Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, мр Милан Марковић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зије Садријевић из Бујановца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. марта 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Зије Садријевић и утврђује да су решењем Основног суда у Бујановцу Ипв И. 34/14 од 28. јануара 2014. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, из члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зија Садријевић из Бујановца је, 5. марта 2014. године, поднела Уставном суду уставну жалбу против решења Основног суда у Бујановцу Ипв И. 34/14 од 28. јануара 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе истиче да је првостепени извршни суд одбио као неоснован њен предлог за извршење поднет против извршног дужника код кога је она била у радном односу, налазећи да се подноситељка на основу споразума са дужником одрекла права да судским путем наплати своја потраживања. Наводи да је у приговору изјављеном против првостепеног решења истакла да је такав правни став у супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава и да је другостепено веће, упркос тој чињеници, донело оспорено решење којим је одбило као неоснован приговор, те да је извршни суд у другим предметима који су се водили против истог извршног дужника усвајао приговоре извршних поверилаца.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Извршни поверилац Зија Садријевић, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је Основном суду у Бујановцу предлог за извршење против извршног дужника “Светлост“ ДП из Бујановца, у реструктурирању, ради наплате новчаног потраживања из радног односа у износу од 81.859,40 динара.
Првостепени суд је 8. јуна 2012. године донео решење И. 1133/12, којим је одбио као неоснован наведени предлог извршног повериоца, позивајући се на споразум који су закључиле странке у извршном поступку и према коме се извршни поверилац одрекао права да судским путем наплати своја потраживања према извршном дужнику.
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 22. јуна 2012. године приговор против првостепеног решења, истичући да наведени споразум не може да производи правно дејство, јер се у конкретном случају ради о принудној наплати зараде, које се запослени према одредби члана 60. став 4. Устава не може одрећи, указујући при том и на правни став Уставног суда изнет у Одлуци Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године..
Одлучујући о приговору извршног повериоца, другостепено веће Основног суда у Бујановцу је оспореним решењем Ипв И. 34/14 од 28. јануара 2014. године одбило као неоснован приговор и потврдило првостепено решење, налазећи да је приговор неоснован зато што извршни поверилац није доставила доказе који би били од утицаја за другачије одлучивање.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су решењима Основног суда у Бујановцу Ипв И. 35/14 од 13. фебруара 2014. године и Ипв И. 71/14 од 13. фебруара 2014. године, као и решењем Основног суда у Врању Ипв И. 71/14 од 16. јула 2012. године усвојени приговори извршних поверилаца и укинута првостепена решења којима су одбијени предлози за извршење поднети против извршног дужника “Светлост“ ДП из Бујановца, у реструктурирању. Поступајућа другостепена већа извршних судова су у тим предметима оценила да споразуми којим се извршни повериоци одричу права да судским путем наплате своја потраживања према извршном дужнику, не производе правно дејство, зато што је изјава којом се запослени одричу неког социјално-економског права у супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава.
Такође, Уставни суд је увидом у интернет страницу Агенције за привредне регистре утврдио да је решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 36/2014 од 23. септембра 2014. године отворен стечајни поступак над предузећем “Светлост“ ДП из Бујановца, а које је имало статус извршног дужника у извршном поступку поводом кога је поднета уставна жалба.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбом члана 60. став 4. Устава, која је од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се н ико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подноситељка указује да је оспореним решењем Основног суда у Бујановцу Ипв И. 34/14 од 28. јануара 2014. године повређено њено право на правично суђење, Устав ни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава у суштини заснива на чињеници да је другостепено веће извршног суда пропустило да одговори на њене наводе из приговора изјављеног против првостепеног решења о одбијању предлога за извршење, према којима споразум, којим се запослени одриче права да тражи принудну наплату својих потраживања из радног односа, не производи правно дејство, јер је у супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава.
У наведеном контексту, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. При томе, оваква обавеза не значи да је суд дужан да у одлуци да детаљне одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе. Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. Узимајући у обзир да се у овој уставноправној ствари оспорава решење другостепеног већа извршног суда донето по приговору изјављеном против првостепеног решења о одбијању предлога за извршење, Уставни суд напомиње да је према пракси Европског суда за људска права , у таквој правној ситуацији (приликом оцене да ли образложење судског акта задовољава стандарде правичног суђења) неопходно сагледати да ли је жалбени суд испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке првостепеног суда (видети пресуду у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.). У конкретном случају, наведени извршни суд у оспореном решењу је констатовао да су неосновани наводи подноситељке уставне жалбе изнети у приговору, јер она није доставила доказе који би били од утицаја на другачије одлучивање у том извршном поступку.
Полазећи од изнетог, а имајући у виду кључне наводе подноситељке уставне жалбе из приговора поднетог против првостепеног решења о одбијању предлога за извршење, Уставни суд указује на свој правни став изнет у више одлука (Уж-177/2007 од 4. јуна 2009. године, Уж-2412/2009 од 22. фебруара 2012. године, Уж-585/2011 од 26. марта 2014. године итд.) према коме споразуми којима се запослени одричу права да судским путем остваре своја потраживања из радног односа, нису правно ваљани са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, којом се, поред осталог, јемчи да се запослени не може одрећи зараде као правичне накнаде за рад и правне заштите за случај престанка радног односа, а у коју спада и право запосленог да тражи од послодавца исплату свих зарада које су остварене до дана престанка радног односа.
С обзиром на све наведено, а узимајући у обзир садржину образложења оспореног решења Основног суда у Бујановцу Ипв И. 34/14 од 28. јануара 2014. године, Уставни суд је закључио да другостепено веће поступајућег извршног суда није одговорило на кључне наводе из приговора да ли је пуноважан поменути споразум који су закључили подноситељка, као запослени, и извршни дужник, као послодавац, односно да се није конкретно изјаснило да ли такав споразум представља разлог за спречавање извршења правноснажне и извршне пресуде којом је подноситељки утврђено право на исплату зараде. Из тих разлога, Уставни суд сматра да образложење оспореног другостепеног решења, у коме је само пуко констатовано да је неоснован приговор подноситељке уставне жалбе, а без навођења конкретних, јасних и довољних разлога за такав правни став, не задовољава стандарде правичног суђења, успостављене уставносудском праксом и праксом Европског суда за људска права, те да је тим решењем повређено право подноситељке уставне жалбе на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење. Стога је Уставни суд у овом делу усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), па је одлучио као у изреци.
6. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на једнаку заштиту права у предметном извршном поступку, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различита решења и тиме довели подноситељку у неравноправан положај у односу на друге извршне повериоце чији је приговор усвојен.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Основни суд у Бујановцу у оспореном решењу Ипв И. 34/14 од 28. јануара 2014. године оценио да је неоснован приговор подноситељке уставне жалбе у коме се она позива на ништавост наведеног споразума који је закључила са извршним дужником. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, другостепена већа Основног суда у Бујановцу и Основног суда у Врању су заузела сасвим супротан правни став - према коме су ништави споразуми закључени између тамо извршних поверилаца и истог извршног дужника са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, која јемчи да се нико не може одрећи права на правну заштиту у случају престанка радног односа. С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да је Основни суд у Бујановцу у конкретном случају донео другачију одлуку о основаности приговора у односу на друге предмете са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин подноситељку уставне жалбе, којој је одбио приговор као неоснован, довео у битно различит положај у односу на њене колеге чији је истоврсни приговор усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подноситељке уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу и у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у изреци.
Будући да је решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 36/2014 од 23. септембра 2014. године отворен стечајни поступак над извршним дужником, а што према одредбама члана 93. ст. 1. и 2. Закона о стечају представља разлог за обустављање извршног поступка поводом кога је поднета уставна жалба, те да подноситељка уставне жалбе своја потраживања из радног односа сада може остварити искључиво у том стечајном поступку, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, једини могући вид задовољења за подноситељку због констатоване повреде наведених уставних права.
7. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић