Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Р. М. из Крагујевца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. новембра 2015 . године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. М. и утврђује да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године и пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања, зајемчен а чланом 46. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужен их изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године .
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, док се захтев подносиоца за накнаду материјалне штете одбацује.
4. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења решења о извршењу Основног суда у Крагујевцу И. 404/15 од 22. маја 2015. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби тужен их изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године .
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, док се захтев подносиоца за накнаду материјалне штете одбацује.
4. Одбацује се предлог подносиоца уставне жалбе за одлагање извршења решења о извршењу Основног суда у Крагујевцу И. 404/15 од 22. маја 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. М. из Крагујевца је, 30. априла 2012. године, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године, због повреде права на правично суђење и слободе изражавања , зајeмчених одредбама члана 32. став 1. и члан а 46. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1 . 85/10 од 28. октобра 2011. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године, усвојен тужбени захтев тужиоца Р. П. и обавезани су тужени НИГ АД „С.“ и Р. М, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно исплате означени новчани износ, са опредељеном законском затезном каматом. Према наводима подносиоца, повод за предметни спор био је новински текст објављен у недељном информативном листу „С.“, чији је он аутор. Подносилац је навео да су поступајући судови оценили да су одређени коментари у спорном новинском тексту увредљиве и непримерене садржине за тужиоца, тадашњег директора К. ц. К. и професора М. ф. К, и да је због тога тужилац трпео нематеријалну штету. Подносилац сматра да су судови, у конкретном случају, погрешно применили материјално право, те да му је тиме повређено право на правично суђење. Ово из разлога, како подносилац наводи, што је Уставом зајемчена слобода изражавања новинара, а у спорном тексту изнете су критике на рачун здравственог система уопште, а не на рачун тужиоца. Подносилац је изнео да спорни текст представља новинарску колумну и да има форму сатире, те да су у тексту анализирани општепознати проблеми у здравству. С тим у вези, подносилац је навео да би се тврдње изнете у тексту могле сматрати увредљивим и клеветничким, само и једино ако би се из садржине и општег тона текста могло установити да је његов једини циљ изношење клеветничких тврдњи, а што овде није случај. Истичући значај слободе изражавања као једног од суштинских темеља демократског друштва, подносилац је навео да слобода изражавања не важи само за информације и идеје које се прихватају, већ напротив и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају. У конкретном случају, по мишљењу подносиоца, поставља се и питање да ли је заштита угледа носиоца јавне функције уопште легитиман основ за ограничење слободе изражавања новинара. Подносилац сматра да поступајући судови да нису водили рачуна о значају, садржају и границама слободе изражавања, већ су се једино упустили у детаљно утврђивање да ли се наводи спорног текста могу односити и на тужиоца. С тим у вези, подносилац је истакао да ни оне изјаве садржане у спорном тексту, а које су штетне за појединца, не могу бити основ за успостављање правне одговорности, јер су границе критике шире када се односе на питања од јавног интереса. Стога, подносилац закључује да оспорене пресуде представљају неосновано мешање државе у слободу изражавања. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду, као и да му утврди право на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
Подносилац уставне жалбе је поднеском од 5. јуна 201 5. године предложио да Уставни суд одложи извршење решења о извршењу Основног суда у Крагујевцу И. 404/15 од 22. маја 2015. године до доношења одлуке Суда по уставној жалби, јер би му предметно извршење проузроковало штету .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца Р. П. из Крагујевца, па су обавезани тужени НИГ АД „С.“ са седиштем у К. и Р. М, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, права и слобода тужиоца, коју су причинили тужени, солидарно исплате укупан износ од 200.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, док је, у ставу другом изреке одбијен као неоснован део тужбеног захтева тужиоца за накнаду штете преко досуђеног износа. У образложење оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је читањем спорног новинског текста под насловом: „Р. поштен као министар Т.“, суд утврдио да је спорни текст објављен у листу „С.“ 26. новембра 2009. године, а да је аутор текста друготужени, тада главни и одговорни уредник првотуженог; да је текст објављен у виду колумне која представља изричито гледиште или мишљење самог аутора, где је, између осталог, наведено да је тужилац, који се у тексту означава као „Р. из Г“, дао оставку на место директора Клиничког центра, а затим је закључено да је наведено место директора толико лагодно да будући директор, као и досадашњи, може да ради још на једном радном месту: да је, поред тога, у другом делу текста наведено: „Није лако радити на два места, примати неколико плата. А деца све захтевнија. А тек љубавнице, партијске другарице, колегинице, о жени код куће да не причамо. Зато је поштени Р. одлучио да оде. Јер од Р. из Г. једино може да буде поштенији министар Т. из К. Само док је министар. Иначе, да Т. није министар, онда би Р. био поштенији и од Т.“; да је читањем приложених копија новинских чланака, објављених у листу „С.“ и другим средствима јавног информисања, суд утврдио да се ради о текстовима који су објављени у периоду од 2009. до 2011. године, и то у листовима: „С.“, „В. н.“, „П.“, „Б.“ и др, а у којима се говори о покренутим судским поступцима због несавесног рада лекара, како у Крагујевцу, тако и у Србији, односно о лошем стању здравства уопште; да је из исказа тужиоца, саслушаног у својству парничне странке, суд утврдио да је у време када је објављен спорни текст тужилац био директор К. ц. К. и то све до 22. фебруара 2010. године, као и да је у то време био и професор на М. ф. К; да је суд, из исказа тужиоца, утврдио да је функцију директора Клиничког центра, по његовом мишљењу, обављао морално и достојанствено, тако да ништа у наведеном тексту у делу који се односи на њега није истина, сем у погледу обављања две функције; да је суд у потпуности прихватио исказ тужиоца, саслушаног у својству странке, јер је пред судом деловао искрено и убедљиво, па је суд стекао уверење да је у потпуности говорио истину; да је из исказа друготуженог, саслушаног у својству странке, суд утврдио да тужени сматра да тужилац није имао основа за тужбу, јер о њему у спорном тексту није речено ништа конкретно, ни у контексту, а да је то увредљиво; да је тужилац изјавио да што се тиче спорног текста да је у питању „колумна“, која није само новинарска форма, већ има и књижевних елемената и представља осврт аутора на неко опште стање у друштву, конкретно у здравству, тако да није било потребе да аутор пре објављивања контактира тужиоца; да други део текста којим је тужилац највише погођен, како наводи тужилац, почиње реченицом: „Нека се други муче...“, тако да се наводи који следе после тога не односе на тужиоца, већ тужени износи свој вредносни суд о „злурадим питањима“; да је тужени изјавио да није лично истраживао поштење тужиоца, нити да ли он има љубавнице и партијске другарице, али су код њега, за време док је био директор Клиничког центра, радили доктори о којима се писало у негативном контексту, тако да се у овом тексту ради о вредносном суду аутора на стање у здравству уопште, а не само у Клиничком центру Крагујевац; да је суд ценио исказ друготуженог, саслушаног у својству странке, и исти није прихватио само у делу где тврди да у наведеном тексту није речено ништа увредљиво за тужиоца, већ да текст говори о тужиоцу афирмативно; да је, на основу свих изведених доказа, суд утврдио чињенично стање да је у листу „С.“, објављеном 26. новембра 2009. године, у тексту под насловом: „Р. поштен као министар Т.“, а чији је аутор друготужени, објављен низ коментара са непримереним и увредљивим садржајем по тужиоца, као тадашњег директора Клиничког центра и професора М. ф. К, због чега је тужилац претрпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа, а који је уживао у средини где је рођен, где ради и живи, све у смислу члана 79. Закона о јавном информисању; да су због тога, сходно чл. 80. и 81. Закона о јавном информисању, солидарно одговорни првотужени и друготужени, јер нису поступали са обавезом новинарске пажње, примереном околностима приликом објављивања спорног текста, пошто се ради о информацијама које се односе на приватни живот тужиоца из члана 43. наведеног закона, при чему нису кумулативно испуњени законски услови из члана 45. истог закона, када се информација може објавити без пристанка лица на које се односи; да је на тај начин прекорачена слобода јавног информисања на уштрб тужиочевих личних, моралних и професионалних права; да је суд приликом доношења одлуке имао у виду да је слобода јавног информисања Уставом загарантована и да су лица која обављају важне јавне функције подложна већој пажњи и преиспитивању јавности, али и чињеницу да постоји обавеза новинарске пажње да пре објављивања утврде неистинитост или непотпуност информације коју објављују, а да туђе информације, идеје и мишљења пренесу веродостојно и потпуно, јер информисање има општи интерес, па су новинари дужни да пруже тачне и поуздане информације, у складу са новинарском етиком и Европском конвенцијом о људским правима, као и да воде рачуна о ограничењима права на заштиту приватности, а посебно да имају у виду чињеницу да се ради о лицу које врши одговорну и јавну функцију; да је суд, такође, имао у виду да је садржај текста дат у виду колумне која садржи изричито гледиште или мишљење самог аутора о некој појави или догађају и да спорни текст има елементе алегорије, као сликовитог начина писања, другачијег смисла од оног који се непосредно даје, са елементима метафоре и сатире; да суд, међутим, сматра да ће највећи број читалаца, када прочита наслов текста и посебно спорне реченице, исте протумачити и схватити управо онако како је то схватио и тужилац, што значи да је аутор ипак прекорачио слободу писања и елементе наведене књижевно-новинарске форме, јер је просечном читаоцу, када прочита текст, одмах јасно да се у истом говори о тужиоцу лично на ироничан и циничан начин, те да се помињање захтевних љубавница, партијских другарица, колегиница, деце и жене управо односи на тужиоца, што је исти као саслушан и објаснио суду, наводећи реакције своје деце, родитеља и пријатеља на објављени текст; да у овом случају, по оцени суда, тужиоцу припада право на накнаду штете, сходно одредбама Закона о јавном информисању, с обзиром на то да је у средству јавног информисања објављена информација којом се вређа част тужиоца и износе неистинити наводи о његовом животу, знању и способностима и вређа његово достојанство; да тужени мора поштовати неповредивост људског достојанства и право на приватни живот човека, а јавно гласило не може објавити или репродуковати информације, чланке или податке којима се вређају част и углед лица, без обзира да ли те информације представљају одређене ставове и мишљења самог аутора; да у сукобу између слободе изражавања и основних права личности (част и углед) у начелу важи правило да су вредносни судови слободни, али да чињенични нису; да је вредносни суд аутора у спорном тексту очигледно дат ради појачавања утиска који треба да произведе код читалаца и због тога је тужиоцу повређена част – свест коју свако има о себи; да без обзира што друготужени као аутор тврди да није имао намеру да омаловажава личност тужиоца, да истог изузетно цени, очигледно је да текст садржи увредљиве наводе преко разумне мере, што узрокује повреду части и угледа тужиоца, због чега су аутор текста и издавач новина одговорни за нематеријалну штету; да је суд тужиоцу досудио висину накнаде нематеријалне штете, сходно члану 200. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 224. Закона о парничном поступку, водећи рачуна о интезитету причињене штете, јер је објављеном информацијом повређено достојанство тужиоца заштићено чланом 18. Устава, начину и средству којим је штета причињена, средини у којој тужилац живи, поверењу које је као директор Клиничког центра, хирург и професор факултета уживао у јавности, последицама које су настале услед објављивања спорног текста, као и протеку времена од када је штете учињена.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужених и потврђена је пресуда Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да правилно првостепени суд налази да су предметни коментари објављени у листу „С.“, за време док је друготужени био главни и одговорни уредник, увредљиве и непримерене садржине за тужиоца, тадашњег директора К. ц. К. и професора М. ф. К, због чега је тужилац трпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа у средини у којој је живео, где је рођен и где је радио; да су тужени солидарно одговорни да плате тужиоцу штету коју су причинили, а на основу чл. 79. и 80. Закона о јавном информисању; да је правилно оценио првостепени суд да се, сходно одредби члана 43. Закона о јавном информисању, ради о информацији из приватног живота, која се не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота та информација тиче, ако се при објављивању информације може закључити да се одређене квалификације из тог текста односе на тужиоца, а тичу се његовог професионалног и личног живота; да правилно првостепени суд налази да је аутор текста прекорачио слободу писања и да у сукобу између слободе изражавања и основних права личности важи начело да су вредносни судови слободни, али да чињенични нису; да је првостепени суд, код овако утврђеног чињеничног стања, правилном применом члана 200. Закона о облигационим односима, обавезао тужене да солидарно тужиоцу накнаде штету због повреде части и угледа, а према околностима конкретног случаја, оценио као правилну висину накнаде за претрпљене душевне болове; да се у жалби туженог наводи да спорни текст представља поглед аутора на стање у здравству и на све аномалије у здравственом систему, да су те аномалије опште познате, те да је оспореном пресудом дошло до повреде слободе изражавања новинара, које право је зајемчено Уставом; да је слобода изражавања гарантована Уставом, али када су у питању спорови који настају повредом ове слободе од суда се захтева да успостави равнотежу између слободе изражавања и права појединца на углед; да је обавеза штампе у демократском друштву да обавештења и идеје о свим питањима од јавног интереса пренесе на начин и у складу са њеним обавезама и одговорностима; да би се приватни живот појединца изложио критици то мора да буде оправдано јавним интересом, односно да је приватни живот лица био јавно питање у време критике; да по оцени другостепеног суда, садржај предметне колумне представља претерано мешање у приватни живот тужиоца који ужива заштиту, а то мешање није оправдано јавним интересом у време када је учињено; да је тужени прекорачио слободу јавног информисања на штету тужиочевих личних, моралних и професионалних права, па се отуда не могу прихватити као основани наводи жалбе туженог да је дошло до повреде слободе изражавања туженог.
4. Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. став 2.).
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да се информација из приватног живота, односно лични писани запис (писмо, дневник, забелешка, дигитални запис и слично), запис лика (фотографски, цртани, филмски, видео, дигитални и слично) и запис гласа (магнетофонски, грамофонски, дигитални и слично) - не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче, односно лица чије речи, лик односно глас садржи, ако се при објављивању може закључити које је то лице (члан 43. став 1.); да се информација и записи из става 1. овог члана не могу објавити ни без пристанка онога коме су намењени односно онога на кога се односе, ако би објављивањем било повређено право на приватност или које друго право тог лица (члан 43. став 3.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагањ у (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације (члан 80. став 1.); да аутор, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације одговарају за штету (члан 83.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на слободу изражавања, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву).
Уставни суд најпре констатује да је оспореном пресудом, којом су обавезани новинар и одговорни уредник, овде подносилац уставне жалбе, и правно лице које је оснивач јавног гласила да тужиоцу Р. П. солидарно исплате износ од 200.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа и права и слобода тужиоца, ограничена слобода изражавања подносиоца. Међутим, питање је да ли таква врста ограничења представља повреду права на слободу изражавања. Стога је било потребно испитати да ли су у конкретном случају испуњени напред наведени услови за ограничење слободе изражавања.
Испитујући испуњеност прва два услова, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Закона о јавном информисању, као и да је сврха ограничења - заштита права и угледа другог Уставом допуштена, а што не оспорава ни подносилац уставне жалбе.
Према томе, задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било неопходно у демократском друштву. С тим у вези, Уставни суд посебно мора да утврди да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни, као да ли је такво ограничење било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило.
Разматрајући да ли је у конкретном случају дошло до повреде слободе изражавања, Уставни суд је имао у виду да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важ не друштвене улоге. Према члану 51. став 1. Устава, свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја, а средства јавног информисања су дужна да то право и поштују . Jавна гласила слободно објављују идеје, информација и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна, сагласно одредби члана 4. став 1. Закона о јавном информисању. Поред тога, Уставни суд указује да слобода изражавања важи не само за „информације“ или „идеје“ које су повољне или се сматрају неувредљивим, већ и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Castells против Шпаније, представка број 11798/85, од 23. априла 1992. године, став 42.). Она обухвата, поред осталог, право на непристрасне, добронамерне информације од јавног интереса, чак и када предметна публикација подразумева штетне изјаве о појединцима (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 7 4.).
Са друге стране, слобода изражавања подразумева и одређене „дужности и одговорности“ новинара и јавних гласила. Новинар и уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информација, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (члан 3. став 1. Закона о јавном информисању). Та дужност је од посебне важности, када се објављују информације које штете угледу појединца, па се стога захтева да новинари поступају у доброј намери како би пружили прецизне и поуздане информације у складу са новинарском етиком (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bladet Tromso и Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.). Такође, сагласно одредби члана 43. став 1. Закона о јавном информисању, информације из приватног живота не могу се објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче.
Иако медији не смеју да прекораче одређене границе, посебно у вези са угледом и правима других, њихова дужност је да саопштавају, на начин доследан њиховим обавезама и одговорностима, информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Новинарска слобода, такође, обухвата и могуће прибегавање одређеном степену претеривања или чак провокацији (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Dalban против Румуније, представка број 28114/95, од 28. септембра 1999. године, став 45.).Такође, границе допуштене критике су шире у односу политичаре, носиоце јавне функције и друге јавне личности, него у односу на друга лица (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.). Међутим, Уставни суд напомиње да се приликом разматрања границе слободе изражавања мора узети у обзир и да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, напред наведену, став 75.).
Поред тога, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеница ма од вредносних судова , из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (види нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Lingens против Аустрије, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети нпр. Pedersen и Baadsgaard против Данске, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
У предметном парничном поступку утврђено је да је у спорном новинском тексту под насловом: „Р. поштен као министар Т.“, објављеном у градским локалним новинама, у виду колумне која представља изричито гледиште или мишљење самог аутора, наведено: да је тужилац, који је у тексту означен као „Р. из Г.“, дао оставку на место директора Клиничког центра, а да је потом закључено да је то место директора толико лагодно да будући директор, као и досадашњи, може да ради и још на једном радном месту; да је, поред осталог, наведено: „Није лако радити на два места, примати неколико плата. А деца све захтевнија. А тек љубавнице, партијске другарице, колегинице, а о жени код куће и да не причамо. Зато је поштени Р. одлучио да оде. Јер од Р. из Г. једино може да буде поштенији министар Т. из К. Само док је министар. Иначе, да Т. није министар, онда би Р. био поштенији од Т.“. На основу претходно утврђеног чињеничног стања, поступајући судови су у оспореним пресудама оценили да је у спорном новинском тексту објављен низ коментара са непримереним и увредљивим садржајем у односу на тужиоца, због чега је тужилац трпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа. У оспореним пресудама је утврђено да се ради о информацијама из приватног живота тужиоца из члана 43. Закона о јавном информисању, те да је прекорачена слобода јавног информисања науштрб тужиочевих личних, моралних и професионалних права. Поред тога, у оспореној првостепеној пресуди је утврђено да тужиоцу припада право на накнаду штете, сходно одредбама Закона о јавном информисању, с обзиром на то да је у средству јавног информисања објављена информација којом се вређа част тужиоца и износе неистинити наводи о његовом животу, знању и способностима и вређа његово достојанство. Првостепени суд је, такође, оценио да је вредносни суд аутора у спорном тексту очигледно дат ради појачавања утиска који треба да произведе код читалаца и да је због тога тужиоцу повређена част. Одговарајући на жалбене наводе туженог да спорни новински текст представља поглед аутора на стање у здравству и на све аномалије здравственог система, а које су опште познате, те да је ожалбеном пресудом повређено право на слободу изражавања новинара, другостепени суд је оценио да су такви наводи неосновани, налазећи да садржај предметне колумне представља претерано мешање у приватни живот тужиоца, а да то мешање није оправдано јавним интересом у време када је учињено.
Уставни суд налази да су поступајући судови у предметном поступку, и поред тога што су констатовали да треба разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, пропустили да утврде које то изјаве у спорном новинском тексту представљају изјаве о чињеницама, а које вредносне судове, већ су паушално закључили да су у тексту садржане „информације“ из приватног живота тужиоца. С обзиром на то да од природе изјава садржаних у новинском тексту зависи и степен заштите слободе изражавања коју ужива новинар, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, неопходно утврдити да ли спорне изјаве садржане у тексту представљају чињеничне тврдње или вредносне судове. Полазећи од чињеничног стања утврђеног у предметном поступку, Уставни суд налази да наводи о томе да је тужилац дао оставку на функцију директора Клиничког центра и да директор Клиничког центра обавља две функције јесу чињеничне изјаве, док изјаве којима се говори о поштењу тужиоца и којим се он пореди са тадашњим министром здравља очигледно представљају вредносне судове аутора новинског текста. Када је реч о делу текста у коме се помињу „захтевна“ деца, љубавнице, партијске другарице, колегинице и жена, Уставни суд налази да таква изјава није довољно одређена и конкретизована, те да иако садржи извесне инсинуације, таква изјава ипак представља конструисање одређених претпоставки, а не констатацију чињеница.
Надаље, како су поступајући судови своју оцену о повреди права на част и углед засновали на томе да су у спорном новинском тексту објављене „информације“ из приватног живота тужиоца, не наводећи притом које су то информације, Уставни суд је разматрао да ли се чињеничне тврдње садржане у тексту могу сматрати изјавама које се односе на приватни живот тужиоца. По оцени Уставног суда, изјава о оставци тужиоца на функцију директора Клиничког центра, као и изјава о томе да директор Клиничког центра обавља две функције, не представљају информације о приватном животу. Наиме, ради се о информацијама које се односе на вршење функције директора клиничког центра и у вези су са обављањем те функције. Поред тога, Уставни суд наглашава да је у предметном поступку утврђено да су такве информације и истините, а што није били ни спорно у предметном поступку.
У односу на друге изјаве садржане у спорном тексту, за које је Уставни суд оценио да не представљају чињеничне тврдње, већ вредносне судове, Уставни суд указује да је такве изјаве потребно размотрити у контексту у коме су дате, ценећи притом и чињеничну подлогу на којима се такве изјаве заснивају. Уставни суд је пошао од чињенице да су у предметном новинском тексту, између осталог, разматрана питања у вези са избором и вршењем функције директора здравствене установе, те да нема сумње да се ради о питањима од јавног значаја и да је информисање јавности о томе у складу са улогом медија као „чувара јавног интереса“ (види пресуду Европског суда за људска права у предмету Observer и Guardian против Уједињеног краљевства, представка број 13585/88, од 26. новембра 1991. године, став 59.). При томе, Уставни суд је имао у виду да су, у периоду који је претходио објављивању спорног новинског чланка, и многи други медији, и то не само локални, објављивали текстове о покренутим поступцима због несавесног рада лекара, како у Крагујевцу, тако и у Србији, односно о лошем стању здравства уопште, а како је то утврђено у предметном парничном поступку, као и да је у време писања чланка тужилац дао оставку на функцију директора Клиничког центра и да је следио избор новог директора. Такође, поступајући судови су утврдили да је спорни новински текст објављен у виду колумне, која представља изричито гледиште и мишљење аутора, те да новински текст „има елементе алегорије, као сликовитог начина писања, другачијег смисла од оног који се непосредно даје, са елементима метафоре и сатире“. Уставни суд напомиње да ширина слободе изражавања и степен њеног ограничења зависи и од субјеката на које се информације односе. Границе прихватљиве критике су шире када се односе на носиоца јавне функције и таква лица треба да имају већи праг толеранције у односу на критику која им је упућена. Ценећи све те околности, Уставни суд налази да се изјаве о поштењу тужиоца и поређењу са тадашњим министром, као вредносни судови, не односе на приватни живот тужиоца, већ представљају критику упућену на рачун тужиоца као директора здравствене установе, као и на рачун тадашњег министра здравља. У односу на „спорну реченицу“ у којој се помињу „захтевна“ деца, љубавнице, партијске другарице, колегинице и жена, Уставни суд налази да, и поред тога што та изјава садржи алузију и на тужиоца, и иако је у одређеној мери провокативна, да такву изјаву треба посматрати у контексту у коме је дата, посебно водећи рачуна и о стилу писања новинског текста. Наиме, слобода изражавања мишљења подразумева и слободу избора начина на који ће се саопштити мишљење. С тим у вези, Уставни суд указује да чак и увредљив језик, који начелно не ужива заштиту слободе изражавања, уколико му је увреда једина сврха, може бити заштићен тим правом ако је коришћен искључиво у стилску сврху (види пресуду Европског суда за људска права у предмету Mladina DD Ljubljana против Словеније, представка број 20981/10, од 17. априла 2014. године, став 45.). Имајући у виду контекст у коме је изречена спорна изјава, као и стил чланка, Уставни суд налази да се не може сматрати да таква изјава представља безразложни лични напад и да је усредсређена на приватни живот тужиоца, нити да је њена једина сврха вређање тужиоца.
По оцени Уставног суда, став поступајућих судова да су у спорном новинском тексту објављене информације из приватног живота тужиоца није заснован на уставноправно прихватљивом образложењу. Ово посебно ако се има у виду да судови уопште нису утврдили које то изјаве у спорном тексту представљају чињеничне тврдње, а које вредносне судове, нити које се то изјаве односе на приватни живот тужиоца, већ су паушално оценили да се ради о информацијама из приватног живота. Првостепени суд је чак навео да су у спорном новинском тексту изнети неистинити наводи о животу тужиоца, његовом знању и способностима, не образлажући притом који су то наводи и на основу чега је утврђено да су они неистинити. По оцени Уставног суда, из чињеничног стања утврђеног у предметном поступку не произлази да су у тексту садржане чињеничне изјаве о приватном животу, нити да су чињеничне изјаве садржане у тексту неистините.
Поред тога, Уставни суд налази да ни став првостепеног суда да спорни текст садржи увредљиве наводе преко разумне мере, као ни став другостепеног суда да садржај предметне колумне представља претерано мешање у приватни живот тужиоца није заснован на уставноправно прихватљивом образложењу. Наиме, првостепени суд је, на основу наслова спорног текста и посебно „спорне реченице“, оценио да је просеченом читаоцу кад прочита текст јасно да се говори о тужиоцу лично на ироничан и циничан начин и да се помињање љубавница, партијских другарица, колегиница, деце и жене управо односи на тужиоца, а што је тужилац потврдио при саслушању као странка и објаснио суду. Полазећи од тога, судови су оценили да су предметни коментари садржани у тексту увредљиве и непримерене садржине и да се ради о информацијама о приватном животу тужиоца, налазећи да је то довољно да се утврди да је тужилац, у конкретном случају, претрпео штету и да су тужени солидарно одговорни да накнаде ту штету. Међутим, поступајући судови нису посебно ценили наводе туженог, изнете у предметном поступку, којима је истицао да се спорни текст бавио питањем од јавног интереса, да је постојао одговарајући чињенични основ за спорне изјаве, да спорне изјаве представљају вредносне судове, да је текст објављен у форми колумне, као личини осврт аутора на опште стање у здравству, те да није постојала намера да се омаловажи личност тужиоца, а које Уставни суд сматра правно релевантним за одлучивање у предметном спору. Такође, првостепени суд није посебно разматрао ни чињеницу да се спорни текст односи на носиоца јавне функције, иако је констатовао да су лица која обављају важне јавне функције подложна већој пажњи и преиспитивању јавности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење слободе изражавања нису били релевантни и довољни, те да такво ограничење није било неопходно у демократском друштву. Стога је Уставни суд утврдио да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године и пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања зајемчен а чланом 46. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године и одређивањем да исти суд у поновном поступку доне се нову одлуку о жалби тужен их изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да подносилац истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на истим уставноправним разлозима као и повреду слободе изражавања из члана 46. Устава, те да је Уставни суд претходно утврдио да је подносиоцу повређена слобода изражавања и да је одредио поновно одлучивање о предметној жалби, Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца и са становишта истакнуте повреде права на правично суђење.
6. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде слободе изражавања довољна мера да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорене пресуде. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.
Уставни суд сматра да је захтев подносиоца за накнаду мат еријалне штете, коју је определио у означеном износу на име адвокатских и других трошкова поступка, преурањен, јер ће се у поновном жалбеном поступку пред другостепеним судом одлучивати о жалби подносиоца против првостепене пресуде којим је потврђена и одлука о трошковима поступка, због чега је Суд такав захтев подносиоца одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 3. изреке.
7. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке одбацио предлог за одлагање извршења решења о извршењу Основног суда у Крагујевцу И. 404/15 од 22. маја 2015. године, јер је донео коначну одлуку о уставној жалби.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 3) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1 . 85/10 од 28. октобра 2011. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године, усвојен тужбени захтев тужиоца Р. П. и обавезани су тужени НИГ АД „С.“ и Р. М, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа солидарно исплате означени новчани износ, са опредељеном законском затезном каматом. Према наводима подносиоца, повод за предметни спор био је новински текст објављен у недељном информативном листу „С.“, чији је он аутор. Подносилац је навео да су поступајући судови оценили да су одређени коментари у спорном новинском тексту увредљиве и непримерене садржине за тужиоца, тадашњег директора К. ц. К. и професора М. ф. К, и да је због тога тужилац трпео нематеријалну штету. Подносилац сматра да су судови, у конкретном случају, погрешно применили материјално право, те да му је тиме повређено право на правично суђење. Ово из разлога, како подносилац наводи, што је Уставом зајемчена слобода изражавања новинара, а у спорном тексту изнете су критике на рачун здравственог система уопште, а не на рачун тужиоца. Подносилац је изнео да спорни текст представља новинарску колумну и да има форму сатире, те да су у тексту анализирани општепознати проблеми у здравству. С тим у вези, подносилац је навео да би се тврдње изнете у тексту могле сматрати увредљивим и клеветничким, само и једино ако би се из садржине и општег тона текста могло установити да је његов једини циљ изношење клеветничких тврдњи, а што овде није случај. Истичући значај слободе изражавања као једног од суштинских темеља демократског друштва, подносилац је навео да слобода изражавања не важи само за информације и идеје које се прихватају, већ напротив и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају. У конкретном случају, по мишљењу подносиоца, поставља се и питање да ли је заштита угледа носиоца јавне функције уопште легитиман основ за ограничење слободе изражавања новинара. Подносилац сматра да поступајући судови да нису водили рачуна о значају, садржају и границама слободе изражавања, већ су се једино упустили у детаљно утврђивање да ли се наводи спорног текста могу односити и на тужиоца. С тим у вези, подносилац је истакао да ни оне изјаве садржане у спорном тексту, а које су штетне за појединца, не могу бити основ за успостављање правне одговорности, јер су границе критике шире када се односе на питања од јавног интереса. Стога, подносилац закључује да оспорене пресуде представљају неосновано мешање државе у слободу изражавања. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду, као и да му утврди право на накнаду нематеријалне и материјалне штете.
Подносилац уставне жалбе је поднеском од 5. јуна 201 5. године предложио да Уставни суд одложи извршење решења о извршењу Основног суда у Крагујевцу И. 404/15 од 22. маја 2015. године до доношења одлуке Суда по уставној жалби, јер би му предметно извршење проузроковало штету .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године, у ставу првом изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца Р. П. из Крагујевца, па су обавезани тужени НИГ АД „С.“ са седиштем у К. и Р. М, овде подносилац уставне жалбе, да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа, права и слобода тужиоца, коју су причинили тужени, солидарно исплате укупан износ од 200.000,00 динара, са опредељеном законском затезном каматом, док је, у ставу другом изреке одбијен као неоснован део тужбеног захтева тужиоца за накнаду штете преко досуђеног износа. У образложење оспорене првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је читањем спорног новинског текста под насловом: „Р. поштен као министар Т.“, суд утврдио да је спорни текст објављен у листу „С.“ 26. новембра 2009. године, а да је аутор текста друготужени, тада главни и одговорни уредник првотуженог; да је текст објављен у виду колумне која представља изричито гледиште или мишљење самог аутора, где је, између осталог, наведено да је тужилац, који се у тексту означава као „Р. из Г“, дао оставку на место директора Клиничког центра, а затим је закључено да је наведено место директора толико лагодно да будући директор, као и досадашњи, може да ради још на једном радном месту: да је, поред тога, у другом делу текста наведено: „Није лако радити на два места, примати неколико плата. А деца све захтевнија. А тек љубавнице, партијске другарице, колегинице, о жени код куће да не причамо. Зато је поштени Р. одлучио да оде. Јер од Р. из Г. једино може да буде поштенији министар Т. из К. Само док је министар. Иначе, да Т. није министар, онда би Р. био поштенији и од Т.“; да је читањем приложених копија новинских чланака, објављених у листу „С.“ и другим средствима јавног информисања, суд утврдио да се ради о текстовима који су објављени у периоду од 2009. до 2011. године, и то у листовима: „С.“, „В. н.“, „П.“, „Б.“ и др, а у којима се говори о покренутим судским поступцима због несавесног рада лекара, како у Крагујевцу, тако и у Србији, односно о лошем стању здравства уопште; да је из исказа тужиоца, саслушаног у својству парничне странке, суд утврдио да је у време када је објављен спорни текст тужилац био директор К. ц. К. и то све до 22. фебруара 2010. године, као и да је у то време био и професор на М. ф. К; да је суд, из исказа тужиоца, утврдио да је функцију директора Клиничког центра, по његовом мишљењу, обављао морално и достојанствено, тако да ништа у наведеном тексту у делу који се односи на њега није истина, сем у погледу обављања две функције; да је суд у потпуности прихватио исказ тужиоца, саслушаног у својству странке, јер је пред судом деловао искрено и убедљиво, па је суд стекао уверење да је у потпуности говорио истину; да је из исказа друготуженог, саслушаног у својству странке, суд утврдио да тужени сматра да тужилац није имао основа за тужбу, јер о њему у спорном тексту није речено ништа конкретно, ни у контексту, а да је то увредљиво; да је тужилац изјавио да што се тиче спорног текста да је у питању „колумна“, која није само новинарска форма, већ има и књижевних елемената и представља осврт аутора на неко опште стање у друштву, конкретно у здравству, тако да није било потребе да аутор пре објављивања контактира тужиоца; да други део текста којим је тужилац највише погођен, како наводи тужилац, почиње реченицом: „Нека се други муче...“, тако да се наводи који следе после тога не односе на тужиоца, већ тужени износи свој вредносни суд о „злурадим питањима“; да је тужени изјавио да није лично истраживао поштење тужиоца, нити да ли он има љубавнице и партијске другарице, али су код њега, за време док је био директор Клиничког центра, радили доктори о којима се писало у негативном контексту, тако да се у овом тексту ради о вредносном суду аутора на стање у здравству уопште, а не само у Клиничком центру Крагујевац; да је суд ценио исказ друготуженог, саслушаног у својству странке, и исти није прихватио само у делу где тврди да у наведеном тексту није речено ништа увредљиво за тужиоца, већ да текст говори о тужиоцу афирмативно; да је, на основу свих изведених доказа, суд утврдио чињенично стање да је у листу „С.“, објављеном 26. новембра 2009. године, у тексту под насловом: „Р. поштен као министар Т.“, а чији је аутор друготужени, објављен низ коментара са непримереним и увредљивим садржајем по тужиоца, као тадашњег директора Клиничког центра и професора М. ф. К, због чега је тужилац претрпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа, а који је уживао у средини где је рођен, где ради и живи, све у смислу члана 79. Закона о јавном информисању; да су због тога, сходно чл. 80. и 81. Закона о јавном информисању, солидарно одговорни првотужени и друготужени, јер нису поступали са обавезом новинарске пажње, примереном околностима приликом објављивања спорног текста, пошто се ради о информацијама које се односе на приватни живот тужиоца из члана 43. наведеног закона, при чему нису кумулативно испуњени законски услови из члана 45. истог закона, када се информација може објавити без пристанка лица на које се односи; да је на тај начин прекорачена слобода јавног информисања на уштрб тужиочевих личних, моралних и професионалних права; да је суд приликом доношења одлуке имао у виду да је слобода јавног информисања Уставом загарантована и да су лица која обављају важне јавне функције подложна већој пажњи и преиспитивању јавности, али и чињеницу да постоји обавеза новинарске пажње да пре објављивања утврде неистинитост или непотпуност информације коју објављују, а да туђе информације, идеје и мишљења пренесу веродостојно и потпуно, јер информисање има општи интерес, па су новинари дужни да пруже тачне и поуздане информације, у складу са новинарском етиком и Европском конвенцијом о људским правима, као и да воде рачуна о ограничењима права на заштиту приватности, а посебно да имају у виду чињеницу да се ради о лицу које врши одговорну и јавну функцију; да је суд, такође, имао у виду да је садржај текста дат у виду колумне која садржи изричито гледиште или мишљење самог аутора о некој појави или догађају и да спорни текст има елементе алегорије, као сликовитог начина писања, другачијег смисла од оног који се непосредно даје, са елементима метафоре и сатире; да суд, међутим, сматра да ће највећи број читалаца, када прочита наслов текста и посебно спорне реченице, исте протумачити и схватити управо онако како је то схватио и тужилац, што значи да је аутор ипак прекорачио слободу писања и елементе наведене књижевно-новинарске форме, јер је просечном читаоцу, када прочита текст, одмах јасно да се у истом говори о тужиоцу лично на ироничан и циничан начин, те да се помињање захтевних љубавница, партијских другарица, колегиница, деце и жене управо односи на тужиоца, што је исти као саслушан и објаснио суду, наводећи реакције своје деце, родитеља и пријатеља на објављени текст; да у овом случају, по оцени суда, тужиоцу припада право на накнаду штете, сходно одредбама Закона о јавном информисању, с обзиром на то да је у средству јавног информисања објављена информација којом се вређа част тужиоца и износе неистинити наводи о његовом животу, знању и способностима и вређа његово достојанство; да тужени мора поштовати неповредивост људског достојанства и право на приватни живот човека, а јавно гласило не може објавити или репродуковати информације, чланке или податке којима се вређају част и углед лица, без обзира да ли те информације представљају одређене ставове и мишљења самог аутора; да у сукобу између слободе изражавања и основних права личности (част и углед) у начелу важи правило да су вредносни судови слободни, али да чињенични нису; да је вредносни суд аутора у спорном тексту очигледно дат ради појачавања утиска који треба да произведе код читалаца и због тога је тужиоцу повређена част – свест коју свако има о себи; да без обзира што друготужени као аутор тврди да није имао намеру да омаловажава личност тужиоца, да истог изузетно цени, очигледно је да текст садржи увредљиве наводе преко разумне мере, што узрокује повреду части и угледа тужиоца, због чега су аутор текста и издавач новина одговорни за нематеријалну штету; да је суд тужиоцу досудио висину накнаде нематеријалне штете, сходно члану 200. Закона о облигационим односима, у вези са чланом 224. Закона о парничном поступку, водећи рачуна о интезитету причињене штете, јер је објављеном информацијом повређено достојанство тужиоца заштићено чланом 18. Устава, начину и средству којим је штета причињена, средини у којој тужилац живи, поверењу које је као директор Клиничког центра, хирург и професор факултета уживао у јавности, последицама које су настале услед објављивања спорног текста, као и протеку времена од када је штете учињена.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужених и потврђена је пресуда Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године. У образложењу другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да правилно првостепени суд налази да су предметни коментари објављени у листу „С.“, за време док је друготужени био главни и одговорни уредник, увредљиве и непримерене садржине за тужиоца, тадашњег директора К. ц. К. и професора М. ф. К, због чега је тужилац трпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа у средини у којој је живео, где је рођен и где је радио; да су тужени солидарно одговорни да плате тужиоцу штету коју су причинили, а на основу чл. 79. и 80. Закона о јавном информисању; да је правилно оценио првостепени суд да се, сходно одредби члана 43. Закона о јавном информисању, ради о информацији из приватног живота, која се не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота та информација тиче, ако се при објављивању информације може закључити да се одређене квалификације из тог текста односе на тужиоца, а тичу се његовог професионалног и личног живота; да правилно првостепени суд налази да је аутор текста прекорачио слободу писања и да у сукобу између слободе изражавања и основних права личности важи начело да су вредносни судови слободни, али да чињенични нису; да је првостепени суд, код овако утврђеног чињеничног стања, правилном применом члана 200. Закона о облигационим односима, обавезао тужене да солидарно тужиоцу накнаде штету због повреде части и угледа, а према околностима конкретног случаја, оценио као правилну висину накнаде за претрпљене душевне болове; да се у жалби туженог наводи да спорни текст представља поглед аутора на стање у здравству и на све аномалије у здравственом систему, да су те аномалије опште познате, те да је оспореном пресудом дошло до повреде слободе изражавања новинара, које право је зајемчено Уставом; да је слобода изражавања гарантована Уставом, али када су у питању спорови који настају повредом ове слободе од суда се захтева да успостави равнотежу између слободе изражавања и права појединца на углед; да је обавеза штампе у демократском друштву да обавештења и идеје о свим питањима од јавног интереса пренесе на начин и у складу са њеним обавезама и одговорностима; да би се приватни живот појединца изложио критици то мора да буде оправдано јавним интересом, односно да је приватни живот лица био јавно питање у време критике; да по оцени другостепеног суда, садржај предметне колумне представља претерано мешање у приватни живот тужиоца који ужива заштиту, а то мешање није оправдано јавним интересом у време када је учињено; да је тужени прекорачио слободу јавног информисања на штету тужиочевих личних, моралних и професионалних права, па се отуда не могу прихватити као основани наводи жалбе туженог да је дошло до повреде слободе изражавања туженог.
4. Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. став 2.).
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да се информација из приватног живота, односно лични писани запис (писмо, дневник, забелешка, дигитални запис и слично), запис лика (фотографски, цртани, филмски, видео, дигитални и слично) и запис гласа (магнетофонски, грамофонски, дигитални и слично) - не може објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче, односно лица чије речи, лик односно глас садржи, ако се при објављивању може закључити које је то лице (члан 43. став 1.); да се информација и записи из става 1. овог члана не могу објавити ни без пристанка онога коме су намењени односно онога на кога се односе, ако би објављивањем било повређено право на приватност или које друго право тог лица (члан 43. став 3.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагањ у (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације (члан 80. став 1.); да аутор, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације одговарају за штету (члан 83.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде права на слободу изражавања, Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву).
Уставни суд најпре констатује да је оспореном пресудом, којом су обавезани новинар и одговорни уредник, овде подносилац уставне жалбе, и правно лице које је оснивач јавног гласила да тужиоцу Р. П. солидарно исплате износ од 200.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа и права и слобода тужиоца, ограничена слобода изражавања подносиоца. Међутим, питање је да ли таква врста ограничења представља повреду права на слободу изражавања. Стога је било потребно испитати да ли су у конкретном случају испуњени напред наведени услови за ограничење слободе изражавања.
Испитујући испуњеност прва два услова, Уставни суд је оценио да је предметно ограничење слободе изражавања било засновано на тумачењу и примени наведених одредаба Закона о јавном информисању, као и да је сврха ограничења - заштита права и угледа другог Уставом допуштена, а што не оспорава ни подносилац уставне жалбе.
Према томе, задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било неопходно у демократском друштву. С тим у вези, Уставни суд посебно мора да утврди да ли су разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење били релевантни и довољни, као да ли је такво ограничење било пропорционално легитимном циљу чијем се постизању тежило.
Разматрајући да ли је у конкретном случају дошло до повреде слободе изражавања, Уставни суд је имао у виду да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важ не друштвене улоге. Према члану 51. став 1. Устава, свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја, а средства јавног информисања су дужна да то право и поштују . Jавна гласила слободно објављују идеје, информација и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна, сагласно одредби члана 4. став 1. Закона о јавном информисању. Поред тога, Уставни суд указује да слобода изражавања важи не само за „информације“ или „идеје“ које су повољне или се сматрају неувредљивим, већ и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Castells против Шпаније, представка број 11798/85, од 23. априла 1992. године, став 42.). Она обухвата, поред осталог, право на непристрасне, добронамерне информације од јавног интереса, чак и када предметна публикација подразумева штетне изјаве о појединцима (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 7 4.).
Са друге стране, слобода изражавања подразумева и одређене „дужности и одговорности“ новинара и јавних гласила. Новинар и уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информација, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (члан 3. став 1. Закона о јавном информисању). Та дужност је од посебне важности, када се објављују информације које штете угледу појединца, па се стога захтева да новинари поступају у доброј намери како би пружили прецизне и поуздане информације у складу са новинарском етиком (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bladet Tromso и Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.). Такође, сагласно одредби члана 43. став 1. Закона о јавном информисању, информације из приватног живота не могу се објавити без пристанка лица чијег се приватног живота информација тиче.
Иако медији не смеју да прекораче одређене границе, посебно у вези са угледом и правима других, њихова дужност је да саопштавају, на начин доследан њиховим обавезама и одговорностима, информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Новинарска слобода, такође, обухвата и могуће прибегавање одређеном степену претеривања или чак провокацији (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Dalban против Румуније, представка број 28114/95, од 28. септембра 1999. године, став 45.).Такође, границе допуштене критике су шире у односу политичаре, носиоце јавне функције и друге јавне личности, него у односу на друга лица (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.). Међутим, Уставни суд напомиње да се приликом разматрања границе слободе изражавања мора узети у обзир и да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, напред наведену, став 75.).
Поред тога, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеница ма од вредносних судова , из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (види нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Lingens против Аустрије, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети нпр. Pedersen и Baadsgaard против Данске, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
У предметном парничном поступку утврђено је да је у спорном новинском тексту под насловом: „Р. поштен као министар Т.“, објављеном у градским локалним новинама, у виду колумне која представља изричито гледиште или мишљење самог аутора, наведено: да је тужилац, који је у тексту означен као „Р. из Г.“, дао оставку на место директора Клиничког центра, а да је потом закључено да је то место директора толико лагодно да будући директор, као и досадашњи, може да ради и још на једном радном месту; да је, поред осталог, наведено: „Није лако радити на два места, примати неколико плата. А деца све захтевнија. А тек љубавнице, партијске другарице, колегинице, а о жени код куће и да не причамо. Зато је поштени Р. одлучио да оде. Јер од Р. из Г. једино може да буде поштенији министар Т. из К. Само док је министар. Иначе, да Т. није министар, онда би Р. био поштенији од Т.“. На основу претходно утврђеног чињеничног стања, поступајући судови су у оспореним пресудама оценили да је у спорном новинском тексту објављен низ коментара са непримереним и увредљивим садржајем у односу на тужиоца, због чега је тужилац трпео нематеријалну штету у виду душевних болова због повреде части и угледа. У оспореним пресудама је утврђено да се ради о информацијама из приватног живота тужиоца из члана 43. Закона о јавном информисању, те да је прекорачена слобода јавног информисања науштрб тужиочевих личних, моралних и професионалних права. Поред тога, у оспореној првостепеној пресуди је утврђено да тужиоцу припада право на накнаду штете, сходно одредбама Закона о јавном информисању, с обзиром на то да је у средству јавног информисања објављена информација којом се вређа част тужиоца и износе неистинити наводи о његовом животу, знању и способностима и вређа његово достојанство. Првостепени суд је, такође, оценио да је вредносни суд аутора у спорном тексту очигледно дат ради појачавања утиска који треба да произведе код читалаца и да је због тога тужиоцу повређена част. Одговарајући на жалбене наводе туженог да спорни новински текст представља поглед аутора на стање у здравству и на све аномалије здравственог система, а које су опште познате, те да је ожалбеном пресудом повређено право на слободу изражавања новинара, другостепени суд је оценио да су такви наводи неосновани, налазећи да садржај предметне колумне представља претерано мешање у приватни живот тужиоца, а да то мешање није оправдано јавним интересом у време када је учињено.
Уставни суд налази да су поступајући судови у предметном поступку, и поред тога што су констатовали да треба разликовати изјаве о чињеницама од вредносних судова, пропустили да утврде које то изјаве у спорном новинском тексту представљају изјаве о чињеницама, а које вредносне судове, већ су паушално закључили да су у тексту садржане „информације“ из приватног живота тужиоца. С обзиром на то да од природе изјава садржаних у новинском тексту зависи и степен заштите слободе изражавања коју ужива новинар, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, неопходно утврдити да ли спорне изјаве садржане у тексту представљају чињеничне тврдње или вредносне судове. Полазећи од чињеничног стања утврђеног у предметном поступку, Уставни суд налази да наводи о томе да је тужилац дао оставку на функцију директора Клиничког центра и да директор Клиничког центра обавља две функције јесу чињеничне изјаве, док изјаве којима се говори о поштењу тужиоца и којим се он пореди са тадашњим министром здравља очигледно представљају вредносне судове аутора новинског текста. Када је реч о делу текста у коме се помињу „захтевна“ деца, љубавнице, партијске другарице, колегинице и жена, Уставни суд налази да таква изјава није довољно одређена и конкретизована, те да иако садржи извесне инсинуације, таква изјава ипак представља конструисање одређених претпоставки, а не констатацију чињеница.
Надаље, како су поступајући судови своју оцену о повреди права на част и углед засновали на томе да су у спорном новинском тексту објављене „информације“ из приватног живота тужиоца, не наводећи притом које су то информације, Уставни суд је разматрао да ли се чињеничне тврдње садржане у тексту могу сматрати изјавама које се односе на приватни живот тужиоца. По оцени Уставног суда, изјава о оставци тужиоца на функцију директора Клиничког центра, као и изјава о томе да директор Клиничког центра обавља две функције, не представљају информације о приватном животу. Наиме, ради се о информацијама које се односе на вршење функције директора клиничког центра и у вези су са обављањем те функције. Поред тога, Уставни суд наглашава да је у предметном поступку утврђено да су такве информације и истините, а што није били ни спорно у предметном поступку.
У односу на друге изјаве садржане у спорном тексту, за које је Уставни суд оценио да не представљају чињеничне тврдње, већ вредносне судове, Уставни суд указује да је такве изјаве потребно размотрити у контексту у коме су дате, ценећи притом и чињеничну подлогу на којима се такве изјаве заснивају. Уставни суд је пошао од чињенице да су у предметном новинском тексту, између осталог, разматрана питања у вези са избором и вршењем функције директора здравствене установе, те да нема сумње да се ради о питањима од јавног значаја и да је информисање јавности о томе у складу са улогом медија као „чувара јавног интереса“ (види пресуду Европског суда за људска права у предмету Observer и Guardian против Уједињеног краљевства, представка број 13585/88, од 26. новембра 1991. године, став 59.). При томе, Уставни суд је имао у виду да су, у периоду који је претходио објављивању спорног новинског чланка, и многи други медији, и то не само локални, објављивали текстове о покренутим поступцима због несавесног рада лекара, како у Крагујевцу, тако и у Србији, односно о лошем стању здравства уопште, а како је то утврђено у предметном парничном поступку, као и да је у време писања чланка тужилац дао оставку на функцију директора Клиничког центра и да је следио избор новог директора. Такође, поступајући судови су утврдили да је спорни новински текст објављен у виду колумне, која представља изричито гледиште и мишљење аутора, те да новински текст „има елементе алегорије, као сликовитог начина писања, другачијег смисла од оног који се непосредно даје, са елементима метафоре и сатире“. Уставни суд напомиње да ширина слободе изражавања и степен њеног ограничења зависи и од субјеката на које се информације односе. Границе прихватљиве критике су шире када се односе на носиоца јавне функције и таква лица треба да имају већи праг толеранције у односу на критику која им је упућена. Ценећи све те околности, Уставни суд налази да се изјаве о поштењу тужиоца и поређењу са тадашњим министром, као вредносни судови, не односе на приватни живот тужиоца, већ представљају критику упућену на рачун тужиоца као директора здравствене установе, као и на рачун тадашњег министра здравља. У односу на „спорну реченицу“ у којој се помињу „захтевна“ деца, љубавнице, партијске другарице, колегинице и жена, Уставни суд налази да, и поред тога што та изјава садржи алузију и на тужиоца, и иако је у одређеној мери провокативна, да такву изјаву треба посматрати у контексту у коме је дата, посебно водећи рачуна и о стилу писања новинског текста. Наиме, слобода изражавања мишљења подразумева и слободу избора начина на који ће се саопштити мишљење. С тим у вези, Уставни суд указује да чак и увредљив језик, који начелно не ужива заштиту слободе изражавања, уколико му је увреда једина сврха, може бити заштићен тим правом ако је коришћен искључиво у стилску сврху (види пресуду Европског суда за људска права у предмету Mladina DD Ljubljana против Словеније, представка број 20981/10, од 17. априла 2014. године, став 45.). Имајући у виду контекст у коме је изречена спорна изјава, као и стил чланка, Уставни суд налази да се не може сматрати да таква изјава представља безразложни лични напад и да је усредсређена на приватни живот тужиоца, нити да је њена једина сврха вређање тужиоца.
По оцени Уставног суда, став поступајућих судова да су у спорном новинском тексту објављене информације из приватног живота тужиоца није заснован на уставноправно прихватљивом образложењу. Ово посебно ако се има у виду да судови уопште нису утврдили које то изјаве у спорном тексту представљају чињеничне тврдње, а које вредносне судове, нити које се то изјаве односе на приватни живот тужиоца, већ су паушално оценили да се ради о информацијама из приватног живота. Првостепени суд је чак навео да су у спорном новинском тексту изнети неистинити наводи о животу тужиоца, његовом знању и способностима, не образлажући притом који су то наводи и на основу чега је утврђено да су они неистинити. По оцени Уставног суда, из чињеничног стања утврђеног у предметном поступку не произлази да су у тексту садржане чињеничне изјаве о приватном животу, нити да су чињеничне изјаве садржане у тексту неистините.
Поред тога, Уставни суд налази да ни став првостепеног суда да спорни текст садржи увредљиве наводе преко разумне мере, као ни став другостепеног суда да садржај предметне колумне представља претерано мешање у приватни живот тужиоца није заснован на уставноправно прихватљивом образложењу. Наиме, првостепени суд је, на основу наслова спорног текста и посебно „спорне реченице“, оценио да је просеченом читаоцу кад прочита текст јасно да се говори о тужиоцу лично на ироничан и циничан начин и да се помињање љубавница, партијских другарица, колегиница, деце и жене управо односи на тужиоца, а што је тужилац потврдио при саслушању као странка и објаснио суду. Полазећи од тога, судови су оценили да су предметни коментари садржани у тексту увредљиве и непримерене садржине и да се ради о информацијама о приватном животу тужиоца, налазећи да је то довољно да се утврди да је тужилац, у конкретном случају, претрпео штету и да су тужени солидарно одговорни да накнаде ту штету. Међутим, поступајући судови нису посебно ценили наводе туженог, изнете у предметном поступку, којима је истицао да се спорни текст бавио питањем од јавног интереса, да је постојао одговарајући чињенични основ за спорне изјаве, да спорне изјаве представљају вредносне судове, да је текст објављен у форми колумне, као личини осврт аутора на опште стање у здравству, те да није постојала намера да се омаловажи личност тужиоца, а које Уставни суд сматра правно релевантним за одлучивање у предметном спору. Такође, првостепени суд није посебно разматрао ни чињеницу да се спорни текст односи на носиоца јавне функције, иако је констатовао да су лица која обављају важне јавне функције подложна већој пажњи и преиспитивању јавности.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да разлози које су навели поступајући судови како би оправдали предметно ограничење слободе изражавања нису били релевантни и довољни, те да такво ограничење није било неопходно у демократском друштву. Стога је Уставни суд утврдио да је пресудом Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године и пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања зајемчен а чланом 46. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1080/12 од 14. марта 2012. године и одређивањем да исти суд у поновном поступку доне се нову одлуку о жалби тужен их изјављеној против пресуде Вишег суда у Крагујевцу П1. 85/10 од 28. октобра 2011. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да подносилац истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава заснива на истим уставноправним разлозима као и повреду слободе изражавања из члана 46. Устава, те да је Уставни суд претходно утврдио да је подносиоцу повређена слобода изражавања и да је одредио поновно одлучивање о предметној жалби, Уставни суд није посебно разматрао наводе подносиоца и са становишта истакнуте повреде права на правично суђење.
6. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде слободе изражавања довољна мера да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. При томе, Уставни суд је имао у виду да је претходно одредио да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспорене пресуде. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у првом делу тачке 3. изреке.
Уставни суд сматра да је захтев подносиоца за накнаду мат еријалне штете, коју је определио у означеном износу на име адвокатских и других трошкова поступка, преурањен, јер ће се у поновном жалбеном поступку пред другостепеним судом одлучивати о жалби подносиоца против првостепене пресуде којим је потврђена и одлука о трошковима поступка, због чега је Суд такав захтев подносиоца одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 3. изреке.
7. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 4. изреке одбацио предлог за одлагање извршења решења о извршењу Основног суда у Крагујевцу И. 404/15 од 22. маја 2015. године, јер је донео коначну одлуку о уставној жалби.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 3) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.