Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Данијеле Бацковић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јануара 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Данијеле Бацковић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5335/13 од 19. септембра 2013. године и пресуде Првог основног суда у Београду П1. 5566/11 од 10. маја 2013. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту прва зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Данијела Бацковић из Београда је, 21. октобра 2013. године, преко пуномоћника Рајка Јасике, адвоката из Београда, поднела Уставном суду уставн у жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 5335/13 од 19. септембра 2013. године и пресуде Првог основног суда у Београду П1. 5566/11 од 10. маја 2013. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије и повреде права на правично суђење из члана 32. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. Устава, права на имовину из члана 58. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. Устава, као и повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Уставна жалба је допуњена поднесцима од 12. јуна 2014. и 10. новембра 2015. године.
У уставној жа лби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 5335/13 од 19. септембра 2013. године потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 5566/11 од 10. маја 2013. године и одбијен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе да јој тужена Република Србија – Министарство правде – Управа за извршење заводских санкција, Специјална затворска болница из Београда исплати накнаду на име мање исплаћене зараде за период почев од јануара 2007. године закључно са јануаром 2011. године; да су надлежни судови у истоветним чињеничним и правним ситуацијама доносили одлуке које се наводе у уставној жалби, а којима су усвојени истоврсни тужбени захтеви које су други запослени у Министарству правде – Управи за извршење кривичних санкција поднели према истој туженој; да су оваквим поступањем повређена наведена уставна права подноситељке. Као доказ наведених тврдњи уз уставну жалбу су достављене копије више судских одлука. Подноситељка предлаже да Уставни суд утврди повреду њених уставних права оспореним пресудама, наложи Апелационом суду у Београду да донесе нову одлуку о њеној жалби против првостепене пресуде и да јој досуди накнаду нематеријалне штете због повреде уставних права у динарској противвредности 1.000 евра.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из садржине уставне жалбе и увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Први основни суд у Београду је, оспореном пресудом П1. 5566/11 од 20. маја 2013. године, одбио као неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, као тужиље, да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде – Управа за извршење заводских санкција, Специјална затворска болница у Београду да тужиљи запосленој у Управи за извршење заводских санкција, Специјална затворска болница у Београду на име разлике у мање исплаћеним зарадама за период почев од јануара 2007. године закључно са јануаром 2011. године исплати новчане износе са законском затезном каматом као у изреци пресуде, одбацио тужбу у делу тужбеног захтева да тужена на име тужиље уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање од незапослености Републичком фонду пензијског и инвалидског осигурања у Београду, као неуредну, те одбио захтев тужиље да јој тужени накнади трошкове парничног поступка и обавезао тужиљу да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 9.000 динара.
Апелациони суд у Београду је, оспореном пресудом Гж1. 5335/13 од 19. септембра 2013. године одбио жалбу тужиљe и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П1. 5566/11 од 10. маја 2013. године. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је у правилно спроведеном поступку првостепени суд утврдио све одлучне чињенице, на које је правилно применио материјално право; да је тужена тужиљи за спорни период појединачним актима (решењима) утврђивала увећање укупног коефицијента за обрачун плате за 10% уместо за 30%, а на основу одредбе члана 7. та чка 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција („Службени гласник РС“, бр. 16/07 и 21/09); да је Уставни суд 18. новембра 2010. године донео Одлуку IУ-63/2007, која је објављена у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 1/11 , од 14. јануара 2011. године, а којом је утврђено да одредба члана 7. став 3. наведене уредбе није у сагласности са Уставом и законом; да је иста одредба престала да важи даном објављивања одлуке Уставног суда; да је након тога тужена променила појединачни акт (решењe) за тужиљу, утврђујући увећање коефицијента за исплату плате за 30%; да члан 61. Закона о Уставном суду даје могућност свакоме коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом донетим на основу закона или другог општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да је неуставан и /или незаконит да тражи од надлежног органа изме ну појединачног акта; да тужиља ни је побијала решење којим јој је утврђен платни разред и основ за обрачун плате са увећањем од 10% у одговарајућем управном поступку или поступку по тужби у управном спору, које је постал о коначно и правноснажно и производило правно дејство све док основ, тј. члан 7. став 3. Уредбе није прест ао да важи; да током поступка тужиља ни је пружил а доказ да је појединачно реш ење о њеном распоређивању и разврставању у одређено звање државног службеника поништено у одговарајућем управном поступку или поступку по тужби у управном спору; да је , дакле , изостао доказ да је тужена у спорном периоду дон ошењем незаконитог акта тужиљи проузроковала штету у виду мање исплаћене плате од припадајуће; да тужиља није поступила у складу са чланом 61. Закона о Уставном суду да у законом прописаном року поднесе предлог за измену појединачног акта којим је повређено неко њено право; да је из изнетих разлога правилан закључак првостепеног суда да тужена тужиљи није причинила штету и да не постоји одговорност тужене, као послодавца, у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима.
3.2. Уставни суд је извршио увид у пресуде достављене уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3549/13 од 24. децембра 2013. године потврђена је првостепена пресуда Основног суда у Сомбору П 1. 732/13 од 11. јула 2013. године, којом је усвојен тужбени захтев тужилаца А. Х, Д. Ј, Љ. К, О. Ш. и Б. С, запослених у Управи за извршење заводских санкција, КПЗ у Сомбору, да им тужена за период од 1. јануара 2007. до 31. јануара 2011. године исплати појединачне износе назначене изреком пресуде, са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа па до дана исплате и да уплати припадајуће доприносе по основу пензијског и инвалидског осигурања на плату тужилаца, у износима назначеним у изреци те пресуде. У образложењу исте пресуде се, поред осталог, наводи: да је тужиоцима решењима тужене утврђено увећање коефицијента за плату од 10% у периоду од 1. јануара 2007. године до доношења нових решења; да је одлуком Уставног суда утврђено да одредба члана 7. став 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција није у сагласности са Уставом и законом; да је 1. фебурара 2011. године тужена донела нова решења о одређивању кеофицијента тужиоцима и утврдила увећање од 30%; да се тужиоци нису појединачно обраћали са захтевом туженој ради измене решења из 2007. године; да тужиоци имају право на накнаду штете у смислу члана 172. Закона о облигационим односима, будући да им је штета проузрокована доношењем неуставног акта од стране Владе.
Пресудом Врховног касационог суда у Београду Рев2. 400/15 од 2. априла 2015. године преиначена је пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 2008/13 од 20. марта 2013. године, тако што је жалба тужене одбијена као неоснована и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П. 24945/11 од 25. децембра 2012. године, којом је усвојен тужбени захтев тужиље М. Б. из Београда и обавезана тужена Република Србија – Министарство правде – Управа за извршење заводских санкција да тужиљи за период од 1. јануара 2007. до 1. маја 2009. године исплати укупан износ од 360.880,82 динара са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате као у изреци и да уплати припадајуће доприносе по основу пензијског и инвалидског осигурања на износе опредељене у изреци пресуде. У образложењу те пресуде се, поред осталог, наводи: да како члан 7. став 3. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата у Управи за извршење заводских санкција („Службени гласник РС“, бр. 16/07 и 21/09), на основу које је увећање коефицијента тужиоцу било 10% уместо 30% како је то предвиђено законом, није у сагласности са Уставом и законом, што је утврђено Одлуком Уставног суда IУ- 63/ 2007 од 20. децембра 2010. године, јер је Влада Уредбом уредила разлике у звањима и коефицијентима за државне службенике у управи која могу бити предмет само законског уређења, и то Закона о извршењу кривичних санкција као посебног закона, што се и по оцени Врховног касационог суда сматра неправилним радом органа, тужена је на основу одредбе члана 172. Закона о облигационим односима дужна да накнади штету проистеклу доношењем неуставне и незаконите уредбе на основу које је тужиљи утврђен мањи коефицијент за обрачун плате од оног утврђеног законом.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 701/12 од 27. априла 2012. године одлучено је о жалби тужене против првостепене пресуде Основног суда у Нишу П1. 1811/11 од 3. фебруара 2012. године, којом није побијано досуђено главно потраживање тужилаца, већ само одлука о камати на досуђено потраживање, те се стога не ради о пресуди суда последње инстанце којом је одлучивано у чињенично и правно идентичној ситуацији као у оспореној пресуди Апелационог суда у Београду.
Пресуде Основног суда у Зајечару П1. 495/10 од 24. фебруара 2011. године и П1. 329/11 од 15. новембра 2011. године , Основног суда у Нишу П1. 2418/11 од 6. фебруара 2012. године и Првог основног суда у Београду П1. 5571/11 од 23. јануара 2013. године, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се из достављених пресуда не може утврдити да ли су исте бил е предмет жалбеног поступка пред надлежним другостепеним судом (за неке од њих се у уставној жалби и наводи да против њих тужена није изјавила жалбу) , те оне не могу представљати доказ да су другостепени судови доносили различите одлуке у оваквој врсти парница .
4. Одредбама члана 21. ст. 1. и 2. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.
Како су одредбама члана 32. Устава зајемчена права која су по својој садржини у основи истоветна правима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд повреду ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
Законoм о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) прописано је: да кад Уставни суд утврди да општи акт или колективни уговор није у сагласности са законом, тај општи акт или колективни уговор престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 58. став 3.); да к ад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности са Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 59.); да се з акони и други општи акти за које је одлуком Уставног суда утврђено да нису у сагласности са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, не могу примењивати на односе који су настали пре дана објављивања одлуке Уставног суда, ако до тог дана нису правноснажно решени (члан 60. став 1.) ; да се извршење правноснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може ни дозволити ни спровести, а да ће се започето извршење обустави ти (члан 60. став 3.); да свако коме је повређено право коначним или правноснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта, у складу са правилима поступка у коме је појединачни акт донет (члана 61. став 1.); да се предлог за измену коначног или правноснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, може поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године (члана 61. став 2.); да а ко се утврди да се изменом појединачног акта не могу отклонити последице настале услед примене општег акта за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима или законом, Уставни суд може одредити да се ове последице отклоне повраћајем у пређашње стање, накнадом штете или на други начин (члана 62.).
5. Оцењујући најпре наводе подноситељке уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Новом Саду пресудом Гж1. 3549/13 од 24. децембра 2013. године , као суд последње инстанце, и Врховни касациони суд пресудом Рев2. 400/15 од 2. априла 2015. године, донетом по тзв. ванредној ревизји против другостепене пресуде, изјављеној у смислу члана 395. Закона о парничном поступку из 2004. године, одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама као у спору у коме је одлучено оспореном пресудом Апелационог суда у Београду.
У наведеним пресудама Апелационог суда у Новом Саду и Врховног касационог суда надлежни судови који су одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, донели су другачије одлуке у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Гж1. 5335/13 од 19. септембра 2013 . године, полазећи у погледу истог правног питања од другачијег правног становишта да право запослених у Управи за извршење заводских санкција на накнаду разлике зараде у конкретном случају не зависи од обраћања надлежном органу захтевом за измену појединачног акта у смислу члана 61. Закона о Уставном суду и спровођења одговарајућег поступка, већ има свој непосредни основ у доношењу незаконитог општег акта од стране Владе, што представља неправилан рад државног органа. Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије , од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније , од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У вези са тврдњом уставне жалбе о повреди права подноситељке на правично суђење, Уставни суд указује да се тврдња о повреди овог права образлаже првенствено наводима о различитом поступању надлежних судова којим се повређује начело правне сигурности подносилаца. Иако ово начело несумњиво представља један аспект права на правично суђење, Уставни суд указује да је већ утврдио повреду права подноситељке на једнаку заштиту права, које је посебно зајемчено одредбом члана 36. став 1. У става, а на повреду ког права се подноситељка позвала у уставној жалби, те да не постоји потреба да се по том основу утврђује и повреда права на правично суђење.
У вези са наводом о повреди права на правично суђење, Уставни суд констатује да је на седници одржаној 18. јула 2013. године донео Одлуку Уж-5055/2013 којом је одбио уставну жалбу Владимира Албина из Београда и утврдио да пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 6103/12 од 16. новембра 2012. године и Првог основног суда у Београду П1. 2745/11 од 11. јуна 2012. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је из садржине уставне жалбе подноситељке и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је подноситељка у парничном поступку који ј е претходио уставносудском, била у битно истоветној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж -5055/2013.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 5335/13 од 19. септембра 2013. године и Првог основног суда у Београду П1. 5566/11 од 10. маја 2013. године није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из чл ана 32 . став 1. Устава, а овакав став је утемељен на разлозима датим у образлож ењу Одлуке Уставног суда Уж-5055/2013 од 18. јула 2013. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
С обзиром на то, пак, да се тврдња о поведи права на имовину из члана 58. став 1. Устава и права на правичну накнаду на рад из члана 60. став 4. Устава у основи изводи из повреде права на правично суђење, о чему се Уставни суд већ изјаснио, то је Суд нашао да је уставна жалба и у погледу наведених права неоснована.
У вези са тврдњом о постојању повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису пружени докази да је подноситељки због неког личног својства повређено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда принципа забране дискриминације.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овим деловима одбио као неосновану , одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Приликом одлучивања о захтеву подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду да је уставну жалбу у погледу права на правично суђење, права на имовину и права на правичну накнаду за рад одбио као неосновану, те је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, захтев одбацио, решавајући као у тачки 2. изреке.
8. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 4 7. став 2. Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић