Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. В. из Подгорице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. В. изјављена против пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 213/08 од 27. септембра 2009. године, Апелационог суда у Београду Гж1. 3735/10 од 13. априла 2011. године и Врховног касационог суда Рев2. 1000/11 од 29. августа 2012. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 60. Устава Републике Србије, у делу у којем је одучено о законитости решења на основу којих је подносиоцу престао радни однос, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. В. из Подгорице, преко пуномоћника Б. Ш, адвоката из Београда, поднео је, 9. јануара 2013. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуда Првог општинског суда у Београду П1. 213/08 од 27. септембра 2009. године, Апелационог суда у Београду Гж1. 3735/10 од 13. априла 2011. године и Врховног касационог суда Рев2. 1000/11 од 29. августа 2012. године, као и против решења Министарства привреде Републике Србије број 118-00-23/2006-08 од 17. августа 2006. године и број 118-00-23/1/2006-08 од 11. септембра 2006. године, због повреде начела утврђених чл. 17, 18. и 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на рад, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 60. ст. 1, 3. и 4. Устава. Подносилац је у истакао и повреду права на суђење у разумном року.
У уставној жалби детаљно су наведени разлози због којих подносилац сматра да су му правноснажним одбијањем захтева за накнаду трошкова регреса за годишњи одмор за 2006. годину у висини од 29.646,00 динара и трошкова парничног поступка повређена означена начела и права. Такође, у уставној жалби подносилац је навео да тужена није ништа предузела да га распореди на послове према његовом знању, способностима и радном искуству у истом или другом државном органу, да, у конкретном случају, није био укинут државни орган у коме је он био запослен, већ је тужена преузела послове из надлежности тог органа. Подносилац је навио и да му отпремнина није исплаћена пре доношења решења о престанку радног односа, што то решење чини незаконитим, а истакао је и да је страни држављанин, држављанин Републике Црне Горе, те да су оспорени акти у нескладу са одредбом члана 2. Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Црне Горе о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, којим је прописана једнака правна заштита и слободан приступ судовима и другим органима држављана уговорница. У погледу истакнуте повреде права на суђење у разумном року, подносилац је истакао да судови нису предузели потребне радње да у разумном року одлуче о његовим правима и обавезама, да је суд неоправдано одлагао рочишта, као и да их је заказивао након четири, односно пет месеци. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалбу изјављену против наведених аката и утврди да су тим актима подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на рад, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 60. Устава, да поништи оспорена решења Министарства привреде Републике Србије и обустави њихово спровођење до доношења коначне одлуке о радно-правном статусу подносиоца, да подносиоцу утврди право на накнаду материјалне и нематеријалне штете, тe да наложи надлежним државни органима да предузму све неопходне мере како би се успоставило раније стање и отклониле све штетне последице настале незаконитим престанком радног односа подносиоцу.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката, или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава уређује законом.
Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1, 3. и 4.).
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе био је запослен у Министарству за унутрашње економске односе, где је, као саветник министра за економска питања, обављао послове у вези са остваривањем сарадње са органима, организацијама и службама државне заједнице у циљу успостављања и несметаног функционисања заједничког тржишта, те остваривања сарадње са државама чланицама у хармонизацији економских система држава чланица са стандардима и правилима међународних организација. Уредбом о финансирању надлежности које су прешле на Републику Србију с бивше Србије и Црне Горе („Службени гласник РС“, бр. 49/06 и 63/06) било је прописано: да Република Србија привремено, до ступања на снагу закона којим се уређује организација министарстава, престаје да финансира надлежности Министарства за унутрашње економске односе (члан 5. став 1. тачка 2)); да Министарство унутрашњих послова преузима од Министарства за унутрашње економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области испитивања ручног ватреног оружја, направа и муниције (члан 7. став 1.); да Министарство науке и заштите животне средине преузима од Министарства за унутрашње економске односе потребан број запослених, као и права, обавезе, предмете, опрему, средства за рад и архиву који су потребни за вршење надлежности у области стандардизације и акредитације (члан 7. став 3.); да предмете и архиву из надлежности Министарства за унутрашње економске односе који престају да се финансирају преузимају Министарство привреде (члан 8. став 1.) . Министарство привреде Републике Србије донело је 31. августа 2006. године. Оспореним решењима Министарства привреде подносилац је остао нераспоређен, те му је радни однос престао 31. августа 2006. године, када му је и исплаћена отпремнина.
Подносилац уставне жалбе, као тужилац, поднео је 26. септембра 2006. године тужбу суду против тужене Републике Србије – Министарство привреде, којом је тражио да се пониште као незаконита решења тужене од 17. августа 2006. и 11. септембра 2006. године , те да се обавеже тужена да га врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми, знању и способностима стеченим на раду. Такође, тужбом је тражено да се тужена обавеже да тужиоцу, на име накнаде штете у висини трошкова за одвојени живот, трошкова превоза и трошкова доласка и одласка са посла, исплати одређене износе, те да му исплати регрес за годишњи одмор за 2006. годину у опредељеном износу.
Оспореном пресудом Првог општинског суда у Београду П1. 213/08 од 27. марта 2009. године, која је потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3735/10 од 13. априла 2011. Године, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца за поништај спорних решења тужене, као и за исплату регреса за годишњи одмор, док је усвојен тужбени захтев за накнаду наведених трошкова. Одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној 13. јуна 2011. године, Врховни касациони суд је донео оспорену пресуду Рев2. 1000/11 од 29. августа 2012. године, оцењујући да су спорна решења тужене законита, односно да су били испуњени услови за доношење решења којим је утврђено да је тужилац остао нераспоређен и да ће му након исплате отпремнине престати радни однос. Ревизијски суд је оценио као неоснован навод тужиоца да му је радни однос престао на основу подзаконског акта (уредбе), а не под условима утврђеним законом. Такође, наведено је да је за решавање статуса запослених у институцијама бивше државне заједнице, који су због престанка потребе за њиховим радом остали нераспоређени, односно којима је престо радни однос јер нису могли да буду распоређени на друге послове, меродаван Закон о радним односима у државним органима, као и да су били испуњени услови да надлежни функционер, на основу одредбе члана 68а наведеног закона, без програма решавања вишка запослених, одлучи о њиховом радно-правном статусу.
4. Уставни суд је из наведеног утврдио да је подносилац уставне жалбе у поступку који је претходио уставносудском, а у коме је одлучивано о законитости решења на основу којих му је престао радни однос, био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац Б . Ј . из Београда поводом чије уставне жалбе је формиран предмет Уж-8337/2012, као и да се оспорене пресуде донете у парничним поступцима који су претходили уставносудском заснивају на битно сличном образложењу. Будући да је Уставни суд, на седници одржаној 15. јула 2015. године донео Одлуку Уж-8337/2012, којом је одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца Б. Ј . изјављену због повреде права на правично суђење и права на рад, то је оценио да нису основани ни наводи подносиоца Р . В . да су му оспореним пресудама, у делу у којем је одлучено о законитости решења на основу којих му је престао радни однос, повређена права из члана 32. став 1. и члана 60. Устава. Оваква о длука утемељена је на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-8337/2012 од 1 5. јула 2014. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда ( www.ustavni.sud.rs).
У погледу навода уставне жабе о повреди права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд је закључио да подносилаца повреду овог права заснива на тврдњи о постојању повреде права на правично суђење. Како је Уставни суд претходно оценио да оспореном пресудом подносиоцу није повређено право на правично суђење, то је оценио да нема основа за тврдњу о повреди права из члана 36. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио и да су очигледно неосновани наводи подносиоца да су оспорене пресуде у „нескладу“ са Уговором између Републике Србије и Црне Горе о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима, а имајући у виду одредбу члана 3. наведеног уговора, према којој правна помоћ, у смислу овог уговора, обухвата достављање писмена, обавештења и предмета, као и предузимање процесних радњи, примену одређених мера (контролисане испоруке, ангажовање прикривеног иследника и др.), признање и извршење судских и арбитражних одлука и уступање и преузимање кривичног гоњења.
Такође, Уставни суд је оценио да је очигледно неоснован навод подносиоца да му је незаконито престао радни однос јер му пре престанка није исплаћена отпремнина. Ово стога што из документације приложене уз уставну жалбу произлази да је радни однос подносиоцу престао истог дана када му је исплаћена отпремнина.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против означених пресуда, у делу у којем је одлучено о законитости решења тужене на основу којих је подносиоцу престао радни однос, одлучујући као у првом делу изреке. Оваква одлука утемељена је на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-8337/20112 од 1 5. јула 201 5. године, која је објављена на интернет страници Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
Имајући у виду навод уставне жалбе којим подносилац истиче да је страни држављанин, Уставни суд указује, независно од тога што наведена околност није била од значаја приликом одлучивања о основаности уставне жалбе, нити из оспорених пресуда произлази да је била од значаја приликом одлучивања парничног суда о основаности тужбеног захтева подносиоца, да сагласно одредби члана 45. Закона о државним службеницима („Службени гласни РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09), као државни службеник може да се запосли пунолетни држављанин Републике Србије који има прописану стручну спрему и испуњава остале одређене услове.
У односу на истакнуту повреду начела из чл. 17, 18. и 21. Устава, Уставни суд указује да се овим начелима не јемчи ниједно посебно људско право, већ она представљају основ на кој ем, сагласно Уставу, почива остваривање свих Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Повреда уставног начела је акцесорне природе, јер може бити везана само за истовремено учињену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе. Како у конкретном случају Уставни суд није утврдио повреду зајемчених права означених у уставној жалби, то није било уставноправног основа да се упушта у испитивање повреда означених начела. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу јер нису испуњене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
5. У погледу навода подносиоца којима се истиче да су му одлукама парничног суда о основаности његовог захтева за исплату регреса за коришћење годишњег одмора повређена означена начела и права, Уставни суд констатује да је о овом захтеву подносиоца као тужиоца правноснажно одлучено оспореном пресудом Апелационог суда у Београду, те да у том делу наведена пресуда није била предмет разматрања ревизијског суда.
Имајући у виду наведено, те чињеницу да је оспорена другостепена пресуда достављена подносиоцу уставне жалбе најкасније 13. јуна 2011. године, када је против ње изјавио ревизију, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као неблаговремену, јер је изјављена после протека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду
6. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд указује да је уставна жалба строго формално правно средство које, поред осталог, мора да садржи захтев о коме Уставни суд треба да одлучи. С тим у вези, Уставни суд указује да су уставном жалбом оспорени означени акти, а да је п остављеним захтевом, у конкретном случају, од Уставног суда подносилац тражио само да поништи те акте којима му је, како сматра, повређено уставно право , да их поништи и да утврди право подносиоцу на накнаду штете.
Како уставна жалба, у конкретном случају, не садржи захтев којим се тражи да се утврди повреда права на суђење у разумном року, то је Уставни суд, крећући се у границама захтева, без обзира на постојање одређених навода којима се начелно указује на повреду овог права, оценио да нису испуњени услови за поступање по уставној жалби у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року.
7. У вези са оспореним решењима Министарства привреде, Уставни суд је, имајући у виду да се не ради о актима из члана 170. Устава, односно о актима против којих се може изјавити уставна жалба, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу изреке, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.