Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Животе Предића, Милета Петровића, Горана Предића и Бојана Петровића, свих из Тополнице, општина Мајндапек, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 7. маја 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Животе Предића, Милета Петровића, Горана Предића и Бојана Петровића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 4011/2011 од 19. марта 2012. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Живота Предић, Миле Петровић, Горан Предић и Бојан Петровић, сви из Тополнице, општина Мајндапек , су 12. јуна 2012. године, преко пуномоћника Милета Петковића, адвоката из Бора, Уставном суду поднели уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 4011/2011 од 19. марта 2012. године, због повреде права на претпоставку невиности из члана 3 4. став 3. Устава Републике Србије.
Подносиоци у уставној жалби, поред осталог, наводе да су пресудом Основног суда у Неготину К. 293/10 од 8. новембра 2010. године осуђени за кривично дело незаконит лов из члана 276. став 4. Кривичног законика, која пресуда је преиначена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 4011/2011 од 19. марта 2012. године, тако што је према њима, као окривљенима, одбијена оптужба за наведено кривично дело. Подносиоци даље наводе да је у образложењу другостепене пресуде истакнуто да „без обзира што чињенично стање указује да су лица против којих се води овај поступак учинила предметна кривична дела, Апелациони суд у Београду као другостепени сматра да се у конкретном случају ради о правноснажно пресуђеној ствари...“ и закључују да „ако су све правноснажне одлуке у корист подносилаца, а јесу, јер су њима ослобођени од прекршајне и кривичне одговорности, у том случају је тотално неуставно, незаконито и у супротности са Европском конвенцијом о људским правима да Апелациони суд у Београду подносиоце третира као извршиоце предметног кривичног дела“.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означен ог права, као и право подносилаца на накнаду нематеријалне штете и трошкова поступка пред Судом , те да оспорену пресуду поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 34. став 3. Устава зајемчено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносилаца уставне жалбе (и још осам лица) вођен је кривични поступак пред Основним судом у Неготину, који је правноснажно окончан .
Пресудом Основног суда у Неготину К. 293/10 од 8. новембра 2010. године подносиоци уставне жалбе су оглашен и кривим због кривичног дела незаконити лов из члана 276. став 4. Кривичног законика и изречена им је условна осуда, тако што им је утврђена казна затвора у трајању од два месеца и истивремени одрђено да се иста неће извршити уколико у року од једне године не изврше ново кривично дело.
Апелациони суд у Београду је, одлучујући о изјављеним жалбама, 19. марта 2012. године, донео оспорену пресуду Кж1. 4011/2011 којом је преиначио првостепену пресуду и према окривљен има, овде подносиоцима уставне жалбе (и другим лицима) одбио оптужбу за кривично дело незаконити лов из члана 276. став 4. у вези са члан ом 33. Кривичног законика. Пресуда је донета на основу одредбе члана 354. став 1. тачка 2) тада важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), према којој ће пресуду којом се оптужба одбија суд изрећи ако је оптужени за исто дело већ правноснажно осуђен, ослобођен оптужбе или је оптужба против њега правноснажно одбијена или је поступак против њега решењем правноснажно обустављен.
У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да „без обзира што чињенично стање указује да су лица против којих се води овај поступак учинила предметна кривична дела, Апелациони суд у Београду као другостепени сматра да се у конкретном случају ради о правноснажно пресуђеној ствари и да би доношење другачије одлуке од одлуке којом се одбија оптужба у овој кривично правној ствари представљало повреду једног од основних људских права заштићених Европском конвенцијом о људским правима и то начела ne bis in idem, a које право представља и једно од основних начела домаћег кривично процесног права и загарантовано је као једно од људских права и у Уставу Републике Србије“.
Правноснажним решењем Општинског судије за прекршаје у Мајданпеку Уп. I 599/08 од 29. септембра 2008. године је, поред осталог, у односу на подносиоце уставне жалбе обустављен прекршајни поступак због прекршаја из члана 4. став 2, члана16, члана 39. став 5. и члана 49. став 1. тачка 4) Закона о ловству, јер није доказано да су извршили прекршаје који су им стављени на терет.
4. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе да је подносиоцима оспореном пресудом Апелационог суда у Београду повређено право из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд пре свега констатује да се наведеном уставном одредбом утврђује право на претпоставку невиности, као једно од права којим се јемчи правна сигурност у казненом праву. С тим у вези, Уставни суд констатује да се уставна гаранција да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, јемчи, пре свега, окривљеном лицу док се против њега води кривични поступак. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим .
Истовремено, Уставни суд указује и да до повреде права на претпоставку невиности може доћи и приликом обустављања поступка или после доношења ослобађајуће пресуде, у случајевима када коментари судија одржавају његово мишљење да је окривљени крив (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Minelli против Швајцарске, број 8660/79, од 25. марта 1983. године, став 37.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе (након што је прекршајни поступак против њих правноснажно окончан доношењем решења кој им се према њима поступак обуставља, јер није доказано да су извршили прекршаје прописане Законом о ловству) , оглашени кривим у кривичном поступку првостепеном пресудом због кривичног дела незаконити лов.
Уставни суд је даље утврдио да је због установљене повреде начела ne bis in idem - не два пута о једном (уставног начела према коме се не може судити два пута за исто кажњиво дело), Апелациони суд у Београду, по службеној дужности, преиначио првостепену пресуду и оспореном другостепеном пресудом према подносиоцима уставне жалбе (и другим лицима) одбио оптужбу. Такође, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду у образложењу оспорене пресуде навео да „чињенично стање указује да су лица против којих се води овај поступак учинила предметна кривична дела“.
Уставни суд је, оцењујући садржину оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 4011/2011 од 19. марта 2012. године, утврдио да из садржине образложења оспорене пресуде произлази да се као утврђена узима чињеница да су подносиоци уставне жалбе ипак извршили кривично дело које им се стављало на терет.
Наиме, тачно је да су подносиоци уставне жалбе првостепеном пресудом у кривичном поступку оглашени кривим. Међутим, Апелациони суд у Београду је првостепену пресуду преиначио и према подносиоцима уставне жалбе правноснажно одбио оптужбу, јер је утврдио да је ствар раније већ правноснажно пресуђена. Тачније , Апелациони суд у Београду је утврдио да је кривични поступак против подносилаца уставне жалбе вођен поводом истог догађаја и на основу истих чињеница поводом којих претходно у прекршајном поступку није доказано да су прекршај извршили, а што не само да представља апсолутно битну повреду кривичног закона, већ и повреду права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава. Другим речима, сагласно наведеном уставном јемству, кривични поступак против подносилаца није ни могао бити вођен.
И поред тога што је Апелациони суд у Београду из претходно изнети х разлога према подносиоцима уставне жалбе одбио оптужбу, у образложењу оспорене пресуде се није ограничио да искаже сумњу да су оптужени извршили кривична дела (Pelterеаu-Villеneuve против Швајцарске , број 60101/09, од 28. октобра 2014. године, став 32.), већ је истакао да „чињенично стање указује да су лица против којих се води овај поступак учинила предметна кривична дела“. Оваквим наводом је, по оцени Уставног суда, поступајући суд заправо експлицитно изразио став да су подносиоци уставне жалбе извршили кривично дело које је било предмет оптужбе, иако је према њима оптужбу одбио, што само по себи указује да је дошло до повреде права на претпоставку невиности. При овако утврђеном чињеничном стању, Уставни суд сматра да наведена формулација из оспорене пресуде, а посебно имајући у виду да кривични поступак против подносилаца уставне жалбе због забране „не два пута о истом“ није ни могао бити вођен, повређује Уставом зајемчено право подносилаца да се сматрају невиним.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе оспорен ом пресудом Апелационог суда у Београду повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају , као мера отклањања штетне последице утврђене повреде права, оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ , због чега није поништио оспорени акт.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
5. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео , између осталих, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић