Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Светлане Миловановић из села Глибовац код Смедеревске Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Светлане Миловановић изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2 274/11 од 7. јула 201 1. године и решења Првог основног суда у Београду К. 1723/11-Кв. 2948/11 од 21. јуна 2011. године, у делу који се односи на повреду права на ограничено трајање притвора и повреду права на правично суђење, зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Светлана Миловановић из села Глибовац код Смедеревске Паланке је, преко пуномоћника Момчила Булатовића, адвоката из Београда, поднела Уставном суду, 5. августа 2011. године, уставну жалбу против решења наведених у изреци , због повреде права гарантованих одредбама члана 20. ст. 1, 2. и 3, члана 27 . ст. 1. и 3, члана 30. ст. 1. и 3, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 33. ст. 2. и 6. Устава Републике Србије.
Према наводима уставне жалб е, пред Првим основним судом у Београду се против подноситељке уставне жалбе води кривични поступак у предмету К. 1723/11, у коме су донета оспорена решења о продужењу притвора.
Као разлоге који указују на повреде означених уставних права, подноситељка наводи:
- да су јој права из члана 20. и члана 27. ст. 1. и 3. Устава повређена тиме што јој је право на слободу ограничено из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, иако овај основ не стоји "имајући у виду да је 3. децембра 2010. године наступила законска рехабилитација, сагласно члану 98. став 2. тачка 2 ) КЗ, на коју је бранилац безуспешно указао у жалби изјављеној против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора";
- да су разлози за продужење притвора потпуно носновани и не могу се подвести под оправдане разлоге за примену овакве мере, посебно стога што је суд, као један од разлога за продужење притвора, узео чињеницу да подноситељка није поступила по изреченој мери забране напуштања боравишта – „ што је тачно, али да би иста могла производити дејство, сагласно члану 136. став 7. ЗКП, суд је морао свака два месеца да испита да ли је примењена мера још потребна и да доноси посебно решење којим би сагласно члану 136. став 8. ЗКП омогућио окривљеној изјављивање жалбе против решења којим би се та мера евентуално продужила", те да "од датума доношења ове мере суд никада није ову меру подвргао судској контроли, тако да је она истеком времена од два месеца престала да важи и није постојала обавеза окривљене да по истој поступа", чиме јој је повређено право из члана 30. став 1. Устава, док јој је право из става 3. овог члана Устава повређено тиме што је "председнику већа требало осам дана да списе достави Апелационом суду на одлучивање" о жалби изјављеној против првостепеног решења о продужењу притвора;
- да су јој права из члана 31. Устава повређена тиме што јој досадашњи притвор траје "оволико дуго очигледно потпуно противно одредбама ЗКП и одредбама члана 31. Устава";
- да "окривљеној није омогућено да о њеним захтевима одлучује суд ефикасно, а нарочито о жалбама на продужење притвора", те да "суд крши право окривљене да се о њеном захтеву одлучи у разумном року, с обзиром на чињеницу да овај поступак траје више од шест година и да се окривљена онемогућава у праву да јој се мера притвора замени другом мером", чиме јој је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава;
- да суд покушава да окривљеној постави браниоца по службеној дужности, иако је окривљена ангажовала изабраног браниоца, чиме "председник већа драстично крши закон" и ускраћује подноситељки право зајемчено одредбама члана 33. ст. 2. и 6. Устава.
Подноситељка је предложила да Уставни суд поништи оспорена решења и укине одређени притвор.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и увидом у оспорена решења о продужењу притвора и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пред Првим основним судом у Београду се против подноситељке уставне жалбе води кривични поступак у предмету К. 1723/11, због продуженог кривичног дела превара из члана 208. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. Кривичног законика.
Оспорено решење о продужењу притвора Првог основног суда у Београду К. 1723/11-Кв. 2948/11 од 21. јуна 2011. године донето је из разлога прописаних одредбама члана 142. ст ав 1. тач. 1) и 3) З аконика о кривичном поступку и утврђено да се притвор, одређен решењем Првог општинског суда у Београду К. 70/06-05 – Кв. 60/08 од 23. јануара 2008. године, а који јој се рачуна од 8. децембра 2009. године, када је лишена слободе, продужава за два месеца и може трајати до 21. августа 2011. године.
Према образложењу оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, окривљеној је оптужницом Првог општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1712/04 од 3. марта 2005. године, измењеној актом истог тужилаштва Кт. 1712/04 од 1. фебруара 2006. године, као и оптужним предлогом Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1501/06 од 2. августа 2007. године, а који су преузети од Првог општинског јавног тужилаштва у Београду под истим бројем и измењени и преквалификовани поднеском Кт. 1712/05 од 29. септембра 2010. године, стављено на терет извршење продуженог кривичног дела превара из члана 208. став 3. у вези става 1. у вези члана 61. Кривичног законика и продужено г кривично г дел а превара из члана 208. став 1. у вези члана 61. Кривичног законика. Решењем Првог основног суда у Београду К. 1342/10 од 11. маја 2011. године против окривљене је обустављен кривични поступак због кривичног дела из члана 208. став 1. КЗ, услед одустанка Првог основног јавног тужилаштва од кривичног гоњења.
У образложењу овог оспреног решења се, даље, наводи:
- да се окривљена налази у притвору по решењу Првог општинског суда у Београду К. 70/06-05 – Кв. 60/08 од 23. јануара 2008. године, који јој се рачуна од 8. децембра 2009. године, када је лишена слободе, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 2. тачка 1) тадашњег Законика о кривичном поступку, који одговара разлозима прописаним чланом 142. став 1. тачка 1) важећег Законика о кривичном поступку, а затим продужаван решењима Првог основног суда у Београду, последњи пут оспореним решењем К. 1723/11-Кв. 2948/11 од 21. јуна 2011. године;
- да из списа предмета произлази да је решењем Окружног суда у Београду Ки. 1311/04 од 1. децембра 2004. године према окривљеној, по укидању притвора, одређеног решењем дежурног истражног судије Другог општинског суда у Београду Кри.Д. 1322/04 од 24. септембра 2004. године, била изречена мера забране напуштања боравишта у Београду, улица Војводе Драгомира број 33 и наложено јој да се сваког првог радног дана у месецу јавља поступајућем судији, након чега је детаљно наведено кретање окривљене, пријаве и одјаве пребивалишта, дописи суда достављени надлежним полицијским станицама ради утврђивања пребивалишта или боравишта окривљене, упозорења која су јој упућивана од стране суда и полицијских органа – да ће јој бити поново одређен притвор уколико се не одазове позивима суда или не пријави промену пребивалишта и боравишта, како би била доступна суду;
- да је окривљеној решењем Првог општинског суда у Београду К. 70/06 од 2. августа 2006. године продужена мера забране напуштања боравишта у Смедеревској Паланци, насеље Глибовац, те је обавезана да се сваких 15 дана јавља у ПС Смедер евска Паланка.
Како је, према детаљно наведеним подацима, окривљена и даље избегавала да се уредно одазива позивима суда, одређен јој је притвор решењем Првог општинског суда у Београду К. 70/06-05 - Кв. 60/08 од 23. јануара 2008. године, по коме је лишена слободе након једне године и десет месеци, 8. децембра 2009. године у Новом Саду.
Сумирајући све наведене податке, суд је закључ ио: "Имајући у виду наведено, те чињеницу да присуство окривљене није могло бити обезбеђено преко адреса познатих суду и адреса коje je окривљена суду достављала, те с обзиром и да је током поступка према окривљеној већ одређиван притвор, као и да јој је била изречена блажа мера забране напуштања боравишта уз обавезно јављање поступајућем судији, па накнадно Полицијској станици Смедеревска Паланка, које обавезе окривљена није извршавала, затим да је окривљеној познато да се против ње води кривични поступак и да јој је више пута саопштавано да је дужна да суду пријави сваку промену места боравишта, због чега јој је поново одређен притвор по коме је лишена слободе након једне године и десет месеци, то по оцени већа наведене чињенице представљају околности које очигледно указују да би се окривљена, уколико би била пуштена на слободу, могла сакрити или побећи, те тако постати недоступна суду, због чега постоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 1 ) Законика о кривичаном поступку. Такође, по оцени већа, постоје и разлози за задржавање окривљене у притвору прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичаном поступку. Наиме, чињеница да је окривљена већ осуђивана пресудом Општинског суда у Зрењанину К. 3/08 од 3. децембра 2008. године, због извршења кривичног дела преваре, дакле истоврсног кривичног дела у односу на дела која joj се у овом поступку стављају на терет, као и чињеница да постоји основана сумња да је окривљена у дужем временском периоду континуирано предузимала инкриминисане радње, ради стицања материјалне добити, по оцени већа представљају особите околности које указују да би окривљена, уколико би била пуштена на слободу, могла поновити извршење кривичног дела".
Решавајући о жалби окривљене изјављеној против наведеног првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је 7. јула 2011. године донео оспорено другостепено решење Кж2. 2274/11, којим је жалбу окривљене одбио као неосновану.
У образложењу оспореног другостепеног решења се наводи да је, п о налажењу Апелационог суда у Београду, правилно поступио првостепени суд када је, поступајући у смислу одредбе члана 146 . став 2 . Законика о кривичаном поступку, продужио притвор према окривљеној Миловановић Светлани за два месеца, тако да по решењу може трајати до 21. августа 2011. године, а из разлога пронисаних одредбом члана 142 . став 1 . тач. 1 ) и 3 ) Законика о кривичаном поступку. Наиме, другостепени суд сматра да су чињенице које је првостепени суд утврдио и навео у оспореном решењу о продужењу притвора такве природе да представљају особите околности које указују да би се окривљена, уколико би се нашла на слободи могла крити односно дати у бекство, због чега је оправдано продужавање притвора према њој по наведеним законским основима, имајући у виду да је окривљена раније осуђивана због кривичног дела преваре, односно истоврсног кривичног дела у односу на кривична дела која joj се у о спореном кривичном поступку стављају на терет, као и да постоји основана сумња да је у дужем временском периоду континуирано предузимала инкриминисане радње ради стицања материјалне добити, па све ове околности, по оцени Апелационог суда , представљају особите околности које указују да би окривљена , уколико би се нашла на слободи , могла поновити извршење кривичног дела, због чега је њено даље задржавање у притвору по наведеним законск им основама нужно.
Први основни суд У Београду је 6. октобра 2010. године донео пресуду К. 4291/10 којом је подноситељка осуђена на казну затвора од три године, због извршења кривичног дела које јој је оптужницом стављено на терет. Одлучујући о жалби окривљене, изјављеној против првостепене осуђујуће пресуде, Апелациони суд у Београду је решењем Кж1. 7510/10 од 21. фебруара 2011. године укинуо првостепен у пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност, а даље лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, док је одредбом става 3. овог члана утврђено да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Према члану 30. став 1. Устава , лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, док одредба става 3. овог члана утврђује да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања. Одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова.
Одредбама члана 31. Устава је утврђено: да тајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да п осле подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се п ритвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) .
Члан 32. став 1. Устава утврђује да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одребама члана 33. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), који се примењивао у време доношења оспорених решења, било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Чланом 136. ЗКП је, поред осталог, било прописано: да, а ко постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд му може образложеним решењем забранити да без одобрења напусти свој стан или место боравишта (став 1.); да ће се о кривљени у решењу о изрицању мера из ст. 1. и 2. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречене забране (став 4.); да м ере из ст. 1. и 2. овог члана могу трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, а истражни судија, председник већа или веће је дужно да свака два месеца испита да ли је примењена мера још потребна (став 7.); да п ротив решења којим се одређују, продужавају или укидају мере из ст. 1. и 2. овог члана странке могу изјавити жалбу, а јавни тужилац и против решења којим је његов предлог за примену мере одбијен, те да о жалби одлучује веће (члан 24. став 6) у року од три дана од дана пријема жалбе , с тим да жалба не задржава извршење решења (став 8.) .
Одредбама члана 142. став 1. ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 144. ЗКП било је одређено: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе , а да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се п ритвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца, и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да, а ко се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, те да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ће се окривљени пустити на слободу а ко се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница (став 4.).
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из става 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
Одредбом члана 61. став 1. Кривичног законика ( "Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) је прописано да п родужено кривично дело чини више истих или истоврсних кривичних дела учињених у временској повезаности од стране истог учиниоца која представљају целину због постојања најмање две од следећих околности: истоветности оштећеног, истоврсности предмета дела, коришћења исте ситуације или истог трајног односа, јединства места или простора извршења дела или јединственог умишљаја учиниоца.
Члан 98. овог законика прописује: да се законска рехабилитација даје само лицима која пре осуде на коју се односи рехабилитација нису била осуђивана или која су се по закону сматрала неосуђиваним (став 1.); да законска рехабилитација настаје ако лице које је оглашено кривим, а ослобођено од казне или којем је изречена судска опомена, у року од годину дана од правноснажности пресуде, односно решења не учини ново кривично дело (став 2. тачка 1)), ако лице којем је изречена условна осуда, у време проверавања и у року од годину дана по истеку рока проверавања, не учини ново кривично дело (став 2. тачка 2)), ако лице које је осуђено на новчану казну, казну рада у јавном интересу, одузимања возачке дозволе или казну затвора до шест месеци, у року од три године од дана кад је та казна извршена, застарела или опроштена, не учини ново кривично дело (став 2. тачка 3)), ако лице које је осуђено на казну затвора преко шест месеци до једне године, у року од пет година од дана кад је та казна извршена, застарела или опроштена, не учини ново кривично дело (став 2. тачка 4)), ако лице које је осуђено на казну затвора преко једне до три године, у року од десет година од дана кад је та казна извршена, застарела или опроштена, не учини ново кривично дело (став 2. тачка 5)); да з аконска рехабилитација не настаје ако споредна казна још није извршена или ако још трају мере безбедности (став 3.) .
Одредбе члана 208. овог законика, које су на снази од 11. септембра 2009. године, поред осталог, прописују: да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном к о у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном а ко је делом из ст. 1. и 2. овог члана прибављена имовинска корист или је нанета штета у износу који прелази четиристопедесет хиљада динара (став 3.).
Одредбама члана 208. Законика, које су биле на снази од 1. јануара 2006. године до 11. септембра 2009. године је, поред осталог, било прописано: да ће се новчаном казном или затвором до три године казнити к о у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година а ко је делом из ст. 1. и 2. овог члана прибављена имовинска корист или је нанета штета у износу који прелази четиристопедесет хиљада динара (став 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, Уж-1960/2009 од 16. септембра 2010. године, Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године и Уж-1738/2009 од 2. јуна 2011 . године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе , према којима су права подноситељке из члана 31. ст. 2. и 3. Устава повређена тиме што јој притвор траје противно одредбама ЗКП и одредбама члана 31. Устава, Уставни суд је пошао од тога да је оспорено решење о продужењу притвора Првог основног суда у Београду К. 1723/11-Кв. 2948/11 од 21. јуна 2011. године донето из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. ЗКП, којима је прописано да се притвор може одредити (самим тим и продужити) против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, између осталог, ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)), као и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Првостепени суд је, доносећи оспорено решење о продужењу притвора, имао у виду чињенице кој е указују да је окривљена избегавала пријем позива за главни претрес и да се крила, чиме је онемогућила несметано вођење кривичног поступка, као и чињеницу да присуство окривљене није могло бити обезбеђено преко адреса познатих суду и адреса коje je окривљена достављала суду , те с обзиром на то да јој је током поступка већ одређиван притвор, као и да јој је била изречена блажа мера забране напуштања боравишта уз обавезно јављање поступајућем судији, па потом полицијској станици у Смедеревск ој Палан ци, које обавезе окривљена није извршавала, затим да је окривљеној познато да се против ње води кривични поступак и да јој је више пута саопштавано да је дужна да суду пријави сваку промену места боравишта, због чега јој је поново одређен притвор по коме је лишена слободе након једне године и десет месеци . Све наведене чињенице, по налашењу првостепеног суда, представљају околности које очигледно указују да би се окривљена, уколико би била пуштена на слободу, могла сакрити или побећи, те тако постати недоступна суду, због чега постоје разлози за притвор прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 1 ) ЗКП.
Суд је, такође, оценио да и даље постоје и разлози за задржавање окривљене у притвору прописани одредбом члана 142 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, с обзиром на то да је окривљена раније осуђивана пресудом Општинског суда у Зрењанину К. 3/08 од 3. децембра 2008. године због извршења кривичног дела преваре, дакле истоврсног кривичног дела у односу на дела која joj се у овом поступку стављају на терет, као и да постоји основана сумња да је окривљена у дужем временском периоду континуирано предузимала инкриминисане радње ради стицања материјалне добити, те да све наведено представља особите околности које указују да би окривљена, уколико би била пуштена на слободу, могла поновити извршење кривичног дела.
Апелациони суд у Београду је оспореним другостепеним решењем Кж2. 2274/11 од 7. јула 2011. године, којим је жалбу окривљене одбио као неосновану, у потпуности прихватио разлоге првостепеног суда за продужење притвора окривљеној по оба основа прописана одредбама члана 142. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, сматрајући да изнети разлози представљају особите околности које указују на опасност од бекства окривљене и да би окривљена, уколико би се нашла на слободи, могла поновити извршење кривичног дела.
Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима на основу којих се, према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, може продужити притвор, као и да су за даље задржавање подноситељке уставне жалбе у притвору дати довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани разлози. По оцени Уставног суда, надлежни судови су, без посебног предлога странака и у законском року, пажљиво испитали оправданост продужења притвора с обзиром на околности конкретног случаја, и утврди ли постојање законског основа за даље трајање притвора, те подробно образложили разлоге због којих су сматра ли да је продужење притвора оправдано. Уставни суд сматра да се у оспореним решењима разлози који су дати за продужење притвора после подизања оптужнице односе како на објективне, тако и на субјективне разлоге за продужење притвора, који их индивидуализују и чине оправданим у односу на подноситељку уставне жалбе.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе, зајемчена одредбама члана 31. ст. 2. и 3. Устава .
7. Подноситељка истиче да јој "није омогућено да о њеним захтевима одлучује суд ефикасно, а нарочито о жалбама на продужење притвора", те да "се окривљена онемогућава у праву да јој се мера притвора замени другом мером", чиме јој је повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Како је у спроведеном уставносудском поступку Уставни суд утврдио да је о жалби изјављеној против оспореног решења о продужењу притвора Првог основног суда у Београду К. 1723/11-Кв. 2948/11 од 21. јуна 2011. године, решавао Апелациони суд у Београду , који је донео оспорено решење Кж2. 2 274/11 од 7. јула 201 1. године, то је Уставни суд оценио да су наводи подноситељке о томе да јој "није омогућено да о њеним захтевима одлучује суд ефикасно, а нарочито о жалбама на продужење притвора", неосновани.
У оспореном кривичном поступку, подноситељки је притвор првобитно био одређен решењем дежурног истражног судије Другог општинског суда у Београду Кри.Д. 1322/04 од 24. септембра 2004. године. Ова, најтежа мера за обезбеђење присуства окривљене у кривичном поступку и несметано вођење кривичног поступка је, решењем Окружног суда у Београду Ки. 1311/04 од 1. децембра 2004. године, замењена блажом мером – забраном напуштања боравишта. Међутим, како окривљена није поступала по изреченој мери, ова мера је укинута и поново јој је одређен притвор решењем Првог општинског суда у Београду К. 70/06-05 – Кв. 60/08 од 23. јануара 2008. године, а који јој се рачуна од 8. децембра 2009. године, када је лишена слободе, који је продужен оспореним решењем Првог основног суда у Београду К. 1723/11-Кв. 2948/11 од 21. јуна 2011. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да су наводи подноситељке уставне жалбе "да се окривљена онемогућава у праву да јој се мера притвора замени другом мером" такође неосновани.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди подноситељкиног права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1.Устава, такође неосновани.
8. Имајући у виду изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС и 103/15), уставну жалбу у односу на повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава одбио као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
9. Уставни суд указује да је у одлукама наведеним у тачки 5. образложења, поред осталог, заузео ставове: да се одредбе члана 27. Устава односе на лишење слободе; да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијално одређивање притвора; да се одредба члана 31. став 1. Устава односи на најкраће неопходно време трајање притвора до подизања оптужнице.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину оспорених решења којима је подноситељки уставне жалбе притвор продужен након подизања оптужнице, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе о повреди права из чл. 27. и 30. и члана 31. став 1. Устава не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином ових права.
Подноситељка тврди да суд крши њено права на ограничено трајање притвора и на суђење у разумном року, јер оспорени поступак траје више од шест година противно одредбама ЗКП. Имајући у виду чињеницу да је подноситељка била недоступна суду једну годину и десет месеци непрекидно, због чега јој је притвор поново одређен, како би се обезбедило њено присуство и несметано одвијање оспореног кривичног поступка, као и да, по мишљењу Уставног суда, у уставној жалби нису наведени разлози који би указивали на то да су поступајући судови непотребно одуговлачили поступак и толерисали злоупотребу права лица која у њему учествују, односно да су својом неактивношћу проузроковали да притвор и кривични поступак у целини траје преко разумног рока, Уставни суд је ове наводе уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава оценио очигледно неоснованим.
Наводи подноситељке уставне жалбе о повреди њених права из члана 20. и члана 27. ст. 1. и 3. Устава, тиме што јој је "право на слободу ограничено, према оспореним решењима, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, иако овај основ не стоји имајући у виду да је 3. децембра 2010. године наступила законска рехабилитација, сагласно члану 98. став 2. гачка 2 ) КЗ, на коју је бранилац безуспешио указао у жалби изјављеној против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора", по мишљењу Уставног суда, нису ничим документовани, нити су Суду пружени докази из којих би се могло утврдити, прво, да је заиста наступила законска рехабилитација подноситељке по пресуди Општинског суда у Зрењанину К. 3/08 од 3. децембра 2008. године и, друго, да је подноситељка уставне жалбе као окривљена указала првостепеном и другостепеном суду на наступање наведене законске рехабилитације.
Подноситељка тврди да суд покушава да јој постави браниоца по службеној дужности, иако је ангажовала изабраног браниоца, чиме "председник већа драстично крши закон" и ускраћује подноситељки право зајемчено одредбама члана 33. ст. 2. и 6. Устава. С обзиром на то да је подноситељки уставне жалбе у оспореном кривичном поступку омогућено да ангажује браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране, што подноситељка није оспорила, а имајући у виду Уставом утврђену садржину означених уставних права, Уставни суд је оценио и ов е навод е подноситељке као уставноправно неприхватљиве.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона o Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
10. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић