Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Ш . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Р. Ш . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1450/13 од 6. марта 2013. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено члан ом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Ш . из Београда је , 24. априла 201 3. године, поднела уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1450/13 од 6. марта 201 3. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење, на суђење у разумном року, на накнаду штете, на једнаку заштиту права и на правно средство и права на рад, зајемчених чл. 32, 35, 36. и 60. Устава. Уставном жалбом се истиче и повреда чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби подноситељка је навела да је пре напуштања Приштине због познатих догађаја на КиМ, била судија Трговинског суда у Приштини, као и да по измештању седишта тог суда није била радно ангажована, али да је у том периоду стално подносила захтеве за радним ангажовањем и конкурисала на с ве конкурсе Министарства правде. Даље је наведено да је подноситељки у посматраном периоду исплаћивана накнада у износу нижем од плате судије трговинског суда, услед чега је подноситељка поднела тужбу и у предметном парничном поступку тражила накнаду штете у висини неисплаћене зараде, али да је тај захтев оспореном пресудом одбијен. Подноситељка је истакла и да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији усвајали тужбене захтеве њених колега. Од Уставног суда је тражено да усвоји уставну жалби и утврди да су подноситељки повређена права на накнаду штете, на једнаку заштиту права, као и права на рад, те да поништи оспорену пресуду и наложи надлежном суду да донесе нову одлуку „повољнију за подноситељку“ и потврди пресуду Првог основног суда у Београду П. 9203/10 од 18. марта 2011. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овој уставноправној ствари:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1450/13 од 6. марта 2013. године преиначена је ожалбена првостепена пресуда Првог основног суда у Београду П. 9203/10 од 18. марта 2011. године, исправљена решењем истог суда од 8. јануара 2013. године, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде, да јој, на име мање исплаћених плата за период од 1. априла 2009. до 1. септембра 2009. године, исплати опредељене новчане износе, те да јој уплати одговарајуће доприносе за пензијско и инвалидско осигурање. У образложењу оспорене судске одлуке наведено је, између осталог, да тужиља није радила у периоду на који се односи потраживање, те да нема основа за накнаду штете због изгубљене зараде јер за остваривање права на плату није довољно да се налази у радном односу, већ је нужно и да ради, те се запослени који није радио не може успешно позивати на правила о одговорности за накнаду штете.
Пресудама Окружног суда у Београду Гж1. 5791/07 од 24. септембра 2009. године, Гж1. 5877/08 од 12. новембра 2008. године и Гж. 4916/05 од 28. децембра 2005. године, као и пресудом Окружног суда у Приштини Гж. 170/09 од 26. новембра 2009. године, које је подноситељка доставила уз уставну жалбу као доказ о различитом поступању судова у истој чињеничној и правној ситуацији, одбијене су као неосноване жалбе тужене Републике Србије – Министарство правде, те су потврђене првостепене пресуде којима су усвојени тужбени тужбени захтеви колега овде подноситељке уставне жалбе за накнаду штете у висини разлике између исплаћене накнаде и плате за коју сматрају да им припада сагласно одредбама меродавног закона. У образложењима означених пресуда, између осталог, наведено је да тужиоцима није престала судијска функција, те да, стога, имају право на исплату плате у складу са меродавним законом, а како је та исплата изостала, то је тужена одговорна за насталу штету.
Подноситељка је уз уставну жалбу доставила и пресуду Апелационог суд а у Нишу је Гж1. 996/10 од 16. јуна 2919. године, којом је одбијена као неоснован а жалб а тужене Републике Србије – Министарство правде и потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Приштини П1. 310/07 од 17. јуна 2009. године којом је усвојен тужбени захтев тужиље , овде подноситељке уставне жалбе и тужена обавезана да јој , на име накнаде материјалне штете због мање исплаћене нето зараде за период од 1. децембра 2004. до 18. јула 2005. године , исплати одређени новчани износ.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује уставном жалбом, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки; да свако има право на једнаку заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна и посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
5. У погледу истакнуте повреде права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да право на једнаку заштиту права гарантује, између осталог, извесну стабилност и доприноси поверењу јавности у судове. Постајање противречних судских одлука поводом истог правног питања може да доведе до правне несигурности која би вероватно довела до умањења поверења јавности у правни систем, а такво поверење је један од суштинских елемената државе која се заснива на владавини права. Уставни суд, ипак, указује да је п остојање супротних судских одлука поводом истог правног питања карактеристика правних система који се заснивају на мрежи првостепених судова, жалбених судова и судова који одлучују по ванредним правним средствима са надлежношћу на одређеној територији, те да се ово, само по себи, не мора сматрати супротно принципу правне сигурности. Међутим, иако се могу прихватити одређена одступања у тумачењу права као природно својствена сваком правосудно м систем у који је, као и систем у Републици Србији, заснован на мрежи судова који имају надлежност на одређеној територији, Уставни суд сматра да би, приликом оцене да ли је постојањем супротних судских одлука поводом истог правног питања дошло и до повреде наведеног права, требало, пре свега, оценити да ли постоје дубоке и дуготрајне разлике у судској пракси домаћих судова поводом истог правног питања (у вези са наведеним видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Вучковић и други против Србије, број 17153/11 од 28. августа 2012. године).
У конкретном случају, увидом у достављене пресуде, Уставни суд је утврдио да је дужем временском периоду, почев најкасније од 2005. године, донето више правноснажних пресуда којима је, за разлику од предметног случаја, носиоцима судијске функције на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија утврђивано право на накнаду штете у висини разлике између накнаде коју су примали на основу закључка Владе Републике Србије од 17. јула 2003. године и зараде коју би добијали као судије обављајући судијску функцију. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је таква пракса редовних судова у погледу заштите права на накнаду штете супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године). Како је подноситељка наведеним поступањем судова последње инстанце доведена у битно различит положај од оног у коме су били други тужиоци чији су истоветни тужбени захтеви усвојени, Уставни суд је утврдио да је различитом оценом суда последње инстанце, а при истој чињеничној и правној ситуацији, подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. У вези са истакнутом повредом права на накнаду штете и права на рад, зајемчених чланом 35. став 2. и чланом 60. Устава, Уставни суд, имајући у виду природу означених уставних права, констатује да се као претходно питање поставља питање повреде права на правично суђење зајемченог члан ом 32. став 1. Устава, те да је за оцену Уставног суда, у конкретном случају, потребно претходно испитати да ли је примена материјалног права у била произвољна или дискримина торна, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова на штету подноситељке уставне жалбе, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се оспорена другостепена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, с обзиром на то да се зарада по свим важећим прописима у Републици Србији исплаћује искључиво за обављени рад и за време проведено на раду .
Уставни суд указује да је више пута до сада изразио овакав став (видети, поред осталих, Одлуку у предмету Уж-5116/2010 од 12. јуна 2013. године, преко интернет странице: www.ustavni.sud.rs).
Надаље, у вези истакнуте повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава, Уставни суд је констатовао да је овим правом, између осталог, гарантовано право на накнаду материјалне и нематеријалне штете проузроковане незаконитим или неправилним радом државног органа. Стога, по оцени Уставног суда, приликом оцене о повреди овог права, претходно мора да буде утврђен незаконит или неправилан рад државног органа. Како у конкретном случају, оспореном пресудом није утврђен незаконит, односно неправилан рад државног органа, нити је Уставни суд приликом оцене правичности поступка у коме је донета оспорена пресуда утврдио да је примена материјалног права у конкретном случају била произвољна или дискримина торна, Уставни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о наводима о повреди права из члана 35. став 2. Устава.
С друге стране, у погледу истакнуте повреде права на рад, Уставни суд је, како није нашао да је подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, а које је у непосредној вези са остваривањем права на правичну накнаду за рад гарантованог чланом 60. став 4. Устава, оценио да нису испуњени ни услови да одлучује о наводима о повреди права из члана 60. Устава.
У односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава, као и права на суђење у разумном року и права на правно средство, зајечених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да је уставна жалба строго формално правно средство које, поред осталог, мора да садржи захтев о коме Уставни суд треба да одлучи. Постављеним захтевом, у конкретном случају, подноситељка је од Уставног суда тражила само да утврди да су јој оспореном пресудом повређена права на накнаду штете и на једнаку заштиту права, те да поништи оспорени акт.
Како уставна жалба, у конкретном случају, не садржи захтев којим се тражи да се утврди повреда начела забране дискиминације, као ни права на суђење у разумном року и на правно средство, то је Уставни суд оценио да нису испуњени услови за поступање по уставној жалби у односу на истакнуту повреду ових начела и права.
Исто се односи и на истакнуту повреду чл. 6, 13. и 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који се садржински не разликују од одредаба чл. 21, 32. и 36. Устава.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном, одбацио уставну жалбу у делу изјављеном због повреде начела и права из члана 21, члана 32. став 1, члана 35. става 2, члана 36. став 2. и члана 60. Устава суду јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.