Београду, утврди кршење основних људских права подносилаца и досуди накнаду штете, материјалне у износу од по 5.000 евра свакоме и нематеријалне у износу од 10.000 евра, у динарској противвредности, као и трошкове за састав уставне жалбе према приложеном трошковнику.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид списе предмета Основног суда у Пожаревцу П1. 389/2010 (2005) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Подносиоци уставне жалбе су 20. септембра 2005. године поднели Општинском суду у Великој Плани тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, СУП Пожаревац, Полицијска станица Жабари, ради исплате трошкова превоза на посао и са посла, увећане зараде на име прековременог рада и на име рада ноћу и у дане државних празника, за периоде ближе означене у тужби.
По пријему одговора туженог на тужбу, Општински суд у Великој Плани се 18. новембра 2005. године, решењем П. 1077/05, огласио месно ненадлежним за поступање у овом спору и предмет уступио Општинском суду у Жабарима, као месно надлежном 13. децембра 2005. године.
Поступак пред надлежним првостепеним судом је трајао четири године и четири месеца, а за то време је заказано 19 рочишта (13. фебруара 2006. године, 27. фебруара, 23. априла, 17. јула, 29. октобра и 18. децембра 2007. године, 1. фебруара, 15. априла, 9. маја, 30. јула, 30. октобра, 1. децембра и 30. децембра 2008. године, 17. фебруара, 1. априла, 27. маја, 18. августа и 19. новембра 2009. године, те 11. фебруара и 9. априла 2010. године), од којих није одржано или је одложено без расправљања 12 рочишта, a од којих три из разлога на страни суда, шест из разлога на страни вештака и четири на предлог пуномоћника тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе.
Прво рочиште за главну расправу пред Општинским судом у Жабарима заказано за 13. фебруар 2006. године није одржано због недостатка процесних претпоставки.
На предлог пуномоћника тужилаца, првостепени суд је 9. марта 2006. године донео решење П. 5959/05 о прекиду парничног поступка до окончања поступка по захтеву који су тужиоци поднели туженом за исплату неисплаћене зараде на име прековременог рада и на име рада ноћу и у дане државних празника.
Пуномоћник тужилаца је у поднеску од 31. октобра 2006. године предложио наставак парничног поступка и навео да тужиоци остају при тужбеном захтеву за накнаду неисплаћене зараде на име прековременог рада и на име рада ноћу и у дане државних празника, те да траже и накнаду трошкова исхране и регреса за означени период. Наредно рочиште пред првостепеним судом је заказано за 27. фебруара 2007. године.
На рочишту заказаном за 17. јули 2007. године пуномоћник тужилаца је предложио да се рочиште одложи за октобар, ради евентуалног усаглашавања ставова Окружног суда и Врховног суда о основаности тужбеног захтева.
Рочиште заказано за 18. децембар 2007. године је одложено на предлог пуномоћника тужилаца, како би се накнадно писмено изјаснио о томе да ли остаје при поднетом тужбеном захтеву.
На рочишту одржаном 1. фебруара 2008. године пуномоћник тужилаца је изјавио да повлачи тужбу, осим у делу тужбеног захтева којим се тражи накнада путних трошкова.
На рочишту одржаном 9. маја 2008. године саслушани су тужиоци и одређено је вештачење од стране судског вештака економске струке Р. У, који је налаз и мишљење доставио првостепеном суду 1. децембра 2008. године. Извештај вештака је достављен пуномоћнику тужилаца 4. децембра 2008. године.
Рочиште заказано за 30. децембар 2008. године није одржано на предлог пуномоћника тужилаца, који није могао да се изјасни о извештају вештака, већ је то учинио у поднеску од 5. јануара 2009. године.
На рочишту одржаном 17. фебруара 2009. године, вештаку је наложено да се изјасни о примедби туженог изнетој на рочишту, што је вештак учинио у допунском извештају, који је достављен првостепеном суду 18. јануара 2010. године.
На рочишту одржаном 9. априла 2010. године је закључена главна расправа.
Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима је пресудом П1. 389/10 (2005) од 9. априла 2010. године усвојио тужбени захтев тужилаца и обавезао туженог да тужиоцима исплати опредељене новчане износе на име неисплаћених трошкова превоза на рад од 20. септембра 2002. године до 28. фебруара 2004. године, као и да тужиоцима исплати утврђене новчане износе на име мање исплаћених трошкова превоза на рад за период од 1. фебруара 2005. године до 21. фебруара 2007. године, све са законском затезном каматом ближе опредељеном у изреци пресуде.
Тужени је изјавио жалбу против првостепене пресуде 17. маја 2010. године, а тужиоци су доставили одговор на жалбу 31. маја 2010. године.
Апелациони суд у Београду је решењем Гж1. 5384/10 од 12. маја 2011. године вратио списе предмета првостепеном суду ради допуне поступка, а Основни суд у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима је 11. јула 2011. године донео решење П1. 389/10 (2005) о исправци првостепене пресуде.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године преиначио ожалбену првостепену пресуду тако што је одбио тужбени захтев тужилаца у целости. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд погрешно применио материјално право, због чега је ожалбена пресуда преиначена и тужбени захтев тужилаца одбијен, као неоснован; да право на накнаду трошкова превоза спада у друга примања, а за остваривање тог права потребно је поштовати поступак из члана 71. Закона о радним односима у државним органима, односно члана 140. Закона о државним службеницима; да то подразумева да је запослени поднео захтев за остваривање права из тог основа, да је о том захтеву надлежни орган донео одлуку, или пропустио да то учини, да је запослени који се нашао у тој ситуацији искористио право на приговор, односно жалбу жалбеној комисији, да је о приговору односно жалби одлучено, односно да је од стране надлежног органа пропуштено да донесе другостепену одлуку и да је остварио и судску заштиту пред надлежним судом за поништај одлука којима је негативно одлучено о његовом захтев; да тужиоци нису пружили доказ да су се писменим путем обратили туженом са захтевом да им призна право на накнаду трошкова превоза и мање исплаћеног превоза за долазак са рада, односно доказ да је о таквом усменом захтеву, уколико је исти постојао, надлежни орган донео одлуку, или пропустио да то учини, да су у тој ситуацији искористили право на приговор, односно жалбу жалбеној комисији, да је о приговору односно жалби одлучено, или да је од стране надлежног органа пропуштено да донесе другостепену одлуку и да су остварили и судску заштиту пред надлежним судом за поништај одлука којима је негативно одлучено о њиховом захтеву, због чега је њихово потраживање неосновано.
3.2. Уставни суд је извршио увид у пресуде достављене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године потврђена је пресуда Општинског суда у Јагодини П. 226/06 од 17. септембра 2007. године у ставу првом изреке, којим је обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова да тужиоцу В. Д. из Ракитова исплати на име накнаде трошкова превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период од априла 2003. до јануара 2004. године, односно тужиоцу И. Б. из Добре Воде, за период од марта 2003. до јануара 2004. године досуђене износе, са законском затезном каматом, као у изреци. У образложењу пресуде се наводи да тужиоцима припада право на накнаду трошкова превоза на основу члана 89. Закона о раду и члана 15. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и из абраних, односно постављених лица и да оно није условљено подношењем захтева од стране радника.
Пресуду Општинског суда у Жабарима П. 65/06 од 1. априла 2009. године снабдевену клаузулом правноснажности, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се из достављене пресуде не може утврдити да ли је иста била предмет жалбеног поступка пред надлежним другостепеним судом, те она не може представљати доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница.
Пресуду Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 174/09 од 23. септембра 2009. године Уставни суд није узео у разматрање, с обзиром на то да је иста достављена у непотпуној копији (недостаје страна трећа образложења пресуде).
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.
Одредбама члана 10. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који се примењивао у овом поступку, прописано је да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року (став 1.), као и да је суд дужан да настоји да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (став 2.).
Законoм о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.).
Законом о полицији („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 и 83/05) је било прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено (члан 169.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Одредбама Закона о државним службеницима („Службени гласник РС“, број 79/05, 81/05, 83/05, 64/07 и 67/07), који се примењује од 1. јула 2006. године, прописано је: да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника, као и да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу посебним законом уредити и друкчије, ако то произлази из природе њихових послова (члан 1. ст. 1. и 2.); да о правима и дужностима државног службеника одлучује руководилац решењем, ако овим или другим законом или другим прописом није друкчије одређено, као и да се при одлучивању о правима и дужностима државног службеника примењује закон којим се уређује општи управни поступак, изузев код одлучивања о одговорности за штету (члан 140. ст. 1. и 4.); да жалбене комисије одлучују о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса (члан 142. став 1.); да је жалбена комисија дужна да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема ако овим законом није друкчије одређено, иначе се сматра да је жалба одбијена, као и да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор (члан 143.).
Чланом 116. Закона о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) је прописано да у управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, чланом 1, став 2. тачка 2) је било прописано да се накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица у смислу ове уредбе сматра и накнада за превоз на рад и са рада; чланом 14. да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, као елемента Уставом зајемченог права на правично суђење, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут подношењем тужбе 20. септембра 2005. године, а да је окончан доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Београду 2. новембра 2012. године. Иако је период у коме се грађанима Републике Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном проглашења Устава Републике Србије, Уставни суд је, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, стао на становиште да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупан период трајања парничног поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак, од свог покретања подношењем тужбе до окончања доношењем правноснажне другостепене пресуде трајао седам година, један месец и 12 дана, што указује на то да предметни поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права. Међутим, Уставни суд је и у овом случају пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, које је потребно проценити у сваком појединачном случају, а, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је оценио да се овде радило о сложенијем спору у коме се на тужилачкој страни била два тужиоца који су истакли тужбени захтев са више различитих потраживања из радног односа, а који је у току поступка два пута преиначаван, али да чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори и спроведени доказни поступак не могу оправдати прекорачење стандарда разумног трајања судског поступка.
Уставни суд је затим нашао да су подносиоци уставне жалбе имали оправдани интерес за решавање спора у разумном року, имајући у виду да се радило о новчаним потраживањима из радног односа.
Оцењујући поступање надлежног суда у овом предмету, Уставни суд је утврдио да је поступак пред надлежним првостепеним судом трајао четири године и четири месеца, а да је поступак пред другостепеним судом трајао две године и пет месеци. Уставни суд је такође утврдио да је надлежни првостепени суд заказивао рочишта у прихватљивим роковима, те да неодржавање три рочишта из разлога на страни суда (13. фебруара 2006 , 20. октобра 2007. и 15. априла 2008. године), имајући у виду даљи ток поступка, практично није значајније допринело трајању поступка. Пропуст првостепеног суда представља то што није предузео све расположиве мере како би обезбедио одвијање вештачења у прихватљивим роковима, посебно, достављање допунског извештаја вештака. Међутим, имајући у виду допринос подносилаца уставне жалбе трајању поступка и период времена који се не може ставити на терет суда, Уставни суд је оценио да овај пропуст, као и чињеница да је поступак пред другостепеним судом трајао нешто дуже од усвојеног стандарда, не могу довести до утврђивања повреде права подносилаца на правично суђење.
Наиме, период од осам месеци у коме је оспорени поступак по предлогу подносиоца уставне жалбе био у прекиду (од 6. марта 2006. до 31. октобра 2006. године) не може се ставити на терет суда.
Допринос подносилаца уставне жалбе трајању поступка се испољио на више начина. Подносиоци су прво поднели тужбу месно ненадлежном суду, те је уступање предмета месно надлежном суду продужило трајање поступка за неколико месеци; на рочишту одржаном 17. јула 2007. године пуномоћник подносилаца је предложио да се рочиште одложи за октобар, тј. за три месеца, а на рочишту 18. децембра 2007. године - да се рочиште одложи како би се накнадно писмено изјаснио да ли тужиоци остају у свему при поднетом тужбеном захтеву, што је учинио усмено на следећем рочишту 1. фебруара 2008. године; рочишта заказана за 30. децембар 2008. године и 11. фебруара 2010. године су такође одложена како би се пуномоћник подносилаца изјаснио о налазима вештака.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да у поступку који је вођен пред Општинским судом у Жабарима у предмету П. 5959/05, касније пред Основним судом у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима у предмету П1. 389/10, подносиоцима уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд полази од тога да су одредба члана 32. Закона о унутрашњим пословима и касније одредба члана 169. Закона о полицији упућивале на сходну примену Закона о радним односима у државним органима. Имајући у виду да право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада запосленом припада када се за то стекну прописани услови, Уставни суд указује да се ово право, сагласно одредби члана 71. став 1. Закона о радним односима у државним органима, односно члана 140. Закона о државним службеницима, може остварити на основу писменог захтева запосленог, поднетог функционеру који руководи државним органом. Поступак одлучивања о захтеву запосленог за остваривање права из радног односа, прописан је законом и у себи садржи и право запосленог на правно средство у случају кад функционер одлучи о захтеву, као и у случају тзв. „ћутања управе“.
У поступку који претходи уставној жалби је утврђено да се подносиоци нису обраћали надлежном функционеру захтевом за исплату предметних трошкова. Како о праву на накнаду трошкова за превоз на рад и са рада не одлучује суд, него надлежни функционер у органу тужене, Уставни суд налази да би судови једино били надлежни да одлучују о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган, односно уколико је исплату накнаде за превоз на рад и са рада утврђене појединачним, коначним и правноснажним актом тужена неосновано обуставила, или је нередовно вршила исплате (видети Одлуку Уставног суда Уж-3280/2011 од 25. априла 2013. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у погледу повреде наведених уставних права одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке.
7. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду оспореном пресудом Гж1. 3266/11 од 2. новембра 2012. године правноснажно одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим је тражена исплата трошкова превоза на посао и са посла , а да је достављеном пресудом Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године исти такав захтев другог тужиоца усвојен. Уставни суд је, дакле, утврдио да су другостепени судови, као судови последње инстанце, донели различите пресуде у односу на право подносилаца на накнаду трошкова превоза.
Имајући у виду да су подносиоци уставне жалбе као доказ о различитом поступању судова доставили само једну судску одлуку, Уставни суд сматра да се још увек не може говорити о „дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси нити да је то довело до правне несигурности у посматраном периоду (види: пресуду Европског суда за људска права Вучковић и други против Србије, број 17153/11, од 28. августа 2012. године, тачка 60.), што је један од основних правних критеријума приликом оцењивања да ли је дошло до повреде права на једнаку правну заштиту, а који је формулисан кроз устаљену праксу Европског суда за људска права, а од кога полази и Уставни суд. Осим тога, судска пракса Европског суда за људска права заузела је начелан став да је „постојање супротних судских одлука стална карактеристика правних система који се заснивају на мрежи судећих и жалбених судова са надлежношћу на одређеној територији. Такве разлике могу се јавити и у оквиру истог суда и то се само по себи не може сматрати повредом људског права супротно Конвенцији.“ (видети: пресуду Европског суда за људска права у случају Santos Pinto против Португала, број 39005/04, од 20. маја 2008. године, тачка 41.)
Општи је став Уставног суда, дакле, да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те да једна потенцијално различита одлука не мора увек бити разлог да се утврди постојање повреде Уставом гарантованог права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у овом делу очигледно неоснована, те је стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, у том делу одбацио, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 4 2б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник PC", бр ој 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић