Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић , у поступку по уставној жалби М. М . из Лајковца , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба М. М . и утврђује да je решењ ем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 479/13 од 6. децембра 201 3. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Лајковца је , 16. децембра 201 3. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 479/13 од 6. децембра 2013. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да се пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење против њега води кривични поступак у предмету К.По1. 218/10 због кривичног дела злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика и кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика и да се у притвору налази од 9. априла 2009. године, по решењу истражног судије Окружног суда у Ваљеву Ки. 24/09 од 9. априла 2009. године.
Подносилац даље наводи да у поступку који се против њега води „није изречена првостепена пресуда“, а да притвор “траје скоро пет година“ и продужава му се „због наводног постојања основа“ из члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку.
Подносилац уставне жалбе сматра да притвор према њему дуго траје и посебно истиче:
- да се „у конкретном случају, током целог поступка контроле притвора, понављају потпуно исте формулације, тако да један исти пасус се преписује из године у годину и служи као основ за продужење притвора“, односно да се „не образлаже која су то лична својства подносиоца жалбе или неке друге околности које би, као посебно тешке, објасниле зашто је продужење притвора неопходно“;
- да „надлежни судови до сада нису оценили да ли је дужина трајања притвора премашила разуман рок, као ни то да ли би се иста сврха могла постићи применом једне, две или више прописаних законских мера“;
- да у односу на тачку 3) став 1. члана 211. Законика о кривичном поступку „нема особитих околности које указују да ће у кратком року поновити кривично дело, пре свега из разлога што раније није осуђиван, а поготово имајући у виду чињеницу да једино кривично дело које може поновити је ово за које тек постоји оправдана сумња да га је извршио“;
- да је Закоником о кривичном поступку прописано да је „потребно постојање околности да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело“, указујући да у његовом случају „притвор траје скоро пет година“ и да је „евидентно да се не може говорити о кратком временском периоду у било ком контексту“;
- да се у односу на тачку 4) став 1. члана 211. Законика о кривичном поступку, позивајући се на раније донета решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење у другим предметима, „постојање узнемирења јавности мора утврдити, оно објективно мора наступити“, при чему „суд мора утврдити да такво узнемирење јавности може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, што у конкретном случају није учињено, односно јер није утврђено „која јавност би била узнемирена његовим пуштањем на слободу, на који начин би јавност била узнемирена, да ли до узнемирења јавности може доћи применом мере забране напуштања стана уз елекронски надзор ... , на који начин би било угрожено несметано вођење кривичног поступка ...“;
- да „у конкретном случају редовни судови приликом продужења притвора нису ценили чиеницу да је Вишем суду у Београду – Посебно одељење 8. јула 2013. године предата петиција становника Лајковца са преко 700 оригиналних потписа којима се тражи укидање притвора у односу на њега, што опет приликом оцене постојања узнемирења јавности показује да чак насупрот томе, становници Лајковца не би били узнемирене чињеницом да му притвор буде укинут, већ се залажу за такву одлуку суда“;
- да суд „не може некритички понављати разлоге утврђене на почетку кривичног поступка, већ мора да их преиспитује у складу са новим релевантним чињеницама процесног и материјалног карактера до којих дође у току кривичног поступка и о томе да довољне и индивидуализоване разлоге“;
- да му је повређено право на претпоставку невиности, цитирајући делове образложења оспореног решења;
- да у време извршења кривичног дела које му је стављено на терет „уопште није био на територији Ваљева“, а што је „потврђено оптужницом“;
- да је до лишења слободе радио у Министарству унутрашњих послова на „најодговорнијим пословима“, да против њега није поднета ниједна кривична пријава, да никада није кривично осуђиван, нити прекршајно кажњаван, већ да је награђиван од стране Министарства, те да је давао „свој пуни допринос средини у којој живи о чему сведочи петиција прикупљена од стране становника Лајковца, међу којима су најугледнији људи општине Лајковац ...“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорено решењ е и „ наложи надлежним правосудним органима да му укину притвор и одмах пусте на слободу“, те донесе одлуку о накнади штете“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Београду, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду-Посебно одељење у предмету К.По1. 218/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и других оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 7/09 од 2. октобра 2009. године.
Оптужница је подигнута након што је за шест месеци спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица због више кривичних дела и ступила је на правну снагу 26. новембра 2009. Године, када су одбијени приговори оптужених и њихових бранилаца.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика и кривично дело тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Главни претрес је до дана подношења уставне жалбе заказиван:
- током 2010. године - од 12. до 14. априла; од 5. до 7. јула; од 18. до 20. октобра; од 22. до 24. новембра – сваки пут одржан – укупно 12 судећих дана ;
- током 2011. године – од 31. јануара до 4. фебруара; 18. и 19. априла; од 13. до 15. јуна; 9. септембра; 3. и 4. новембра; 21. и 22. децембра – три пута није одржан од укупно 15 судећих дана ;
- током 2012. године – 2. и 3. фебруара; 1. и 2. марта; 25. и 26. априла; 13. и 14. јуна ; 15. и 16. октобра; 7, 27. и 28. новембра – један дан није одржан од укупно 13 судећих дана (јер је на главном претресу од 14. јуна 2012. године бранилац окривљеног поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду и његових заменика, те председника Врховног касационог суда и његових заменика, након чега је главни претрес одложен на неодређено време, а до доношења одлуке по наведеним захтевима );
- током 2013. године – 22. и 23. јануара; 14. и 15. марта; 3, 4. и 5. јуна; 10. јула; 9. и 10. септембра; 21. и 22. новембра – два пута није одржан, од укупно 12 судећих дана (јер је на главном претресу од 14. марта бранилац првоокривљеног поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду и његових заменика, као и јер је 21. новембра бранилац другоокривљеног поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика).
Након подношења уставне жалбе (16. децембар 2013. године), главни претрес је заказан за 30. и 31. децембар исте године, а потом, у 2014. години укупно 24 пута (одржан четири пута, неодржан 20 пута и то 13 пута због штрајка адвоката, а седам пута због три поднета захтева за изузеће), а у 2015. години (до 17. јуна 2015. године) укупно 18 пута (одржан седам пута, а неодржан 11 пута и то шест пута на захтев одбране, пет пута збо г 3 поднета захтева за изузеће).
Из одговора Вишег суда у Београду од 17. јуна 2015. године произлази да је на тај дан поступак у предмету К.По1. 218/10 и даље био у фази главног претреса.
У предмету Вишег суда у Београду К.По1. 218/10 кривични поступак је два пута почео да тече изнова, и то од 1. марта 2012. године због промене Законика о кривичном поступку, а 25. јуна 2014. године због измене председника судећег већа.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (16. децембар 201 3. године) налазио у притвору четири године и осам месеци , рачунајући од 9. априла 2009. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Ваљеву Ки. 24/09 од 9. априла 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 793/13 од 8. новембра 201 3. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је, поред осталог, навео:
- за тачку 3) става 1. члана 211. ЗКП да „постоји оправдана сумња да су оптужени као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство ... по претходном договору, из безобзирне освете и на подмукао начин, на тај начин што је према наводима оптужнице оптужени М.Л. организовао извршење овог кривичног дела, оптужени З.Ј. био непосредни извршилац, док је задатак оптуженог М . М . био да обезбеди униформу коју је поседовао као радник Министарства унутрашњих послова“, да „све наведене околности у својој међусобној повезаности, н ачин извршења кривичног дела тешког убиства, које је према наводима оптужнице извршено из безобзирне освете и на подмукао начин, по претходном договору, посебно ценећи чињеницу да постоји оправдана сумња да је оптужени М. М . у више наврата предавао своју униформу оптуженом М.Л. како би је оптужени З.Ј. пробао, а имајући у виду и својства и улогу сваког од ових оптужених понаособ, за које постоји опр авдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да је оптужени М.Л. организовао, док су оптужени З.Ј. и оптужени М. М . истој свесно припадали, по мишљењу већа представљају особите околности које указују да би оптужени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“;
- за тачку 4) става 1. члана 211. ЗКП да „како постоји оправдана сумњ а да су оптужени М.Л, З.Ј. и М. М . припадници организоване криминалне групе која се бавила вршењем најтежих облика кривичних дела, да су према оправданој сумњи оптужени поменуто кривично дело починили, тако што су према наводима оптужнице радњу извршења кривичног дела унапред до детаља испланирали, што указује на добру организованост учинилаца, да је кривично дело праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града , те да постоји оправдана сумња да су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, наведене околности по оцени овог већа не представљају само квалификаторне околности и елементе бића кривичног дела за која се оптужени терете, већ управо оне околности које извршено кривично дело чине таквим да начин извршења излази из уобичајеног начина извршења овог кривичног дела, које околности су и довеле до узнемирења јавности, које може угрозити даље вођење кривичног поступка, ако би се наведени оптужени нашли на слободи“ и да је „неопходно продужити притвор применом и законског основа из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, а имајући у виду и чињеницу да је за кривично дело тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика, које се оптуженима ставља на терет запрећена казна затвора преко 10 година, а начин извршења кривичног дела то оправдава“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 479/13 од 6. децембра 201 3. године одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и у образложењу је, између осталог, наведено:
- да је „првостепени суд правилно закључио да у конкретном случају постоје разлози да се окривљенима притвор продужи због разлога из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП“, да „ из списа предмета произлази да постоји оправдана сумња да су именовани окривљени, свако од њих понаособ, противправне радње које им се стављају на терет предузимали у оквиру организоване криминалне групе, за коју постоји оправдана сумња да је организовао управо окривљени М.Л, а окривљени З.Ј. и М. М . да су истој приступили, као и оправдана сумња да је у дужем временском периоду делов ала на територији града Ваљева“, да „постоји и оправдана сумња да су ови окривљени, као припадници поменуте организоване криминалне групе, испољили упорност у предузимању противправних радњи које им се стављају на терет, посебно када се има у виду постојање оправдане сумње везане за начин извршења појединих кривичних дела, те својства и улоге сваког од окривљених у оквиру организоване криминалне групе, у смислу обезбеђивања опреме (тако постоји оправдана сумња да је окривљени М. М . у више наврата предавао делове униформе коју је дужио као припадник Министарства унутрашњих послова Републике Србије), обављања конкретних задатака итд“;
- да је „првостепени суд правилно закључио да су у конкретном случају испуњени услови да се окривљенима М.Л, З.Ј. и М. М . продужи притвор и по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП“, да су „ови окривљени оправдано сумњиви због кривичног дела са елементима насиља за које је запрећена казна затвора преко пет година ... чиме је испуњен први кумулативно постављен услов за примену мере притвора по овом основу“; да „поред тога из списа предмета произлази да је примена мере притвора оправдана и због начина извршења и тежине последице конкретних кривичних дела, који су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“, да „постоји оправдана сумња да је исто изврешено из безобзирне освете и на подмукао начин, као и оправдана сумња да је постојао претходни договор (постоји оправдана сумња да је окривљени З.Ј. био непосредни извршилац, а да је задатак окривљеног М . М . био да обезбеди униформу коју је поседовао као полицајац), при чему су конкретне радње извршења предузете на крајње безобзиран начин – на јавном месту, у насељеном делу града, у прометној улици, са високим степеном насиља, па поврх свега се желео створити и утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што све излази из оквира уобичајеног начина извршења предметне врсте кривичних дела“;
- да „ у конкретном случају меру лишавања слободе, која се огледа у примени процесне мере притвора, за сада није могуће заменити неком од алтернативних мера које служе за обезбеђење несметаног вођења кривичног постпка, без обзира на дужину трајања притвора у конкретном случају“;
- да „чињеница да окривљени М. М . није осуђиван, није довољна гаранција да исти, уколико се нађе на слободи неће у кратком временском периоду поновити кривично дело“.
Подносиоцу је након подношења уставне жалбе притвор продужен 31. децембра 2013. године решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 911/13 на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП (које решење је укинуто решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 25/14 од 24. јануара 2014. године), а у поновном поступку одлучивања о притвору решењем истог суда Кв.По1. 33/14 од 28. јануара 2014. године.
Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење од 17. јуна 2015. године произлази да је према подносиоцу уставне жалбе мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз електронски надзор.
В) Чињенице и околности које се односе на раније поднете уставне жалбе подносиоца Уставном суду
Подносилац уставне жалбе је, 3. јануара 2012. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 635/11 од 16. децембра 2011. године, због, поред осталог, повреде права на ограничено трајање притвора, која је заведена под бројем Уж-213/2012.
Подносилац уставне жалбе је, преко пуномоћника, 26. марта 2012. године поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 94/12 од 13. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 89/12 од 9. марта 2012. године, због, поред осталог, повреде права на ограничено трајање притвора, која је заведена под бројем Уж-2814/2012.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подносилац који оспорава решења о продужењу притвора, која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-2814/2012 са списима предмета Уж-213/2012, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке.
Уставни суд је 25. октобра 2012. године донео одлуку којом је одбио као неосновану уставну жалбу М. М . изјављену против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 635/11 од 16. децембра 2011. године, решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 94/12 од 13. фебруара 2012. године и решења Апелационог суда у Београду-Посебно одељење Кж2.По1. 89/12 од 9. марта 2012. године у односу на , поред осталог, истакнуту повред у права из члана 31 . Устава, док је у преосталом делу уставну жалбу одбацио.
Уставни суд је приликом доношења наведене одлуке, будући да је подносилац уставне жалбе оспорио решења о продужењу притвора која су донета у истом кривичном поступку, приликом оцене постојања повреде права пошао од последњег донетог решења - решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 89/1 од 9. марта 2012. године (којим је одбијена је као неоснована, поред осталих, жалба подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 94/12 од 13. фебруара 2012. године којим му је притвор продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП).
Уставни суд је у наведеној одлуци, поред осталог, оценио:
- да је „прихватљиво мишљење кривичног већа да у конкретном случају и даље стоји законски разлог за задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у притвору предвиђен одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, с обзиром на чињеницу да из списа предмета произлази основана сумња да је припадао организованој криминалној групи, која је деловала у дужем временском периоду, од средине 2006. године до 3. априла 2009. године и која се у континуитету бавила вршењем кривичних дела изнуде, као и да постоји оправдана сумња да је као саизвршилац извршио кривично дело тешко убиство, те да наведене околности у својој међусобној повезаности, имајући у виду својства и улогу сваког од оптужених понаособ за коју постоји оправдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да су јој свесно припадали, представљају особите околности које указују да ће оптужени у кратком временском периоду поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“;
- да је „прихватљив закључак кривичног већа да и даље стоји законски разлог за задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у притвору и по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, имајући у виду да је окривљеном, између осталог, стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) Кривичног законика у саизвршилаштву у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година, а да, у конкретном случају, постоје посебно тешке околности предметног кривичног дела које оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору, а које околности се конкретно огледају у томе да је окривљени основано сумњив да је, као члан организоване криминалне групе, извршио кривично дело које је унапред планирано, што указује на добру организованост учинилаца, да је праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града, те да постоји основана сумња да је са осталим оптуженима након извршења дела желео да створи утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што је створило осећање несигурности код грађана, односно да је сам начин извршења кривичног дела за које се терети довео до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“;
- да „наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, као и из ког разлога, поред Кривичним закоником запрећене казне, начин извршења и тежина последице кривичног дела које му је стављено на терет доводе до узнемирења јавности, што може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, те да је стога оправдано продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су, по оцени Уставног суда, оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда“;
- да „нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе да суд није дао индивидуализоване разлоге за притвор у односу на сва три окривљена којима је последњим оспореним решењем исти продужен и да се суд пре свега ослањао на тежину дела које му је оптужницом стављено на терет, без навођења субјективних разлога“;
- да је „кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе првостепену одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао скоро три године, за које време је спроведена истрага, одлучивано је о приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу. Главни претрес је заказиван у примереним роковима и у континуитету (2010. године: од 1. до 14. априла, од 5. до 7. јула, од 18. до 20. октобра и од 22. до 24. новембра; 2011. године: од 31. јануара до 4. фебруара, 18. и 19. априла, од 13. до 15. јуна, 9. септембра, 3. и 4. новембра и 21. и 22. децембра; 2012. године: 2. и 3. фебруара, 1. и 2. марта, 25. и 26. априла, од 12. до 14. јуна) и скоро увек је одржаван“;
- да „имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана“;
- да су „судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу“.
Подносилац се до дана подношења уставне жалбе у предмету Уж-213/2012 (26. март 2012. године) налазио у притвору скоро три године, рачунајући од 9. априла 2009. године, када је лишен слободе.
Г) Чињенице и околности које се односе на притвор од 26. марта 2012. године до 16. децембра 2013. године
Подносиоцу је након подношења уставне жалбе од 26. марта 2012. године притвор продужаван на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП, и то:
- у 2012. години пет пута, решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење од 11. априла, 7. јуна, 2. августа, 28. септембра и 26. новембра (решења Кв.По1. 244/12, Кв.По1. 397/12, Кв.По1. 514/12, Кв.По1. 629/12 и Кв.По1. 785/12);
- у 2013. години шест пута, решењима истог суда од 21. јануара, 22. марта, 20. маја, 18. јула, 13. септембра и 8. новембра (решења: Кв.По1. 75/13, Кв.По1. 245/13, Кв.По1. 385/13, Кв.По1. 546/13, Кв.По1. 673/13 и Кв.По1. 793/13).
У образложењу решења од 11. априла 2012. године којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен наведено је да:
- за тачку 3) става 1. члана 211. ЗКП да „постоји оправдана сумња да су оптужени као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство“ и да „све наведене околности у својој међусобној повезаности, а имајући у виду својства и улогу сваког од ових оптужених понаособ, за коју постоји оправдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да је оптужени М.Л. организовао, док су оптужени З.Ј. и оптужени М. М . свесно припадали, по мишљењу представљају особите околности које указују да би оптужени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“;
- за тачку 4) става 1. члана 211. ЗКП да је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година, а „у конкретном случају постоје посебно тешке околности под којима је поменуто кривично дело извршено“; да се „те околности, по оцени већа, огледају у постојању оправдане сумње да је оптужени М.Л. поменуто кривично дело извршио као организатор криминалне групе, чији су чланови постали између осталог и оптужени З.Ј. и оптужени М. М, да је дело унапред планирано, што указује на добру организованост учинилаца, да је праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града у поменутој улици, те да су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што је створило осећање несигурности код грађана, односно сам начин извршења кривичног дела, али и последице тог кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, због чега је оправдано њихово даље задржавање у притвору по овом основу“.
У образложењима решења од 7. јуна, 2. августа, 28. септембра и 26. новембра 2012. и од 24. јануара, 22. марта, 20. маја, 18. јула и 13. септембра 2013. године, као и од 8. новембра 2013. године (које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1.) којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужаван наведено је да:
- за тачку 3) става 1. члана 211. ЗКП да постоји оправдана сумња да су оптужени као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство „из безобзирне освете и на подмукао начин, на тај начин што је оптужени М.Л. организовао извршење овог кривичног дела, оптужени З.Ј. био непосредни извршилац, док је задатак оптуженог М. М . био да обезбеди униформу коју је поседовао као радник Министарства унутрашњих послова“ и да „све наведене околности у својој међусобној повезаности, сам начин извршења кривичног дела тешког убиства (према наводима оптужнице извршено из безобзирне освете и на подмукао начин) посебно ценећи чињеницу да постоји оправдана сумња да је оптужени М. М . у више наврата предавао своју униформу оптуженом М.Л. како би је оптужени З.Ј. пробао, а имајући у виду и својства и улогу сваког од ових оптужених понаособ, за које постоји опр авдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да је оптужени М.Л. организовао, док су оптужени З.Ј. и оптужени М. М . истој свесно припадали, по мишљењу већа представљају особите околности које указују да би оптужени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“;
- за тачку 4) става 1. члана 211. ЗКП да је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година, односно више од десет година затвора, а „у конкретном случају постоје посебно тешке околности под којима је поменуто кривично дело извршено“; да се „те околности, по оцени већа, огледају у постојању оправдане сумње да је оптужени М.Л. поменуто кривично дело извршио као организатор криминалне групе, чији су чланови постали између осталог и оптужени З.Ј. и оптужени М. М, да је (према наводима оптужнице) дело унапред планирано, што указује на добру организованост учинилаца, да је праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града у прометној улици, те да (постоји оправдана сумња) су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што је створило осећање несигурности код грађана, односно сам начин извршења кривичног дела, али и последице (извршења) тог кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, због чега је оправдано њихово даље задржавање у притвору по овом основу“.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је 8. јула 2013. године примио допис браниоца подносиоца уставне жалбе уз који је „достављена петиција са више од 700 оригиналних потписа грађана Лајковца, који се залажу да се према окривљеном М. М . укине притвор у коме се налази већ више од 4 (четири) године“.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 627/13 од 23. августа 2013. године је: одбијен предлог подносиоца уставне жалбе од 19. августа 2013. године за замену мере притвора мером јемства из члана 202. ЗКП, као неоснован (став 1. изреке ); одбијен предлог подносиоца уставне жалбе од 19. августа 2013. године за изрицање мере забране напуштања стана из члана 208. ЗКП у вези са чланом 190. ЗКП, као неоснован (став 2. изреке ); одбијен предлог подносиоца уставне жалбе од 19. августа 2013. године за изрицање мере забране напуштања боравишта из члана 199. ЗКП, као неоснован (став 3. изреке ); одбијен предлог подносиоца уставне жалбе од 19. августа 2013. године за изрицање мере привременог одузимања возачке дозволе из члана 201. ЗКП, као неоснован (став 4. изреке ); одбијен предлог подносиоца уставне жалбе од 19. августа 2013. године за изрицање мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем на основу члана 197. ЗКП, као неоснован (став 5. изреке ).
4. Одредбама Устава, на чије повред е се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 и 45/13 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 114. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело тешко убиство и то тако што је за облик овог кривичног дела из тачке 1) и 5) овог члана запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од тридесет до четрдесет година.
5. Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд указује да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (16. децембар 2013. године) налазио у притвору четири године и осам месеци, рачунајући од 9. априла 2009. године када је лишен слободе.
Уставни суд даље указује да је Одлуком Уж-213/2012 од 25. октобра 2012. године, поред осталог, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца М. М . у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, разматрајући период трајања притвора од скоро три године (рачунајући од 9. априла 2009. године, када је подносилац лишен слободе, до 26. марта 2012. године, када је поднео уставну жалбу у наведеном предмету).
Полазећи од изнетог, Уставни суд је у овом уставносудском предмету, пре свега, оцењивао период трајања притвора након доношења последњег оспореног решења пред Уставним судом у предмету Уж-213/2012 (решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. од 9. марта 2012. године, којим је одбијена је као неоснована, поред осталих, жалба подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављена против решења Вишег суда у Београду-Посебно одељење Кв.По1. 94/12 од 13. фебруара 2012. године, којим му је притвор продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП).
У смислу претходно изнетог, Уставни суд је утврдио да је након 13. фебруара 2012. године, па све до 8. новембра 2013. године (када је донето решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 793/13, потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 479/13 од 6. децембра 2013. године), према подносиоцу уставне жалбе притвор продужаван 11 пута.
Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет (кривично дело злочиначко удруживање и кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву), а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), редовни судови су утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, односно јер је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а начин извршења и тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП).
Међутим, постојање основане сумње саме по себи није довољно. Стога, када се притвор више пута продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Европског суда за људска права Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске, број 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, број 69481/01 од 27. јула 2006. године).
Уставни суд констатује да су редовни судови константно, током целог периода контроле притвора од 13. фебруара 2012. до 8. новембра 2013. године, понављали потпуно исте формулације (види тачку 3 Д ове одлуке), тако да је образложење преписивано из решења у решење и служило као основ за продужење притвора током 21 месец, дакле скоро две године. У првостепеном решењу, које је потврђено оспореним другостепеним ршењем, а које је донето након што се подносилац уставне жалбе већ четири године и скоро осам месеци непрекидно налазио у притвору, не мења се чак ни ред речи у реченици, већ се преписују идентични разлози за продужење притвора, без навођења нових разлога због којих је продужење притвора према подносиоцу неопходно. Надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су првобитно наведени општи разлози иако у почетку релевантни, све мање и мање довољни са протеком времена. Тачније, надлежни судови су након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих сматрају да је притвор према подносиоцу и даље основан.
Уставни суд стога сматра да је продужење притвора у оспореним решењима јасно потврдило површан однос редовних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен, без конкретних и довољних чињеница, односно измењених околности које би могле да се узму у обзир.
Уставни суд истиче да је Европски суд за љуска права у великом броју предмета утврдио повреду члана 5. став 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, јер су судови продужавали притвор према подносиоцима представки ослањајући се углавном на озбиљности оптужби и користећи стереотипне формуле без освртања на конкретне чињенице (видети: Smirnova против Русије, од 24. јула 2003. године, став 56. и даље; Panchenko против Русије, од 8. фебруара 2005. године, став 91. и даље; Rokhlina против Русије, од 7. априла 2005. године, став 63 . и даље; Khudoiorov против Русије, од 8. новембра 2005. године, став 172. и даље; Dolgova против Русије, од 2. марта 2006. године, став 38 . и даље; Mamedova против Русије, од 1. јуна 2006. године, став 72. и даље; Khudobin против Русије, од 26. октобра 2006. године, став 103 . и даље; Belevitskiy против Русије, од 1. марта 2007. године, став 99 . и даље).
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је редовни суд у оспореном решењу, пропустивши да истакне конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужио притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који, иако у почетку “релевантни“, не могу се сматрати и „довољним“ да оправдају трајање притвора.
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 479/13 од 6. децембра 201 3. године повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је оценио да је, иако је подносилац уставне жалбе тражио да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, само утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу. При том, Уставни суд посебно наглашава да подносилац уставне жалбе право на накнаду штете може оствар ити у посебном поступку.
Уставни суд оспорено решењ е није поништио имајући у виду да је било темпоралног карактера и да је престал о да производ и правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89 . ст. 1. и 2. Закона о Уставном („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15 ), уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим подносилац у односу на оспорено решење истиче повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је оценио да из садржине оспореног решења неспорно произлази да суд није изнео тврдњу да је подносилац извршио кривична дел а кој а су предмет кривичног поступка, а наводи подносиоца у суштини представљају субјективну оцену разлога његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
Стога је Уставни суд оценио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.