Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радославке Митровић Јончић из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јануара 201 6. године, донео је
O Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Радославке Митровић Јончић изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1830/13 од 19. јуна 2013. године и утврђује да је повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преостал ом делу уставна жалба одбија се као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радославка Митровић Јончић из Ћуприје поднела је, 20. септембра 2013. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде начела забране дискриминације, као и због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, утврђених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби се наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу произвољно применио материјално право када је утврдио да потраживање разлике између исплаћеног и припадајућег дела накнаде и награде судија поротника застарева у року предвиђеном чланом 376. став 1. Закона о облигационим односима, будући да се, у конкретном случају, не ради о причињеној штети, већ дугу који Република Србије има према подноситељки уставне жалбе на који се примењује општи рок застарелости; да другостепени суд приликом доношења оспорене пресуде није применио одредбу члана 387. наведеног Закона, имајући у виду да је сваком исплатом накнаде долазило до прекида рока застарелости наведеног потраживања; да првостепени суд уопште није утврђивао чињеницу коју је утврдио другостепени суд - да је подноситељка за штету и учиниоца знала још приликом прве исплате умањеног износа накнаде; да су судови у истим чињеничним и правним ситуацијама доносили различите одлуке; да одлука о трошковима поступка није донета у складу са успехом у поступку. Полазећи од наведеног, подноситељка сматра да су јој повређена означена начела и права, па предлаже да се поништи оспорена другостепена пресуда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Параћину - Друга судска јединица у Ћуприји П. 1670/11 од 2. априла 2013. године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, па је тужена P епублике Cрбије - Министарство правде обавезана да тужиљи на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа накнаде за обављање дужности судије поротника исплати износе са законском затезном каматом који су ближе означени у овом ставу изреке; ставом другим изреке, тужена је обавезана да тужиљи на име неисплаћене награде за вршење поротничке дужности исплати износе са припадајућом законском затезном каматом који су ближе означени у овом ставу изреке; ставом трећим изреке изреке тужена је обавезана да тужиљи на име парничних трошкова исплати 122.600,00 динара. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено да се потраживања накнаде и награде за вршење дужности судије поротника, у смислу чл. 6. и 8. Одлуке о накнадама и наградама судија поротника, примењују на судије поротнике који нису у радном односу.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1830/13 од 19. јуна 2013. године, ставом првим изреке, потврђена је ожалбена пресуда Основног суда у Параћину - Друга судска јединица у Ћуприји П. 1670/11 од 2. априла 2013. године, у став овима првом и другом њене изреке којима је усвојен тужбени захтев тужиље за период од 13. новембра 2008. до 10. децембра 2009. године, а жалба тужене је одбијена као неоснована; ставом другим другостепене пресуде преиначена је наведена првостепена пресуда у ставу првом њене изреке, у делу којим је усвојен тужбени захтев тужиље за период од 12. септембра 2007. до 13. новембра 2008. године и у ставу другом изреке за период од 10. октобра 2007. до 13 . новембра 2008. године, као и у ставу трећем изреке, па је пресуђено: 1. делимично је усвојен тужбени захтев тужиље и тужена обавезана да тужиљи на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа накнаде за обављање дужности судија поротника за период од 21. октобра 2008. до 30. октобра 2008. године исплати 2.608,62 динара , са законском затезном каматом почев од 14. новембра 2008. године; 2. одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље да се тужена обавеже да тужиљи на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа накнаде за обављање дужности судије поротника исплати износе са припадајућом законском затезном каматом, који су ближе означени у овој тачки става трећег изреке ; 3. делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, па је тужена обавезана да тужиљи на име неисплаћене награде за вршење поротничке дужности за месец октобар 2008 . године, и то у периоду од 21. до 30. октобра 2008. године, исплати износ од 2.544,00 динара , са законском затезном каматом почев од 14. новембра 2008. године; 4. одбијен је тужбени захтев тужиље да се тужени обавеже да тужиљи на име неисплаћене награде за вршење поротничке дужности исплати износе са припадајућом законском затезном каматом, који су ближе означени у овој тачки става трећег изреке ; 5. обавезана је тужена да тужиљи на име накнаде трошкова парничног поступка исплати 50.226,00 динара. У образложењу о спорене пресуде је наведено: да је тужиља именована за судију поротника Одлуком о именовању судија поротника од 2. априла 2007. године за мандатни период од пет година; да је тужиља у периоду од 12. септембра 2007. до 31. децембра 2009. године, обављајући дужност судије поротника, примила накнаду у укупном износу од 173.300,00 динара; да је из налаза судског вештака економске струке утврђено да је за наведени период накнада обрачуната у мањем износу него што је требало према члану 6. Одлуке о накнадама и наградама судија поротника; да тужиљи није обрачуната и исплаћена награда у складу са чланом 8 . Одлуке о накнадама и наградама судија поротника ; да је првостепени суд оценио да је приговор застарелости који је тужена истакла неоснован, јер се неисплаћивањем пуног износа накнаде и припадајуће награде не причињава штета тужиљи, будући да нема штетне радње тужене, нити се тужиља на то позива у својој тужби; да првостепени суд сматра да је између тужиље и тужене на основу вршења дужности судије поротника заснован облигациони однос по којем је тужена дужна да исплати накнаду и награду судији поротнику, што значи да постоји дуг тужене по том основу, на који се примењује општи рок застарелости од десет година, сагласно члану 371 . Закона о облигационим односима.
Другостепени суд налази да се основано жалбом тужене указује да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је за периоде од 12. септембра 2007. до 20. октобра 2008. године и од 10. октобра 2007. до 20. октобра 2008. године усвојио тужбени захтев. Наиме, по оцени другостепеног суда, Општински суд у Ћуприји је као орган тужене без правног основа умањивао висину новчане накнаде која је тужиљи припадала према чл. 6. и 8. наведене Одлуке. Због тога је својим неправилним поступањем тужиљи проузроковао штету за коју, према члану 172. Закона о облигационим односима, одговора тужена, тако да се у конкретном случају, имају применити одредбе члана 376. став 1. тог закона. Како је тужиља за штету и учиниоца знала још у тренутку када јој је први пут умањен износ, a то је 12. септембра 2007. године, односно 10. октобра 2007. године, то је до подношења тужбе 20. октобра 2011. године протекло три године, па су застарела сва потраживања тужиље старија од 20. октобра 2008. године. Полазећи од наведеног, Апелациони суд је одлучио као у ставу другом тач. 1. до 4. изреке ове пресуде.
Другостепени суд је, такође, оценио да је основана жалба тужене у односу на одлуку о трошковима парничног поступка. Ово стога што је тужиља имала стварне и нужне трошкове у овој парници, и то за састав тужбе, три образложена поднеска , за заступање на три одржана и пет неодржаних рочишта, трошкове вештачења, таксе за тужбу и пресуду у укупном износу од 122.600,00 динара. Међутим, с обзиром на успех тужиље у овој парници у проценту од 41% , то јој припадају трошкови у износу од 50.266,00 динара, на основу чл. 149 . и 150 . ЗПП, због чега је Алелациони суд преиначио првостепену пресуду у делу којим је одлучено о трошковима поступка.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило и да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376.); да се застаревање прекида када дужник призна дуг, а признање дуга може се учинити не само изјавом повериоцу, него и на посредан начин, као што су давање отплате, плаћање камате, давање обезбеђења (члан 387.); да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања ( члан 388.).
Одлуком о накнадама и наградама судијама поротницима („Службени гласник РС“, број 86/02) било је прописано: да судија поротник који у време вршења дужности није одсуствовао са рада и судија поротник који није у радном односу има право на накнаду у висини од 35% дневне зараде судије суда у коме је обављао дужност, без минулог рада, у претходном месецу (члан 6.); да судији поротнику по једном часу припада награда за вршење дужности према времену проведеном на раду код општинског, окружног и трговинског суда - 36% од часа рада судије (члан 8. став 1.).
5. Уставни суд је извршио увид у пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 378/11 од 4. маја 2011. године, Гж. 3725/11 од 16. децембра 2011. године и Гж. 1826/11 од 9. новембра 2011. године, као и пресуде Вишег суда у Смедереву Гж. 526/12 од 30. новембра 2012. године и Гж. 853/11 од 16. новембра 2011. године које су, поред осталих, достављене уз уставну жалбу и за које подноситељка тврди да су доказ различитог поступања судова у поступцима у којима је разматран захтев судија поротника којима су потраживали разлику између исплаћеног и припадајућег дела накнаде и награде за вршење дужности судије поротника, и утврдио следеће: да су наведене пресуде донете у поступцима у којима су тужиоци били лица која су вршила дужност судије поротника и нису била у радном односу, а тужени државни орган – Министарство правде; да су тужиоци потраживали разлику између исплаћеног и припадајућег дела накнаде и награде за вршење дужности судија поротника, у смислу одредби чл. 6. и 8. Одлуке о накнадама и наградама судијама поротницима („Службени гласник РС“, број 86/02); да су им наведеним пресудама усвојени тужбени захтеви; да су поступајући судови одбили приговор застарелости тужене, заузимајући став да се, у конкретним случајевима, примењује општи рок застарелости, у смислу одредбе члана 371. Закона о облигационим односима.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује на свој став да се овим правом, кроз једнако одлучивање суда у истим чињеничним и правним ситуацијама, обезбеђује захтев правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку. Дакле, претходни услов који мора постојати да би Уставни суд могао ценити постојање повреде права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јесте различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да како у парничном поступку поводом којег је поднета уставна жалба, тако и у случајевима из пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 378/11 од 4. маја 2011. године, Гж. 3725/11 од 16. децембра 2011. године и Гж. 1826/11 од 9. новембра 2011. године и Вишег суда у Смедереву Гж. 526/12 од 30. новембра 2012. године и Гж. 853/11 од 16. новембра 2011. године, које је као доказ различитог поступања судова доставила подноситељка, постоји идентитет правног и чињеничног стања. У том смислу, Уставни суд указује да је Апелациони суд у Крагујевцу у парници која је претходила подношењу уставне жалбе извео правни закључак да је, у конкретном случају, правни основ потраживања подноситељке накнада штете за коју је одговорна држава, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, те да застарева у субјективном року од три године од дана прве исплате умањене накнаде и да подноситељка нема право да тражи принудно испуњење обавезе дужника за период након рока прописаног наведеном законском одредбом, а што је све имало за правну последицу одбијање њеног тужбеног захтева за тај период. Међутим, у наведеним пресудама које је подноситељка доставила као доказ неједнаког поступања, надлежни судови су одбили приговор застарелости потраживања истакнут од стране тужене, заузимајући став да се, у конкретним случајевима, примењује општи рок застарелости од десет година, у смислу одредбе члана 371. Закона о облигационим односима , а што је имало за правну последицу усвајање њихових тужбених захтева у целини. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је на тај начин подноситељка уставне жалбе доведена у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци у тим другим поступцима. Из изнетих разлога, Уставни суд је оценио да је повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права, те је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
7. Разматрајући основаност навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељка сматра да је оспореном другостепеном пресудом погрешно примењен о материјално право, а на њену штету. Своје наводе образлаже , пре свега, наво дно погрешном оценом другостепеног суда у погледу природе спорног потраживања и рока застарелост и.
Уставни суд указује да је Апелациони суд у Крагујевцу оспорену пресуду засновао на правном ставу да се, у конкретном случају, ради о накнади штете коју је државни орган проузроковао подноситељки уставне жалбе обрачунавањем и исплаћивањем мањег износа од припадајућег на име накнаде и награде у вези вршења дужности судије поротника, због чега се на ова потраживања примењује рок застарелости потраживања из члана 376. тог Закона.
Из одредаба Одлуке о накнадама и наградама судијама поротницима из 2002. године произлази да је надлежни суд био дужан да судији поротнику обрачуна и исплати одговарајућу накнаду и награду за вршење дужности судије поротника. У том смислу, Уставни суд сматра да неизвршавање те обавезе од стране надлежног суда, у складу са наведеном Одлуком, представља неправилан рад државног органа због чега би он требало да одговара за штету коју је проузроковао у вези са вршењем своје функције, сагласно одредби члана 172. Закона о облигационим односима.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Крагујевцу дао јасне, довољне и уставноправно прихватљиве разлоге када је нашао да правни основ потраживања подноситељке уставне жалбе не представља дуг, већ накнаду штете, те да се стога, у конкретном случају, има применити рок застарелости из члана 376. став 1. Закона о облигационим односима. С тим у вези је и правно утемељен став другостепеног суда да је подноситељка за штету сазнала када јој је исплаћена прва (умањена) накнада, те је од тада имала право да захтева испуњење обавезе, па су застарела сва њена потраживања старија од 20. октобра 2008. године.
Поред тога, Уставни суд истиче да су без утицаја на другачију одлуку наводи уставне жалбе којима се указује да је, у смислу члана 387. Закона о облигационим односима, сваком исплатом предметне накнаде прекидан ток рока застарелости наведеног потраживања, с обзиром на то да је утврђено да основ конкретног потраживања није дуг, већ накнада штете. Такође, нису од утицаја ни наводи да првостепени суд уопште није утврђивао чињеницу да је подноситељка за штету и учиниоца знала још приликом прве исплате умањеног износа накнаде, а коју је утврдио другостепени суд, будући да се не ради о утврђивању нове чињенице, већ о чињеничном закључку.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе утврдио да је подноситељка незадовољна и одлуком другостепеног суда која се односи на трошкове поступка, те да сматра да јој је и тим делом оспорене пресуде повређено право на правично суђење. У конкретном случају, решавајући о жалби тужене, Апелациони суд у Крагујевцу је жалбу делимично одбио потврђујући у једном делу првостепену пресуду, а делимично усвојио жалбу преиначујући првостепену пресуду, као и у делу којим је одлучено о трошковима поступка. При томе, другостепени суд је одлуку о трошковима засновао на одредбама чл. 149. и 150. ЗПП, ценећи успех тужиље у предметној парници. С тим у вези, Уставни суд указује да је другостепени суд приликом решавања који ће се трошкови накнадити подноситељки уставне жалбе ценио трошкове који су били потребни ради вођења парнице , о чему се изјаснио у образложењу оспорене другостепене пресуде.
У вези навода о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореном другостепеном пресудом подноситељка уставне жалбе на било који начин дикриминисана због неког личног својства, нити су пружени било какви докази у том смислу.
Због свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу изреке.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић