Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Николића из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. фебруара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Николића изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 424/12 од 12. марта 2013. године због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Николић из Ниша поднео је, 10. маја 2013. године, преко пуномоћника Слободана Нешића, адвоката из Врања, Уставном суду уставну жалбе против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 424/12 од 12. марта 2013. године, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби, између осталог, наведено је да је Општинском суду у Врању, у току 2003, 2004. и 2005. године, поднет већи број тужби по истом чињеничном и правном основу као код подносиоца, те да су ти поступци правноснажно окончани усвајањем тужбених захтева тужилаца, након чега су сви тужиоци наплатили своја потраживања од тужене. Даље је наведено да је у 20% од наведених случајева тужена имала право да изјави ревизију, па је Врховни суд Србије, поступајући по изјављеним ревизијама, укинуо пресуде нижестепених судова, износећи став да редовни судови не одлучују о праву на накнаду за одвојени живот од породице, већ надлежни старешина, те да је суд надлежан да одлучује само о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Као последица наведеног става Врховног суда Србије, како је наведено у уставној жалби, уследило је правноснажно одбијање тужбених захтева тужилаца за исплату накнаде за одвојени живот од породице, међу њима и подносиочев, што је довело до различитог одлучивања у идентичним чињеничним и правним ситуацијама између Апелационог суда у Нишу и ранијег Окружног суда у Врању, а што је супротно принципу правне сигурности. Такође, уставном жалбом се указује и на одлуку Апелационог суда у Нишу изражен Гж1. 431/10 од 12. маја 2010. године којом је тај суд, у истој чињеничној и правној ситуацији у којој је био и подносилац, правноснажно усвојио тужбени захтев тужиоца. Из свих наведених разлога подносилац сматра да су му повређена права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, и на једнаку заштиту права. Од Устаног суда је тражено да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, наложи Апелационом суду у Нишу да понови поступак по жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Врању П1. 47/10 од 8. децембра 2011. године, те да подносиоцу призна право на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.000 евра.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Врању П1. 47/10 од 8. децембра 2011. године је одбијен као неоснован тужбени захтеви тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се утврди да према туженој Републици Србији - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Врање има право на накану за одвојен живот од породице у периоду од 28. марта 2003. до 19. фебруара 2005. године, као и да се обавеже тужена да му, на име накнаде за одвојен живот од породице за наведени период, исплати износ од 593.340,66 динара, са законском затезном каматом.
Апелациони суд у Нишу, оспореном пресудом Гж1. 424/12 од 12. марта 2013. године, одбио је као неосновану жалбу тужиоца и потврдио означену првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде наведено је да из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужилац био у радном односу код тужене, те да је у посматраном периоду био привремено распоређен на радно место у Прешеву, услед чега је одвојено живео од своје породице, будући да је она живела у Нишу, као и да се тужилац, пре подношења тужбе суду, није обраћао старешини органа писаним захтевом за накнаду предметних трошкова, већ да је то учинио тек 17. новембра 2011. године. Имајући у виду утврђено чињенично стање, те одредбе чл. 48. и 51. Закона о унутрашњим пословима. затим одредбе Правилника о накнадама радницима Министарства унутрашњих послова који се упућују на вршење службене дужности ван њиховог места рада, и Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима,те члана 71. Закона о радним односима, Апелациони суд у Нишу је оценио да је правилан закључак првостепеног суда да о праву на накнаду за одвојени живот од породице не одлучује суд, већ надлежни старешина органа тужене у којем је тужилац запослен, а да би суд био надлежан да одлучује о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене, у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, уколико би исплата ове накнаде била неосновано обустављена. Међутим, како је наведено у образложењу, тужилац се пре почетка судског поступка није обраћао старешини органа у којем је радио како би остварио своје право, већ је захтев за признање права на предметну накнаду поднео 17. новембра 2011. године, односно после 28. марта 2006. године, када је поднео тужбу суду.
Уставни суд је извршио увид у пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 431/10 од 12. маја 2010. године, којом је делимично преиначена пресуда Општинског суда у Врању П1. 885/08 од 24. септембра 2009. године, те је према туженој Републици Србији – Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа Врање утврђено да тужиоци М.Л. и Д.П. имају право на накнаду за одвојени живот од породице за период од 16. новембра 2004. године до 30. јуна 2006. године, па је тужена обавезана да по том основу тужиоцима исплати одређене новчане износе, док је део захтева да се утврди да тужиоци имају право на накнаду за одвојени живот од породице за период од 1. јула 2006. до 31. августа 2009. године, те да се тужена обавеже да тужиоцима по том основу за наведени период исплати одговарајућу новчану накнаду, одбијен као неоснован. У образложењу ове пресуде се, између осталог, наводи: да је у проведеном поступку утврђено да тужиоцима није вршена исплата накнаде за одвојени живот од породица, на основу Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, а касније на основу Уредбе о накнадама трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", број 98/07), као и да су се тужиоци обраћали надлежном старешини за признавање права на наведену накнаду, који је тај захтев одбио, након чега су поднели тужбени захтев за утврђење постојања њиховог права. Будући да тужиоци нису могли да остваре своје право у одговарајућем поступку пред надлежним старешином, сагласно одредбама члана 8. Закона о унутрашњим пословима и члана 71. Закона о радним односима у државним органима, за време до ступања на снагу Закона о државним службеницима, односно за период од 16. новембра 2004. до 30. јуна 2006. године, то су, како је наведено у образложењу достављене пресуде, испуњени услови да им се призна постојање права на тражену накнаду и с тим у вези новчано потраживање по основу тог права за период од 16. новембра 2004. до 30. јуна 2006. године. Међутим, другостепени суд је оценио да се тужиоцима не може признати право на накнаду за одвојени живот од породице у периоду од 1. јула 2006. до 30. септембра 2007. године, јер су то право могли да остваре само у поступку пред надлежним старешином органа код кога имају својство полицијског службеника, односно у управном спору, а имајући у виду одредбе чл. 140, 142, 143. и 144. Закона о државним службеницима.
Такође, Уставни суд је извршио увид у пресуде Окружног суда у Врању Гж1. 1096/06 од 10. априла 2006. године, Гж1.1765/05 од 20. октобра 2005. године, Гж1. 2142/05 од 28. децембра 2005. године, Гж1. 2139/05 од 28. децембра 2005. године, Гж1. 2168/05 од 27. октобра 2005. године, Гж1. 1693/06 од 12. јуна 2006. године, Гж1. 2352/06 од 22. децембра 2006. године, Гж1. 479/06 од 16. марта 2006. године, Гж1. 109/07 од 30. октобра 2007. године, Гж1. 3489/06 од 19. септембра 2007. године и Гж1. 63/08 од 27. маја 2008. године, те је констатовао да је наведеним пресудама правноснажно усвојен тужбени захтев тужилаца, па је обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова – Полицијска станица у Врању да тужиоцима, на име накнаде за одвојен живот од породице исплати опредељене новчане износе, као и да је, с обзиром на висину тужбеног захтева у тим предметима и меродавни Закон о парничном поступку (из 1977. године, односно из 2004. године) у свим наведеним предметима била дозвољена ревизија.
Увидом у пресуду Окружног суда у Врању Гж1. 371/08 од 28. маја 2008. године, Уставни суд је утврдио да је означеном пресудом одбијена као неоснована жалба тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова – Полицијска станица у Врању, те је потврђена првостепена пресуда којом је усвојен тужбени захтев тужиоца и обавезана тужена да му, на име накнаде за одвојен живот за период од 15. августа 2004. до 18. јуна 2005. године, исплати износ од 290.001,30 динара. У току поступка судови нису утврђивали да ли се тужилац, пре подношења тужбе суду, обратио надлежном старешини са захтевом за исплату потраживане накнаде.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац у уставној жалби позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбом члана 382. став 2. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82 и 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) било је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 нових динара.
Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао почев од 24. фебруара 2005. године, било је прописано: да ревизија није дозвољена о имовинскоправним споровима кад се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази 500.000 динара (члан 394. став 2.); да ће се о ревизији изјављеној против правноснажене одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона. (члан 491. став 4.).
5. Разматрајући наводе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд подсећа да услов који мора да постоји да би се могла ценити повреда означених права, јесте да су судови последње инстанце у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, различито поступали. Наведено подразумева да мора да постојати идентитет чињеничног и правног стања у предметима који се пореде, да је о спорном питању став изразио суд који је, у конкретном случају, а имајући у виду меродавне процесне законе, суд последње инстанце, те да постоји у таквим случајевима различито поступање судова највише инстанце.
Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о различитом поступању надлежних редовних судова, Уставни суд, најпре, констатује да је у парничном поступку у коме је подносилац био тужилац, а који је претходио уставносудском, суд последње инстанце правноснажно одбио његов тужбени захтев да се утврди да он има право на накнаду за одвојен живот од породице, као и да се обавеже тужена да му, на име те накнаде, исплати опредељени новчани износ, уз образложење да о праву запосленог на тражену накнаду одлучује старешина органа у којем је запослен, а да се подносилац пре обраћања суду, у целом посматраном периоду, није обратио старешини, већ је то учинио знатно након што је 28. марта 2006. године поднео тужбу суду.
Надаље, Уставни суд констатује да је достављеном пресудом Гж1. 431/10 од 12. маја 2010. године, исти суд туженој утврдио да тужиоци М.Л. и Д.П имају право на накнаду за одвојени живот од породице за период од 16. новембра 2004. до 30. јуна 2006. године, због чега је тужена обавезана да им по том основу исплати утврђене новчане износе. Међутим, у парници ових тужилаца, утврђено је да су се они пре подношења тужбе, обратили надлежном старешини захтевом за исплату новчане накнаде за одвојени живот од породице, те да им је овај захтев одбачен, услед чега су, по оцени Апелационог суда у Нишу, тужиоцима имали право да траже судску заштиту. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да у посматраним случајевима нема идентитета чињеничног и правог стања.
У односу на достављене пресуде Окружног суда у Врању Гж1. 1096/06 од 10. априла 2006. године, Гж1.1765/05 од 20. октобра 2005. године, Гж1. 2142/05 од 28. децембра 2005. године, Гж1. 2139/05 од 28. децембра 2005. године, Гж1. 2168/05 од 27. октобра 2005. године, Гж1. 1693/06 од 12. јуна 2006. године, Гж1. 2352/06 од 22. децембра 2006. године, Гж1. 479/06 од 16. марта 2006. године, Гж1. 109/07 од 30. октобра 2007. године, Гж1. 3489/06 од 19. септембра 2007. године и Гж1. 63/08 од 27. маја 2008. године, а којима су правноснажно усвојени тужбени захтеви тужилаца, колега овде подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је, сагласно одредбама Закона о парничном поступку из 1977. године, односно из 2004. године, против ових пресуда била дозвољена ревизија, а имајући у виду вредност предмета спора. Међутим, Уставни суд је констатовао да подносилац уз уставну жалбу није доставио доказ да ли су означене другостепене пресуде у поступку по ревизији биле предмет разматрања суда последње инстанце, а уколико јесу – који је био исход поступка по наведеном правном леку. Стога је Уставни суд оценио да се ни ове пресуде не могу сматрати доказом за тврдњу о повреди Уставом зајемчених права на које се подносилац позива у уставној жалби.
И коначно, у односу на достављену пресуду Окружног суда у Врању Гж1. 371/08 од 28. маја 2008. године Уставни суд је констатовао да је означеном пресудом усвојен тужбени захтев тужиоца, колеге овде подносиоца уставне жалбе, те је обавезана тужена Република Србија да тужиоцу, на име накнаде за одвојен живот у периоду од 15. августа 2004. до 18. јуна 2005. године, исплати 290.001,66 динара, те да наведени новчани износ није прелазио ревизијски цензус утврђен меродавним процесним законом. Такође, Уставни суд је констатовао да у току означеног поступка парнични суд није испитивао да ли се тужилац, пре подношења тужбе суду обраћао свом старешини, нити је на тој чињеници заснована достављена пресуда. Међутим, независно од наведеног, Уставни суд указује да захтев правне сигурности допушта одређена одступања у тумачењу која се прихватају као саставни део сваког правосудног система, те једна потенцијално различита одлука не представља довољан разлог да се утврди постојање повреде Уставом зајемченог права. Уставни суд подсећа да је овакав став изразио више пута до сада (видети, између осталог, решења Уж-9621/2012 од 23. септембра 2013. године и Уж-4911/2011 од 11. јула 2014. године).
Поред изнетог, Уставни суд указује и да из навода уставне жалбе произлази да је Окружни суд у Врању, до заузимања става Врховног суда Србије о правном путу заштите права на накнаду за одвојени живот, имао јединствену праксу у решавању спорног питања, тако што је усвајао тужбене захтеве тужилаца, не утврђујући да ли су се они, пре обраћања суду, обратили старешини органа у ком су били запослени, као и да су, након заузимања наведеног става ревизијског суда, Окружни суд у Врању, односно Апелациони суд у Нишу одбијали тужбене захтеве тужилаца, поступајући као и у случају подносиоца уставне жалбе, и не указујући на другачије поступање судова последње инстанце након заузимања наведеног става. С тим у вези, Уставни суд још једном указује да развој судске праксе, сам по себи, не противречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе, обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, као што је у конкретном случају учињено по наводима уставне жалбе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (види Одлуку Европског суда за људска права од 14. јануара 2010. године, у предмету Атанасовски против `Бивше Југословенске Републике Македоније, § 38, као и Одлуку Уставног суда Уж-863/2012 од 21. фебруара 2013. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић