Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Р. из З., са боравиштем у Савезној Републици Немачкој , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 201 5. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н. Р. и утврђује да је решењем Вишег суда у Зрењанину Гж. 51/11 од 1. фебруара 2011. године повређен о прав о подноси тељке уставне жалбе на издржавање, зајемчен о одредбом члана 65. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Зрењанину Гж. 51/11 од 1. фебруара 2011. године и одређује да Основни суд у Зрењанину донесе нову одлуку о жалбу извршног дужника изјављеној против решења Основног суда у Зрењанину И. 2957/10 од 4. јуна 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Р. из З., са боравиштем у Савезној Републици Немачкој, је 6 . априла 2011. године, преко пуномоћника Т. М, адвоката из З, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења наведеног у тачки 1. изреке, због повреде права зајемченог одредб ом члана 65. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе, износећи чињенице које су претходиле извршном поступку у коме је донет о оспорен о решење и детаљно образлажући извршни поступак који је претходио подношењу уставне жалбе наводи: да се, у конкретној ситуацији, ради о раскидном услову тако да обавеза плаћања издржавања извршног дужника постоји све док се не оствари тај услов, а уколико извршни дужник тврди да обавеза више не постоји, будући да се услов остварио, требало је то и да докаже, јер је наведени услов и установљен у његовом интересу; да је извршни дужник могао да тражи измену одлуке о издржавању у тренутку када се одселио из Немачке; да јој, у смислу Закона о облигационим односима, поред главнице за неплаћено издржавање припада и законска затезна камата. Полазећи од наведеног, подноситељка сматра да јој је оспореним решењем повређено означено уставно право, па предлаже да се то решење поништи, као и да јој се одреде трошкови за састав ове уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију достављену у прилогу уставне жалбе, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Правноснажном и извршном пресудом Општинског суда у Зрењанину П. 1572/97 од 8. јула 1997. године, поред осталог обавезан је тужени З.Р. да плаћа на име доприноса за издржавање малолетне Н.Р. износ од 300 ДЕМ месечно, почев од 8. јула 1997. године па убудуће, док за то постоје законски услови и за време док буде живео и радио у Немачкој.
Предлогом за извршење извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, потраживала је од извршног дужника законско издржавање за период од 1. јуна 2005. године закључно са априлом 2010. године , односно износ од 17.700 ДМ, са домицилном каматом на поједине износе главнице како je то у предлогу наведено, а на основу извршне исправе – пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 1572/97 од 8. јула 1997. године.
Решењем Основног суда у Зрењанину И. 2957/10 од 4. јуна 2010. године одређено је извршење против извршног дужника, по предлогу извршног повериоца, а на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Зрењанину број П. 1572/97 од 8. јула 1997. Године, ради намирења потраживања извршног повериоца у износу од 17.700 ДЕМ, са домицилном каматом на поједине износе главнице од по 300 ДЕМ, како je то наведено у том решењу , а путем забележбе постојања извршења, процене и продаје одређених непокретности дужника и намирењем повериоца из износа оствареног продајом.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Гж. 51/11 од 1. фебруара 2011. године, у ставу првом изреке, усвојена је жалб а извршног дужника и решење Основног суда у Зрењанину И. 2957/10 од 4. јуна 2010. године је преиначено тако што је одбијен предлог извршног повериоца за одређивање извршења који је поднет првостепеном суду 24. маја 2010. године ради намирења ње ног новчаног потраживања по извршној исправи – пресуди Општинског суда у Зрењанину број П. 1572/97 од 8. јула 1997. године. У ставу другом изреке оспореног решења обавезан је извршн и повери лац да исплати извршном дужнику трошков е жалбеног поступка. Основаност изјављеног приговора суд образлаже, пре свега, позивањем на одредбу члана члана 38. став 1. Закона о извршном поступку према којој се извршење које зависи од претходног наступања неког услова одређује ако извршни поверилац јавном или по закону овереном исправом докаже да je услов наступио, те с обзиром на то да је пресудом (извршном исправом) извршни дужник обавезан да на име доприноса за издржавање малолетног детета месечно плаћа износ од 300 ДМ , почев од означеног датума па убудуће , док за то постоје законски услови и за време док буде живео и радио у Немачкој, закључује да је извршни поверилац имао обавезу да уз предлог за извршење достави суду доказ да је извршни дужник живео и радио у Немачкој у потраживаном периоду, а што он није учинио, већ је напротив и у предлогу за извршење као пребивалиште извршног дужника наведена адреса у Зрењанину.
4. Одредбом члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом.
Законом о браку и породичним односима ("Службени гласник СРС", бр. 22/80 и 11/88 и "Службени гласник РС", бр. 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 и 29/01) било је прописано да суд може на предлог издржаваног лица или обвезника издржавања да повуче, снизи, укине или измени начин издржавања који је досуђен ранијом одлуком суда, ако су се околности на основу којих је донета одлука касније измениле (члан 316.).
Одредбама Породичног закона ("Службени гласник РС", број 18/05), који се примењује од 1. јула 2005. године, је прописано да се висина издржавања може смањити или повећати ако се промене околности на основу којих је донета претходна одлука (члан 164.).
Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време дoношења оспореног другостепеног решења, било је прописано: да се извршење које зависи од претходног испуњења неке обавезе извршног повериоца или од наступања неког услова, одређује ако извршни поверилац јавном или по закону овереном исправом докаже да је обавезу испунио, односно да је услов наступио, да се испуњење обавезе, односно наступање услова доказује правноснажном, односно коначном одлуком донесеном у парничном, управном, односно прекршајном поступку, ако извршни поверилац није у могућности да то докаже на начин одређен у ставу 1. овог члана, те да извршни поверилац који тврди да је своју обавезу већ испунио треба то да докаже на начин предвиђен ст. 1. и 2. овог члана (члан 38. ст. 1, 2. и 5.).
Одредбом члана 362. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу („Служени гласник РС“, број 31/11), који се примењује од 17. септембра 2011. године, прописано је да даном почетка примене овог закона престаје надлежност вишег суда да одлучује у другом степену о жалбама на одлуке основних судова у извршним поступцима, прописана чланом 23. став 2. тачка 2. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08 и 104/09). Одредбама тог закона је прописано: да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2.); да о приговору на решење о извршењу на основу извршне исправе одлучује веће састављено од троје судија истог суда који је одлучивао у првом степену (члан 41).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права из члана 65. Устава, Уставни суд је, најпре, констатовао да је право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд је даље констатовао да Устав и закон предвиђају да у свим активностима које се тичу детета, па тако и у судском поступку, односно спору за вршење родитељског права, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права су увек условљени заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности, надлежан суд дужан да се руководи најбољим интересом детета.
У конкретном случају, основно спорно уставноправно питање је то да ли су тада важеће законске одредбе пружале основ суду да одбије извршење правноснажне пресуде којом се утврђује обавеза оца подноситељке уставне жалбе, као извршног повериоца, да доприноси, у утврђеном износу, њеном издржавању. Примењујући тада важеће одредбе релевантног закона суд је оценио да је према извршној исправи подноситељка уставне жалбе као извршни поверилац имала право да законско издржавање у одређеном износу потражује од извршног дужника само док он живи и ради у Немачкој, што је, према оцени тога суда, значило да је извршење зависило од претходног наступања неког услова, те је, према одредбама члана 38. Закона о извршном поступку имала обавезу да на Законом прописани начин докаже да је услов наступио. Уставни суд је утврдио да је изнета оцена редовног суда заснована на погрешном и арбитрерном тумачењу меродавног процесног права, с обзиром на садржину саме извршне исправе. Наиме, у конкретном случају, правноснажном и извршном парничном пресудом Општинског суда у Зрењанину П. 1572/97 од 8. јула 1997. године утврђена је обавеза туженог – извршног дужника чије извршење није условљено наступањем неког услова, већ обрнуто, чијег се извршења он може ослободити само ако наступи одређени услов – ако не буде више живео и радио у Немачкој. Дакле, реч је о раскидном услову чије евентаулно наступање доказује она страна у чијем интересу је такав услов одређен, а то је овде извршни дужник, при чему он то и не може чинити у извршном поступку, будући да се не може у извршном поступку ослободити своје обавезе законског издржавања детета, већ у новом парничном поступку који би био покренут у смислу члана 164. Породичног закона.
Имајући у виду наведено и да је извршна исправа основ за извршење, те да је извршни суд при одлучивању о предлогу за извршење исто морао одредити у складу са извршном исправом, Уставни суд је оценио да је оспореним другостепеним решењем ускраћено право подноситељке да је један од родитеља издржава, чиме јој је повређено право из члана 65. став 1. Устава.
На основу изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Гж. 51/11 од 1. фебруара 2011. године повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 65. став 1. Устава и оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног другостепеног решења, како би сада надлежан Основни суд у Зрењанину донео нову одлуку о жалби (сада приговору) извршног дужника изјављеној против решења Основног суда у Зрењанину И. 2957/10 од 4. јуна 2010. године, па је одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
С обзиром на то да ће оспорено другостепено решење бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања по жалби, Уставни суд није разматрао остале наводе из уставне жалбе.
6. У погледу захтева подноситељке за одређивање накнаде трошкова за рад адвоката за састав уставне жалбе, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова имајући у виду да је чланом 6. став 2. Закона о Уставном суду одређено да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. Такође, одредбом члана 83. став 1. Закона утврђено је да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13) предвиђено је да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, лицима која желе да изјаве уставну жалбу Суд пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу.
7. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић