Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из села П. код Пожаревца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. марта 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Д. П . и утврђује да је решењима Основног суда у Пожаревцу Кри. 468/13-82 од 8. маја 2013. године и Кв. 679/13 од 9. маја 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из села П. код Пожаревца је, 29 . маја 201 3. године, преко пуномоћника Т. В , адвоката из Смедерева, поднео Уставном суду уставну жалбу против решењ а Основног суда у Пожаревцу Кри. 468/13-82 од 8. маја 2013. године и решењ а Основног суда у Пожаревцу Кв. 679/13 од 9. маја 2013. године, због повреде права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби , поред осталог, наводи да је оспореним решењима према њему правноснажно одређен притвор на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку. Даље наводи да је у образложењу првостепеног решења истакнуто да „.у конкретном случају и даље стоје разлози за одређивиње притвора према осумњиченом Д . П. из П, предвиђени чланом 142. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, имајући у виду висину прибављене имовинске користи извршењем наведеног кривичног дела“. Подносилац из наведеног закључује да „суд у почетној фази истраге тврди да је Д . П . извршио кривично дело “, да „суд сугестивно делује на јавност и на даљи поступак“ и да „су овакав противуставан навод сматра разлогом за одређивање притвора“ чиме му је повређено право на претпоставку невиности.
Предложио је, поред осталог, да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете и трошкова поступка пред Судом, те да оспорен а решења поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 34. став 3. Устава зајемчено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Основног суда у Пожаревцу Кри. 469/13-82 од 8. маја 2013. године је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор (који му се рачунао од 6. маја 2013. године када је лишен слободе) због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа из члана 204. став 3. Кривичног законика, а из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 1) и 2) тада важећег Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено да „истражни судија налази да има места одрђивању притвора, а с обзиром на висину прибављања имовиснке користи извршењем овог дела, као и његову вишеструку осуђиваност за иста кривична дела, постоји опасност од бекства, а такође постоје и околности које указују да ће утицајем на сведокег вештаке, саучеснике или прикриваче ометати поступак, имајући у виду да се и сам позива на сведока која је његова пријатељица, и обзиром да треба да се врши вештачење ствари чија је вредност велика“.
Основни суд у Пожаревцу је 9. маја 2013. године донео оспорено решење Кв. 679/13 којим је, у ставу другом изреке, одбио као неосновану жалбу браниоца осумњиченог Д . П, овде подносиоца уставне жалбе, изјављену против решења о одређивању притвора истог суда Кри. 469/13-82 од 8. маја 2013. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: „Даље, у конкретном случају и даље стоје разлози за одређивање притвора према осумњиченом Д. П . из П, предвиђени чланом 142. став 1. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку. Имајући у виду висину прибављене имови нске користи извршењем наведеног кривичног дела, вишеструку осуђиваност осумњиченог за иста кривична дела, да постоји опасност од бекства, а такође постоје околности које указују да ће Д. П . утица ти на сведоке , вештаке, саучеснике или прикриваче и тиме ометати поступак, а имајући у виду да се и сам позива на сведока који је његов пријатељ и да треба вршити вештачење ствари чија је вредност велика“.
4. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд најпре указује на свој став, изражен у свим до сада донетим одлукама, да се Суд, у току поступка пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе, креће у границама захтева истакнутог у њој.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе се није позвао на повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава, којим се сваком гарантује право на личну слободу и безбедност и утврђује да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, већ је истакао да му је повређено право из члана 34. став 3. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе да је подносиоцу оспорен им решењима Основног суда у Пожаревцу повређено право из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд пре свега констатује да се наведеном уставном одредбом утврђује право на претпоставку невиности, као једно од права којим се јемчи правна сигурност у казненом праву. У том смислу, претпоставка невиности је повређена ако судска одлука која се односи на лице које је окривљено за кривично дело одражава мишљење да је криво пре него што се његова кривица докаже по закону, односно уколико у одсуству званичне одлуке, постоји одређено мишљење које указује да суд (или други државни орган) сматра окривљеног кривим. Преурањено изношење таквог једног мишљења од стране суда ће, сагласно пракси Европског суда за људска права, неизбежно прекршити наведену претпоставку (видети , поре осталих: Deweer против Белгије, од 27. фебруара 1980. године; Minelli против Швајцарске, од 25. марта 1983. године; Allenet de Ribemont против Француске, од 10. фебруара 1995. године; Karakas and Yesilirmark против Турске, од 28. јуна 2005. године).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је у време подношења уставне жалбе против подносиоца покренут истражни поступак због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешке крађе.
Уставни суд је даље утврдио да је Основни суд у Пожаревцу, образлажући разлоге због којих је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор, у оспореном првостепеном решењу навео да „ ... има места одрђивању притвора, а с обзиром на висину прибављања имовиснке користи извршењем овог дела ... “. Такође, Уставни суд је утврдио да је исти суд, одлучујући о изјављеној жалби, у оспореном другостепеном решењу навео да „... и даље стоје разлози за одређивање притвора ... имајући у виду висину прибављене имовинске користи извршењем наведеног кривичног дела ... “.
Уставни суд је оцењујући садржину решења Основног суда у Пожаревцу Кри. 469/13-82 од 8. маја 2013. године и Кв. 679/13 од 9. маја 2013. године, утврдио да из образложења оспорених решења произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које му је стављено на терет .
Наиме, формулација Основног суда у Пожаревцу да је „с обзиром на висину прибављања имовинске користи извршењем овог дела“ према подносиоцу уставне жалбе неопходно одредити притвор, по оцени Уставног суда, директно повређује Уставом зајемчено право подносиоца да се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. Оваквим наводом је поступајући суд заправо експлицитно изразио став да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело које је било предмет истражног поступка, иако је према њему поступак тек покренут, што само по себи указује да је дошло до повреде права на претпоставку невиности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспорен им решењима Основног суда у Пожаревцу повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају остварује самим утврђивањем повреде означеног права, због чега није поништио оспорени акт.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучио као у изреци.
5. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је, између осталих, заузео у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.