Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С . из Краљева , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. јануара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба С. С . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 1. 6086/12 од 22. новембра 201 2. године и пресуде Првог основног суда у Београду П . 4560/10 од 17. јануара 2012. године.
2. Одбацује се уставна жалба С. С . изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 4560/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из Краљева је , 28. јануара 201 3. године, преко пуномоћника Г. О , адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалб у против пресуд а Апелационог суда у Београду Гж 1. 6086/12 од 22. новембра 201 2. године и Првог основног суда у Београду П . 4560/10 од 17. јануара 2012. године , због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на имовину и права на правичну накнаду за рад, утврђених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1 , члана 58. став 1. и члана 60. став 4. Устава , као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у парничном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 4560/10.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи: да је као радник Полицијске управе Призрен, током 1999. године, распоређен у Полицијску управу Краљево, од када са породицом живи на подручју града Краљева; да је током 2000. године, по усменом налогу руководства Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП), упућен на вршење службе у другу организациону јединицу МУП - Копнену зону безбедности „Рудница“ код Рашке (у даљем тексту: КЗБ); да је тужбом тражио исплату дневница за време вршења службе у тој организационој јединици, путних трошкова које је имао на релацији Краљево – Рудница, као и додатка на плату по основу ноћног рада у КЗБ, а све за период од децембра 2004. године до јуна 2005. године; да му је првостепени суд предметне накнаде досудио за мај и јун 2005. године, док је за остатак утуженог периода нашао да су потраживања застарела; да је оспореном другостепеном пресудом потврђена оспорена првостепена пресуда у одбијајућем делу, а преиначена у делу којим су (делимично) усвојени захтеви за исплату дневница и путних трошкова, тако што су исти у целини одбијени као неосновани; да и првостепени и другостепени суд, код оцене приговора застарелости, нису узели у обзир чињеницу да се он у више наврата туженој обраћао писменим путем, на који начин је, сагласно члану 388. Закона о облигационим односима, наступио прекид застарелости; да је Апелациони суд у Београду тужбене захтеве за исплату дневница и путних трошкова одбио применом Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица из 1994. године, налазећи да је реч о дневницама за време службеног путовања које не може да траје дуже од 30 дана; да је право полицијског службеника на исплату предметних накнада регулисано посебним Правилником о накнадама радницима МУП-а који се упућују на вршење службене дужности, на који се Апелациони суд у Београду ни на једном месту није позвао; да, поред наведеног Правилника, постоји и Правилник Министра унутрашњих послова од 1. марта 2003. године, са карактером службене тајне, који је регулисао права полицијских службеника упућених на вршење службене дужности у теренским условима, поред осталих, и право на дневнице; да Апелациони суд у Београду инсистира на постојању писменог налога о упућивању у КЗБ, који не постоји, будући да је реч о усменом налогу који је морао да се изврши, под претњом губитка посла; да је Апелациони суд у Крагујевцу, у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, донео две одлуке којима је другачије одлучено у односу на оспорену другостепену пресуду.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, наложи Апелационом суду у Београду да понови поступак по жалби подносиоца изјављеној против оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 4560/10 од 17. јануара 2012. године и подносиоцу призна право на накнаду штете у износу од 5.000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 4560/10 од 17. јануара 2012. године је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца С. С, овде подносиоца уставне жалбе, те је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да тужиоцу исплати износ од 34.260,19 динара, на име накнаде трошкова превоза, неисплаћених дневница и додатка на плату по основу ноћног рада за период мај - јун 200 5. године, док је део тужбеног захтева за исплату ових потраживања, за период од децембра 2004. до априла 2005. године, одбијен као неоснован.
Одлучујући о жалбама парничних странака, Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж 1. 6086/12 од 22. новембра 201 2. године одбио жалбу тужиоца и ожалбену првостепену пресуду П. 4560/10 од 17. јануара 2012. године потврдио у њеном добијајућем делу (став I изреке), док је усвајањем жалбе тужене, првостепену пресуду преиначио у усвајајућем делу за исплату трошкова превоза и дневница и одбио тужбени захтев тужиоца (став II изреке), а укинуо у делу којим је усвојен тужбени захтев за исплату додатка на плату по основу ноћног рада и у делу одлуке о парничним трошковима, поводом којих је предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац у радном односу код тужене, почев од 1997. године, и то у Полицијској управи Призрен на Косову и Метохији; да је 1999. године ПУ Призрен премештена у Крушевац, где се и данас налази; да се исте године тужилац доселио у породичну кућу у месту Ковачи, које је удаљено 3,5 километара од Краљева; да је наредбом тадашњег начелника Ресора јавне безбедности број 305/99 од 6. августа 1999. године одређено да се сви радници тужене са подручја Косова и Метохије радно ангажују у местима у која су се доселили; да је на тај начин и тужилац, по усменом наређењу тадашњег руководства, почео да ради од септембра 1999. године у Одсеку за привредни криминал ПУ Краљево, са звањем самосталног полицијског инспектора; да je у периоду од 1 . децембра 2004. до 30 . јуна 2005. године, такође по усменом наређењу начелника, послат да обавља дужност оперативног радника за контролу промета робе на Контролно безбедносном пункту „Рудница“ код Рашке, у КЗБ; да у утуженом периоду тужилац није примао дневнице, накнаду на име ноћног рада, као ни накнаду на име превоза, иако су те накнаде примале остале његове колеге; да се пункт где је тужилац радио налазио око 100 километара од његове куће; да су радници ПУ Краљево имали организован превоз аутобусима од Руднице од Краљева, као и организован смештај у Рудници, али да тужилац није могао да користи ову врсту превоза и смештаја, будући да је био оперативни радник и није имао смештај, из ког разлога је морао да се враћа кући сваког радног дана после смене, с тим да се око превоза сам сналазио; да се тужилац обраћао туженој захтевом да му плати превоз или обезбеди други превоз, али да му на такве захтеве није одговарено; да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд, у одбијајућем делу ожалбене пресуде, правилно применио материјално право; да је предмет тужбеног захтева тужиочево потраживање по основу дневница, ноћног рада и трошкова превоза за период од децембра 2004. до јуна 2005. године, која потраживања доспевају 25. дана у месецу за претходни месец; да је правилан закључак првостепеног суда да су тужиочева потраживања по наведеним основима за период од децембра 2004. до априла 2005. године застарела, имајући у виду да је потраживање за месец април 2005. доспело 25. маја 2005. године, а да је тужба у овој правној ствари поднета 5 . јуна 2008. године , по протеку законског рока од три године од доспелости потраживања; да наводи жалбе да подношење захтева за исплату пре подношења тужбе има значај правне и процесне радње која се уподобљава другој повериочевој радњи предузетој против дужника пред надлежним органима из члана 388 . Закона облигационим односима, која за последицу има прекид застарелости су неосновани; да то из разлога што за прекид застарелости није довољно да поверилац позове дужника усмено или писмено да испуни обавезу (члан. 391 . ЗОО), већ се застаревање прекида када дужник призна дуг, подизањем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или неким другим надлежним органом у циљу утврђивања обезбеђења или остваривања потраживања (чл. 387 . и 388 . ЗОО), због чега подношење захтева послодавцу за исплату пре тужбе не прикида застарелост у смислу члана 388 . Закона о облигационим односима; да када је реч о делу одлуке првостепеног суда којим је усвојен тужбени захтев тужиоца за накнаду трошкова превоза и неисплаћених дневница, првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право због чега је побијана пресуда у том делу преиначена и тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован; да полазећи од одредаба члана 51 . ст. 1 . и 2 . Закона о радним односима у државним органима и чл. 2 – 4. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима, важећим у спорном периоду, право на исплату дневница припада само оном запосленом који je по налогу свог претпостављеног био упућен на службено путовање; да службено путовање може трајати најдуже 15 дана непрекидно, a у изузтним случајевима и дуже, али не преко 30 дана непрекидно; да из изведених доказа произлази да је тужилац у Рудници радио у периоду дужем од четири и по године непрекидно, тачније од маја 2000. године до јула 2005. године, како је и навео у свом исказу; да у таквој ситуацији не може бити речи о службеном путовању, што представља основ за исплату дневница, jep је оно временски ограничено на период од максимално 30 дана; да у прилог томе иде и чињеница да се запослени на службено путовање упућују на основу писаног налога, а тужилац такву исправу суду до закључења главне расправе није доставио; да је побијана пресуда морала бити преиначена и у делу који се односи на накнаду трошкова превоза за мај и јун 2005. године јер се жалбом тужене основано указује да je на тужиоцу био терет да докаже да је имао стварне трошкове по основу доласка на рад од места становања и обратно; да тужилац тo није учинио, независно од тога што му је место становања у Ковачима код Краљева, а место рада у Рудници код Рашке; да је сврха накнаде трошкова за превоз да запосленом покрије трошкове које је он стварно имао ради доласка на рад од места становања и обратно; да, ради тога, није довољно да је тужилац у периоду потраживања имао различито место становања од места рада, већ је на њему било и да докаже да је имао трошкове из тог основа, што тужилац није учинио.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.) да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Законoм о унутрашњим пословима "Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) било је прописано: да се на раднике М УП примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.) ; да МУП може упућивати на вршење службене дужности у одређене организационе јединице раднике организационих јединица из других делова територије Републике, до попуне радних места у организационим јединицама у које се радници упућују на вршење службене дужности, да вршење службене дужности радника из става 1. овог члана може трајати непрекидно од 30 дана до једне године, да радник који је према ст. 1. и 2. овог члана упућен на вршење службене дужности има право на трошкове утврђене прописом министра у складу са законом (члан 72.).
Правилником о накнадама радницима МУП-а који се упућују на вршење службене дужности ("Службени гласник РС", број 21/98 ), који је важио до 18. јануара 2007. године, било је прописано: да радник МУП који је, на основу члана 72. став 1. Закона о унутрашњим пословима, из организационе јединице у којој је запослен упућен у другу организациону јединицу на вршење службене дужности ван његовог места рада, има право на накнаду трошкова превоза од места пребивалишта до места боравка највише два пута месечно у висини стварних трошкова превоза аутобусом или возом, према поднетој превозној карти коју је радник користио и трошкова превоза од места боравка до места рада у које се упућује на вршење службене дужности, да радник из става 1. овог члана има право на дневницу за време проведено на раду у другој организационој јединици (члан 1. став 1. тач. 2) и 3) и став 2.); да правилник ступа на снагу 1. децембра 1998. године и да ће се објави ти у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 4.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе. Чланом 71. истог закона било је прописано да се ради остваривања својих права, запослени у државном органу, односно постављена лица, писмено обраћају функционеру који руководи органом, да против сваког решења или другог акта којим је одлучено о његовим правима и обавезама запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор, да се приговор подноси функционеру који руководи државним органом у року од 8 дана од дана уручења решења или другог акта, а функционер је дужан да о њему одлучи у року од 15 дана, од дана подношења приговора, да разматрајући поднети приговор, функционер преиспитује своју одлуку и може је изменити или допунити, да запослени, односно постављено лице, има право да поднесе приговор и у случају кад функционер у року од 15 дана од дана подношења захтева не одлучи о праву на које се захтев односи, као и да ако функционер у утврђеном року не одлучи о поднетом приговору или ако запослени, односно постављено лице, није задовољан одлуком функционера поводом поднетог приговора, запослени, односно постављено лице може се обратити надлежном суду у року од 15 дана.
Чланом 116. Закона о општем управном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) је прописано да у управним стварима у којима је по закону или по природи ствари за покретање и вођење поступка потребан захтев странке, орган може покренути и водити поступак само ако постоји такав захтев.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица ("Службени гласник РС", бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05 и 95/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, било је прописано: да се с лужбеним путовањем, у смислу ове уредбе, сматра путовање на које се запослени у државном органу и изабрано, односно постављено лице упућује, да по налогу овлашћеног лица изврши одређени службени посао ван места свог редовног запослења, односно ван седишта републичког органа (члан 2.); да с лужбено путовање може трајати најдуже 15 дана непрекидно, да ако то потребе службе захтевају или ако се започети посао не може прекинути, службено путовање, уз сагласност овлашћеног лица, може трајати и дуже од 15 дана, али не дуже од 30 дана непрекидно (члан 3.); да н акнада трошкова за службено путовање обухвата - дневницу и трошкове ноћења, накнаду за превоз од места редовног запослења, односно седишта републичког органа, до места у које се упућује ради извршавања службеног посла (члан 4. тач. 1) и 2)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а полазећи од конкретних чињеница и околности, Уставни суд констатује да подносилац, у суштини, указује да је Апелациони суд у Београду арбитрерно применио меродавно материјално право, тако што је, по питању права на исплату предметних дневница и трошкова превоза, применио Уредбу о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица из 1994. године (у даљем тексту: Уредба), према чијим одредбама рад подносиоца у КЗБ „Рудница“ нема карактер службеног путовања. То из разлога што су ова права била уређена посебним подзаконским актом - Правилником о накнадама радницима МУП-а који се упућују на вршење службене дужности из 1998. године (у даљем тескту: Правилник), који је регулисао статус полицијског службеника упућеног из организационе јединице у којој је запослен у другу организациону јединицу на вршење службене дужности.
У парничном поступку који претходи уставној жалби је утврђено да је подносилац током 1999. године распоређен на рад у ПУ Краљево, а да је у спорном периоду, по усменом наређењу, рад обављао у КЗБ „Рудница“ код Рашке. Полазећи од наведених чињеница, а имајући у виду начин на који је појам службеног путовања био дефинисан Уредбом (путовање на које се запослени у државном органу упућује да по налогу овлашћеног лица изврши одређени службени посао ван места свог редовног запослења), Уставни суд налази да Апелациони суд у Београду на конкретан случај није могао применити Уредбу, с обзиром на то да се, по схватању Уставног суда, рад подносиоца у КЗБ „Рудница“ не може окарактерисати као службено путовање, које подразумева извршење конкретног посла у кратком временском периоду, већ да се, како то и подносилац у уставној жалби истиче, једино може уподобити вршењу службене дужности у другој организационој јединици МУП. Дакле, Уставни суд оцењује да пропуст Апелационог суда у Београду да примени одредбе Правилника представља уставноправно неприхватљив начин одлучивања о предметним захтевима подносиоца уставне жалбе.
Међутим, одредба члана 32. Закона о унутрашњим пословима упућивала је на сходну примену Закона о радним односима у државним органима. Право на исплату дневница за време вршења службе у другој организационој јединици МУП, као и право на накнаду трошкова превоза на релацији од места боравка до места рада, који настају у том периоду, по налажењу Уставног суда, запосленом припада ју само када се за то стекну прописани услови – да је запослени упућен на вршење службе у организациону јединицу МУП изван места рада, те да је, по том основу, имао трошкове за путовање на релацији од места боравка до места у које је упућен и обрнуто. Уставни суд указује да су се ов аква прав а, сагласно одредби члана 71. став 1. наведеног Закона о радним односима у државним органима из 1991. године, остваривала на основу писменог захтева запосленог функционеру који руководи државним органом. Истим законом био је прописан поступак одлучивања о поднетим захтевима запослених за остваривање права из радног односа, који је обухватао и право запосленог на приговор и у случају кад функционер у року од 15 дана од дана подношења захтева не одлучи о праву на које се захтев односи, односно могућност коришћења наведеног правног средства у случају „ћутања управе“ . Стим у вези, Уставни суд оцењује да је подносилац заштиту својих права морао остваривати у оквиру законом прописаног поступка за тзв. интерну правну заштиту. Како о праву на исплату предметних дневница и трошкова превоза не одлучује суд, него надлежни функционер у органу тужене, код кога је подносилац био у радном односу, Уставни суд налази да би судови једино били надлежни да одлучују о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а по основу одговорности правног лица за штету коју проузрокује његов орган, или за исплату предметних накнада утврђен их у појединачном, коначном и правноснажном акту тужене коју је тужена неосновано обуставила, или је нередовно вршила исплате (видети одлуке Уставног суда Уж-3563/2010 од 20. децембра 2012. године и Уж-3290/2010 од 3. априла 2013. године, на интернет страници: www.ustavni.sud.rs).
Подносилац се писменим захтевима обраћао органима тужене, тражећи исплату предметних накнада, али по тим захтевима није добио одговор, због чега је поднео тужбу. Уставни суд сматра да у таквој ситуацији подносилац у поступку за тзв. интерну правну заштиту није исцрпео сва правна средства, из ког разлога није стекао право да заштиту затражи у редовном судском поступку. Наиме, и код неодлучивања надлежног функционера о захтеву за остваривање неког права из радног односа, постојало је право запосленог на приговор, као правно средств о против таквог вида „ћутања управе“ , које подносилац, пре подношења тужбе, а како то произлази из утврђеног чињеничног стања, није искористио. С тим у вези, и поред тога што је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду донета применом неодговарајућег подзаконског акта, Уставни суд налази да у ситуацији у којој законом прописани поступак за правну заштиту није спроведен до краја, такав пропуст судова не може бити од утицаја код одлучивања о захтеву за остваривање права из радног односа у редовном судском поступку. Самим тим, без значаја је и оцена приговора застарелости, коју су у оспореним одлукама изнели Први основни суд у Београду и Апелациони суд у Београду. Уставни суд, насупрот становишту редовних судова, сматра да обавезно обраћање функционеру који руководи државним органом представља радњу пред узету у циљу утврђивања и остварења неког потраживања по основу радног односа, којом се, у смислу члана 388. Закона о облигационим односима, прекида застаревање . Међутим, ratio legis прописивања обавезног писменог обраћања функционеру који руководи државним органом није прекид тока застарелости таквог потраживања, до којег несумњиво долази подношењем одговарајућег захтева, већ обавезан покушај да се неко право из радног односа оствари на нивоу послодавца, у оквиру поступка за тзв. интерну правну заштиту.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним пресуд ама Апелационог суда у Београду Гж 1. 6086/12 од 22. новембра 201 2. године и пресуде Првог основног суда у Београду П . 4560/10 од 17. јануара 2012. године ни је повређен о прав о на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. Стога је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , одлучујући као у тачки 1. изреке.
С обзиром на то да уз уставну жалбу нису приложене пресуде којима би се аргументовала тврдња о неједнаком поступању судова у идентичним чињеничним и правним ситуацијама, Уставни суд истакнуту повреду права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, није посебно разматрао.
Што се тиче истакнуте повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд налази да подносилац своје тврдње о повреди овог права ближе не образлаже, већ их, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама повређено право подносиоца на правично суђење, то нема основа ни за тврдњу о повреди права на имовину.
У уставној жалби нису наведени разлози због којих подносилац сматра да му је оспореним пресудама повређено право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, али Уставни суд констатује да се наведеном одредбом Устава не гарантује право запосленог на исплату предметних накнада, које, по схватању Уставног суда, имају за сврху покриће трошкова запосленог насталих на раду и у вези са радом.
6. Када је реч о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба, осим податка да је предметни парнични поступак ( који је, према обавештењу Првог основног суда у Београду, правноснажно окончан доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5950/13 од 9. децембра 2014. године) до подношења уставне жалбе трајао више од пет година, не садржи ниједан чињенично утемељен навод о току поступка, којим би се аргументовала тврдња да је његово трајање последица неделотворног поступања надлежних судова. С тим у вези, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , уставну жалбу у том делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у тачки 2. изреке.
У вези навода подносиоца којима се позива на повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се овим уставним одредбама не јемчи ниједно посебно (самостално) људско право, већ је реч о основном начелу на коме, сагласно Уставу, почива остваривање свих Уставом зајемених људских и мањинских права и слобода. Према томе, повреда овог уставног начела је увек акцесорне природе, јер мора бити везана за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.