Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Милан Станић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Млађана Костића из села Вражогрнац код Зајечара , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Млађана Костића изјављена против пресуде Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Млађан Костић из села Вражогрнац код Зајечара поднео је, 8. јула 2013. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у периоду од 8. јануара 200 8. године до 8. јануара 2011. године радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, а да му за то није исплаћивана накнада, односно да је увек примао исту плату, без обзира на број часова проведених на раду; да управни органи нису утврдили колико часова је подносилац радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника и да ли му је то плаћено; да ни Управни суд није утврдио те чињенице, већ је паушално потврдио примену материјалног права од стране управних органа; да је навођење "упоредног радника" у првостепеном решењу погрешно, јер он има само исти степен стручне спреме као подносилац, али не и платни разред, па се не може сматрати "упоредним радником".
Подносилац уставне жалбе се позива на правноснажне пресуде парничних судова на основу којих су припадници "Полицијске управе у Крагујевцу" остварили право на накнаде за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника у периоду важења Закона о полицији. Сматра да му је тиме оспореном пресудом Управног суда повређено право на право на једнаку заштиту права.
Предложено је да Уставни суд утврди да су оспореном пресудом повређена означена уставна права, поништи оспорену пресуду и наложи понављање "парничног поступка" и друге мере ради отклањања штетних последица.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) - Полицијска управа у Зајечару број 120-12/11-3, као и у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем МУП - Полицијска управа у Зајечару број 120-12/11-3 од 2 . септембра 2011. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу, за период од 28. августа 2010. године до 8. јануара 2011. године. У образложењу првостепеног решења је наведено: да су решењем о утврђивању коефицијента за обрачун и исплату плате број 120-1/2007-1 од 22. децембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе правилно утврђени основни и додатни коефицијенти, и то - основни коефицијент по чл. 2. и 3. Правилника о платама запослених у МУП СТ 01 стр. пов. број 3070/07-9 од 7. јуна 2007. године, за платни разред радног места "шеф Одсека за криминалистичку и противдиверзиону технику", VII 1 степен стручне спреме, у Одељењу криминалистичке полиције, у висини 12,60 и додатни коефицијент по члану 4. Правилника, који се односи на послове радног места, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова за исто радно место, у висини 8,28; да је поменутим правилником за упоредно радно место, за VII1 степен стручне спреме, "послови људских ресурса", утврђен основни коефицијент 10,27 и додатни коефицијент 5,59; да је додатни коефицијент радног места "шеф Одсека за криминалистичку и противдиверзиону технику" увећан у односу на додатни коефицијент радног места "послови људских ресурса" за 48,9%, а основни коефицијент за 23,3%; да из наведеног произлази да и друга радна места у Министарству остварују право на додатни коефицијент, у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, али да он није исти за сва радна места, већ се разликује у зависности од посебних услова рада, степена опасности за живот и здравље, степена одговорности и сложености послова, изражености нередовности у раду и слично; да су подносиоцу у оквиру додатног коефицијента, у складу са чл. 146. и 147. Закона о полицији и чл. 2. и 4. Правилника, вредновани посебни услови рада, у које, између осталог, спадају прековремени рад, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу.
Решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-1395/2011-01 од 9. новембра 2011. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изајвљена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, правилно је тужени орган одбио жалбу подносиоца, јер је већ остварио право на увећање коефицијента и то не мање од 30% на месечном нивоу, у складу са прописима на које се позвао првостепени орган. Полазећи од тога да се у списима предмета налазе појединачна решења из којих би се могло утврдити да су подноси оцу правилно утврђени основни и додатни коефицијенти који се односе на посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова, те да је остварио право на коефицијенте који су од 30 до 50% номинално већи од коефицијена та за друге државне службенике са којима је вршено упоређивање, Управни суд је нашао да је правилно утврђено да је подносилац остварио право на увећање зараде по основу посебних услова рада.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноси лац устaвне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) и да свако има право на правичну накнаду за рад (члан 60. став 4.).
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведених уставних одред аба, релевантне су и одредбе Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) који су цитиране у Одлуци Уставног суда Уж-9133/2012 од 10. децембра 2015. године, у тачки 5. образложења (видети интернет страницу на: www.ustavnisud.rs).
5. Подносилац уставне жалбе повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава, образлаже тиме да у управном поступку и управном спору нису утврђене чињенице, за које сматра, да су биле релевантне за одлучивање о његовом захтеву за исплату додатка на плату, као и да су у решењима и оспореној пресуди погрешно примењене одредбе материјалног права.
Како се наводи о повреди права на правично суђење своде на тврдње о непотпуно утврђеном чињеничном стању и пoгрешној примени материјалног права, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је утврђивање чињеница и примена прописа била очигледно произвољна или дискриминаторска, и то на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, с обзиром на своју надлежност у поступку по уставној жалби, а у контексту навода на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд може само да испита да ли је чињенично стање било произвољно утврђено и да ли је била произвољна примена меродавног материјалног права на штету подносиоца.
Уставни суд је констатовао да су у одредби члана 147. став 1. Закона о полицији , који се на плате запослених у МУП примењује почев од 1. јула 2006. године, прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника који је нерадни дан, поред осталог, прописани као основи за увећање коефицијента за обрачун плате, и то тако да буду од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, при чему је у ставу 3. тог члана искључена примена других прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године). Уставни суд је нашао да додатни коефицијенти за радна места у МУП по члану 4. Правилника о платама запослених у МУП од 7. јуна 2007 . године, обухватају, поред осталог, и прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника. Дакле, уколико је у решењу МУП запосленом утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему је управо кроз тај коефицијент вреднован прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника који је нерадни дан. Међутим, уколико решењем МУП запосленом није утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему не може бити ускраћено право на увећану плату по тим основима, те се у том случају морају применити одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је решењем МУП од 22. децембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника, као и да је то решење постало коначно и извршно у управном поступку. Осим тога, у управном поступку је утврђено да је наведеним решењем подносиоцу уставне жалбе додатни коефицијент увећан за више од 30% у односу на додатни коефицијент који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају са истим степеном стручне спреме, али без описаних нередовности у раду. То даље значи да је исплатом плате по наведеном коефицијенту, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године).
По оцени Уставног суда, неоснована је тврдња подносиоца да су управни органи и Управни суд произвољно применили материјално право на његову штету, будући да се образложења решења и оспорене пресуде темеље на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су били од значаја за одлучивање о управној ствари.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је најпре нашао да би доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку и управних органа у управном поступку, односно суда у управном спору, могло довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима из члана 36. став 1. Устава. (У вези различите праксе парничних судова и суда у управном спору видети одлуке Уставног суда Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године и Уж-8405/2013 од 4. децембра 2013. године).
У том смислу, Уставни суд је испитивао да ли у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управном спору окончаном оспореном пресудом Управног суда и у парницама које су окончане пресудама надлежних другостепених судова достављених уз уставну жалбу , те да ли су суд у управном спору и парнични судови донели другачије одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева у тим предметима.
Уставни суд је из достављених пресуда другостепених судова у праничном поступку утврдио следеће: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 82/12 од 1 8. јануара 2012. године у целости потврђена првостепена пресуда, којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењу о распоређивању тужиоца није посебно исказано увећање коефицијента плате за 30%, у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији ; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2317/12 од 21. јануара 2013. године у целости потврђена првостепена пресуда, којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењу о утврђивању коефицијента за обрачун плате тужиоцу није посебно исказан додатни коефицијент за обрачун додатака за наведене нередовности у раду; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 256/12 од 27. марта 2013. године укинута првостепена пресуда и усвојен тужбени захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да је тужилац у спорном периоду имао укупни и додатни коефицијент за обрачун и исплату плате који није био за 30% већи у односу укупни и додатни коефицијент упоредног радника; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3493/12 од 10 . априла 2013. године укинута првостепена пресуда и усвојен тужбени захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да се из решења о распоређивању тужилаца и упоредног радника не може утврдити на основу чега је формиран додатни коефицијент, односно шта је узето као критеријум за његово утврђивање, као и да та решења нису подобна за поређење, јер су решења која се односе на тужиоце из 2009. године, а на упоредног радника из 2006. године, при чему се у том периоду више пута мењао Правилник.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да овде не постоји битно слична чињенична ситуација која би довела до неједнаког поступања прарничних судова и Управног суда, приликом решавања истог правног питања. Наиме, како је првостепени орган утврдио да је подносиоцу уставне жалбе решењем утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника и потом извршио упоређивање наведеног коефицијента са истоврсним коефицијентом који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају у истом степену стручне спреме коју има подносилац, али без описаних нередовности у раду, и том приликом утврдио предметну разлику од 48,9%, то су неосноване тврдње подносиоца да је у питању идентична чињенична ситуација у достављеним пресудама и у оспореној пресуди Управног суда.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године нису повређена права подносиоца на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у периоду од 8. јануара 200 8. године до 8. јануара 2011. године радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, а да му за то није исплаћивана накнада, односно да је увек примао исту плату, без обзира на број часова проведених на раду; да управни органи нису утврдили колико часова је подносилац радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника и да ли му је то плаћено; да ни Управни суд није утврдио те чињенице, већ је паушално потврдио примену материјалног права од стране управних органа; да је навођење "упоредног радника" у првостепеном решењу погрешно, јер он има само исти степен стручне спреме као подносилац, али не и платни разред, па се не може сматрати "упоредним радником".
Подносилац уставне жалбе се позива на правноснажне пресуде парничних судова на основу којих су припадници "Полицијске управе у Крагујевцу" остварили право на накнаде за прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника у периоду важења Закона о полицији. Сматра да му је тиме оспореном пресудом Управног суда повређено право на право на једнаку заштиту права.
Предложено је да Уставни суд утврди да су оспореном пресудом повређена означена уставна права, поништи оспорену пресуду и наложи понављање "парничног поступка" и друге мере ради отклањања штетних последица.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) - Полицијска управа у Зајечару број 120-12/11-3, као и у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем МУП - Полицијска управа у Зајечару број 120-12/11-3 од 2 . септембра 2011. године одбијен је као неоснован захтев подносиоца за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу, за период од 28. августа 2010. године до 8. јануара 2011. године. У образложењу првостепеног решења је наведено: да су решењем о утврђивању коефицијента за обрачун и исплату плате број 120-1/2007-1 од 22. децембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе правилно утврђени основни и додатни коефицијенти, и то - основни коефицијент по чл. 2. и 3. Правилника о платама запослених у МУП СТ 01 стр. пов. број 3070/07-9 од 7. јуна 2007. године, за платни разред радног места "шеф Одсека за криминалистичку и противдиверзиону технику", VII 1 степен стручне спреме, у Одељењу криминалистичке полиције, у висини 12,60 и додатни коефицијент по члану 4. Правилника, који се односи на послове радног места, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова за исто радно место, у висини 8,28; да је поменутим правилником за упоредно радно место, за VII1 степен стручне спреме, "послови људских ресурса", утврђен основни коефицијент 10,27 и додатни коефицијент 5,59; да је додатни коефицијент радног места "шеф Одсека за криминалистичку и противдиверзиону технику" увећан у односу на додатни коефицијент радног места "послови људских ресурса" за 48,9%, а основни коефицијент за 23,3%; да из наведеног произлази да и друга радна места у Министарству остварују право на додатни коефицијент, у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, али да он није исти за сва радна места, већ се разликује у зависности од посебних услова рада, степена опасности за живот и здравље, степена одговорности и сложености послова, изражености нередовности у раду и слично; да су подносиоцу у оквиру додатног коефицијента, у складу са чл. 146. и 147. Закона о полицији и чл. 2. и 4. Правилника, вредновани посебни услови рада, у које, између осталог, спадају прековремени рад, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу.
Решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-1395/2011-01 од 9. новембра 2011. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изајвљена против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. По оцени Управног суда, правилно је тужени орган одбио жалбу подносиоца, јер је већ остварио право на увећање коефицијента и то не мање од 30% на месечном нивоу, у складу са прописима на које се позвао првостепени орган. Полазећи од тога да се у списима предмета налазе појединачна решења из којих би се могло утврдити да су подноси оцу правилно утврђени основни и додатни коефицијенти који се односе на посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова, те да је остварио право на коефицијенте који су од 30 до 50% номинално већи од коефицијена та за друге државне службенике са којима је вршено упоређивање, Управни суд је нашао да је правилно утврђено да је подносилац остварио право на увећање зараде по основу посебних услова рада.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подноси лац устaвне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) и да свако има право на правичну накнаду за рад (члан 60. став 4.).
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведених уставних одред аба, релевантне су и одредбе Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) који су цитиране у Одлуци Уставног суда Уж-9133/2012 од 10. децембра 2015. године, у тачки 5. образложења (видети интернет страницу на: www.ustavnisud.rs).
5. Подносилац уставне жалбе повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава, образлаже тиме да у управном поступку и управном спору нису утврђене чињенице, за које сматра, да су биле релевантне за одлучивање о његовом захтеву за исплату додатка на плату, као и да су у решењима и оспореној пресуди погрешно примењене одредбе материјалног права.
Како се наводи о повреди права на правично суђење своде на тврдње о непотпуно утврђеном чињеничном стању и пoгрешној примени материјалног права, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је утврђивање чињеница и примена прописа била очигледно произвољна или дискриминаторска, и то на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, с обзиром на своју надлежност у поступку по уставној жалби, а у контексту навода на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд може само да испита да ли је чињенично стање било произвољно утврђено и да ли је била произвољна примена меродавног материјалног права на штету подносиоца.
Уставни суд је констатовао да су у одредби члана 147. став 1. Закона о полицији , који се на плате запослених у МУП примењује почев од 1. јула 2006. године, прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника који је нерадни дан, поред осталог, прописани као основи за увећање коефицијента за обрачун плате, и то тако да буду од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, при чему је у ставу 3. тог члана искључена примена других прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године). Уставни суд је нашао да додатни коефицијенти за радна места у МУП по члану 4. Правилника о платама запослених у МУП од 7. јуна 2007 . године, обухватају, поред осталог, и прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника. Дакле, уколико је у решењу МУП запосленом утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему је управо кроз тај коефицијент вреднован прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника који је нерадни дан. Међутим, уколико решењем МУП запосленом није утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему не може бити ускраћено право на увећану плату по тим основима, те се у том случају морају применити одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је решењем МУП од 22. децембра 2008. године подносиоцу уставне жалбе утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника, као и да је то решење постало коначно и извршно у управном поступку. Осим тога, у управном поступку је утврђено да је наведеним решењем подносиоцу уставне жалбе додатни коефицијент увећан за више од 30% у односу на додатни коефицијент који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају са истим степеном стручне спреме, али без описаних нередовности у раду. То даље значи да је исплатом плате по наведеном коефицијенту, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године).
По оцени Уставног суда, неоснована је тврдња подносиоца да су управни органи и Управни суд произвољно применили материјално право на његову штету, будући да се образложења решења и оспорене пресуде темеље на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су били од значаја за одлучивање о управној ствари.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је најпре нашао да би доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку и управних органа у управном поступку, односно суда у управном спору, могло довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима из члана 36. став 1. Устава. (У вези различите праксе парничних судова и суда у управном спору видети одлуке Уставног суда Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године и Уж-8405/2013 од 4. децембра 2013. године).
У том смислу, Уставни суд је испитивао да ли у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управном спору окончаном оспореном пресудом Управног суда и у парницама које су окончане пресудама надлежних другостепених судова достављених уз уставну жалбу , те да ли су суд у управном спору и парнични судови донели другачије одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева у тим предметима.
Уставни суд је из достављених пресуда другостепених судова у праничном поступку утврдио следеће: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 82/12 од 1 8. јануара 2012. године у целости потврђена првостепена пресуда, којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењу о распоређивању тужиоца није посебно исказано увећање коефицијента плате за 30%, у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији ; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2317/12 од 21. јануара 2013. године у целости потврђена првостепена пресуда, којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењу о утврђивању коефицијента за обрачун плате тужиоцу није посебно исказан додатни коефицијент за обрачун додатака за наведене нередовности у раду; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 256/12 од 27. марта 2013. године укинута првостепена пресуда и усвојен тужбени захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да је тужилац у спорном периоду имао укупни и додатни коефицијент за обрачун и исплату плате који није био за 30% већи у односу укупни и додатни коефицијент упоредног радника; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3493/12 од 10 . априла 2013. године укинута првостепена пресуда и усвојен тужбени захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да се из решења о распоређивању тужилаца и упоредног радника не може утврдити на основу чега је формиран додатни коефицијент, односно шта је узето као критеријум за његово утврђивање, као и да та решења нису подобна за поређење, јер су решења која се односе на тужиоце из 2009. године, а на упоредног радника из 2006. године, при чему се у том периоду више пута мењао Правилник.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да овде не постоји битно слична чињенична ситуација која би довела до неједнаког поступања прарничних судова и Управног суда, приликом решавања истог правног питања. Наиме, како је првостепени орган утврдио да је подносиоцу уставне жалбе решењем утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника и потом извршио упоређивање наведеног коефицијента са истоврсним коефицијентом који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају у истом степену стручне спреме коју има подносилац, али без описаних нередовности у раду, и том приликом утврдио предметну разлику од 48,9%, то су неосноване тврдње подносиоца да је у питању идентична чињенична ситуација у достављеним пресудама и у оспореној пресуди Управног суда.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда У. 14264/11 од 18. априла 2013. године нису повређена права подносиоца на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић