Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби М. Л . из Ваљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба М. Л . и утврђује да je решењ ем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 543/13 од 18. јула 201 3. године и решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 319/13 од 9. августа 201 3. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 31. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Л . из Врања је , 4. септембра 2013. године, преко пуномоћника М . Ђ, адвоката из Ваљева , поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 543/13 од 18. јула 2013. године и решењ а Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 319/13 од 9. августа 2013. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе сматра да притвор према њему дуго траје и посебно истиче:
- да је оспореним решењима према њему правноснажно продужен притвор у коме се налази „од 7. априла 2009. године“, по решењу истражног судије Окружног суда у Ваљеву;
- да према њему притвор траје „пуних 1590 дана“, за које време је „заказано 20 главних претреса, а одржано претреса 48“;
- да се „ради о продужењу притвора све на исти начин и са истим разлозима, јер су решења само преписивана, па се ради о одређеном аутоматизму“ и у прилог наведеној тврдњи је уз уставну жалбу Суду доставио девет претходно донетих решења о продужењу притвора;
- да су „Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду имали само у виду да постоји основана сумња да је оптужени извршио кривична дела која му се стављају на терет и да не може оптужени да кроз продужавање притвора издржава казну затвора и пре изрицања пресуде“.
У поднеску од 3. априла 2014. године, насловљеном као допуна уставне жалбе, подносилац је обавестио Уставни суд да је 12. марта 2014. године (решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 99/14) према њему отклоњен притворски разлог из тачке 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступкум те да му је притвор продужен само из разлога прописаног тачком 3) наведеног члана. Додаје, поред осталог, да и даље сматра да притвор према њему дуго траје, да „нису дати јасни нити уверљиви разлози“, односно да се „одлука о притвору не може образложити навођењем и понављањем стереотипних формулација, већ се све релевантне чињенице морају размотрити кроз темељну анализу, сходно фази у којој се поступак налази, а потом јасно изложити кроз конкретне разлоге који из тога произлазе“, цитирајући одлуке овога суда, као и Европског суда за људска права.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права и одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43/15-87 од 17. јуна 2015. године, те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду - Посебно одељење у предмету К.По1. 218/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и других оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 7/09 од 2. октобра 2009. године.
Оптужница је подигнута након што је за шест месеци спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица због више кривичних дела и ступила је на правну снагу 26. новембра 2009. Године, када су одбијени приговори оптужених и њихових бранилаца.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика, кривично дело тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика .
Главни претрес је до дана подношења уставне жалбе заказиван:
- током 2010. године - од 12. до 14. априла; од 5. до 7. јула; од 18. до 20. октобра; од 22. до 24. новембра – сваки пут одржан – укупно 12 судећих дана;
- током 2011. године – од 31. јануара до 4. фебруара; 18. и 19. априла; од 13. до 15. јуна; 9. септембра; 3. и 4. новембра; 21. и 22. децембра – три пута није одржан, од укупно 15 судећих дана;
- током 2012. године – 2. и 3. фебруара; 1. и 2. марта; 25. и 26. априла; 13. и 14. јуна; 15. и 16. октобра; 7, 27. и 28. новембра – један дан није одржан, од укупно 13 судећих дана (јер је на главном претресу од 14. јуна 2012. године бранилац окривљеног, овде пуномоћник подносиоца уставне жалбе, подне о захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду и његових заменика, те председника Врховног касационог суда и његових заменика, након чега је главни претрес одложен на неодређено време, а до доношења одлуке по наведеним захтевима);
- током 2013. године – 22. и 23. јануара; 14. и 15. марта; 3, 4. и 5. јуна и 10. јула – једанпут није одржан , од укупно осам судећих дана (јер је на главном претресу од 14. марта бранилац подносиоца уставне жалбе поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду и његових заменика).
Након подношења уставне жалбе (4. септембар 2013. године), главни претрес је до краја 2013. године заказан за 9. и 10. септембар, 21. и 22. новембар и 30. и 31. децембар (једанпут није одржан, јер је 21. новембра бранилац другоокривљеног поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика), а потом, у 2014. години укупно 24 пута (одржан четири пута, неодржан 20 пута, и то 13 пута због штр ајка адвоката, а седам пута због три поднета захтева за изузеће), а у 2015. години (до 17. јуна 2015. године) укупно 18 пута (одржан седам пута, а неодржан 11 пута , и то шест пута на захтев одбране, пет пута због три поднета захтева за изузеће).
Из одговора Вишег суда у Београду од 17. јуна 2015. године произлази да је на тај дан поступак у предмету К.По1. 218/10 и даље био у фази главног претреса.
У предмету Вишег суда у Београду К.По1. 218/10 кривични поступак је два пута почео да тече изнова, и то од 1. марта 2012. године због промене Законика о кривичном поступку, а 25. јуна 2014. године због измене председника судећег већа.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се током целог трајања кривичног поступка налази у притвору, и то од 4. априла 2009. године када је лишен слободе и у притвору је и даље .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Окружног суда у Ваљеву Кри. 99/09 од 7. априла 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) тада важећег Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП).
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење од 7. јуна, 2. августа, 28. септембра и 26. новембра 2012. и од 24. јануара и 22. марта 2013. године (која су претходила доношењу оспорених решења, а која је подносилац доставио Суду уз уставну жалбу – решења Кв.По1. 397/12, Кв.По1. 514/12, Кв.По1. 629/12, Кв.По1. 785/12, Кв.По1. 75/13 и Кв.По1. 245/13), притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП.
У образложењима наведених решења је наведено:
- за тачку 3) става 1. члана 211. ЗКП да постоји оправдана сумња да су оптужени као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство „из безобзирне освете и на подмукао начин, на тај начин што је оптужени М. Л . организовао извршење овог кривичног дела, оптужени З.Ј. био непосредни извршилац, док је задатак оптуженог М.М. био да обезбеди униформу коју је поседовао као радник Министарства унутрашњих послова“, да је М . Л . раније осуђивано лице „1995. године због истоврсног кривичног дела и то кривичног дела убиства (квалификован облик)“ и да „све наведене околности у својој међусобној повезаности, сам начин извршења кривичног дела тешког убиства (према наводима оптужнице извршено из безобзирне освете и на подмукао начин) посебно ценећи чињеницу да постоји оправдана сумња да је оптужени М.М. у више наврата предавао своју униформу оптуженом М. Л . како би је оптужени З.Ј. пробао, а имајући у виду и својства и улогу сваког од ових оптужених понаособ, за које постоји оправдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да је оптужени М . Л . организовао, док су оптужени З.Ј. и оптужени М.М. истој свесно припадали, по мишљењу већа представљају особите околности које указују да би оптужени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“;
- за тачку 4) става 1. члана 211. ЗКП да је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора у трајању од 30 до 40 година, односно више од десет година затвора, а „у конкретном случају постоје посебно тешке околности под којима је поменуто кривично дело извршено“; да се „те околности, по оцени већа, огледају у постојању оправдане сумње да је оптужени М . Л . поменуто кривично дело извршио као организатор криминалне групе, чији су чланови постали између осталог и оптужени З.Ј. и оптужени М.М, да је (према наводима оптужнице) дело унапред планирано, што указује на добру организованост учинилаца, да је праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града у прометној улици, те да (постоји оправдана сумња) су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што је створило осећање несигурности код грађана, односно сам начин извршења кривичног дела, али и последице (извршења) тог кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, због чега је оправдано њихово даље задржавање у притвору по овом основу“.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 546/13 од 18. јула 2013. године, на основу одред аба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је, поред осталог, навео:
- за тачку 3) става 1. члана 211. ЗКП да „постоји оправдана сумња да су оптужени као саизвршиоци извршили кривично дело тешко убиство ... по претходном договору, из безобзирне освете и на подмукао начин, на тај начин што је оптужени М. Л . организовао извршење овог кривичног дела, оптужени З.Ј. био непосредни извршилац, док је задатак оптуженог М.М. био да обезбеди униформу коју је поседовао као радник Министарства унутрашњих послова“, да је оптужени М. Л . раније осуђивано лице „1995 . године због истоврсног кривичног дела и то кривичног дела убиства (квалификован облик) ... те по оцени већа код ових оптужених постоји склоност ка вршењу истоврсних и других кривичних дела“ и да „све наведене околности у својој међусобној повезаности, начин извршења кривичног дела тешког убиства, које је према наводима оптужнице извршено из безобзирне освете и на подмукао начин, по претходном договору, посебно ценећи чињеницу да постоји оправдана сумња да је оптужени М.М. у више наврата предавао своју униформу оптуженом М. Л . како би је оптужени З.Ј. пробао, а имајући у виду и својства и улогу сваког од ових оптужених понаособ, за које постоји опревдана сумња да су имали у оквиру организоване криминалне групе и за коју постоји оправдана сумња да је оптужени М. Л . организовао, док су оптужени З.Ј. и оптужени М.М. истој свесно припадали, по мишљењу већа представљају особите околности које указују да би оптужени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело ако би се нашли на слободи“;
- за тачку 4) става 1. члана 211. ЗКП да је за кривично дело тешко убиство прописана казна затвора у трајању више од десет година затвора, а „у конкретном случају постоје посебно тешке околности под којима је поменуто кривично дело извршено“; да се „те околности, по оцени већа, огледају у постојању оправдане сумње да је оптужени М . Л . поменуто кривично дело извршио као организатор криминалне групе, чији су чланови постали између осталог и оптужени З.Ј. и оптужени М.М, да је према наводима оптужнице дело унапред планирано, што указује на добру организованост учинилаца, да је праћено највишим степеном насиља и извршено на крајње безобзиран начин у насељеном делу града у прометној улици, те да постоји оправдана сумња да су оптужени након извршења дела желели да створе утисак да је кривично дело извршено од стране припадника полиције, што је створило осећање несигурности код грађана, односно сам начин извршења кривичног дела, али и последице извршеног кривичног дела довели су до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, због чега је оправдано њихово даље задржавање у притвору по овом основу“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 319/13 од 9. августа 2013. године одбијене су као неосноване све изјављене жалбе и у образложењу је, између осталог, наведено да је „правилно првостепени суд побијаним решењем продужио притвор према окривљенима М . Л, З.Ј. и М.М.“.
Подносиоцу је након подношења уставне жалбе притвор продужаван на основу истих законских разлога (тач. 3) и 4) става 1. члана 211. ЗКП) све до 12. марта 2014. године (када је решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 99/14 притворски разлог из тачке 4) става 1. члана 211. отклоњен).
Након 12. марта 2014. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу тачке 3) става 1. члана 211. ЗКП.
Подносилац уставне жалбе се 2. децембра 2015. године и даље налазио у притвору.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)); је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 114. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је кривично дело тешко убиство, и то тако што је за облик овог кривичног дела из тачке 1) и 5) овог члана запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од тридесет до четрдесет година.
5. Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд указује да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (4. септембар 2013. године) налазио у притвору четири године и пет месеци, рачунајући од 4. априла 2009. Године, када је лишен слободе.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе налазио у притвору и 15. јуна 2015. године (када се Виши суд у Београду изјаснио на наводе из уставне жалбе), дакле шест година и више од два месеца, па и даље.
Имајући у виду дужину трајања притвора према подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају, надлежни судови су морали да наведу образложене разлоге за задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, до дана подношења уставне жалбе четири године и пет месеци.
Уставни суд је утврдио да је у периоду од 7. јуна 2012. године, па све до 18. јула 2013. године (када је донето оспорено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 543/13, потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 319/13 од 9. августа 2013. године), према подносиоцу уставне жалбе притвор продужаван седам, односно са оспореним решењем осам пута.
Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет (кривично дело злочиначко удруживање, кривично дело изнуда, кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја), а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), редовни судови су утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, односно јер је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а начин извршења и тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП).
Међутим, постојање основане сумње саме по себи није довољно. Стога, када се притвор више пута продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Европског суда за људска права Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда Mansur против Турске, од 8. јуна 1995, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
Уставни суд констатује да су редовни судови константно, током целог периода контроле притвора од 7. јуна 2012. до 18. јула 2013. године, понављали потпуно исте формулације (види тачку 3 Б ове одлуке), тако да је образложење преписивано из решења у решење и служило као основ за продужење притвора током 14 месец и, дакле једну годину и више од месец дана.
У оспореном првостепеном решењу, које је потврђено оспореним другостепеним ршењем, а које је донето након што се подносилац уставне жалбе већ четири године и пет месеци непрекидно налазио у притвору, не мења се чак ни ред речи у реченици, већ се преписују идентични разлози за продужење притвора, без навођења нових разлога због којих је продужење притвора према подносиоцу неопходно. Надлежни судови нису узели у обзир чињеницу да су првобитно наведени општи разлози иако у почетку релевантни, све мање и мање довољни са протеком времена. Тачније, надлежни судови су након протека времена морали да додатно образложе и употпуне разлоге због којих сматрају да је притвор према подносиоцу и даље основан.
Уставни суд стога сматра да је продужење притвора у оспореним решењима јасно потврдило површан однос редовних судова према притвору подносиоца уставне жалбе, који је био аутоматски продужен, без конкретних и довољних чињеница, односно измењених околности које би могле да се узму у обзир.
Такође, Уставни суд примећује да су надлежни судови пропустили да оцене да ли је дужина трајања мере притвора према подносиоцу уставне жалбе премашила „разуман рок“. Таква анализа требало би да буде посебно истакнута у решењима о продужењу притвора, након што је подносилац уставне жалбе провео неколико година у притвору.
Уставни суд посебно истиче да је Европски суд за љуска права у великом броју предмета утврдио повреду члана 5. став 3. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, јер су судови продужавали притвор према подносиоцима представки ослањајући се углавном на озбиљности оптужби и користећи стереотипне формуле без освртања на конкретне чињенице (видети : Smirnova против Русије, од 24. јула 2003. године, став 56, и даље; Panchenko против Русије, од 8. фебруара 2005. године, став 91. и даље; Rokhlina против Русије, од 7. априла 2005. године, став 63 . и даље; Khudoiorov против Русије, од 8. новембра 2005. године, став 172. и даље; Dolgova против Русије, од 2. марта 2006. године, став 38 . и даље; Mamedova против Русије, од 1. јуна 2006. године, став 72. и даље; Khudobin против Русије, од 26. октобра 2006. године, став 103 и даље; Belevitskiy против Русије, од 1. марта 2007. године, став 99 . и даље).
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су редовни суд ови у оспорен им решењима, пропустивши да истакну конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужи ли притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се , иако у почетку “релевантни“, не могу сматрати и „довољним“ да оправдају трајање притвора од четири године и пет месеци (до дана подношења уставне жалбе - при чему се подносилац и 2. децембра 2015. године налазио у притвору, дакле укупно шест година и седам месеци, за које време није донета нити првостепена пресуда) .
У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 543/13 од 18. јула 2013. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 319/13 од 9. августа 2013. године повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 2. Устава и оценио да се самим утврђивањем повреде права остварује правично задовољење подносиоца у овом случају, имајући у виду да није тражио накнаду нематеријалне штете.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , уставну жалбу усвојио, као у изреци.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.