Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Новосадско издавачко-трговинског предузећа „НИП“ ДОО, Нови Сад, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Новосадско издавачко-трговинског предузећа „НИП“ ДОО изјављена против пресуд е Привредног апелационог суда Пж. 8489/12 од 9. јула 2013. године и утврђује да је повређено прав о подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчен о одр едбом члана 36. став 1. Устава Републике Србиј e, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
2. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Новосадско издавачко-трговинско предузеће „НИП“ ДОО, Нови Сад, поднело је, 9. октобра 2013. године, преко пуномоћника Мирослава Ђерковића, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 8489/12 од 9. јула 2013. године, због повреде начела судске заштите утврђеног чланом 22. став 1. Устава, права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, права на имовину зајемченог чланом 58. став 1. и 2. Устава, те права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Проткола 1 уз Европску конвенцију.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да му је у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету П. 752/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, јер је поступак трајао четири и по године; да је другостепени суд одлучну чињеницу о закључењу уговора од 12. маја 1998. године којим се тужилац обавезао да као издавач за рачун туженог као наручиоца у регистру жиро рачуна објави његов матични број и шифру делатности и да му испоручи публикације на ЦД-у, утврди о супротно писменим исправама које постоје у списима предмета , налазећи да је наведени уговор закључен од стране неовлашћеног лица у име и за рачун правног претходника туженог; да је поводом потраживања из наведеног уговора за период од 1998. до 2004. године одређено извршење решењем Трговинског суда у Београду Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године; да је наведено решење о извршењу постало правноснажно, јер је тужени поднео неблаговремени приговор и недозвољени предлог за повраћај у пређашње стање; да предметни уговор производи правно дејство, из разлога што је тужени конклудентним радњама оснажио наведени уговор, плаћањем дуга, услед пропуштања рока за изјављивање приговора; да је неприхватљив став изражен у другостепеној пресуди да у конкретном случају није дошло до исплате добровољним радњама туженог, већ принудним извршењем; да сматра да је тужени оваквим поступањем у извршном поступку накнадно прећутно одобрио и признао предметни уговор, сходно члану 88. став 1. Закона о облигационим односима; да је тужени својим пасивним понашањем у вези са испорученим фактурама и регистрима и не упућивањем благовремене рекламације оснажио све правне радње свог представника који је закључио спорни уговор; да је за своје тврдње о различитом поступању судова доставио пресуде Привредног апелационог суда (Пж.10229/10 од 2. септембра 2010. године, Пж. 912/10 од 18. новембра 2010. године, Пж. 7182/11 од 30. августа 2011. године и Пж. 7664/11 од 7. фебруара 2013. године), као и пресуду Врховног суда Србије Прев. 349/05 од 13. априла 2006. године. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду, а истакао је и захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Извршни поверилац, овде подносилац устасвне жалбе, је 12. марта 2009. године поднео Трговинском суду у Београду предлог за извршење на основу веродостојне исправе против извршног дужника Индустрије млека и млечних производа „Имлек“ АД, Београд, као правног следбеника Млекаре „Земун“ АД, Земун, ради намирења новчаног потраживања у износу од 1.508.932,80 динара, са законском затезном каматом од доспелости до исплате.
Решењем Трговинског суда у Београду Ив. 6294/09 од 20. марта 2009. године одређено је извршење, а по одлучивању о приговору извршног дужника и стављању ван снаге наведеног решења, списи предмета достављени су парничном одељењу Трговинског суда у Новом Саду као стварно и месно надлежном суду.
Пресудом Привредног суда у Новом Саду П. 752/10 од 1. марта 2012. године је, у ставу првом изреке, укинуто у целости решење о извршењу Трговинског суда у Београду Ив. 6294/09 од 20. марта 2009. године; ставом другим изреке пресуде је обавезан тужени да тужиоцу исплати износ од 1.508.932,80 динара, са законском затезном каматом на појединачне износе од доспелости до исплате, као и трошкове парничног поступка у износу од 324.569,32 динара; ставом трећим изреке пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за законску затезну камату на износ главног дуга од 366.552,00 динара за период од 20. марта 2006. до 12. марта 2009. године, као и за законску затезну камату на износ од 431.460,00 динара за период од 9. марта 2008. до 12. марта 2009. године. Из образложења пресуде произлази: да је тужилац са правним претходником туженог 12. маја 1998. године закључио уговор-рачун број 000421 којим је правни претходник туженог као наручилац од тужиоца као издавача неопозиво наручио да му се у издању регистра жиро рачуна СРЈ број 1998/1999 објави његов матични број, шифра делатности и да му се по изласку испоручи предметна публикација на ЦД-у по претплатној цени од 6.600,00 динара, као и да се у регистру жиро рачуна СРЈ 1998/1999 објави његов меморандум у црно-белој техници по претплатној цени од 1.900,00 динара са нарученим огласом у регистру жиро рачуна СРЈ 1998/1999 године на ЦД-у, на месту огласног простора у колор техници на страни 1/1, по цени од 13.300,00 динара; да се уговором-рачуном тужилац обавезао да наручиоцу публикацију испоручи најкасније до краја 1998. године; да се наручилац предметним уговором претплатио на наредних десет издања публикација, која излази једном годишње; да је уговором предвиђено да је исти неопозив, пуноважан даном потписивања у свему у складу са важећим ценовником издавача; да је за наредна издања уговорена цена која се има увећати сразмерно повећању цене бакра у земљи, односно по ценовнику издавача са 10% попуста; да је предметни уговор у име туженог потписао Душан Маријанац, који је у спорном периоду обављао послове референта за радне односе и органе управљања правног претходника туженог, а да је у спорном периоду лице овлашћено за заступање био Мирко Ђенић; да је тужилац објавио меморандум туженог у регистру жиро рачуна за 2005/2006, 2006/2007, 2007/2008 и 2008/2009 годину и на месту огласног простора објавио оглас у колор техници на 1/1 страница, са испоруком ЦД публикација туженом; да је правноснажним и извршним решењем Трговинског суда у Београду Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године тужилац наплатио потраживање према туженом по основу спорног уговора за период од 1998. до 2004. године. Првостепени суд је нашао да је тужени исплатом потраживања тужиоцу до кога је дошло неблаговременим изјављивањем приговора на решење о извршењу и недозвољеним предлогом за повраћај у пређашње стање, дозволио да наведено решење постане правноснажно и извршно, те је својом конклудентном радњом прихватио предметни уговор и конвалидирао исти, те да је тужбени захтев тужиоца основан.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 8489/12 од 9. јула 2013. године је преиначена ожалбена пресуда Привредног суда у Новом Саду П. 752/10 од 1. марта 2012. године у ставу другом њене изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати износ од 1.508.932,80 динара, са законском затезном каматом на појединачне износе од доспелости до исплате и обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 199.748,67 динара. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да је у конкретној правној ствари законски заступник туженог у спорном периоду, сагласно одредби члана 84. став 2. Закона о облигационим односима, био Мирко Ђенић, а не Душан Маријанац, који је у име туженог обављао послове референта за радне односе и органе управљања, без датог овлашћења од стране законског заступника туженог да може закључити предметни уговор; да је стога предметни уговор у име туженог потписан од стране неовлашћеног лица и да исти не производи правно дејство; да тужилац у току поступка није доказао да је лице које је потписало уговор за туженог, то учинило на основу воље заступаног, односно да је законски заступник туженог у спорном периоду дао овлашћење за закључење спорног уговора. Другостепени суд истиче да је неприхватљиво становиште првостепеног суда да је у конкретној правној ствари дошло до конвалидације предметног уговора, у смислу члана 88. Закона о облигационим односима, конклудентним радњама туженог и то радњама нечињења, односно неблаговременим изјављивањем приговора на решење о извршењу Трговинског суда у Београду Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године и поднетим недозвољеним предлогом за повраћај у пређашње стање. По налажењу другостепеног суда, непредузимање одређених процесних радњи у поступку извршења од стране извршног дужника, не може се сматрати радњама које су за последицу имале конвалидацију предметног уговора, будући да се сагласно одредби члана 42. Закона о облигационим односима, ћутање понуђеног, или његово пропуштање не може сматрати као прихватање понуде односно прихватање уговора који је закључен од стране неовлашћеног лица туженог. Такође налази да је погрешно закључивање првостепеног суда да је тужени оснажио предметни уговор плаћањем потраживања, с обзиром на то да до исплате није дошло добровољним радњама туженог, већ принудним извршењем. Даље истиче, да се поступање тужиоца по наведеном уговору не може сматрати испуњењем уговорне обавезе тужиоца, јер је уговор потписан од стране неовлашћеног лица туженог, те да достава публикација може значити само да је позив упућен неовлашћено заступаном да се изјасни да ли уговор накнадно одобрава, а неодобравање у остављеном року има за последицу да се сматра да уговор није ни закључен. Другостепени суд сматра да су ирелевантне одредбе уговора о томе да тужилац извршава своју уговорну обавезу предајом пошиљке препоручено преко поште, као и остале одредбе уговора на којима заснива свој тужбени захтев, с обзиром на то да због закључења уговора од стране неовлашћеног лица туженог, уговор не може производити права и обавезе. Супротан закључак имао би за последицу да је друга страна, у конкретном случају неовлашћено заступана, приморана да уговор закључи и да прими нешто што није тражила, као и да испуни нешто што није својом вољом хтела да се обавеже, што би било супротно аутономији воље странака приликом закључења уговора.
Достављеном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 10229/10 од 2. септембра 2010. године је потврђена пресуда Трговинског суда у Новом Саду П. 150/09 од 28. јануара 2010. године којом је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца и обавезан тужени ЈКП „Беочин“ из Беочина да му исплати износ од 418.870,00 динара, са законском затезном каматом на појединачно опредељене износе од доспелости до исплате. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да без обзира на чињеницу што у конкретном случају потписник уговора на страни туженог није био овлашћен од стране законског заступника туженог за његово закључење, уговор је конвалидиран, оснажен, конклудентним радњама туженог; да из радњи туженог које су следиле након закључења уговора произлази да је тужени предметни уговор накнадо одобрио, јер је примао регистре, а исте није вратио тужиоцу и да је задржавањем и располагањем предмета уговора који није закључен од стране овлашћеног лица, неовлашћено заступани накнадно одобрио тако закључени уговор у смислу члана 88. став 1. Закона о облигационим односима. Идентичан став заузео је Привредни апелациони суд и у пресудама Пж. 912/10 од 18. новембра 2010. године, Пж. 7182/11 од 30. августа 2011. године и Пж. 7664/11 од 7. фебруара 2013. године, као и Врховни суд Србије у пресуди Прев. 349/05 од 13. априла 2006. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање имовине својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавно интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 1. и 2.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26.); да ћутање понуђеног не значи прихватање понуде и да нема дејства одредба у понуди да ће се ћутање понуђеног или неко друго његово пропуштање (на пример, ако не одбије понуду у одређеном року, или ако послату ствар о којој му се нуди уговор не врати у одређеном року и сл.) сматрати као прихватање (члан 42. став 1. и 2.); да се овлашћење за заступање заснива на закону, општем акту правног лица, акту надлежног органа или на изјави воље заступаног (пуномоћје) (члан 84. став 2.); да уговор који закључи заступник у име заступаног лица и у границама својих овлашћења обавезује непосредно заступаног и другу уговорну страну, да под истим условима и остали правни послови засупникови производе правно дејство непосредно према заступаном лицу и да је заступник дужан обавестити другу страну да иступа у име заступаног, али и кад он то не уради уговор производи правно дејство за заступаног и другу страну, ако је ова знала или је из околности могла закључити да он иступа као заступник (члан 85.) да уговор који неко лице закључи као пуномоћник у име другог без његовог овлашћења обавезује неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри, да страна са којом је уговор закључен може захтевати од неовлашћено заступаног само да се у примереном року изјасни да ли уговор одобрава и да ако неовашћено заступани ни у остављеном року уговор не одобри, сматра се да уговор није ни закључен (члан 88. став 1, 2. и 3.).
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања Привредног апелационог суда, који је у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите пресуде, са становишта заштите права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да из утврђеног чињеничног стања у овом предмету произлази да је Привредни апелациони суд, као суд последње инстанце, у коначном исходу усвајао тужбене захтеве тужиоца, који се налазио у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у овом уставносудском предмету. У образложењима пресуда Привредног апелационог суда, па и Врховног суда Србије је истакнуто да без обзира на чињеницу што у конкретном случају потписник уговора на страни туженог није био овлашћен од стране законског заступника туженог за његово закључење, уговор је конвалидиран, оснажен, конклудентним радњама туженог, односно из радњи туженог које су следиле након закључења уговора произлази да је тужени предметни уговор накнадно одобрио, јер је примао регистре, али исте није вратио тужиоцу, те да је задржавањем и располагањем предмета уговора који није закључен од стране овлашћеног лица, неовлашћено заступани накнадно одобрио тако закључени уговор у смислу члана 88. став 1. Закона о облигационим односима.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце, а посебно у ситуацији када је реч о истом (другостепеном) суду, супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Сама чињеница да је Привредни апелациони суд, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања донео различите одлуке, створила је правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд делимично усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке, први део.
6. Уставна жалба је поднета, између осталог, и због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије садржински не разликује од наведене одредбе Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде овог права ценио у односу на одредбу Устава.
Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
За оспорену пресуду другостепени суд је, по оцени Уставног суда, дао довољне и јасне разлоге, због чега сматра да спорни уговор-рачун број 000421 од 1 2. маја 1998. године није конвалидиран, у смислу одредбе члана 88. став 1. Закона о облигационим односима, радњама нечињења туженог, изјављивањем неблаговременог приговора на решење о извршењу Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године и недозвољеног предлога за повраћај у пређашње стање. Другостепени суд посебно налази да се непредузимање одређених процесних радњи у поступку извршења не може сматрати радњама које су за последицу имале конвалидацију предметног уговора, јер се, сагласно члану 42. Закона о облигационим односима, ћутање понуђеног, или његово пропуштање не може сматрати прихватањем понуде односно прихватањем уговора који је закључен од стране неовлашћеног лица. Уставни суд посебно налази да је другостепени суд у образложењу оспорен е пресуде дао уставноправно прихватљив разлог због чега сматра да се поступање тужиоца по наведеном уговору не може сматрати испуњењем уговорне обавезе, јер је уговор потписан од стране неовлашћеног лица, а да достава публикација туженом значи само позив упућен неовлашћено заступаном да се изјасни да ли уговор накнадно одобрава и да неодобравање у остављеном року има за последицу да се сматра да уговор није ни закључен. Oвакав став Уставни суд је заузео у одлукама Уж-7039/2012 од 19. фебруара 2015. године и Уж-1998/2013 од 18. јуна 2015. године.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означеног уставн ог права на правично суђење , већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд још једном оцени законитост оспорених пресуда, за које Суд не налази да су засноване на очигледно неправичној, произвољној или арбитрерној примени меродавног процесног и материјалног права.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе истакнуте повреде начела судске заштите из члана 22. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава заснива заправо на наводима о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине наведених уставних начела и права, поткрепљује тврдња о њиховој повреди.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке .
7. Везано за навод уставне жалбе којим се, узгредно и у једној реченици, позива на повреду подносиочевог права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступањем самог подносиоца и значајем који је предмет спора имао за њега, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року. Имајући у виду наведено, Уставни суд се није упуштао у разматрање повреде права на суђење у разумном року.
8. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права, у овом случају, може остварити и самим утврђењем повреде права, због чега је захтев за накнаду материјалне штете, на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио, одлучујући као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог, истакао: да му је у парничном поступку који је вођен пред Привредним судом у Новом Саду у предмету П. 752/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, јер је поступак трајао четири и по године; да је другостепени суд одлучну чињеницу о закључењу уговора од 12. маја 1998. године којим се тужилац обавезао да као издавач за рачун туженог као наручиоца у регистру жиро рачуна објави његов матични број и шифру делатности и да му испоручи публикације на ЦД-у, утврди о супротно писменим исправама које постоје у списима предмета , налазећи да је наведени уговор закључен од стране неовлашћеног лица у име и за рачун правног претходника туженог; да је поводом потраживања из наведеног уговора за период од 1998. до 2004. године одређено извршење решењем Трговинског суда у Београду Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године; да је наведено решење о извршењу постало правноснажно, јер је тужени поднео неблаговремени приговор и недозвољени предлог за повраћај у пређашње стање; да предметни уговор производи правно дејство, из разлога што је тужени конклудентним радњама оснажио наведени уговор, плаћањем дуга, услед пропуштања рока за изјављивање приговора; да је неприхватљив став изражен у другостепеној пресуди да у конкретном случају није дошло до исплате добровољним радњама туженог, већ принудним извршењем; да сматра да је тужени оваквим поступањем у извршном поступку накнадно прећутно одобрио и признао предметни уговор, сходно члану 88. став 1. Закона о облигационим односима; да је тужени својим пасивним понашањем у вези са испорученим фактурама и регистрима и не упућивањем благовремене рекламације оснажио све правне радње свог представника који је закључио спорни уговор; да је за своје тврдње о различитом поступању судова доставио пресуде Привредног апелационог суда (Пж.10229/10 од 2. септембра 2010. године, Пж. 912/10 од 18. новембра 2010. године, Пж. 7182/11 од 30. августа 2011. године и Пж. 7664/11 од 7. фебруара 2013. године), као и пресуду Врховног суда Србије Прев. 349/05 од 13. априла 2006. године. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду, а истакао је и захтев за накнаду нематеријалне и материјалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Извршни поверилац, овде подносилац устасвне жалбе, је 12. марта 2009. године поднео Трговинском суду у Београду предлог за извршење на основу веродостојне исправе против извршног дужника Индустрије млека и млечних производа „Имлек“ АД, Београд, као правног следбеника Млекаре „Земун“ АД, Земун, ради намирења новчаног потраживања у износу од 1.508.932,80 динара, са законском затезном каматом од доспелости до исплате.
Решењем Трговинског суда у Београду Ив. 6294/09 од 20. марта 2009. године одређено је извршење, а по одлучивању о приговору извршног дужника и стављању ван снаге наведеног решења, списи предмета достављени су парничном одељењу Трговинског суда у Новом Саду као стварно и месно надлежном суду.
Пресудом Привредног суда у Новом Саду П. 752/10 од 1. марта 2012. године је, у ставу првом изреке, укинуто у целости решење о извршењу Трговинског суда у Београду Ив. 6294/09 од 20. марта 2009. године; ставом другим изреке пресуде је обавезан тужени да тужиоцу исплати износ од 1.508.932,80 динара, са законском затезном каматом на појединачне износе од доспелости до исплате, као и трошкове парничног поступка у износу од 324.569,32 динара; ставом трећим изреке пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за законску затезну камату на износ главног дуга од 366.552,00 динара за период од 20. марта 2006. до 12. марта 2009. године, као и за законску затезну камату на износ од 431.460,00 динара за период од 9. марта 2008. до 12. марта 2009. године. Из образложења пресуде произлази: да је тужилац са правним претходником туженог 12. маја 1998. године закључио уговор-рачун број 000421 којим је правни претходник туженог као наручилац од тужиоца као издавача неопозиво наручио да му се у издању регистра жиро рачуна СРЈ број 1998/1999 објави његов матични број, шифра делатности и да му се по изласку испоручи предметна публикација на ЦД-у по претплатној цени од 6.600,00 динара, као и да се у регистру жиро рачуна СРЈ 1998/1999 објави његов меморандум у црно-белој техници по претплатној цени од 1.900,00 динара са нарученим огласом у регистру жиро рачуна СРЈ 1998/1999 године на ЦД-у, на месту огласног простора у колор техници на страни 1/1, по цени од 13.300,00 динара; да се уговором-рачуном тужилац обавезао да наручиоцу публикацију испоручи најкасније до краја 1998. године; да се наручилац предметним уговором претплатио на наредних десет издања публикација, која излази једном годишње; да је уговором предвиђено да је исти неопозив, пуноважан даном потписивања у свему у складу са важећим ценовником издавача; да је за наредна издања уговорена цена која се има увећати сразмерно повећању цене бакра у земљи, односно по ценовнику издавача са 10% попуста; да је предметни уговор у име туженог потписао Душан Маријанац, који је у спорном периоду обављао послове референта за радне односе и органе управљања правног претходника туженог, а да је у спорном периоду лице овлашћено за заступање био Мирко Ђенић; да је тужилац објавио меморандум туженог у регистру жиро рачуна за 2005/2006, 2006/2007, 2007/2008 и 2008/2009 годину и на месту огласног простора објавио оглас у колор техници на 1/1 страница, са испоруком ЦД публикација туженом; да је правноснажним и извршним решењем Трговинског суда у Београду Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године тужилац наплатио потраживање према туженом по основу спорног уговора за период од 1998. до 2004. године. Првостепени суд је нашао да је тужени исплатом потраживања тужиоцу до кога је дошло неблаговременим изјављивањем приговора на решење о извршењу и недозвољеним предлогом за повраћај у пређашње стање, дозволио да наведено решење постане правноснажно и извршно, те је својом конклудентном радњом прихватио предметни уговор и конвалидирао исти, те да је тужбени захтев тужиоца основан.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 8489/12 од 9. јула 2013. године је преиначена ожалбена пресуда Привредног суда у Новом Саду П. 752/10 од 1. марта 2012. године у ставу другом њене изреке, тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати износ од 1.508.932,80 динара, са законском затезном каматом на појединачне износе од доспелости до исплате и обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 199.748,67 динара. Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази: да је у конкретној правној ствари законски заступник туженог у спорном периоду, сагласно одредби члана 84. став 2. Закона о облигационим односима, био Мирко Ђенић, а не Душан Маријанац, који је у име туженог обављао послове референта за радне односе и органе управљања, без датог овлашћења од стране законског заступника туженог да може закључити предметни уговор; да је стога предметни уговор у име туженог потписан од стране неовлашћеног лица и да исти не производи правно дејство; да тужилац у току поступка није доказао да је лице које је потписало уговор за туженог, то учинило на основу воље заступаног, односно да је законски заступник туженог у спорном периоду дао овлашћење за закључење спорног уговора. Другостепени суд истиче да је неприхватљиво становиште првостепеног суда да је у конкретној правној ствари дошло до конвалидације предметног уговора, у смислу члана 88. Закона о облигационим односима, конклудентним радњама туженог и то радњама нечињења, односно неблаговременим изјављивањем приговора на решење о извршењу Трговинског суда у Београду Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године и поднетим недозвољеним предлогом за повраћај у пређашње стање. По налажењу другостепеног суда, непредузимање одређених процесних радњи у поступку извршења од стране извршног дужника, не може се сматрати радњама које су за последицу имале конвалидацију предметног уговора, будући да се сагласно одредби члана 42. Закона о облигационим односима, ћутање понуђеног, или његово пропуштање не може сматрати као прихватање понуде односно прихватање уговора који је закључен од стране неовлашћеног лица туженог. Такође налази да је погрешно закључивање првостепеног суда да је тужени оснажио предметни уговор плаћањем потраживања, с обзиром на то да до исплате није дошло добровољним радњама туженог, већ принудним извршењем. Даље истиче, да се поступање тужиоца по наведеном уговору не може сматрати испуњењем уговорне обавезе тужиоца, јер је уговор потписан од стране неовлашћеног лица туженог, те да достава публикација може значити само да је позив упућен неовлашћено заступаном да се изјасни да ли уговор накнадно одобрава, а неодобравање у остављеном року има за последицу да се сматра да уговор није ни закључен. Другостепени суд сматра да су ирелевантне одредбе уговора о томе да тужилац извршава своју уговорну обавезу предајом пошиљке препоручено преко поште, као и остале одредбе уговора на којима заснива свој тужбени захтев, с обзиром на то да због закључења уговора од стране неовлашћеног лица туженог, уговор не може производити права и обавезе. Супротан закључак имао би за последицу да је друга страна, у конкретном случају неовлашћено заступана, приморана да уговор закључи и да прими нешто што није тражила, као и да испуни нешто што није својом вољом хтела да се обавеже, што би било супротно аутономији воље странака приликом закључења уговора.
Достављеном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 10229/10 од 2. септембра 2010. године је потврђена пресуда Трговинског суда у Новом Саду П. 150/09 од 28. јануара 2010. године којом је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца и обавезан тужени ЈКП „Беочин“ из Беочина да му исплати износ од 418.870,00 динара, са законском затезном каматом на појединачно опредељене износе од доспелости до исплате. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да без обзира на чињеницу што у конкретном случају потписник уговора на страни туженог није био овлашћен од стране законског заступника туженог за његово закључење, уговор је конвалидиран, оснажен, конклудентним радњама туженог; да из радњи туженог које су следиле након закључења уговора произлази да је тужени предметни уговор накнадо одобрио, јер је примао регистре, а исте није вратио тужиоцу и да је задржавањем и располагањем предмета уговора који није закључен од стране овлашћеног лица, неовлашћено заступани накнадно одобрио тако закључени уговор у смислу члана 88. став 1. Закона о облигационим односима. Идентичан став заузео је Привредни апелациони суд и у пресудама Пж. 912/10 од 18. новембра 2010. године, Пж. 7182/11 од 30. августа 2011. године и Пж. 7664/11 од 7. фебруара 2013. године, као и Врховни суд Србије у пресуди Прев. 349/05 од 13. априла 2006. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22. став 1.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање имовине својине и других имовинских права стечених на основу закона и да право својине може бити одузето или ограничено само у јавно интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 1. и 2.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано да је уговор закључен кад су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26.); да ћутање понуђеног не значи прихватање понуде и да нема дејства одредба у понуди да ће се ћутање понуђеног или неко друго његово пропуштање (на пример, ако не одбије понуду у одређеном року, или ако послату ствар о којој му се нуди уговор не врати у одређеном року и сл.) сматрати као прихватање (члан 42. став 1. и 2.); да се овлашћење за заступање заснива на закону, општем акту правног лица, акту надлежног органа или на изјави воље заступаног (пуномоћје) (члан 84. став 2.); да уговор који закључи заступник у име заступаног лица и у границама својих овлашћења обавезује непосредно заступаног и другу уговорну страну, да под истим условима и остали правни послови засупникови производе правно дејство непосредно према заступаном лицу и да је заступник дужан обавестити другу страну да иступа у име заступаног, али и кад он то не уради уговор производи правно дејство за заступаног и другу страну, ако је ова знала или је из околности могла закључити да он иступа као заступник (члан 85.) да уговор који неко лице закључи као пуномоћник у име другог без његовог овлашћења обавезује неовлашћено заступаног само ако он уговор накнадно одобри, да страна са којом је уговор закључен може захтевати од неовлашћено заступаног само да се у примереном року изјасни да ли уговор одобрава и да ако неовашћено заступани ни у остављеном року уговор не одобри, сматра се да уговор није ни закључен (члан 88. став 1, 2. и 3.).
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе у погледу различитог поступања Привредног апелационог суда, који је у истој чињеничној и правној ситуацији доносио различите пресуде, са становишта заштите права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да из утврђеног чињеничног стања у овом предмету произлази да је Привредни апелациони суд, као суд последње инстанце, у коначном исходу усвајао тужбене захтеве тужиоца, који се налазио у идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у овом уставносудском предмету. У образложењима пресуда Привредног апелационог суда, па и Врховног суда Србије је истакнуто да без обзира на чињеницу што у конкретном случају потписник уговора на страни туженог није био овлашћен од стране законског заступника туженог за његово закључење, уговор је конвалидиран, оснажен, конклудентним радњама туженог, односно из радњи туженог које су следиле након закључења уговора произлази да је тужени предметни уговор накнадно одобрио, јер је примао регистре, али исте није вратио тужиоцу, те да је задржавањем и располагањем предмета уговора који није закључен од стране овлашћеног лица, неовлашћено заступани накнадно одобрио тако закључени уговор у смислу члана 88. став 1. Закона о облигационим односима.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце, а посебно у ситуацији када је реч о истом (другостепеном) суду, супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године, као и нпр. Одлуку Уставног суда Уж-197/2007 од 16. јула 2009. године). Сама чињеница да је Привредни апелациони суд, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања донео различите одлуке, створила је правну несигурност код подносиоца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд делимично усвојио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке, први део.
6. Уставна жалба је поднета, између осталог, и због повреде права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије садржински не разликује од наведене одредбе Европске конвенције, Уставни суд је постојање повреде овог права ценио у односу на одредбу Устава.
Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе. Уставни суд указује да је изван његове надлежности да процењује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна.
За оспорену пресуду другостепени суд је, по оцени Уставног суда, дао довољне и јасне разлоге, због чега сматра да спорни уговор-рачун број 000421 од 1 2. маја 1998. године није конвалидиран, у смислу одредбе члана 88. став 1. Закона о облигационим односима, радњама нечињења туженог, изјављивањем неблаговременог приговора на решење о извршењу Ив. 1079/05 од 21. марта 2005. године и недозвољеног предлога за повраћај у пређашње стање. Другостепени суд посебно налази да се непредузимање одређених процесних радњи у поступку извршења не може сматрати радњама које су за последицу имале конвалидацију предметног уговора, јер се, сагласно члану 42. Закона о облигационим односима, ћутање понуђеног, или његово пропуштање не може сматрати прихватањем понуде односно прихватањем уговора који је закључен од стране неовлашћеног лица. Уставни суд посебно налази да је другостепени суд у образложењу оспорен е пресуде дао уставноправно прихватљив разлог због чега сматра да се поступање тужиоца по наведеном уговору не може сматрати испуњењем уговорне обавезе, јер је уговор потписан од стране неовлашћеног лица, а да достава публикација туженом значи само позив упућен неовлашћено заступаном да се изјасни да ли уговор накнадно одобрава и да неодобравање у остављеном року има за последицу да се сматра да уговор није ни закључен. Oвакав став Уставни суд је заузео у одлукама Уж-7039/2012 од 19. фебруара 2015. године и Уж-1998/2013 од 18. јуна 2015. године.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози којима се аргументују тврдње о повреди означеног уставн ог права на правично суђење , већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као ревизијски суд још једном оцени законитост оспорених пресуда, за које Суд не налази да су засноване на очигледно неправичној, произвољној или арбитрерној примени меродавног процесног и материјалног права.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе истакнуте повреде начела судске заштите из члана 22. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава заснива заправо на наводима о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи ни уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине наведених уставних начела и права, поткрепљује тврдња о њиховој повреди.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке .
7. Везано за навод уставне жалбе којим се, узгредно и у једној реченици, позива на повреду подносиочевог права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени конкретни и чињенично утемељени разлози који се могу довести у везу са поступањем надлежних судова, сложеношћу предмета, поступањем самог подносиоца и значајем који је предмет спора имао за њега, а што би могло представљати уставноправне разлоге који указују на повреду права на суђење у разумном року. Имајући у виду наведено, Уставни суд се није упуштао у разматрање повреде права на суђење у разумном року.
8. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је мишљења да се правично задовољење подносиоца због констатоване повреде права на једнаку заштиту права, у овом случају, може остварити и самим утврђењем повреде права, због чега је захтев за накнаду материјалне штете, на основу члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио, одлучујући као у тачки 2. изреке.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић