Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Стаменковића из села Орљане, општина Дољевац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Зорана Стаменковић а и утврђује да је решењем Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185 од 19. маја 2011. године, решењ ем Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године и пресуд ом Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на рад, из члана 60 . Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године.
2. Поништава се пресуда Управног суда – Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године и одређује се да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе поднетој против решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Стаменковић из села Орљане, општина Дољевац, поднео је, 12. јуна 2013. године, преко пуномоћника Милоша Манџукића , адвоката из Ниша , уставну жалбу против решења Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185 од 19. маја 2011. године, решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године и пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године, због повреде начела забране дискриминације, права на једнаку заштиту права и на правно средство, као и права на рад, зајемчених одредбама чл. 21, 36. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да Одлука министра одбране којом је наводно укинуто радно место подносиоца уставне жалбе није била достављена суду у управном спору, због чега се не може сматрати да је доказано да је то радно место укинуто. С тим у вези, подносилац се позива на пресуду Управног суда У. 20595/10 којом је уважена тужба С.С, јер у списима предмета није било Одлуке министра одбране и доказа да је радно место укинуто. Истиче се да се потврда Националне службе за запошљавање односи само на "Филијалу у Дољевцу", а подносилац би пристао да ради и у Београду, Војводини и слично, док се потврда Министарства одбране односи само на то министарство, а не и на Војску. Подносилац сматра да није било допуштено да се докази у виду потврда прибављају 2008. године, а да му служба ретроактивно престане 2005. године.
Предложено је да се пониште оспорена решења и пресуда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185, као и целокупну приложену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносиоцу уставне жалбе је најпре решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-164/1 од 25. јула 2005. године престала служба у Министарству одбране Србије и Црне Горе , са 31. августом 2005. године , без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт у Војном одељку Дољевац, ЕС 61003, ССС, ГРМ 8/552".
Након што је другостепени орган одбио жалбу подносиоца изјављену против наведеног првостепеног решења, Врховни суд Србије је пресудом У-СЦГ. 1447/06 од 10. априла 2008. године уважио тужбу подносиоца и поништио коначно решење. Тај суд је утврдио да у списима предмета нема доказа о томе да је изменама формације укинуто радно место на које је подносилац распоређен, као ни доказа да се подносиоцу није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Врховног суд а Србије , другостепени орган је поништио првостепено решење и вратио предмет на поновни поступак. Првостепени орган је решењем инт. број 682-6 од 3. септембра 2008. године поново утврдио да је подносиоцу престала служба 31. августа 2005. године, на истом радном месту као и у претходно поништеном решењу. У образложењу тог решења су наведен и докази који су накнадно прибављени, а на основу којих је утврђено да су испуњени законски услови за престанак службе подносиоцу уставне жалбе.
Пошто је другостепени орган потврдио првостепено решење, Управни суд је пресудом У. 5623/10 (2008) од 1. децембра 2010. године поново уважио тужбу подносиоца и поништио коначно решење. Према оцени тог суда, разлози наведени у образложењу побијаног решења и докази у списима предмета још увек нису упућивали на правилност одлуке дате у диспозитиву.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда усвојио жалбу подносиоца и вратио предмет на поновни поступак. Оспореним решењем Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185 од 19. маја 2011. године утврђено је да подносиоцу уставне жалбе, као цивилном лицу на служби у Министарству одбране СЦГ, престаје служба, без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш, ЕС 61003, ССС, ГРМ 8/552 (са формацијским елементима - ЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова, степен стручне спреме утврђен у распону ВШС/ССС)". У тачки 2. диспозитива решења је наведено да подносиоцу служба престаје 31. августа 2005. године.
Првостепени орган је у поновном поступку требало да утврди да ли је укинуто радно место подносиоца уставне жалбе, који су тачни елементи тог радног места у погледу стручне спреме, евиденционе специјалности (ЕС), групе радног места (ГРМ) и броја бодова, као и да ли су били испуњени услови за престанак службе подносиоцу прописани раније важећим Законом о Војсци Југославије.
Испитујући да ли је укинуто радно место на које је био распоређен подносилац уставне жалбе, првостепени орган је навео да је утврдио следеће чињенично стање: да је услед организацијско-мобилизацијских промена у Војном одсеку Ниш и допуне формације број 344.740, подносилац решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-66/1 од 1. јануара 2005. године био распоређен на радно место: референт за војну обавезу, у Одељку за општину Дољевац, у Војном одсеку Ниш, "ВЕС 61003" (у решењу стоји ВЕС 61004), ССС, ГРМ 07/590 бодова тј. на радном месту цивилног лица за које се степен стручне спреме утврђује у распону ВШС/ССС; да је након организацијско-мобилизацијских промена априла 2005. године, актом Команде Војног округа Ниш стр. пов. 934-2 од 19. јула 2005. године достављен Преглед радних места цивилних лица за која се степен стручне спреме утврђује у распону, допуна формације број 344.821, Војни одсек Ниш, одобрен од стране начелника Управе за организацију; да је према том прегледу радних места, за подносиоца уставне жалбе (са завршеном ССС) одобрено распоређивање на радно место референт за које се степен стручне спреме утврђује у распону: са формацијским елементима ЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова и ССС, ГРМ 08/552 бода; да су наведеном формацијом била прописана три радна места референта, а да су за два радна места донета решења о распоређивању цивилних лица; да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у МО и ВСЦГ стр. пов. 1615-2 од 25. јула 2005. године извршена измена и допуна формације број 344.821 , Војни одсек Ниш, те је у Војном одељку Дољевац укинуто радно место референт ВЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова ; да је стога решење о престанку службе подносиоцу уставне жалбе донето "због укидања радног места на коме је било одобрено његово распоређивање"; да из потврде Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране број 1323-16 од 19. августа 2008. године произлази да је наведеном одлуком министра одбране укинуто радно место референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш .
Када су у питању могућности остваривања права подносиоца уставне жалбе из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, првостепени орган је навео да је утврдио следеће чињенице: да из потврде Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране инт. број 8377-3 од 9. септембра 2008. године произлази да у време престанка службе подносиоца без његове сагласности, није постојала могућност распореда на друго одговарајуће рад но место, нити могућност преквалификације; да је актом Управе за кадрове пов. број 2102-1 од 21. фебруара 2005. године одређено да право на преквалификацију у систему МО СЦГ - програм "ПРИСМА" имају само официри, а не и цивилна лица; да из акта Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-711/2008 од 12. августа 2008. године произлази да у периоду од 1. до 31. августа 2005. године није било пријава о слободном радном месту за занимање пољопривредни техничар , адекватно стручној спреми подносиоца.
Решењем Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-4/11 од 27. јула 2011. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 9503/11 од 12. јула 2012. године уважена је тужба подносиоца и поништено наведено другостепено решење, јер га је потписало лице које није било овлашћено за његово доношење.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда донео оспорено решење УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године којим је поново одбио као неосновану жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења од 19. маја 2011. године.
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Полазећи од тога да је у управном поступку утврђено да је укинуто радно место референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш, те да се подносиоцу претходно није могло обезбедити ниједно од права предвиђених одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, Управни суд је нашао да је правилно одлучио тужени орган када је одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења о престанку службе . Исти суд је оценио да су наводи тужбе без утицаја на оцену законитости побијаног решења, с обзиром на чињенично стање утврђено у поступку и разлоге изнете у том решењу, које је донето у складу са поменутим законом.
4. Одредбама члана 60. Устава утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, релевантне су и следеће законске одредбе:
Законом о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време одлучивања о престанку службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспосо бљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)).
Одредбама члана 232. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 3/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је: да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (став 1.) ; да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан да у свему поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење , као и да против новог решења странка има право на жалбу (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе повреду права на рад из члана 60. Устава суштински образлаже тиме што у спроведеном поступку није доказано да је укинуто његово радно место и да му се није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије (у даљем тексту: Закон). Како се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је основаност уставне жалбе испитивао са становишта постојања услова за примену законског разлога за престанак службе подносиоцу у Министарству одбране.
Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, нити да преиспитује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, и то на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је пошао од тога да се пре престанка цивилне службе подносиоца у Министарству одбране морало утврдити да ли је радно место на које је распоређен укинуто или је смањен број извршилаца на том радном мес ту и да ли је било могуће да му се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона. У конкретном случају, пре престанка службе подноси оца уставне жалбе нису биле утврђене наведене чињенице, већ су првостепени и другостепени органи имали задатак да, поступајући по примедбама надлежн их суд ова у управном спору, у допуњеном поступку утврди те чињенице и донес у нова решења заснована на закону. Уставни суд констатује да је Управни суд у оспореној пресуди оценио да је у поновном поступку утврђено да је укинуто радно место на коме је поднос илац уставне жалбе био распоређен и да му се пре престанка службе није могло обезбедити једно од права која му по наведеним законским о дредбама припадају.
Уставни суд и овом приликом понавља да је у више својих одлука, почев од Одлуке Уж-5067/2010 од 24. октобра 2013. године, указао на то да прибављање потврда и извештаја након датума када је утврђен престанак службе, има упориште у одредбама меродавног процесног права. Наиме, из цитираних одредаба члана 232. Закона о општем управном поступку следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору. Уставни суд је у ранијим одлукама, такође, указао да поништавање првостепеног решења о престанку службе није сметња да првостепени орган донесе ново решење са истим датумом престанка службе, као и у ранијем решењу, под условом да у поновном поступку није утврђено другачије чињенично стање у погледу датума престанка службе и могућности обезбеђивања неког од права из члана 144. став 1. Закона (видети, на пример Одлуку Уж-7193/2012 од 28. маја 2015. године).
С обзиром на то да је подносилац у поступку који је претходио уставносудском истицао да није доказано да је укинуто радно место на којем је био распоређен, Уставни суд је разматрао да ли се може сматрати произвољном оцена Управног суда да наводи тужбе нису довели у сумњу правилност чињеничног стања утврђеног искључиво на основу накнадно прибављених доказа. Како је одредбом члана 143. тачка 9) Закона било прописано да цивилном лицу престаје служба без његове сагласности ако се укида радно место на које је распоређено, Уставни суд указује да том лицу служба није могла престати ако оно претходно није било распоређено на радно место које се укида. У конкретном случају, првостепени орган је у поновном поступку утврдио да је на основу Одлуке министра одбране од 25. јула 2005. године одређено да се укида радно место референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш, са следећим формацијским елементима : ВЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова , те да је покренут поступак и одобрено распоређивање подносиоца на радно место за које се степен стручне спреме утврђује у распону, а које обухвата и поменуте формацијске елементе. Међутим, првостепени орган није утврдио да је пре престанка службе подносиоца уставне жалбе, 31. августа 2005. године, донето решење о његовом распоређивању на радно место чије укидање је предвиђено поменутом одлуком министра одбране, нити да је такво решење постало коначно и извршно у управном поступку. Према образложењу оспореног првостепеног решења и стању у списима предмета, последњи акт о распоређивању подносиоца пре престанка службе било је решење Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-66/1 од 1. јануара 2005. године, којим је подносилац распоређен на радно место чије укидање није предвиђено наведеном одлуком министра одбране.
Иако је подносилац током управног пост упка и управног спора изражавао сумњу да је радно мес то на које је био распоређен заиста укинуто, Управни суд се ниједним својим разлогом није осврнуо на навод тужбе да нема доказа о тој одлучној чињеници. Уместо тога, Управни суд је само поновио садржину потврде цитиране у решењ има управних органа, из које се не види које је од три радна места референта у Војном одељку Дољевац укинуто. У том смислу, Уставни суд сматра да је подносилац имао о правдан интерес да буде упознат са релевантним делом Одлуке министра одбране, као и са осталим доказима изведеним у управном поступку, након чега му је морало бити јасно да ли је укинуто радно место на које је решењем био распоређен.
Како у спроведеном поступку наведена чињеница није поуздано утврђена, Уставни суд налази да нису постојале претпоставке да се надлежни органи упуштају у оцену о могућности остваривања неког од права која подносиоцу по закону припадају у случају укидања радног места. Уставни суд додатно указује да је члан 144. став 1. Закона престанак службе цивилног лица чије се радно место укида условљавао тиме да му се претходно није могло обезбедити неко од права која су прописана наведеним законским одредбама. При томе се код накнадног испитивања могућности остваривања наведених права морало узети у обзир да је подносилац истицао да би у периоду пре престанка службе пристао да заснује радни однос у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми , и изван подручја за које Филијала Ниш Националне службе за запошљавање посредује у запошљавању.
С обзиром на то да у конкретном управном поступку и управном спору није испитано да ли су постојали сви Законом прописани услови за доношење решења о престанку службе подносиоца уставне жалбе , без његове сагласности , у Министарству одбране, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185 од 19. маја 2011. године, оспореним решењем Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године и оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године повређено право подносиоца на рад из члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), усвојио уставну жалбу подносиоца, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца поднетој против решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Пошто је утврдио повреду права на рад , Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
7. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је наведено да Одлука министра одбране којом је наводно укинуто радно место подносиоца уставне жалбе није била достављена суду у управном спору, због чега се не може сматрати да је доказано да је то радно место укинуто. С тим у вези, подносилац се позива на пресуду Управног суда У. 20595/10 којом је уважена тужба С.С, јер у списима предмета није било Одлуке министра одбране и доказа да је радно место укинуто. Истиче се да се потврда Националне службе за запошљавање односи само на "Филијалу у Дољевцу", а подносилац би пристао да ради и у Београду, Војводини и слично, док се потврда Министарства одбране односи само на то министарство, а не и на Војску. Подносилац сматра да није било допуштено да се докази у виду потврда прибављају 2008. године, а да му служба ретроактивно престане 2005. године.
Предложено је да се пониште оспорена решења и пресуда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185, као и целокупну приложену документацију, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносиоцу уставне жалбе је најпре решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-164/1 од 25. јула 2005. године престала служба у Министарству одбране Србије и Црне Горе , са 31. августом 2005. године , без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт у Војном одељку Дољевац, ЕС 61003, ССС, ГРМ 8/552".
Након што је другостепени орган одбио жалбу подносиоца изјављену против наведеног првостепеног решења, Врховни суд Србије је пресудом У-СЦГ. 1447/06 од 10. априла 2008. године уважио тужбу подносиоца и поништио коначно решење. Тај суд је утврдио да у списима предмета нема доказа о томе да је изменама формације укинуто радно место на које је подносилац распоређен, као ни доказа да се подносиоцу није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије.
Поступајући у извршењу наведене пресуде Врховног суд а Србије , другостепени орган је поништио првостепено решење и вратио предмет на поновни поступак. Првостепени орган је решењем инт. број 682-6 од 3. септембра 2008. године поново утврдио да је подносиоцу престала служба 31. августа 2005. године, на истом радном месту као и у претходно поништеном решењу. У образложењу тог решења су наведен и докази који су накнадно прибављени, а на основу којих је утврђено да су испуњени законски услови за престанак службе подносиоцу уставне жалбе.
Пошто је другостепени орган потврдио првостепено решење, Управни суд је пресудом У. 5623/10 (2008) од 1. децембра 2010. године поново уважио тужбу подносиоца и поништио коначно решење. Према оцени тог суда, разлози наведени у образложењу побијаног решења и докази у списима предмета још увек нису упућивали на правилност одлуке дате у диспозитиву.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда усвојио жалбу подносиоца и вратио предмет на поновни поступак. Оспореним решењем Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185 од 19. маја 2011. године утврђено је да подносиоцу уставне жалбе, као цивилном лицу на служби у Министарству одбране СЦГ, престаје служба, без његове сагласности, због укидања радног места "на које је распоређен - референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш, ЕС 61003, ССС, ГРМ 8/552 (са формацијским елементима - ЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова, степен стручне спреме утврђен у распону ВШС/ССС)". У тачки 2. диспозитива решења је наведено да подносиоцу служба престаје 31. августа 2005. године.
Првостепени орган је у поновном поступку требало да утврди да ли је укинуто радно место подносиоца уставне жалбе, који су тачни елементи тог радног места у погледу стручне спреме, евиденционе специјалности (ЕС), групе радног места (ГРМ) и броја бодова, као и да ли су били испуњени услови за престанак службе подносиоцу прописани раније важећим Законом о Војсци Југославије.
Испитујући да ли је укинуто радно место на које је био распоређен подносилац уставне жалбе, првостепени орган је навео да је утврдио следеће чињенично стање: да је услед организацијско-мобилизацијских промена у Војном одсеку Ниш и допуне формације број 344.740, подносилац решењем Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-66/1 од 1. јануара 2005. године био распоређен на радно место: референт за војну обавезу, у Одељку за општину Дољевац, у Војном одсеку Ниш, "ВЕС 61003" (у решењу стоји ВЕС 61004), ССС, ГРМ 07/590 бодова тј. на радном месту цивилног лица за које се степен стручне спреме утврђује у распону ВШС/ССС; да је након организацијско-мобилизацијских промена априла 2005. године, актом Команде Војног округа Ниш стр. пов. 934-2 од 19. јула 2005. године достављен Преглед радних места цивилних лица за која се степен стручне спреме утврђује у распону, допуна формације број 344.821, Војни одсек Ниш, одобрен од стране начелника Управе за организацију; да је према том прегледу радних места, за подносиоца уставне жалбе (са завршеном ССС) одобрено распоређивање на радно место референт за које се степен стручне спреме утврђује у распону: са формацијским елементима ЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова и ССС, ГРМ 08/552 бода; да су наведеном формацијом била прописана три радна места референта, а да су за два радна места донета решења о распоређивању цивилних лица; да је Одлуком министра одбране о организацијско-мобилизацијским променама у МО и ВСЦГ стр. пов. 1615-2 од 25. јула 2005. године извршена измена и допуна формације број 344.821 , Војни одсек Ниш, те је у Војном одељку Дољевац укинуто радно место референт ВЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова ; да је стога решење о престанку службе подносиоцу уставне жалбе донето "због укидања радног места на коме је било одобрено његово распоређивање"; да из потврде Управе за организацију Сектора за политику одбране Министарства одбране број 1323-16 од 19. августа 2008. године произлази да је наведеном одлуком министра одбране укинуто радно место референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш .
Када су у питању могућности остваривања права подносиоца уставне жалбе из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, првостепени орган је навео да је утврдио следеће чињенице: да из потврде Управе за кадрове Сектора за људске ресурсе Министарства одбране инт. број 8377-3 од 9. септембра 2008. године произлази да у време престанка службе подносиоца без његове сагласности, није постојала могућност распореда на друго одговарајуће рад но место, нити могућност преквалификације; да је актом Управе за кадрове пов. број 2102-1 од 21. фебруара 2005. године одређено да право на преквалификацију у систему МО СЦГ - програм "ПРИСМА" имају само официри, а не и цивилна лица; да из акта Националне службе за запошљавање - Филијала Ниш број 0310-101-711/2008 од 12. августа 2008. године произлази да у периоду од 1. до 31. августа 2005. године није било пријава о слободном радном месту за занимање пољопривредни техничар , адекватно стручној спреми подносиоца.
Решењем Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-4/11 од 27. јула 2011. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења.
Пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 9503/11 од 12. јула 2012. године уважена је тужба подносиоца и поништено наведено другостепено решење, јер га је потписало лице које није било овлашћено за његово доношење.
Другостепени орган је у извршењу наведене пресуде Управног суда донео оспорено решење УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године којим је поново одбио као неосновану жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења од 19. маја 2011. године.
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. Полазећи од тога да је у управном поступку утврђено да је укинуто радно место референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш, те да се подносиоцу претходно није могло обезбедити ниједно од права предвиђених одредбом члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије, Управни суд је нашао да је правилно одлучио тужени орган када је одбио жалбу подносиоца изјављену против првостепеног решења о престанку службе . Исти суд је оценио да су наводи тужбе без утицаја на оцену законитости побијаног решења, с обзиром на чињенично стање утврђено у поступку и разлоге изнете у том решењу, које је донето у складу са поменутим законом.
