Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дулета Шујдовића из Пожеге и Ратка Достанића из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. фебруара 201 6. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дулета Шујдовића и Ратка Достанића изјављена против пресуде Основног суда у Пожеги П. 3605/10 од 10. септембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 873/13 од 4. октобра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дуле Шујдовић из Пожеге и Ратко Достанић из Чачка поднели су, 28. новембра 2013. године, преко пуномоћника Невене Јанковић, адвоката из Пожеге, Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 21, 32, 36. и 58. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе: да је парнични поступак вођен ради накнаде штете коју су претрпели након што је против Ратка Достанића покренут и вођен прекршајни поступак, када му је одузет предметни аутобус; да је након 18 месеци од одузимања возила, прекршајни поступак обустављен из разлога што није доказано да је Ратко Достанић учинио прекршај; да подносиоцима припада право на накнаду материјалне штете, јер је у периоду у којем је аутобус био одузет, за подносиоца Ратка Достанића наступила обична штета која се огледа у томе што је предметни аутобус стајао незаштићен на отвореном простору услед чега је пропао, док је подносилац Дуле Шујдовић претрпео штету у виду измакле користи, будући да није могао да оствари зараду од превоза путника; да је Окружни суд у Ужицу пресудом Гж. 582/08 од 7. априла 2008. године, поводом истог догађаја и истог чињеничног стања, другом тужиоцу досудио накнаду штете, а подносиоцима то право ускратио. Подносиоци од Уставног суда траже да уставну жалбу усвоји и поништи оспорене пресуде, као и да им одреди накнаду материјалне и нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Пожеги П. 3605/10 од 10. септембра 2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавеже да им накнади штету.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 873/13 од 4. октобра 2013. године одбијене су као неосноване жалбе тужилаца и потврђена је пресуда Основног суда у Пожеги П. 3605/10 од 10. септембра 2012. године.
Из образложења оспорених пресуда произлази: да је тужилац Ратко Достанић у току 2001. године купио предметни аутобус и да га је исте године регистровао на основу привременог решења којим је дозвољена регистрација тог возила; да је, потом, тужиоцу Ратку Достанићу наложено да пред надлежним судом покрене парнични поступак против претходног власника и Републике Србије, ради утврђивања права власништва на том возилу, с обзиром на то да је саобраћајна дозвола приликом купопродаје аутобуса била фалсификована; да је тужилац Ратко Достанић поднео тужбу Општинском суду у Чачку против претходног власника предметног аутобуса и Републике Србије, али је тај поступак прекинут и није окончан јер се тужени претходни власник није могао пронаћи; да је све регистрације предметног возила тужилац Ратко Достанић вршио на основу потврде поменутог суда; да након 22. марта 2008. године није подношен нови захтев за продужавање регистрације; да је 23. априла 2008. године МУП Србије - ПУ Чачак предметно возило привремено одузело од тужиоца Дулета Шујдовића (било је у његовој државини по основу уговора о закупу са Ратком Достанићем), како би надлежни органи за спровођење поступка регистрације утврдили да ли су бројеви на шасији и мотору фалсификовани; да је вештачењем утврђено да су бројеви шасије и мотора на предметном аутобусу прекуцавани и да нису оригинални; да је решењем Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Краљево од 12. новембра 2008. године тужилац Ратко Достанић био оглашен одговорним за прекршај из члана 334. став 1. тачка 1. Царинског закона зато што је дана 2. марта 2007. године био у својини и државини предметног аутобуса који је унет у земљу од стране Н. Н. лица преко неутврђеног граничног прелаза, без пријаве царинским органима; да је решењем Министарства финансија од 22. октобра 2009. године уважена жалба тужиоца Ратка Достанића и преиначено решење Комисије за царинске прекршаје Царинарнице Краљево од 12. новембра 2008. године тако што је обустављен прекршајни поступак против тужиоца Ратка Достанића, када му је и враћено предметно возило, јер није доказано да је учинио прекршај; да је предметном тужбом Ратко Достанић тражио накнаду претрпљене штете на име амортизације аутобуса док је био одузет у периоду од 23. априла 2008. до 22. октобра 2009. године; да тужилац Дуле Шујдовић тражи накнаду штете по основу измакле користи јер превоз који је уговорио са трећим лицем није могао обављати предметним возилом док је било одузето.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, надлежни судови су закључили да у раду државног органа није било незаконитог поступања, у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, а што би био основ за накнаду штете тужиоца Ратка Достанића. Ово стога што је одузимање предметног возила било у складу са одредбом члана 385. став 1. Царинског закона, будући да је против наведеног тужиоца био покренут царински прекршајни поступак и да је након окончања прекршајног поступка то возило враћено тужиоцу Ратку Достанићу. Оцењено је да тужилац Ратко Достанић није доказао да је предметно возило било складиштено на неодговарајући начин. Што се тиче тужиоца Дулета Шујдовића, поступајући судови су навели да је он био у уговорном односу са тужиоцем Ратком Достанићем, по уговору о закупу предметног возила од 2. марта 2007. године, те да тужена није пасивно легитимисана у предметној правној ствари по тужби Дулета Шујдовића. Наиме, наведени судови сматрају да је тужилац Ратко Достанић одговоран свом закупцу за евентуалне материјалне и правне недостатке на предметном возилу.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да оштећеник има право како на накнаду обичне штете, тако и на накнаду измакле користи, а да се при оцени висине измакле користи узима у обзир добитак који се могао основано очекивати према редовном току ствари или према посебним околностима, а чије је остварење спречено штетниковом радњом или пропуштањем (члан 189. ст. 1. и 3.).
Законом о прекршајима којима се повређују савезни прописи („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 20/82, 14/85, 74/87, 57/89, 3/90 и 35/91, и „Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 50/93, 24/94, 28/96, 64/01 , 101/05 и 116/08 ) било је прописано: да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети ако су својина учиниоца прекршаја, односно ако њима располаже правно лице учинилац прекршаја, да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимања предмета, да се наведени предмети за прекршаје из области царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, могу одузети и ако казна за прекршај није изречена, ако се прекршајни поступак не може водити због непостојања услова за прекршајну одговорност или ако је поступак прекинут из разлога што учинилац прекршаја није доступан органу надлежном за вођење прекршајног поступка (члан 45. ст. 1, 5. и 8.); да се предмети који могу бити одузети по овом закону, могу привремено одузети и пре доношења решења о прекршају, да привремено одузимање предмета писменом наредбом одређује судија који води прекршајни поступак, да се законом могу овластити и службена лица инспекцијских органа и органа унутрашњих послова да могу привремено одузети предмете из става 1. овог члана кад у вршењу службене дужности сазнају за прекршај, да су ови органи дужни да првостепени орган надлежан за вођење прекршајног поступка неодложно известе о привременом одузимању предмета и да се побрину за чување тих предмета, уколико законом није друкчије одређено (члан 223. ст. 1. до 3.) ; да ће се привремено одузети предмети, односно новац добијен продајом предмета вратити власнику ако прекршајни поступак буде обустављен, осим кад то захтевају интереси опште безбедности или разлози морала, о чему се доноси посебно решење (члан 224. став 1.); да ће се решење о прекршају којим се обуставља прекршајни поступак донети кад се утврди да није доказано да је окривљени учинио прекршај који му се захтевом ставља на терет (члан 234. став 1. тачка 9).
Царинским законом („Службени лист РС“, бр. 73/03, 61/05, 85/05 и 62/06) било је прописано: да ће се новчаном казном од једноструког до четвороструког износа вредности робе која је предмет прекршаја, казнити лице које не пријави царинском органу робу коју уноси у царинско подручје (члан 334. став 1. тачка 1.); да ће се одузети роба која је предмет царинског прекршаја из члана 333, члана 334. тач. 1, 2. и 3, члана 337. ст. 3. и 5, члана 341, члана 345, члана 351. став 1, члана 364. став 1. тачка 1, члана 365, члана 367. тач. 1. и 3, члана 368. тач. 1, 4, 5. и 6. и члана 369. тач. 1, 2, 3, 5. и 7, као и да ће се роба која је предмет царинског прекршаја, за коју су прописане мере из ст. 1. и 2. овог члана, одузети и у случају ако је прекршајни поступак обустављен зато што је учинилац у време извршења прекршаја био малолетан, или се против учиниоца није могао водити прекршајни поступак због тога што је непознат, недоступан царинском органу или због постојања других законских сметњи, осим у случају наступања апсолутне застарелости (члан 385. ст. 1. и 6.); да ће роба која је предмет царинског прекршаја, бити задржана и стављена под царински надзор до окончања прекршајног поступка (члан 386. став 1.); да власник робе стављене под царински надзор, у складу са одредбама члана 386. овог закона, има право на накнаду штете на терет државног буџета, ако се у спроведеном прекршајном поступку утврди да царински прекршај није постојао, односно да не постоји прекршајна одговорност овог лица (члан 387.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је закључио да подносиоци тврдње о повреди наведеног уставног права, у суштини, заснивају на наводима о погрешној примени материјалног права. Наиме, подносиоци сматрају да им је незаконитим радњама тужене, тј. из разлога што је тужена против подносиоца уставне жалбе Ратка Достанића водила прекршајни поступак који је након две године обуставила, из разлога што је установила да прекршаја није ни било, причињена штета, због чега подносиоцима и припада накнада за обичну штету и за измаклу добит, јер је током трајања прекршајног поступка, када је возило било одузето, оно због лошег складиштења и амортациције изгубило на вредности, као и због тога што у том периоду подносилац уставне жалбе Дуле Шујдовић, као закупац предметног возила, није могао да обавља своју професионалну делатност.
У вези са изнетим, Уставни суд и овом приликом подсећа да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног и процесног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта правилне примене материјалног права и произвољног закључивања судова.
По оцени Уставног суда, поступајући судови су у оспореним пресудама дали уставноправно прихватљиво образложење, када су, полазећи од утврђеног чињеничног стања, оценили да у конкретном случају нису испуњени услови за одговорност тужене по основу накнаде штете, јер у радњама тужене није било противправности приликом одузимања возила. Наиме, Уставни суд подсећа да је основна претпоставка за одговорност државе за накнаду штете, незаконит или неправилан рад њених органа, при чему се под незаконитим радом сматра сваки акт или радња која је противна правним нормама, док се под неправилним радом подразумевају радње које нису у складу са општим нормама у вршењу службе. Уставни суд примећује да из чињеничног стања утврђеног у парничном поступку произлази да је спорно возило било привремено одузето како би надлежни органи за спровођење поступка регистрације утврдили да ли су бројеви на шасији и мотору фалсификовани, као и да је вештачењем утврђено да су бројеви шасије и мотора на предметном аутобусу прекуцавани и да нису оригинални, при чему је против подносиоца уставне жалбе Ратка Достанића био покренут и вођен прекршајни поступак за прекршај из члана 332. став 3. у вези члана 334. став 1. тачка 1. Царинског закона, па привремено одузимање возила не значи незаконит и неправилан рад органа, већ ствара обавезу државе да изврши повраћај одузете ствари, што je у конкретном случају и учињено. Полазећи од наведеног и тога да подносилац уставне жалбе Ратко Достанић , током парничног поступка, није доказао да је предметно возило у периоду у којем је било одузето било складиштено на неодговарајући начин, Уставни суд сматра да су поступајући судови на уставноправно прихватљив начин закључили да, у конкретном случају, не постоји одговорност државе, у смислу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима. Уставни суд је оценио и да су оспорене пресуде у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе Дулета Шујдовића засноване на уставноправном прихватљивом тумачењу меродавног права у смислу становишта да је подносилац Дуле Шујдовић, као закупац предметног возила, право на накнаду евентуалне штете у виду измакле користи могао остварити само у односу на Ратка Достанића, као сауговарача закуподавца, а не у односу на тужену Републику Србију. Стога, Уставни суд није нашао ништа што би указало на то да су материјалноправни прописи произвољно или неправично били примењени на штету подносилаца уставне жалбе, нити да има елемената који указују на процесну неправичност, супротно уставним јемствима права на правично суђење.
6. У погледу навода уставне жалбе који се односе на различито поступање надлежних судова у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је утврдио да се у пресуди Општинског суда у Пожеги П. 571/06 од 29. марта 2007. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Ужицу Гж. 582/08 од 7. априла 2008. године, а које су достављене као доказ неједнаког поступања, не ради о истој чињеничној и правној ситуацији као у оспореним пресудама. Ово стога што из образложења достављених пресуда произлази да против тужиоца коме је привремено одузето возило није вођен прекршајни поступак и да је он као власник потраживао само накнаду штете због измакле користи, док из оспорених пресуда произлази да је у поступку који је претходио уставносудском одлучивано о накнади обичне штете и измакле добити, при чему је против једног од тужилаца, као купца спорног одузетог возила, вођен прекршајни поступак, док други тужилац и није власник већ само закупац возила. С тим у вези, Уставни суд је оценио да, у конкретном случају, није дошло до повреде права из члана 36. став 1. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подноси оцима уставне жалбе оспорен им пресудама ни су повређен а права на правично суђење и на једнаку заштуту права, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану.
7. Како су подносиоци уставне жалбе повреду начела начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на имовину из члана 58. Устава образложи ли на исти начин на који су то учини ли и за повреду права на правично суђење и на једнаку заштуту права , Уставни суд није посебно разматрао ове наводе подносилаца.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић