Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Ан дрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Јовановића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већa одржаној 10. фебруара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мирослава Јовановића и утврђује да је пресудом Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године и пресудом Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године повређена слобода изражавања подносиоца уставне жалбе, зајемчена одредбом члана 46. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Јовановић из Београда поднео је, 30. новембра 2013. године , Уставном суду уставну жалбу против пресуде Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године и пресуде Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године , која је допуњена поднеском од 14. априла 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, слободе изражавања из члана 10. Европске конвенције, те повреде забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним парничним пресудама обавезан подносилац да новчано накнади нематеријалну штету тужиоцу због повреде части и угледа, због изношења спорних навода у жалби против решења управног органа; да је оспореним парничним пресудама повређено право подносиоцу на слободу изражавања; да наводи који су изнети у предметној жалби представљају његов вредносни суд, а не чињеничну тврдњу.
Предложено је Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених конвенцијских права и поништи оспорене парничне пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и документације приложене уз њу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Први основни суд у Београду је оспореном пресудом П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Веселина Јовићевића, те је тужени Мирослав Јовановић, овде подносилац уставне жалбе, обавезан на новчану накнаду нематеријалне штете тужиоцу због повреде његове части и угледа. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је у жалби туженог која је поднета Градској општини Стари град, Општинској управи, Одељењу за комуналне послове и комуналну инспекцију, Секретаријату за инспекцијске послове, Сектору за комунални инспекцијски надзор VII-02 број 355-2879/09 од 8. јануара 2010. године наведено: „у свему томе нажалост, активно му помаже и општина Стари град, тачније челни људи општине који су упознати са свим детаљима. Ја не знам да ли је то зато што он неког у општини потплаћује, или да би руководство општине прикрило своје досадашње махинације које су чињене у корист Веселина Јовићевића, или нешто треће, али у сваком случају овакво незаконито понашање општине према мени сматрам злоупотребом службеног положаја појединаца и смишљеним актом на мене и моју породицу“ који цитат је предат уз жалбу, а у другом ставу на другој страни образложења; да инкримисане речи овде туженог у жалби на другој страни у другом ставу представља дискриминисану радњу која представља за тужиоца увреду и повреду части и угледа, ово из разлога што је тужилац адвокат те да се бави јавним послом, да између осталог, због своје професионалне делатности обилази општине, па се изводи закључак да потплаћује, алудира на то да је тужилац на име добијања својих аката за реконструкцију и адаптацију објекта плаћао, што је у супротности са досадашњим доказима, и за то тужени није приложио ниједан валидни доказ, па су у том случају овако инкримисане речи увредљиве и нанеле су душевни бол овде тужиоцу.
Виши суд у Пожаревцу је оспореном пресудом Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио ожалбену првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да у конкретном случају околности оправдавају досуђење управо износа од 60.000,00 динара, који представља адекватну сатисфакцију тужиоцу за повреду угледа и части имајући у виду професију којом се тужилац бави, чињеницу да тужени не спори да је наведене увреде написао у жалби, при томе не дајући ниједан доказ о њиховој истинитости; да накнада по овом виду нематеријалне штете има за циљ материјалну сатисфакцију због повреде угледа и части; да спорна изјава туженог написана у жалби и достављена надлежним општинским службама представља објективно увредљиву, а самим тим и противправну инкриминацију која је недопуштена.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 46. став 1. Устава јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, док је одредбом чланом 46. став 2. Устава утврђено да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије.
Уставни суд указује да је одредбом члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода гарантовано право на слободу изражавања чију заштиту пружа и Устав Републике Србије, те се оцена постојања повреде или ускраћивања ове слободе врши у односу на одредбу члана 46. став 1. Устава.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је : да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх , ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.); да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5. Уставни суд је констатовао да је оспореним пресуд ама Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године и Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године правноснажно обавезан подносилац уставне жалбе да тужиоцу новчано накнади нематеријалну штету због повреде части и угледа, због изношења одређених навода у жалби поднетој против решења првостепеног управног органа, чиме је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, повређена његова слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава.
Разматрајући наводе уставне жалб е са аспекта слободе мишљења и изражавања из члана 46. става 1. Устава, Уставни суд указује на то да у демократском друштву слобода изражавања представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли инфомација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативана, има ли научну, уметничку или неку другу вредност). Слобода изражавања обухвата и одређен степен претеривања или чак провоцирања. С тим у вези, из праксе Европског суда за људска права произлази да се право на слободу изражавања примењује не само на информације или идеје које се повољно прихватају или се сматрају неувредљивим или индиферентним, већ такође и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају државу или неки део популације. Такви су захтеви плурализма, толеранције и отворености ума, без којих нема "демократског друштва" (видети, inter alia, пресуде Европског суда за људска права у предметима Handysid против Уједињеног краљества, бр ој 5493/72 , од 7. децембра 1976. године, став 49. и Nilsen and Johnsen против Норвешке, бр ој 23118/93 , од 25. новембра 1999. године, став 43 .). Додуше, слобода изражавања спада у релативне слободе, јер подлеже одређеним ограничењима (изузецима). Ограничења слободе изражавања утврђена су одредбом члана 46. став 2. Устава. Једно од тих уставних ограничења слободе изражавања јесте заштита права и угледа других.
У конкретном случају, Уставни суд налази да оспорена пресуда Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године и пресуда Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године, којима је подносилац уставне жалбе обавезан на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа тужиоца, представљају ограничење подносиочеве слободе изражавања.
Међутим, да би ограничење слободе изражавања било уставноправно прихватљиво оно мора бити: легално, легитимно, неопходно у демократском друштву и сразмерно легитимном циљу чијем се остварењу тежи, што је и у складу са праксом Европског суда за људска права.
Оспорене пресуд е Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године и Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године донет е су применом одредаба члана 200. Закона о облигационим односима. Уставни суд оцењује да је наведена законска норма довољно одређена и јасна, што представља основ правне сигурности. Ограничење слободе изражавања које настаје применом наведене законске норме не може се сматрати неразумном, неочекиваном и непредвидивом. Задирање у слободу изражавања у конкретном случају је било легално, односно прописано наведеном јасном и одређеном законском нормом.
Уставни суд оцењује да су оспорене парничне пресуде донете ради остваривања легитимног циља који се састојао у заштити права на част и углед тужиоца, што представља истовремено уставно ограничење слободе изражавања. Право појединца на поштовање његовог угледа, представља аспект како његовог личног идентитета, тако и друштвеног живота, тј. обликује начин на који други доживљавају ту особу и како та особа сама себе доживљава (између осталих видети и пресуду Европског суда за људска права Pfeifer против Аустрије, број 12556/03, од 15. новембра 2007. године, став 35 .). Које од наведених легитимних права стављених у пропорционални однос треба да превагне у конкретном случају зависи од следећих критеријума – да ли је ограничење слободе изржавања било „неопходно у демократском друштву“ и да ли је ограничење слободе изражавања било сразмерно легитимном циљу.
У вези са стандардом да ли је ограничење слободе изражавања било „неопходно у демократском друштву“, Уставни суд указује да у оваквим парничним поступцима треба разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће доказати (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Lingens против Аустрије, број 9815/82, од 8. јула 1986. године, став 46. и Oberschlick против Аустрије, број 11662/85, од 23. маја 1991. године, став 63.). Захтев да се докаже истинитост вредносног суда је немогуће испунити и он крши само право на слободу изражавања. Међутим, чак и када изјава представља вредносни суд, мора постојати довољан чињенични основ да је подржи, у противном ће бити претерана (видети, на пример, пресуду Европског суда за људска права Pedersen and Baadsgaard против Данске, број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.). Међутим, у конкретном случају парнични судови се нису посебно бавили питањем које конкретно спорне изјаве у предметној жалби представљају вредносне судове, а које чињеничне тврдње, а што је у конкретном случају било од суштинског значаја приликом успостављања правичног баланса између слободе изражавања подносиоца уставне жалбе и поштовања части и угледа тужиоца.
Уставни суд такође указује да се према пракси Европског суда за људска права, не штити само суштина изражених идеја и информација, већ и облик у коме су оне саопштене (видети пресуду ЕСЉП Oberschlick против Аустрије, број 11662/85, од 23. маја 1991. године, став 57. и Одлуку Уставног суда Уж - 7490/2013 од 26. новембра 2015. године ). У конкретном случају, спорне изјаве су написане у жалби против првостепеног решења управног органа. Коришћење жалбе у редовном поступку представља остваривање Уставом зајемченог права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и ово уставно право омогућава странци да заштити своја права и правне интересе у редовном поступку. Дакле, у конкретном случају првенствени циљ предметне жалбе коју је поднео подносилац уставне жалбе био је да се оспори првостепено решење управног органа, а не да се бави личношћу тужиоца. Затим, како жалба представља значајан инструмент у остваривању права странака у поступку (која имају и егзистенцијални карактер), то код њих не сме да постоји страх од евентуалног покретања парничног и кривичног поступка због коришћења права на жалбу и онога што се у жалби износи, а уколико постоји злоупотреба права на жалбу и уколико се износи нешто изван граница прописаних правила, овлашћено службено лице које руководи поступком има на располагању низ мера ради санкционисања недозвољеног понашања странака. Само нарочито оправдани разлози могу представљати легитимни основ за изрицање кривичних санкција у кривичном поступку и досуђење новчане накнаде штете у парничном поступку, за изношење одређених навода и констатација у редовном правном средству које је гарантовано Уставом. По оцени Уставног суда, у конкретном случају нису испуњени ти нарочито оправдани разлози, јер се ради о спорним изјавама које представљају само мањи сегмент предметне жалбе (која се у целини бави оспоравањем решења управног органа) и те изјаве су мање више у вези са самим поступком. Даље, оно што је важно истаћи јесте да су спорне изјаве у жалби коришћене само у управном поступку, тако да су само овлашћена службена лица имала увид у садржину жалбе. На наведено не утиче чињеница да су спорне изјаве послате на више адреса надлежних општинских служби, јер спорне изјаве на овај начин такође нису постале доступне широј јавности (само овлашћена лица су имала приступ спорним изјавама). Другачија ситуација би била да су те изјаве коришћене изван поступка, односно да су те изјаве објављене у средствима јавног информисања и на друштвеним мрежама, у ком случају би постојала доступност тих изјава широј јавности.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је у образложењима оспорене пресуде Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године и оспорене пресуде Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године дато уставноправно неприхватљиво образложење у погледу правичног баланса између слободе изражавањ а подносиоца уставне жалбе и поштовањ а права на углед тужиоца, због чега је подносиоцу уставне жалбе оспореним парничним пресудама повређена слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде уставне слободе, поништио пресуду Вишег суда у Пожаревцу Гж. 627/13 од 10. септембра 2013. године и одредио да тај суд поново одлучи о жалби туженог, овде подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Првог основног суда у Београду П. 76985/10 од 11. фебруара 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду слободе изражавања из члана 46. став 1. Устава и наложио отклањање штетних последица, то се овај суд није упуштао у разматрање повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и забране дискриминације из члана 14. Европске конвенције.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић