Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби АМСС д.о.о. из Београда и Драгана Никића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. фебруара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба АМСС д.о.о. и Драгана Никића и утврђује да су пресудом Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године и одређује да надлежан прекршајни суд донесе нову одлуку о жалби АМСС д.о.о. Београд – ПЈ АБ Ниш и Драгана Никића изјављен ој против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 10-6414/12 од 15. октобра 2012. године .
2. Поништава се пресуда Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године и одређује да надлежан прекршајни суд донесе нову одлуку о жалби АМСС д.о.о. Београд – ПЈ АБ Ниш и Драгана Никића изјављен ој против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 10-6414/12 од 15. октобра 2012. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. АМСС д.о.о. из Београда и Драган Никић из Ниша, су 23. фебруара 201 3. године, преко пуномоћника Сретена Миловановића, адвоката из Ниша, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде начела и права из члана 22, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије .
Подносиоци уставн у жалб у подносе као окривљени који су у прекршајном поступку правноснажно осуђени због извршења прекршаја из члана 334. став 1. тачка 1) и став 2. у вези члана 332. став 3. Царинског закона на новчане казне у износу од 20.000,00 динара (АМСС као правно лице) и 10.000,00 динара (Драган Никић као одговорно лице у правном лицу). Као разлог за повреду начела из члана 22. Устава и права из члана 32. став 1. Устава подносиоци наводе да је прекршајни поступак требало да буде обустављен услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, али судови су као датум извршења прекршаја погрешно прихватили датум отуђења возила путем јавне лицитације, а не датум када су окривљени дошли у посед возила, што је резултирало доношењем оспорених пресуда, док као разлог за повреду права из члана 36. став 1. Устава, подносиоци наводе неједнако поступање истог другостепеног суда и истог већа у идентичној правној и чињеничној ситуацији, јер су у осталим предметима у којима су подносиоци окривљени за исти царински прекршај, донели пресуде којима су обуставили прекршајни поступак услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, с обзиром на то да су као датум извршења прекршаја прихватили датум пријема предметних возила, а не датум њиховог отуђења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалб е, као и увидом у прило жену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Прекршајни суд у Нишу је 15. октобра 2012. године донео оспорену пресуду Пр . 10-6414/12, којом је подносиоце као окривљене огласио кривим због тога што су 21. октобра 2006. године преузели хаварисано, оштећено путничко возило пореклом из иностранства, за које је провером утврђено да није у систему регистрованих возила на територији Републике Србије, те су га држали на ауто плацу, а потом га 17. јула 2007. године отуђили путем јавне продаје, а према околностима су знали или су могли знати да возило није пријављено царинском органу, чиме су извршили прекршај из члана 334. став 1. тачка 1) Царинског закона (АМСС као правно лице) и прекршај из члана 334. став 1. тачка 1) у вези става 2. Царинског закона (Драган Никић као одговорно лице у правном лицу), а све у вези члана 332. став 3. истог закона, и кажњени новчаним казнама у износу од 20.000,00 динара (правно лице) и 10.000,00 динара (одговорно лице).
Одлучујући о жалби окривљених изјављеној против првостепене прекршајне пресуде, Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу је 13. децембра 2012. године донео оспорену пресуду Прж. 29219/12 којом је одбио жалбу као неосновану и првостепену пресуду потврдио.
У образложењу оспорене другостепене пресуде, као и у образложењу првостепене пресуде, је наведено да је суд утврдио да су окривљени предметно возило примили 21. октобра 2006. године, али да се као моменат извршења прекршаја сматра 17. јул 2007. године, када је возило стављено у промет јавном продајом, због чега суд матра да у конкретном случају није наступила апсолутна застарелост вођења прекршајног поступка.
Увидом у приложене пресуде Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 8021/12 од 20. марта 2012. године и Прж. 12434/13 од 7. јуна 2013. године, утврђено је да је другостепени прекршајни суд у тим предметима заузео став да је време извршења прекршаја из члана 334. став 1. тачка 1) у вези става 2. а све у вези члана 332. став 3. Царинског закона време преузимања возила, односно моменат пријема спорних возила у државину, а не време када су возила отуђена. При томе, Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу је приложене пресуде донео у истом већу у коме је донео и оспорену другостепену пресуду.
4. Одредбама члана 22. Устава је утврђено: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (став 1.); да г рађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (став 2.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава се утврђ ује да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 36. став 1. Устава ј емчи једнаку заштит у права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Одредбом члана 332. став 3. Царинског закона ( "Службени гласник РС", бр. 73/03, 61/05 и 85/05 ), који је био на снази у време извршења прекршаја, било је прописано да се саучесницима, у смислу овог закона, сматрају и лица која су примила предмете за које су знали или су могли знати да су предмет прекршаја, док је одредбама члана 334. Закона, поред осталог, било прописано да ће се новчаном казном од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја, казнити лице које не пријави царинском органу робу коју уноси у царинско подручје (члан 16. став 3. и члан 64. став 1.) (став 1. тачка 1) ), док је ставом 2. овог члана било прописано да ће се, кад је извршилац прекршаја правно лице, за радње из става 1. тач. 1. и 2. овог члана, казнити за прекршај и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 10.000 до 63.000 динара. Чланом 394. став 3. овог закона је било прописано да застаревање почиње поново да тече сваким прекидом, али застарелост гоњења настаје у сваком случају по истеку рока од шест година од дана кад је прекршај учињен.
6. Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносиоци своје наводе о повреди означен их уставн их права првенствено заснивају на тврдњи о апсолутној застарелости прекршајног гоњења која је, по њ иховим наводима, наступила у периоду након доношења првостепене прекршајне пресуде, а пре доношења оспорене другостепене пресуде, о којој другостепени прекршајни суд није води о рачун иако је ex officio има о ту законску обавезу, јер је заузео погрешан став у погледу времена извршења спорног прекршаја.
Из садржине одредбе члана 332. став 3. Царинског закона, која је прописивала да се саучесницима, у смислу овог закона, сматрају и лица која су примила предмете за које су знали или су могли знати да су предмет царинског прекршаја, по оцени Уставног суда, произлази да радњу овог прекршаја чини онај ко прими предмете прекршаја за које је зна о или је мог ао знати да су предмет царинског прекршаја, односно да време извршења овог прекршаја представља време када је извршилац примио предмет прекршаја у државину.
Имајући у виду да ни за надлежне редовне судове који су одлучивали у прекршајном поступку није било спорно да су подносиоци уставне жалбе предмет спорног прекршаја примили 21. октобра 2006. године, када су преузели хаварисано, оштећено путничко возило пореклом из иностранства за које је провером утврђено да није у систему регистрованих возила на територији Републике Србије, Уставни суд оцењује да је уставноправно прихватљиво оно тумачење релевантних одредаба Царинског закона према коме се наведени датум сматра даном извршења прекршаја, од ког датума почиње да тече и законом прописани рок у коме је могуће предузимати прекршајно гоњење. Како је члан 394. став 3. Царинског закона прописивао да је рок апсолутне застарелости прекршајног гоњења шест година, Уставни суд је утврдио да је основан навод подносиоца уставне жалбе да је, у конкретном случају, апсолутна застарелост прекршајног гоњења наступила 21. октобра 2012. године, односно након доношења оспорене првостепене пресуде, а пре доношења оспорене другостепене пресуде. С обзиром на то да у оспореним пресудама нису дати разлози због којих се као датум извршења царинског прекршаја не прихвата датум пријема спорног возила, Уставни суд сматра да за овај став прекршајни судови нису пружили уставноправне и на закону засноване разлоге, због којих је утврдио да су тиме повредили право подносилаца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је утврдио да је Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу у другим поступцима који су вођени против истих окривљених и за исти царински прекршај, заузео дијаметрално супротан правни став од правног става заузетог у оспореној пресуди. Наиме, у оспореној пресуди Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године тај суд је заузео став да време извршења спорног царинског прекшаја представља време када је возило које је предмет царинског прекршаја отуђено, док је у приложеним пресудама заузео став да време извршења прекршаја представља време пријема возила, што, по оцени Уставног суда, представља неједнако поступање прекршајног суда највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама, а тиме и повреду права зејемченог одредбом члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да су пресудом Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године повређен а Уставом гарантован а прав а подноси лаца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, па је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), уставну жалбу у том делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке .
С обзиром на то да је утврђена повреда зајемчених права подносилаца уставне жалбе, Уставни суд се није упуштао у испитивање повреде начела о праву на судску заштиту из члана 22. Устава, јер се наведеним одредбама Устава не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је реч о једном од основних начела на којима почива остваривање свих зајемчених права и слобода, те да је повреда уставног начела стога увек акцесорне природе, а у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе је посебно нису ни образлагали.
7. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за отклањање штетних последица проузрокованих повредом њихових уставних права, Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињен их повред а такве природе да се могу отклонити само поништењем пресуде Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године, како би тај суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби окривљених изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 10-6414/12 од 15. октобра 2012. године , па је, сагласно одредби члана 89. ст ав 2. Закона о Уставном суду , одлучено као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставн у жалб у подносе као окривљени који су у прекршајном поступку правноснажно осуђени због извршења прекршаја из члана 334. став 1. тачка 1) и став 2. у вези члана 332. став 3. Царинског закона на новчане казне у износу од 20.000,00 динара (АМСС као правно лице) и 10.000,00 динара (Драган Никић као одговорно лице у правном лицу). Као разлог за повреду начела из члана 22. Устава и права из члана 32. став 1. Устава подносиоци наводе да је прекршајни поступак требало да буде обустављен услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, али судови су као датум извршења прекршаја погрешно прихватили датум отуђења возила путем јавне лицитације, а не датум када су окривљени дошли у посед возила, што је резултирало доношењем оспорених пресуда, док као разлог за повреду права из члана 36. став 1. Устава, подносиоци наводе неједнако поступање истог другостепеног суда и истог већа у идентичној правној и чињеничној ситуацији, јер су у осталим предметима у којима су подносиоци окривљени за исти царински прекршај, донели пресуде којима су обуставили прекршајни поступак услед наступања апсолутне застарелости прекршајног гоњења, с обзиром на то да су као датум извршења прекршаја прихватили датум пријема предметних возила, а не датум њиховог отуђења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалб е, као и увидом у прило жену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Прекршајни суд у Нишу је 15. октобра 2012. године донео оспорену пресуду Пр . 10-6414/12, којом је подносиоце као окривљене огласио кривим због тога што су 21. октобра 2006. године преузели хаварисано, оштећено путничко возило пореклом из иностранства, за које је провером утврђено да није у систему регистрованих возила на територији Републике Србије, те су га држали на ауто плацу, а потом га 17. јула 2007. године отуђили путем јавне продаје, а према околностима су знали или су могли знати да возило није пријављено царинском органу, чиме су извршили прекршај из члана 334. став 1. тачка 1) Царинског закона (АМСС као правно лице) и прекршај из члана 334. став 1. тачка 1) у вези става 2. Царинског закона (Драган Никић као одговорно лице у правном лицу), а све у вези члана 332. став 3. истог закона, и кажњени новчаним казнама у износу од 20.000,00 динара (правно лице) и 10.000,00 динара (одговорно лице).
Одлучујући о жалби окривљених изјављеној против првостепене прекршајне пресуде, Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу је 13. децембра 2012. године донео оспорену пресуду Прж. 29219/12 којом је одбио жалбу као неосновану и првостепену пресуду потврдио.
У образложењу оспорене другостепене пресуде, као и у образложењу првостепене пресуде, је наведено да је суд утврдио да су окривљени предметно возило примили 21. октобра 2006. године, али да се као моменат извршења прекршаја сматра 17. јул 2007. године, када је возило стављено у промет јавном продајом, због чега суд матра да у конкретном случају није наступила апсолутна застарелост вођења прекршајног поступка.
Увидом у приложене пресуде Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 8021/12 од 20. марта 2012. године и Прж. 12434/13 од 7. јуна 2013. године, утврђено је да је другостепени прекршајни суд у тим предметима заузео став да је време извршења прекршаја из члана 334. став 1. тачка 1) у вези става 2. а све у вези члана 332. став 3. Царинског закона време преузимања возила, односно моменат пријема спорних возила у државину, а не време када су возила отуђена. При томе, Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу је приложене пресуде донео у истом већу у коме је донео и оспорену другостепену пресуду.
4. Одредбама члана 22. Устава је утврђено: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (став 1.); да г рађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (став 2.) .
Одредбом члана 32. став 1. Устава се утврђ ује да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредба члана 36. став 1. Устава ј емчи једнаку заштит у права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Одредбом члана 332. став 3. Царинског закона ( "Службени гласник РС", бр. 73/03, 61/05 и 85/05 ), који је био на снази у време извршења прекршаја, било је прописано да се саучесницима, у смислу овог закона, сматрају и лица која су примила предмете за које су знали или су могли знати да су предмет прекршаја, док је одредбама члана 334. Закона, поред осталог, било прописано да ће се новчаном казном од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја, казнити лице које не пријави царинском органу робу коју уноси у царинско подручје (члан 16. став 3. и члан 64. став 1.) (став 1. тачка 1) ), док је ставом 2. овог члана било прописано да ће се, кад је извршилац прекршаја правно лице, за радње из става 1. тач. 1. и 2. овог члана, казнити за прекршај и одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 10.000 до 63.000 динара. Чланом 394. став 3. овог закона је било прописано да застаревање почиње поново да тече сваким прекидом, али застарелост гоњења настаје у сваком случају по истеку рока од шест година од дана кад је прекршај учињен.
6. Полазећи од навода уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносиоци своје наводе о повреди означен их уставн их права првенствено заснивају на тврдњи о апсолутној застарелости прекршајног гоњења која је, по њ иховим наводима, наступила у периоду након доношења првостепене прекршајне пресуде, а пре доношења оспорене другостепене пресуде, о којој другостепени прекршајни суд није води о рачун иако је ex officio има о ту законску обавезу, јер је заузео погрешан став у погледу времена извршења спорног прекршаја.
Из садржине одредбе члана 332. став 3. Царинског закона, која је прописивала да се саучесницима, у смислу овог закона, сматрају и лица која су примила предмете за које су знали или су могли знати да су предмет царинског прекршаја, по оцени Уставног суда, произлази да радњу овог прекршаја чини онај ко прими предмете прекршаја за које је зна о или је мог ао знати да су предмет царинског прекршаја, односно да време извршења овог прекршаја представља време када је извршилац примио предмет прекршаја у државину.
Имајући у виду да ни за надлежне редовне судове који су одлучивали у прекршајном поступку није било спорно да су подносиоци уставне жалбе предмет спорног прекршаја примили 21. октобра 2006. године, када су преузели хаварисано, оштећено путничко возило пореклом из иностранства за које је провером утврђено да није у систему регистрованих возила на територији Републике Србије, Уставни суд оцењује да је уставноправно прихватљиво оно тумачење релевантних одредаба Царинског закона према коме се наведени датум сматра даном извршења прекршаја, од ког датума почиње да тече и законом прописани рок у коме је могуће предузимати прекршајно гоњење. Како је члан 394. став 3. Царинског закона прописивао да је рок апсолутне застарелости прекршајног гоњења шест година, Уставни суд је утврдио да је основан навод подносиоца уставне жалбе да је, у конкретном случају, апсолутна застарелост прекршајног гоњења наступила 21. октобра 2012. године, односно након доношења оспорене првостепене пресуде, а пре доношења оспорене другостепене пресуде. С обзиром на то да у оспореним пресудама нису дати разлози због којих се као датум извршења царинског прекршаја не прихвата датум пријема спорног возила, Уставни суд сматра да за овај став прекршајни судови нису пружили уставноправне и на закону засноване разлоге, због којих је утврдио да су тиме повредили право подносилаца на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Такође, Уставни суд је утврдио да је Виши прекршајни суд – Одељење у Нишу у другим поступцима који су вођени против истих окривљених и за исти царински прекршај, заузео дијаметрално супротан правни став од правног става заузетог у оспореној пресуди. Наиме, у оспореној пресуди Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године тај суд је заузео став да време извршења спорног царинског прекшаја представља време када је возило које је предмет царинског прекршаја отуђено, док је у приложеним пресудама заузео став да време извршења прекршаја представља време пријема возила, што, по оцени Уставног суда, представља неједнако поступање прекршајног суда највише инстанце у истим чињеничним и правним ситуацијама, а тиме и повреду права зејемченог одредбом члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је утврдио да су пресудом Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године повређен а Уставом гарантован а прав а подноси лаца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, па је, сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), уставну жалбу у том делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке .
С обзиром на то да је утврђена повреда зајемчених права подносилаца уставне жалбе, Уставни суд се није упуштао у испитивање повреде начела о праву на судску заштиту из члана 22. Устава, јер се наведеним одредбама Устава не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је реч о једном од основних начела на којима почива остваривање свих зајемчених права и слобода, те да је повреда уставног начела стога увек акцесорне природе, а у конкретном случају, подносиоци уставне жалбе је посебно нису ни образлагали.
7. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за отклањање штетних последица проузрокованих повредом њихових уставних права, Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињен их повред а такве природе да се могу отклонити само поништењем пресуде Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 29219/12 од 13. децембра 2012. године, како би тај суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби окривљених изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Нишу Пр. 10-6414/12 од 15. октобра 2012. године , па је, сагласно одредби члана 89. ст ав 2. Закона о Уставном суду , одлучено као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић