Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н . и . т. п . „Н .“ д.о.о, Н . С, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. фебруара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. и . т. п . „Н .“ д.о.о. изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2347/13 од 26. децембра 2013. године и утврђује да је истом пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србијe, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. и . т. п . „Н .“ д.о.о, Н . С , изјавило је , 18. фебруара 2014. године, преко пуномоћника М . Ђ, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2347/13 од 26. децембра 2013. године, због повреде начела судске заштите утврђеног чланом 22. став 1. Устава Републике Србије, права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, права на имовину зајемченог чланом 58. ст. 1. и 2. Устава, те члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, навео: да је другостепени суд одлучну чињеницу о закључењу уговора од 16. јануара 1996. године којим се тужилац обавезао да као издавач за рачун туженог као наручиоца у регистру жиро рачуна објави његов матични број и шифру делатности и да му испоручи публикације на компакт диску, утврдио супротно писменим исправама које постоје у списима предмета, налазећи да је наведени уговор закључен од стране неовлашћеног лица у име и за рачун туженог; да по његовом мишљењу, предметни уговор производи правно дејство, јер је тужени конклудентним радњама оснажио наведени уговор, невраћањем рачуна и публикација; да је тужени оваквим поступањем накнадно прећутно одобрио и признао предметни уговор, сходно члану 88. став 1. Закона о облигационим односима; да је тужени својим пасивним понашањем у вези са испорученим фактурама и регистрима и неупућивањем благовремене рекламације оснажио све правне радње свог представника који је закључио спорни уговор; да је за своје тврдње о различитом поступању судова доставио пресуде Привредног апелационог суда Пж. 10229/10 од 2. септембра 2010. године, Пж. 912/10 од 18. новембра 2010. године, Пж. 7182/11 од 30. августа 2011. године и Пж. 7664/11 од 7. фебруара 2013. године, као и пресуду Врховног суда Србије Прев. 349/05 од 13. априла 2006. године. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду, истичући и захтеве за накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Привредног суда у Суботици (у даљем тексту: Привредни суд) П. 630/2011 од 19. децембра 2012. године, ставо вима I и II изреке , утврђено је потраживање тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, према првотуженом Комапаниј и „К.“ а. д , у стечају, на основу уговора број 00065 од 23. јануара 1995. године , у износу од 468.600 динара, са припадајућом законском затезном каматом, док је ставом III изреке одбијен примарни тужбени захтев преко досуђеног износа, за износ од 245.570 динара, са припадајућом законском затезном каматом, а ставом IV изреке обавезан је тужени да исплати тужиоцу износ од 91.611,41 динара на име трошкова парничног поступка.
Допунском пресудом Привредног суда П. 630/2011 од 25. јануара 2013. године допуњена је пресуда Привредног суда П. 630/2011 од 19. децембра 2012. године тако што је у ставу IV изреке иза дела „износ од 91.611,41 динара на име трошкова поступка у року од осам дана“ додат део „од дана пријема преписа пресуде, a у случају доцње са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате“.
Решењем Привредног суда П. 630/2011 од 11. фебруара 2013. године одбијен је предлог тужиоца за доношење допуне допунске пресуде.
Поступајући по жалбама тужиоца и првотуженог, Привредни апелациони суд је донео оспорену пресуду Пж. 2347/13 од 26. децембра 2013. године, којом је у ставу првом изреке одбио жалбе као неосноване и потврдио ожалбену пресуду Привредног П. 630/2011 од 19. децембра 2012. године, док је у ставу другом изреке одбио жалбу тужиоца као неосновану и потврдио решење Привредног суда П. 630/2011 од 11. фебруара 2013. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да је предмет спора утврђење потраживања тужиоца према првотуженом по основу уговора број 01216 од 16. јануара 1996. године и број 00065 од 23. јануара 1995. године, кoje је тужиоцу оспорено у стечајном поступку који се води над првотуженим; да је уговор број 01216 од 16. јануара 1996. године за првотуженог потписао И. Ш, који није био лице овлашћено за заступање првотуженог; да су тужилац и првотужени били у уговорном односу по уговору број 00065 од 23. јануара 1995. године, да је истим уговором првотужени наручио три примерка регистра жиро рачуна за 1995. и 1996. годину, као и за наредних десет година, да уговорена цена за три примерка за прву годину износи 8.700 динара, да се за наредна издаља цена из претходне године увећава сразмерно повећању цена бакра на берзи бакра у земљи, да је тужилац испоручио првотуженом регистре жиро рачуна за 1999, 2000, 2001, 2002, 2003. годину заједно са утуженим рачунима и да првотужени није враћао робу и фактуре тужиоцу препорученом пошиљком уз повратницу; да је код таквог чињеничног стања првостепени суд нашао да је основан тужбени захтев тужиоца у односу на потраживање по уговору број 00065 од 23. јануара 1995. године, али да није основан захтев тужиоца у односу на потраживање по основу уговора број 01216 од 16. јануара 1996. године, због тога што је тај уговор закључен у име првотуженог од стране неовлашћеног лица, те да првотужени исти уговор није накнадно одобрио; да је правилан закључак првостепеног суда да уговор број 01216 од 16. јануара 1996. године није ни закључен, јер је исти потписао И. Ш, радник првотуженог који није био лице овлашћено за заступање првотуженог, па би исти, у смислу одредбе члана 88. став 1. Закона о облигационим односима, обавезивао првотуженог само да је он уговор накнадно одобрио; да како првотужени предметни уговор није одобрио, то се у складу са одредбом члана 88. став 3. Закона о облигационим односима, сматра да уговор није ни закључен; да је правилан и закључак првостепеног суда да невраћање рачуна и публикација тужиоцу не представљају конклудентне радње које имају дејство накнадног одобрења уговора закљученог од стране неовлашћено лица на страни првотуженог; да је суштина конклудентних радњи у смислу одредбе члана 39. став 2. Закона о облигационим односима у активним радњама понуђеног (нпр. плаћање цене и слање ствари); да међутим, пасивно држање има правну природу ћутања понуђеног, а ћутање неовлашћено заступаног се не може сматрати одобрењем уговора који је закључило неовлашћено лице; да будући да уговор број 01216 од 16. јануара 1996 године међу странкама није закључен, то је правилан закључак првостепеног суда да првотужени не може бити у обавези да испуњава уговором предвиђене обавезе када уговор у односу на њега не производи правно дејство и не обавезује га сагласно одредби члана 88. став 1. Закона о облигационим односима; да је поред тога неоснован жалбени навод тужиоца да је првостепена пресуда нејасна у делу става III изреке којим је преко досуђеног износа, а за износ од 245.570,00 динара, са законском затезном каматом почев од 23. јануара 1995. године примарни тужбени захтев одбијен као неоснован, будући да је тужилац коначно опредељеним тужбеним захтевом тражио законску затезну камату опредељену од доспећа сваког појединачног рачуна, па до исплате; да у наведеном делу првостепена пресуда није захваћена повредом из одредбе члана 361. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку, јер је изрека пресуде јасна имајући у виду да је тужбени захтев одбијен у делу преко досуђеног износа, што подразумева преостали део тужбеног захтева који није усвојен, а који укључује и законску затезну камату; да је правилан закључак првостепеног суда да је основано потраживање тужиоца према првотуженом по уговору број 00065 од 23. јануара 1995. године у износу од 468.600 динара; да је наведеним уговором првотужени наручио од тужиоца регистар жиро рачуна за ту годину као и за наредних десет година, па како је тужилац испунио своју уговорну обавезу по наведеном уговору, испоручивањем првотуженом регистра жиро рачуна и доставио му фактуре којима је фактурисао испоручене регистре, а које фактуре првотужени није платио, то je правилан закључак да је првотужени у обавези да плати наручене и испоручене регистре жиро рачуне.
Пресудом Привредног апелационог суда Пж. 10229/10 од 2. септембра 2010. године, на коју се подносилац уставне жалбе позива , потврђена је пресуда Трговинског суда у Новом Саду П. 150/09 од 28. јануара 2010. године којом је усвојен тужбени захтев истог тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, и обавезан тужени ЈКП „Б.“ из Беочина да му исплати износ од 418.870 динара, са законском затезном каматом на појединачно опредељене износе од доспелости, па до исплате. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да, без обзира на чињеницу, што у конкретном случају потписник уговора на страни туженог није био овлашћен од стране законског заступника туженог за његово закључење, уговор је конвалидиран (оснажен) конклудентним радњама туженог; да из радњи туженог које су следиле након закључења уговора произлази да је тужени предметни уговор накнадно одобрио, јер је примао регистре, а исте није вратио тужиоцу и да је задржавањем и располагањем предмета уговора који није закључен од стране овлашћеног лица, неовлашћено заступани накнадно одобрио тако закључени уговор у смислу члана 88. став 1. Закона о облигационим односима. Идентичан став Привредни апелациони суд је заузео у пресудама Пж. 912/10 од 18. новембра 2010. године, Пж. 7182/11 од 30. августа 2011. године и Пж. 7664/11 од 7. фебруара 2013. године, као и Врховни суд Србије у пресуди Прев. 349/05 од 13. априла 2006. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подносилац уставне жалбе , утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање имовине својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавно интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. ст . 1. и 2.). С обзиром на то да се одредбе члана 32. став 1. и члана 58. ст. 1. и 2. Устава садржински не разликује од одредаба члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд је постојање повреде права ценио у односу на одредбе Устава.
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО) је прописано: да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26.); да ћ утање понуђеног не значи прихватање понуде и да нема дејства одредба у понуди да ће се ћутање понуђеног или неко друго његово пропуштање (на пример, ако не одбије понуду у одређеном року, или ако послату ствар о којој му се нуди уговор не врати у одређеном року и сл.) сматрати као прихватање (члан 42. ст. 1. и 2.); да се овлашћење за заступање заснива на закону, општем акту правног лица, акту надлежног органа или на изјави воље заступаног (пуномоћје) (члан 84. став 2.); да уговор који закључи заступник у име заступаног лица и у границама својих овлашћења обавезује непосредно заступаног и другу уговорну страну, да под истим условима и остали правни послови засупникови производе правно дејство непосредно према заступаном лицу и да је заступник дужан обавестити другу страну да иступа у име заступаног, али и кад он то не уради уговор производи правно дејство за заступаног и другу страну, ако је ова знала или је из околности могла закључити да он иступа као заступник (члан 85.); да уговор који неко лице закључи као пуномоћник у име другог без његовог овлашћења обавезује неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри, да страна са којом је уговор закључен може захтевати од неовлашћено заступаног само да се у примереном року изјасни да ли уговор одобрава и да ако неовашћено заступани ни у остављеном року уговор не одобри, сматра се да уговор није ни закључен (члан 88. ст. 1. до 3.).
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања Привредног апелационог суда, који је у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите пресуде, са становишта заштите права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да из утврђеног чињеничног стања у овом предмету, произлази да је Привредни апелациони суд, као суд последње инстанце, у коначном исходу усвајао тужбене захтеве тужиоца, који се налазио у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у овом уставносудском предмету. У образложењима пресуда Привредног апелационог суда, па и Врховног суда Србије, истакнуто је да је без обзира на чињеницу што у конкретном случају потписник уговора на страни туженог није био овлашћен од стране законског заступника туженог за његово закључење, уговор конвалидиран (оснажен) конклудентним радњама туженог, односно да из радњи туженог које су следиле након закључења уговора произлази да је тужени предметни уговор накнадно одобрио, јер је примао регистре, али исте није вратио тужиоцу, те да је задржавањем и располагањем предмета уговора који није закључен од стране овлашћеног лица, неовлашћено заступани накнадно одобрио тако закључени уговор у смислу члана 88. став 1. ЗОО.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце, а посебно у ситуацији када је реч о истом (другостепеном) суду, супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Сама чињеница да је Привредни апелациони суд поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања донео различите одлуке, створила правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава.
6. На основу изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), Уставни суд је усвојио уставну жалбу изјављену против оспорене пресуде Привредног апелационог суда због повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује ваљаност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
За оспорену пресуду другостепени суд је, по оцени Уставног суда, дао довољне и јасне разлоге, због чега сматра да спорни уговор број 01216 од 16. јануара 1996. године није конвалидиран, у смислу одредбе члана 88. став 1. ЗОО, радњама нечињења туженог. Другостепени суд посебно налази да се непредузимање одређених радњи не може сматрати радњама које су за последицу имале конвалидацију предметног уговора, јер се сагласно члану 42. ЗОО ћутање понуђеног, или његово пропуштање не може сматрати прихватањем понуде, односно прихватањем уговора који је закључен од стране неовлашћеног лица. Уставни суд посебно налази да је другостепени суд у образложењу оспорене пресуде дао уставноправно прихватљив разлог због чега сматра да се поступање тужиоца по наведеном уговору не може сматрати испуњењем уговорне обавезе, јер је уговор потписан од стране неовлашћеног лица, а да достава публикација туженом значи само позив упућен неовлашћено заступаном да се изјасни да ли уговор накнадно одобрава и да неодобравање у остављеном року има за последицу да се сматра да уговор није ни закључен. Oвакав став Уставни суд је заузео у одлукама Уж-7039/2012 од 19. фебруара 2015. године, Уж-1998/2013 од 18. јуна 2015. године и Уж- 8142/2013 од 23. децембра 2015. године).
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд још једном оцени законитост оспорене пресуде, за коју Суд не налази да је заснована на очигледно неправичној, произвољној или арбитрерној примени меродавног процесног и материјалног права.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе повреду начела судске заштите из члана 22. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава, заснива заправо на наводима о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине наведених уставних начела и права, поткрепљује тврдња о њиховој повреди.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Везано за навод уставне жалбе којим се подносилац позива на повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступањем самог подносиоца и значајем који је предмет спора имао за њега, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року. Имајући у виду наведено, Уставни суд се није упуштао у разматрање повреде права на суђење у разумном року.
9. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права, у овом случају може остварити и самим утврђењем повреде права, због чега је захтев за накнаду материјалне штете одбацио, на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 2. изреке.
10. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.