Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радована Павловића из Велике Грабовнице код Бруса, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. фебруара 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радована Павловића и утврђује да су пресудом Вишег суда у Београду Гж. 10999/10 од 30. јануара 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Београду Гж. 10999/10 од 30. јануара 2013. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 172/09 од 16. октобра 2009. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Радован Павловић из Велике Грабовнице код Бруса је, 23. априла 2013. године, преко пуномоћника Миодрага Рајковића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу, допуњену поднеском од 25. јула 2013. године, против пресуде Вишег суда у Београду Гж. 10999/10 од 30. јануара 2013. године, због повреде права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, као и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подносилац је навео да су судови, у конкретном случају, арбитрерно применили материјално право на његову штету и одбили као неоснован његов тужбени захтев иако су у истој чињеничној и правној ситуацији усвајали истоврсне тужбене захтеве других тужилаца. Такође, навео је да су судови у идентичним случајевима закључили да се ради о дугу тужене насталом на име неисплаћене накнаде за коришћење возила, те да стога није основан приговор застарелости који је тужена истакла. Уз уставну жалбу подносилац је доставио и више пресуда као доказ о различитом поступању судова последње инстанце. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу и утврди да су оспореном пресудом подносиоцу повређени право на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и право на једнаку заштиту права, као и да поништи оспорену пресуду те да одреди да надлежни суд донесе нову одлуку о жалби изјављеној против означене првостепене пресуде. Подносилац је истакао и захтев за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом у опредељеном новчаном износу. Уставни суд је из навода уставне жалбе закључио да подносилац, у суштини, оспорава и правилност примене материјалног права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију , као и списе предмета Другог општинског суда у Београду П. 172/09, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, као тужилац, поднео је тужбу суду против тужене Република Србија – Министарство одбране, којом је тражио да се обавеже тужена да му, на име накнаде за коришћење одређеног аутомобила, исплати износ од 89.630,00 динара, са законском затезном каматом почев од 1. јула 1999. године. У тужби је наведено да се опредељени износ тражи на име накнаде за коришћење моторног возила, а у складу са Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе.
У одговору на тужбу тужена је истакла приговор застарелости, позивајући се на одредбу члана 376. Закона о облигационим односима. У вези са наведеним приговором тужилац је истакао да се у конкретном случају ради о дугу, те да питање застарелости треба ценити сагласно одреди члана 371. Закона о облигационим односима. Тужилац је у току поступка предложио да се изведе доказ његовим саслушањем као парничне странке, те доказ вештачењем путем вештака економске струке, али су ови предлози одбијени, након чега је пуномоћник тужиоца изјавио да се тужбом потражује исплата по Уредби о организовању и извршавању материјалне обавезе, те да ово потраживање застарева у року од десет година, сагласно одредби члана 371. Закона о облигационим односима, како је то наведено и у правном схватању Врховног суда од 26. маја 2003. године. Такође, пуномоћник тужиоца је навео да тужена решење од 25. марта 2002. године није никада доставила тужиоцу, те против њега он није ни могао да приговори, а да ли је примио новац или није то је једино могао да изјави тужилац у својству парничне странке.
Тужена је у току предметног парничног поступка доставила суду решење од 25. марта 2002. године којим се признаје право Радовану Павловићу на накнаду за коришћење одређеног моторног возила у периоду од 18. априла 1999. до 23. јуна 1999. године у укупном износу од 14.071,44 динара. У образложењу овог решења наведено је да је тужена ангажовала возило тужиоца у наведеном периоду (67 дана), те да се накнада за то одређује у складу са прописаном тарифом, као и да дневни износ накнаде из члана 19. Уредбе износи 87% просечне нето месечне зараде запосленог, а што за март месец износи 0 динара, док за осам дана априла износи 7.189,68, динар, на који износ се додаје износ на име амортизације у висини од 6.881,76 динара, што све укупно износи 14.071,44 динара.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 172/09 од 16. октобра 2009. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца. Из образложења означене првостепене пресуде произлази да је у току поступка парнични суд утврдио да је тужилац, по позиву тужене за извршење материјалне обавезе, предао Војсци Југославије предметно возило, као и да му је, решењем одређене војне поште од 25. марта 2002. године, признато право на накнаду за коришћење тог возила у износу од 14.071,44 динара, која му је исплаћена 7. маја 2002. године. У образложењу ове пресуде наведено је да тужилац сматра да му накнада за коришћење моторног возила није добро обрачуната, те да је тужбом тражио да се обавеже тужена да му исплати накнаду за коришћење моторног возила, те да се у предметном случају ради о неправилном раду војних органа који су тужиоцу евентуално причинили штету погрешним обрачуном накнаде. Полазећи од изнетог, првостепени суд је оценио, како је наведено у образложењу означене пресуде, да је основан приговор застарелости који је тужена истакла, будући да потраживање по основу накнаде штете због неправилног рада органа тужене, сагласно одредби члана 376. Закона о облигационим односима, застарева у року од три године од момента када је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету причинило, а у конкретном случају тужилац је поднео тужбу 25. фебруара 2008. године, а решење којим му се признаје право на накнаду донето је 25. марта 2002. године.
Против означене првостепене пресуде тужилац је изјавио жалбу, истичући да се у конкретном случају не ради о накнади штете због неправилног или незаконитог рада државног органа, већ о извршењу обавезе тужене у складу ста Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, те је суд приликом оцене приговора застарелости, требало да примени одредбу члана 371. Закона о облигационим односима, а не члана 376. истог закона. Уз жалбу тужилац је доставио две другостепене пресуде, Окружног суда у Београду (Гж. 17730/09 од 24. августа 2009. године и Гж. 2808/09 од 25. марта 2009. године) у којима је изражен став да се код потраживања накнаде по основу Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе рок застарелости рачуна у складу са одредбом члана 371. Закона о облигационим односима и у ситуацији када је тужена на име дуговане накнаде, пре обраћања тужиоца суду, исплатила неки износ.
Оспореном пресудом Вишег суда у Београду Гж. 10999/10 од 30. јануара 2013. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца, те је потврђена првостепена пресуда Другог општинског суда у Београду П. 172/09 од 16. октобра 2009. године. У образложењу оспорене пресуде наведено је, између осталог, да је, према оцени Вишег суда у Београду, одлука првостепеног суда јасна и непротивречна стању у списима предмета, да садржи разлоге о одлучним чињеницама, као и да је правилно примењена одредба члана 376. Закона о облигационим односима, јер је тужилац поднео тужбу незадовољан обрачунатом накнадом, те да у конкретној правној ситуацији не би била правилна примена одредбе члана 371. истог закона, како је то тужилац навео у жалби.
Пресудама Вишег суда у Београду Гж. 7493/12 од 17. октобра 2012. године и Гж. 19679/10 од 6. фебруара 2013. године, које је подносилац доставио као доказ о различитом поступању судова у истој чињеничној и правној ситуацији, одбијене су жалбе тужене Републике Србије – Министарство одбране, те су потврђене првостепене пресуде којима су усвојени тужбени захтеви тужилаца, а којима су тражили да се обавеже тужена да им, на име накнаде за коришћење одређених моторних возила према Уредби о организовању и извршавању материјалне обавезе, исплати опредељене новчане износе. Према чињеничном стању утврђеном у означеним предметима, тужиоци су предали своја возила на коришћење туженој, која им је потом, у 2001. односно у 2002. години, исплатила одређене новчане износе на име накнаде за коришћење, али да су тужиоци поднели тужбе суду сматрајући да тужена није у потпуности извршила своје обавезе. Како је у овим случајевима тужбом тражена исплата преосталог дуга на основу наведене уредбе, судови су приговор застарелости који је тужена истакла ценили сагласно одредби 371. Закона о облигационим односима, те како од дана када је обавеза тужене настала, па до подношења тужбе суду није протекао рок застарелости прописан том одредбом, то су нашли да овај приговор није основан.
Исти став изразио је и Апелациони суд у Београду у пресуди Гж. 3007/11 од 24. новембра 2011. године, која је такође достављена уз уставну жалбу као доказ о различитом поступању судова. Означеном пресудом Апелациони суд у Београду је преиначио првостепену пресуду, тако што је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао тужену Републику Србију – Министарство одбране да тужиоцима, на име коришћења одређеног моторног возила, исплати опредељене новчане износе, који представљају разлику између целокупног дуга и раније исплаћених износа на име тог дуга. У образложењу ове пресуде наведено је да право тужилаца на накнаду за коришћење моторног возила произлази из одредбе члана 19. Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, па се не ради о накнади штете проузроковане неправилним или незаконитим радом државног органа из члана 172. Закона о облигационим односима, нити о неизвршењу или закаснелом извршењу уговорне обавезе сходно одредбама чл. 262. до 269. истог закона.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члана 36. став 1.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на правично суђење , битне су следеће одредбе закона и подзаконских аката :
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да је онај ко другоме проузрокује штету дужан накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да се за штету без обзира на кривицу одговара у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154. став 3.); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета) (члан 155.); да кад је неко туђу ствар употребио у своју корист, ималац може захтевати, независно од права на накнаду штете, или у одсуству ове, да му овај накнади корист коју је имао од употребе (члан 219.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, као и да ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу кад га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе (члан 324.); да потраживања застаревају за десет година, ако законом није одређен неки други рок застарелости (члан 371.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.).
Законом о одбрани („Службени гласник СРЈ“, бр. 43/94, 11/95, 28/96, 44/99 и 3/02) било је прописано: да власнику материјалних средстава узетих за потребе одбране земље припада накнада (члан 29.); да Савезна влада одређује материјална средства, прописује евиденцију тих средстава, начин њиховог узимања и висину накнаде за допремање и коришћење, као и поступак за утврђивање накнаде за оштећена, уништена или нестала средства узета за потребе одбране земље (члан 30.).
Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе („Службени гласник СРЈ“, број 36/98) , која је била на снази у време предаје предметног возила на коришћење, било је прописано: да су за потребе одбране земље власници ствари дужни да предају, поред осталог, моторна, превозна и специјална возила (члан 4. тачка 1)); да за коришћење ствари из члана 4. ове уредбе власнику ствари припада накнада одређена Тарифом за одређивање накнада за коришћење пописаних ствари за потребе Војске и друге потребе одбране земље, која је дата у прилогу ове уредбе и чини њен саставни део (члан 19. став 1.); да накнада за коришћење ствари припада власнику од тренутка предаје до тренутка враћања ствари, а да се накнада за коришћење ствари исплаћује у року од 15 дана од дана враћања, а по захтеву власника ствари, ако се ствари користе дуже од 30 дана - месечно уназад (члан 20. ст. 1. и 4.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног односно процесног права била очигледна произвољна или арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, при чему се правичност оцењује на основу поступка као целине. Уставни суд испитује и то да ли су редовни судови, у конкретном случају, пропустили да у обзир узму све чињеничне и правне елементе који су битни за доношење одлуке, а што би могло да доведе до повреде означеног уставног права.
С тим у вези, Уставни суд указује да је његов задатак, у конкретном случају, да оцени да ли је Виши суд произвољно применио одредбе Закона о облигационим односима које се односе на застарелост потраживања. Ради одговора на постављено питање мора се најпре утврдити правни основ тужбеног захтева, јер се и правила о роковима застаревања разликују у зависности од основа из кога је настала облигација.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд указује да је у више својих одлука (видети на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs, између осталих, одлуке у предметима Уж-608/1008 од 21. јануара 2010. године и Уж-4073/2012 од 26. фебруара 2015. године) изразио став да се у погледу потраживања по основу Закона о Војсци и Уредбе о организовању и извршавању материјалне обавезе, а поводом накнаде за коришћење ствари потребних за одбрану земље, судска заштита пружа у границама општег рока застарелости потраживања , прописаног одредбом члана 371. Закона о облигационим односима. Исти став Уставни суд изразио је и у Одлуци у предмету Уж-9549/2012 од 28. маја 2015. године, када је усвојио уставну жалбу подносиоца М.Ђ. којем је, као и овде подносиоцу уставне жалбе, пре обраћања тужбом суду био исплаћен одређени новчани износ на име накнаде за коришћење моторног возила за потребе одбране земље . Чињеница да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је тужена донела решење којим се признаје право Радовану Павловићу на накнаду за коришћење ствари, а што није истицано у поступку по тужби М.Ђ, посебно у ситуацији када у току парничног поступка није утврђено да је то решење и достављено подносиоцу, према оцени Уставног суда, није од значаја за другачију одлуку. Ово стога што је самим законом признато право на накнаду за коришћење власнику возила, а истим прописом установљена је и обавеза корисника да исплати накнаду. Тако моментом ангажовања возила за потребе одбране земље настаје облигационоправни однос између тужене као корисника тог возила и власника возила. Извршењем дела обавезе не мења се успостављени правни однос.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је и у овом предмету оценио да није уставноправно прихватљиво становиште парничног суда изражено у оспореној пресуди у погледу застарелости потраживања подносиоца као власника возила коришћеног за потребе одбране земље.
Поред наведеног, Уставни суд указује да је п односилац, као тужилац, у предметном парничном поступку, поднео тужбу суду којом је тражио да се обавеже тужена да му, у складу са Уредбом о организовању и извршавању материјалне обавезе, исплати накнаду за коришћење моторног возила. Одлучујући о овако постављеном тужбеном захтеву, парнични суд је прво констатовао да подносилац тужбом потражује накнаду штете због незаконитог, односно неправилног рада државног органа који му је обрачунао мањи износ накнаде, те је у складу са тим и ценио приговор застарелости који је тужена истакла.
У вези са наведеним, Уставни суд напомиње да, у складу са одредбом члана 187. Закона о парничном поступку који се у конкретном случају примењивао, одређивање правног основа није нужан елемент тужбе, као и да суд није везан правни м основ ом који странка одреди. Међутим, Уставни суд указује да је суд везан чињеничним супстратом тужбе. С тим у вези, Уставни суд указује да је тужбом у предметном паничном поступку изричито тражена исплата прописане накнаде за коришћење возила , као и да је у току поступка више пута подносилац изричито нагласио да не потражује накнаду штете због незаконитог или неправилног рада државног органа, већ исплату дугованог износа по наведеном пропису. У складу са тим, подносилац је одредио висину тужбеног захтева, вршећи обрачун према пропису на који се позвао и одређујући камату од дана доспелости потраживаног износа, односно од 1. јула 1999. године. Међутим, парнични суд је у пресуди навео да тужилац подноси тужбу јер сматра да му накнада за коришћење моторног возила није правилно обрачуната. Тако је, према оцени Уставног суда, интерпретирајући садржину тужбе, парнични суд изнео нове чињеничне наводе, односно наводе другачије од оних садржаних у тужби, и на основу тих нових навода засновао своју одлуку. Према оцени Уставног суда, наведено поступање парничног суда нема утемељења у меродавном процесном закону, Закону о парничном поступку, те стога није уставноправно прихватљиво.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Вишег суда у Београду повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке .
Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају , последице учињене повреде Уставом зајемченог права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Вишег суда у Београду, како би тај суд у поновном поступку донео нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Другог општинског суда у Београду П. 172/09 од 16. октобра 20 09. године. Стога је, на основу одредбе члана 89. ст ав 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Будући да је утврдио повреду права на правично суђење из наведених разлога, то Уставни суд није разматрао остале наводе о повреди права из члана 32. став 1. Устава.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд, најпре, указује да је пракса судова последње инстанце да у истој чињеничној и правној ситуацији доносе различите одлуке супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године).
Полазећи од утврђених чињеница и околности, Уставни суд је, пре свега, оценио да постоји идентитет чињеничног и правног стања у предметном случају и у упоредним случајевима, као и да су у таквој ситуацији судови последње инстанце доносили различите одлуке, тако што су одбили као неосновану жалбу овде подносиоца уставне жалбе, као тужиоца, те потврдили првостепену пресуду којом је одбијен његов тужбени захтев, док су у упоредним случајевима одбили као неосновану жалбу тужене, потврђујући првостепене пресуде којима су усвојени истоврсни тужбени захтеви других тужилаца.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је различитом оценом судова последње инстанце о приговору застарелости при истој чињеничној и правној ситуацији, повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права.
7. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова уставносудског поступка, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страниц у Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
8. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић