Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Милан Станић, др Драган Стојановић и мр Mилан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . М . из Крађана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јануара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 223/12 од 14. фебруара 2013. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2176/10 од 23. маја 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Крађана поднео је, 29. августа 2013. године, преко пуномоћника Гојка Шаренца, адвоката из Велике Моштанице, Уставном суду уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1. до 4. Устава Републике Србије.
Образлажући разлоге на којима заснива тврдњу о повреди означених уставних права, подносилац наводи да послодавац није могао да му откаже уговор о раду из разлога прописаног чланом 101. став 1. тачка 8) Закона о раду јер постојала потреба за обављањем послова на којима је радио, с обзиром на то да је послодавац пре истека рока од три месеца на обављању тих послова ангажовао већи број лица преко омладинске задруге. Поред тога, истиче да му је послодавац, супротно члану 117. поменутог закона, отпремнину и заостале зараде исплатио након престанка радног односа. Подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене акте.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2176/10 од 23. маја 2011. године преиначена је нижестепена одлука, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се поништи решење директора туженог С. п . "Л ." а.д. Београд број 126 од 26. децембра 2002. године којим му је отказан уговор о раду и да се тужени обавеже да га врати на рад и распореди на одговарајуће радно место.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 223/12 од 14. фебруара 2013. године одбијена је ревизија тужиоца изјављена против поменуте другостепене одлуке. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац код туженог био запослен на неодређено време и да је обављао послове возача аутобуса, те да је Правилником о организацији и систематизацији послова из децембра 2002. године утврђено да се 292 запослених исказују као вишак, што је мање од 10% од укупног броја запослених. У ПО "Л. А .", где је радио тужилац, број возача аутобуса са 198 смањен је на 185, тако да је 13 запослених постало вишак, међу њима и тужилац. Код туженог је постојала могућност ангажовања одређеног броја запослених за које је утврђено да су вишак на пословима кондуктера, али тужилац, који је за то испуњавао услове, није поднео писмени захтев да буде ангажован на обављању тих послова. Оспореним решењем директора туженог од 26. децембра 2002. године тужиоцу је отказан уговор о раду на основу члана 101. став 1. тачка 8) Закона о раду, а отпремнина му је исплаћена 21. јануара 2003. године. У периоду пре истека три месеца од отказивања уговора о раду тужиоцу, тужени је примио у радни однос на одређено време више лица ради обављања послова возача, а да тужиоцу претходно није понудио обављање тог посла. Ревизијски суд је оценио да описано поступање послодаваца и недавање предности тужиоцу приликом пријема возача на одређено време не чини решење о отказу незаконитим са аспекта примене члана 101. ст. 5. и 6. Закона о раду, из истицање да тужилац није доказао да је у периоду између доношења Правилника о организацији и систематизацији послова и давања отказа, код туженог постојала потреба за возачима, која околност би објективно указивала на то да нису испуњени услови за давање отказа. Ревизијски суд је оценио да чињеница да је тужиоцу отпремнина исплаћена са закашњењем није од пресудног значаја јер му је у сваком случају исплаћена пре подношења тужбе.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, дасвако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. до 4.) .
Чланом 101. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01 ), који се примењује у конкретном случају, је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла (став 1. тачка 8); да отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима (став 2.) ; да послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа (став 4.); да ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос (став 5.).
Одредбама члана 117. став 1. поменутог закона прописано је да је у случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8) овог закона, послодавац дужан да запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, у износима ближе опредељеним у тач. 1) до 4).
5. Полазећи од тога да се тврдње подносиoца уставне жалбе о повреди права на правично суђење и права на рад у суштини заснивају на наводима о призвољној примени материјалног права, Уставни суд пре свега указује да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова, осим уколико начин на који су редовни судови применили и тумачили меродавно право није у тој мери арбитрерно да за последицу има повреду Уставом зајемчених права.
У погледу навода подносиоца да у конкретном случају нису били испуњени услови за отказ уговора о раду због тога што је постојала потреба за обављањем послова на којима је радио, Уставни суд указује да је одредба става 4. члана 101. Закона о раду забрањивала послодавцу пријем новог запосленог за одређени период и то само на истим послов има које је обављало лице за чијим радом је престала потреба , док је одредба става 5. овог члана предвиђала да ако пре истека прописаног рока настане потреба за обављање истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је радни однос престао услед технолошких, економских или организационих промена. У поступку који је претходио уставносудском утврђено је да је Правилником о организацији и систематизацији послова туженог послодавца из децембра 2002. године у ПО "Л. А .", где је радио подносилац, број возача аутобуса са 198 смањен је на 185, тако да је 13 запослених постало вишак, међу њима и подносилац, као и то да је тужени послодавац, пре истека рока прописаног законом, преко омладинске задруге ангажовао одређени број лица на обављању послова возача. Дакле, из наведеног произлази да накнадно настала потреба послодавца за обављањем истих послова које је обављало лице коме је отказан уговор о раду, сама по себи не може утицати на законитост претходно датог отказа уговора о раду, већ само запосленом коме је престао радни однос даје предност приликом запошљавања на те послове. Наведени став да запошљавање нових радника на истим пословима и пре истека законом прописаног рока у коме послодавац не може на истим пословима да запосли друго лице, само по себи не утиче на законитост датог отказа, већ запосленом коме је радни однос престао даје предност при запошљавању, Уставни суд је већ изнео у својој Одлуци Уж-737/2008 од 1. јула 2010. године (видети на: www.ustavni.sud.rs).
Даље, Уставни суд указује да је у случају отказа уговора о раду у смислу члана 101. став 1. тачка 8 ) Закона о раду , послодавац дужан да исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду. Исплата отпремнине јесте услов престанка радног односа због престанка потребе за радом запослених, али решење о престанку радног односа није ништаво ако је исплата извршена после датума означеног као моменат престанка радног односа, а пре поднете тужбе за поништај решења о престанку радног односа само из овог разлога.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да се оспорене пресуде заснива ју на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног материјалног права , будући да су, у конкретном случају, били испуњени законом прописани услови да се подносиоцу уставне жалбе откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, а што је било праћено и исплатом отпремнине у складу са чланом 117. Закона.
Стога је Уставни суд утврдио да нису основани наводи уставне жалбе о повреди права на правично суђење и с тим у вези последичној повреди права на рад, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.