4. Одредбама члана 60. Устава утврђено је да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
За одлучивање Уставног суда у овој правној ствари, релевантне су и следеће законске одредбе:
Законом о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и "Службени лист СЦГ", бр. 7/05 и 44/05), који је био на снази у време одлучивања о престанку службе подносиоца уставне жалбе, било је прописано: да цивилном лицу у Војсци престаје служба без његове сагласности, поред осталог, ако се укида радно место на које је распоређено или се смањује број извршилаца на једном радном месту (члан 143. тачка 9)); да цивилном лицу у Војсци чије се радно место укида или се смањује број извршилаца на једном радном месту престаје служба ако му се претходно није могло обезбедити једно од следећих права – заснивање радног односа у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми или стицање стручне оспосо бљености, доквалификације или преквалификације за рад у Војсци или заснивање радног односа у предузећу, установи, односно државном органу (члан 144. став 1. тач. 1) и 2)).
Одредбама члана 232. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 3/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је: да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа, а ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (став 1.) ; да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, да је у том случају, другостепени орган дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан да у свему поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење , као и да против новог решења странка има право на жалбу (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе повреду права на рад из члана 60. Устава суштински образлаже тиме што у спроведеном поступку није доказано да је укинуто његово радно место и да му се није могло обезбедити неко од права из члана 144. став 1. раније важећег Закона о Војсци Југославије (у даљем тексту: Закон). Како се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је основаност уставне жалбе испитивао са становишта постојања услова за примену законског разлога за престанак службе подносиоцу у Министарству одбране.
Уставни суд, пре свега, наглашава да је његова надлежност у поступку по уставној жалби ограничена на утврђивање да ли је појединачним актом или радњом државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења повређено или ускраћено уставно право подносиоца. Уставни суд није надлежан да врши проверу утврђених чињеница и начина на који су судови и други државни органи и организације којима су поверена јавна овлашћења тумачили позитивноправне прописе, нити да преиспитује правилност закључака судова или других органа у погледу оцене доказа, осим уколико је ова оцена очигледно произвољна, и то на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је пошао од тога да се пре престанка цивилне службе подносиоца у Министарству одбране морало утврдити да ли је радно место на које је распоређен укинуто или је смањен број извршилаца на том радном мес ту и да ли је било могуће да му се обезбеди неко од права из члана 144. став 1. Закона. У конкретном случају, пре престанка службе подноси оца уставне жалбе нису биле утврђене наведене чињенице, већ су првостепени и другостепени органи имали задатак да, поступајући по примедбама надлежн их суд ова у управном спору, у допуњеном поступку утврди те чињенице и донес у нова решења заснована на закону. Уставни суд констатује да је Управни суд у оспореној пресуди оценио да је у поновном поступку утврђено да је укинуто радно место на коме је поднос илац уставне жалбе био распоређен и да му се пре престанка службе није могло обезбедити једно од права која му по наведеним законским о дредбама припадају.
Уставни суд и овом приликом понавља да је у више својих одлука, почев од Одлуке Уж-5067/2010 од 24. октобра 2013. године, указао на то да прибављање потврда и извештаја након датума када је утврђен престанак службе, има упориште у одредбама меродавног процесног права. Наиме, из цитираних одредаба члана 232. Закона о општем управном поступку следи да се чињенице које су биле од значаја за доношење првостепеног решења могу утврђивати у поступку пред другостепеним органом, као и да се оне могу поново утврђивати у поступку доношења новог првостепеног решења, након поништаја ранијег, у складу са примедбама другостепеног органа, односно суда у управном спору. Уставни суд је у ранијим одлукама, такође, указао да поништавање првостепеног решења о престанку службе није сметња да првостепени орган донесе ново решење са истим датумом престанка службе, као и у ранијем решењу, под условом да у поновном поступку није утврђено другачије чињенично стање у погледу датума престанка службе и могућности обезбеђивања неког од права из члана 144. став 1. Закона (видети, на пример Одлуку Уж-7193/2012 од 28. маја 2015. године).
С обзиром на то да је подносилац у поступку који је претходио уставносудском истицао да није доказано да је укинуто радно место на којем је био распоређен, Уставни суд је разматрао да ли се може сматрати произвољном оцена Управног суда да наводи тужбе нису довели у сумњу правилност чињеничног стања утврђеног искључиво на основу накнадно прибављених доказа. Како је одредбом члана 143. тачка 9) Закона било прописано да цивилном лицу престаје служба без његове сагласности ако се укида радно место на које је распоређено, Уставни суд указује да том лицу служба није могла престати ако оно претходно није било распоређено на радно место које се укида. У конкретном случају, првостепени орган је у поновном поступку утврдио да је на основу Одлуке министра одбране од 25. јула 2005. године одређено да се укида радно место референт у Војном одељку Дољевац, Војни одсек Ниш, са следећим формацијским елементима : ВЕС 61004, ВШС, ГРМ 05/716 бодова , те да је покренут поступак и одобрено распоређивање подносиоца на радно место за које се степен стручне спреме утврђује у распону, а које обухвата и поменуте формацијске елементе. Међутим, првостепени орган није утврдио да је пре престанка службе подносиоца уставне жалбе, 31. августа 2005. године, донето решење о његовом распоређивању на радно место чије укидање је предвиђено поменутом одлуком министра одбране, нити да је такво решење постало коначно и извршно у управном поступку. Према образложењу оспореног првостепеног решења и стању у списима предмета, последњи акт о распоређивању подносиоца пре престанка службе било је решење Команде Војног одсека Ниш инт. број 47-66/1 од 1. јануара 2005. године, којим је подносилац распоређен на радно место чије укидање није предвиђено наведеном одлуком министра одбране.
Иако је подносилац током управног пост упка и управног спора изражавао сумњу да је радно мес то на које је био распоређен заиста укинуто, Управни суд се ниједним својим разлогом није осврнуо на навод тужбе да нема доказа о тој одлучној чињеници. Уместо тога, Управни суд је само поновио садржину потврде цитиране у решењ има управних органа, из које се не види које је од три радна места референта у Војном одељку Дољевац укинуто. У том смислу, Уставни суд сматра да је подносилац имао о правдан интерес да буде упознат са релевантним делом Одлуке министра одбране, као и са осталим доказима изведеним у управном поступку, након чега му је морало бити јасно да ли је укинуто радно место на које је решењем био распоређен.
Како у спроведеном поступку наведена чињеница није поуздано утврђена, Уставни суд налази да нису постојале претпоставке да се надлежни органи упуштају у оцену о могућности остваривања неког од права која подносиоцу по закону припадају у случају укидања радног места. Уставни суд додатно указује да је члан 144. став 1. Закона престанак службе цивилног лица чије се радно место укида условљавао тиме да му се претходно није могло обезбедити неко од права која су прописана наведеним законским одредбама. При томе се код накнадног испитивања могућности остваривања наведених права морало узети у обзир да је подносилац истицао да би у периоду пре престанка службе пристао да заснује радни однос у другом предузећу, установи или државном органу на радном месту које одговара његовој стручној спреми , и изван подручја за које Филијала Ниш Националне службе за запошљавање посредује у запошљавању.
С обзиром на то да у конкретном управном поступку и управном спору није испитано да ли су постојали сви Законом прописани услови за доношење решења о престанку службе подносиоца уставне жалбе , без његове сагласности , у Министарству одбране, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Министарства одбране - Регионални центар Ниш инт. број 23-185 од 19. маја 2011. године, оспореним решењем Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године и оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године повређено право подносиоца на рад из члана 60. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), усвојио уставну жалбу подносиоца, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 12887/12 од 28. марта 2013. године и одређивањем да се у поновном поступку донесе нова одлука о тужби подносиоца поднетој против решења Министарства одбране - Сектор за људске ресурсе - Управа за обавезе одбране УП-2 број 8-9/11 од 7. септембра 2012. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Пошто је утврдио повреду права на рад , Уставни суд није разматрао наводе уставне жалбе о повреди начела забране дискриминације из члана 21. Устава и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
7. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић