Уставни суд у саставу: заменик председника др Горан П. Илић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић , мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миланке Зеленовић из Темерина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Миланке Зеленовић изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 636/13 од 22. фебруара 2013. године и утврђује да је повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миланка Зеленовић из Темерина, преко пуномоћника Зорана Мазића, адвоката из Темерина, поднела је, 3. априла 2013. године, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 636/13 од 22. фебруара 2013. године, у делу којим се потврђује ожалбена првостепена пресуда у одбијајућем делу за примарни тужбени захтев, због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених члан ом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи: да је оспореним делом пресуде Апелационог суда у Новом Саду одбијен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе због тога што, по схватању другостепеног суда, тужиља није испунила услов прописан чланом 10. став 3. Закона о промету непокретности, јер није истовремено са подношењем тужбе положила код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности; да суд сматра да тужиља није испунила наведени услов, иако је заједно са тужбом поднела и предлог за полагање у судски депозит купопродајне цене из оспореног уговора, али да је износ купопродајне цене од 30.000 евра запримљен од стране суда тек шеснаест дана након подношења тужбе, те је суд нашао да је одбијање примарног тужбеног захтева подноситељке уставне жалбе основано. У уставној жалби се, затим, наводи: да су надлежни судови у идентичној чињеничној и правној ситуацији доносили супротне одлуке, као у приложеним пресудама Окружног суда у Новом Саду Гж. 991/08 од 18. марта 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 8273/10 од 5. маја 2010. године; да из оспорене пресуде произлази да је у конкретном случају тужиља требало да уз тужбу одмах преда суду и купопродајну цену од 30.000 евра да би испунила услов за вођење односног спора; да овакав став суда представља потпуно произвољно тумачење материјалног права; да не постоји други поуздан, нити безбедан начин да тужиља преда или положи код суда наведени износ стране валуте, осим путем покретања ванпарничног поступка полагања новца у судски депозит, како је и учињено. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права подноситељке, поништи пресуду Апелационог суда у Новом Саду у оспореном делу, наложи Апелационом суду у Новом Саду да поново одлучи о жалби подноситељке против првостепене пресуде у одбијајућем делу за примарни тужбени захтев, као и да објави своју одлуку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значај а за одлучивање у овој уставноправној ствари:
3.1. Основни суд у Темерину је пресудом П. 4738/12 од 30. новембра 2012. године одбио примарни тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, да се утврди да су без правног дејстава према тужиљи уговор о купопродаји непокретности закључен 23. априла 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 26. априла 2012. године под бројем Ов. 1812/12, уговор о раскиду наведеног уговора закључен 19. јуна 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 21. јуна 2012. године под бројем Ов. 7361/12, као и уговор о купопродаји непокретности закључен 20. јуна 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 21. јуна 2012. године под бројем Ов. 7368/12, да се утврди да тужиља има право прече куповине предметне непокретности, те да се обавеже првотужени да са тужиљом закључи уговор о купопродаји предметне непокретности под истим условима који су наведени у уговору о купопродаји закљученом 23. априла 2012. године, јер ће у противном ова пресуда служити као основ за упис права својине тужиље на сувласничком делу првотуженог на предметној непокретности у катастру непокретности. Истом пресудом је одбијен и евентуални тужбени захтев тужиље да се утврди да је без правног дејстава према тужиљи уговор о купопродаји непокретности закључен 20. јуна 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 21. јуна 2012. године под бројем Ов. 7368/12, да тужиља има право прече куповине предметне непокретности, као и да се обавеже првотужени да са тужиљом закључи уговор о купопродаји предметне непокретности под истим условима који су наведени у уговору о купопродаји закљученом 20. јуна 2012. године, јер ће у противном ова пресуда служити као основ за упис права својине тужиље на сувласничком делу првотуженог на предметној непокретности у катастру непокретности.
Апелациони суд у Новом Саду је, оспореном пресудом Гж. 636/13 од 22. фебруара 2013. године, жалбу тужиље делимично уважио, а делимично одбио као неосновану и ожалбену пресуду Основног суда у Новом Саду – Судска јединица у Темерину П. 4738/12 од 30. новембра 2012. године потврдио у одбијајућем делу за примарни тужбени захтев, а укинуо у одбијајућем делу за евентуални тужбени захтев, предлог за одређивање привремене мере и у делу одлуке о трошковима парничног поступка и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је другостепени суд нашао да тужиља нема активну легитимацију за поништај уговора о продаји непокретности закљученог 23. априла 2012. године и овереног пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 26. априла 2012. године под бројем Ов. 1812/12, ни за друге примарне захтеве; да ово стога што тужиља није испунила услов из одредбе члана 10. став 3. Закона о промету непокретности да истовремено са подношењем тужбе са захтевом за поништај уговора о продаји непокретности, положи код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности; да је према наводима тужбе, садржини списа предмета и утврђењу првостепеног суда, тужиља истог дана кад је поднела тужбу, 11. јуна 2012. године, поднела и предлог суду за полагање у судски депозит купопродајне цене, а тек након подношења тужбе, 27. јуна 2012. године је у судски депозит запримљен новчани износ од 30.000 евра на име купопродајне цене спорне непокретности; да је тужиља предала на чување у судски депозит износ од 30.000 евра на име купопродајне цене непокретности, али је то била дужна да учини истовремено са подношењем тужбе, дакле 11. јуна 2012. године, да би била активно легитимисана за захтев за поништај уговора о купопродаји непокретности и захтев да се непокретност њој прода под истим условима у смислу одредбе члана 10. Закона о промету непокретностима; да је због тога одлука првостепеног суда о одбијању примарних тужбених захтева тужиље правилна.
3.2. Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 8273/10 од 5. маја 2010. године делимично је усвојен, а делимично одбијен тужбени захтев тужилаца Ж. З. и З. З. из Темерина против више тужених, по основу права прекупа непокретности. У образложењу пресуде се наводи: да су тужиоци истовремено са иницирањем ове парнице, 28. септембра 2001. године, покренули поступак за полагање у судски депозит купопродајне цене, а износ цене положили у судски депозит 8. октобра 2001. године; да су подношењем предлога за пријем купопродајне цене у судски депозит истовремено са иницирањем ове парнице извршили обавезу из члана 10. став 3. Закона о промету непокретности.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 991/08 од 18. марта 2009. године усвојен је тужбени захтев тужиоца Ђ. В. из Сирига против више тужених, ради утврђења права прече куповине и поништаја купопродајних уговора. У образложењу пресуде се наводи: да је тужилац у конкретном случају поступио у складу са одредбом члана 10. став 3. Закона о промету непокретности, имајући у виду да је истовремено са подношењем тужбе (10. марта 2004. године) поднео и предлог за депоновање новчаних средстава у висини тржишне вредности предметне непокретности, који је усвојен решењем првостепеног суда Р. 18/04 од 30. марта 2004. године, а које је по жалби тужених потврђено решењем тога суда Гж. 6492/06 од 8. марта 2007. године, па се, како првостепени суд правилно наводи, има сматрати да је даном подношења предлога исти положен у судски депозит.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбама члана 10. Закона о промету непокретности ("Службени гласник РС", број 42/98 и 111/09), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде, је било прописано: да ако је продавац продао непокретност, а није је претходно понудио имаоцу права прече куповине или је непокретност продао под условима повољнијим од услова из понуде, ималац права прече куповине може тужбом код суда да захтева поништај уговор о продаји непокретности и да се непокретност њему прода, под истим условима (став 1.); да се тужба из става 1. овог члана може поднети у року од 30 дана, рачунајући од дана када је ималац права прече куповине сазнао за продају те непокретности, а најкасније у року од две године од дана закључења уговора о продаји непокретности (став 2.); да је тужилац дужан да истовремено са подношењем тужбе из става 1. овог члана положи код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности. Одговарајуће одредбе су садржане и у члану 10. важећег Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“ бр. 93/14, 121/14 и 6/15).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта наведених одредаба члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је претходно оценио да се подноситељка, у суштини, жали на неправилну примену материјалног права и различито одлучивање Апелационог суда у Новом Саду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Сагласно наведеном, Уставни суд је у конкретном случају пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Наиме, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Новом Саду у предмету подноситељке уставне жалбе одбио тужбени захтев због недостатка активне легитимације тужиље, јер је нашао да тужиља није испунила захтев из члана 10. став 3. Закона о промету непокретности да истовремено са подношењем тужбе ради поништаја уговора о продаји непокретности, положи код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности, због тога што се подношење предлога за судски депозит не може сматрати извршењем обавезе из наведене одредбе закона, већ само депоновање новца. Са друге стране Апелациони суд у Новом Саду, као и претходно Окружни суд у Новом Саду, је у предметима у којима су донете пресуде приложене уз уставну жалбу заузео став да је подношењем предлога за пријем купопродајне цене у судски депозит истовремено са подношењем тужбе испуњена обавеза тужиоца из члана 10. став 3. Закона о промету непокретности.
На тај начин је Апелациони суд у Новом Саду (раније Окружни суд у Новом Саду), у чињенично истоветној ситуацији, о истом спорном правном питању активне легитимације тужилаца заузео различите правне ставове, чиме је подноситељку уставне жалбе, одбијајући њен примарни тужбени захтев због недостатка активне легитимације, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци за које је у истој чињеничној ситуацији утврђено да су испунили услове за постојање активне легитимације у спору. Како је надлежни суд, као суд последње инстанце у предметним парничним поступцима, доносио различите одлуке у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса тог суда супротна принципу једнаке заштите права пред судовима.
Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом повређено право подноситељке на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је затим ценио да ли је примена материјалног права поводом спорног правног питања приликом доношења оспорене пресуде била таква да указује на очигледну арбитрерност и ли произвољност у поступању надлежних судова, а на штету подноситељке уставне жалбе. Уставни суд је нашао да је изнето правно становиште Апелационог суда у Новом Саду да се обавеза лица које подноси тужбу ради заштите свог права прече куповине, прописана чланом 10. став 3. Закона о промету непокретности, не може сматрати испуњеном самим подношењем предлога за судски депозит, већ само фактичким полагањем износа тржишне вредности непокретности од стране тужиоца, представља правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде, посебно имајући у виду да је одредба члана 10. став 3. наведеног закона императивног карактера. Стога је Уставни суд нашао да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке .
Како је у конкретном случају Уставни суд оценио да је оспореном судском одлуком повређено право подноситељке на једнаку заштиту права, али да је оспорена одлука Апелационог суда у Новом Саду заснована на уставноправно п рихватљивој примени меродавног права, Уставни суд је, у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, сматрао да је правично задовољење подноситељке у конкретном случају остварено утврђивањем повреде уставног права.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи: да је оспореним делом пресуде Апелационог суда у Новом Саду одбијен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе због тога што, по схватању другостепеног суда, тужиља није испунила услов прописан чланом 10. став 3. Закона о промету непокретности, јер није истовремено са подношењем тужбе положила код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности; да суд сматра да тужиља није испунила наведени услов, иако је заједно са тужбом поднела и предлог за полагање у судски депозит купопродајне цене из оспореног уговора, али да је износ купопродајне цене од 30.000 евра запримљен од стране суда тек шеснаест дана након подношења тужбе, те је суд нашао да је одбијање примарног тужбеног захтева подноситељке уставне жалбе основано. У уставној жалби се, затим, наводи: да су надлежни судови у идентичној чињеничној и правној ситуацији доносили супротне одлуке, као у приложеним пресудама Окружног суда у Новом Саду Гж. 991/08 од 18. марта 2009. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 8273/10 од 5. маја 2010. године; да из оспорене пресуде произлази да је у конкретном случају тужиља требало да уз тужбу одмах преда суду и купопродајну цену од 30.000 евра да би испунила услов за вођење односног спора; да овакав став суда представља потпуно произвољно тумачење материјалног права; да не постоји други поуздан, нити безбедан начин да тужиља преда или положи код суда наведени износ стране валуте, осим путем покретања ванпарничног поступка полагања новца у судски депозит, како је и учињено. Предлаже се да Уставни суд утврди повреду наведених уставних права подноситељке, поништи пресуду Апелационог суда у Новом Саду у оспореном делу, наложи Апелационом суду у Новом Саду да поново одлучи о жалби подноситељке против првостепене пресуде у одбијајућем делу за примарни тужбени захтев, као и да објави своју одлуку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значај а за одлучивање у овој уставноправној ствари:
3.1. Основни суд у Темерину је пресудом П. 4738/12 од 30. новембра 2012. године одбио примарни тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, да се утврди да су без правног дејстава према тужиљи уговор о купопродаји непокретности закључен 23. априла 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 26. априла 2012. године под бројем Ов. 1812/12, уговор о раскиду наведеног уговора закључен 19. јуна 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 21. јуна 2012. године под бројем Ов. 7361/12, као и уговор о купопродаји непокретности закључен 20. јуна 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 21. јуна 2012. године под бројем Ов. 7368/12, да се утврди да тужиља има право прече куповине предметне непокретности, те да се обавеже првотужени да са тужиљом закључи уговор о купопродаји предметне непокретности под истим условима који су наведени у уговору о купопродаји закљученом 23. априла 2012. године, јер ће у противном ова пресуда служити као основ за упис права својине тужиље на сувласничком делу првотуженог на предметној непокретности у катастру непокретности. Истом пресудом је одбијен и евентуални тужбени захтев тужиље да се утврди да је без правног дејстава према тужиљи уговор о купопродаји непокретности закључен 20. јуна 2012. године и оверен пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 21. јуна 2012. године под бројем Ов. 7368/12, да тужиља има право прече куповине предметне непокретности, као и да се обавеже првотужени да са тужиљом закључи уговор о купопродаји предметне непокретности под истим условима који су наведени у уговору о купопродаји закљученом 20. јуна 2012. године, јер ће у противном ова пресуда служити као основ за упис права својине тужиље на сувласничком делу првотуженог на предметној непокретности у катастру непокретности.
Апелациони суд у Новом Саду је, оспореном пресудом Гж. 636/13 од 22. фебруара 2013. године, жалбу тужиље делимично уважио, а делимично одбио као неосновану и ожалбену пресуду Основног суда у Новом Саду – Судска јединица у Темерину П. 4738/12 од 30. новембра 2012. године потврдио у одбијајућем делу за примарни тужбени захтев, а укинуо у одбијајућем делу за евентуални тужбени захтев, предлог за одређивање привремене мере и у делу одлуке о трошковима парничног поступка и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је другостепени суд нашао да тужиља нема активну легитимацију за поништај уговора о продаји непокретности закљученог 23. априла 2012. године и овереног пред Основним судом у Новом Саду – Судска јединица у Темерину 26. априла 2012. године под бројем Ов. 1812/12, ни за друге примарне захтеве; да ово стога што тужиља није испунила услов из одредбе члана 10. став 3. Закона о промету непокретности да истовремено са подношењем тужбе са захтевом за поништај уговора о продаји непокретности, положи код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности; да је према наводима тужбе, садржини списа предмета и утврђењу првостепеног суда, тужиља истог дана кад је поднела тужбу, 11. јуна 2012. године, поднела и предлог суду за полагање у судски депозит купопродајне цене, а тек након подношења тужбе, 27. јуна 2012. године је у судски депозит запримљен новчани износ од 30.000 евра на име купопродајне цене спорне непокретности; да је тужиља предала на чување у судски депозит износ од 30.000 евра на име купопродајне цене непокретности, али је то била дужна да учини истовремено са подношењем тужбе, дакле 11. јуна 2012. године, да би била активно легитимисана за захтев за поништај уговора о купопродаји непокретности и захтев да се непокретност њој прода под истим условима у смислу одредбе члана 10. Закона о промету непокретностима; да је због тога одлука првостепеног суда о одбијању примарних тужбених захтева тужиље правилна.
3.2. Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 8273/10 од 5. маја 2010. године делимично је усвојен, а делимично одбијен тужбени захтев тужилаца Ж. З. и З. З. из Темерина против више тужених, по основу права прекупа непокретности. У образложењу пресуде се наводи: да су тужиоци истовремено са иницирањем ове парнице, 28. септембра 2001. године, покренули поступак за полагање у судски депозит купопродајне цене, а износ цене положили у судски депозит 8. октобра 2001. године; да су подношењем предлога за пријем купопродајне цене у судски депозит истовремено са иницирањем ове парнице извршили обавезу из члана 10. став 3. Закона о промету непокретности.
Пресудом Окружног суда у Новом Саду Гж. 991/08 од 18. марта 2009. године усвојен је тужбени захтев тужиоца Ђ. В. из Сирига против више тужених, ради утврђења права прече куповине и поништаја купопродајних уговора. У образложењу пресуде се наводи: да је тужилац у конкретном случају поступио у складу са одредбом члана 10. став 3. Закона о промету непокретности, имајући у виду да је истовремено са подношењем тужбе (10. марта 2004. године) поднео и предлог за депоновање новчаних средстава у висини тржишне вредности предметне непокретности, који је усвојен решењем првостепеног суда Р. 18/04 од 30. марта 2004. године, а које је по жалби тужених потврђено решењем тога суда Гж. 6492/06 од 8. марта 2007. године, па се, како првостепени суд правилно наводи, има сматрати да је даном подношења предлога исти положен у судски депозит.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбама члана 10. Закона о промету непокретности ("Службени гласник РС", број 42/98 и 111/09), који је био на снази у време доношења оспорене пресуде, је било прописано: да ако је продавац продао непокретност, а није је претходно понудио имаоцу права прече куповине или је непокретност продао под условима повољнијим од услова из понуде, ималац права прече куповине може тужбом код суда да захтева поништај уговор о продаји непокретности и да се непокретност њему прода, под истим условима (став 1.); да се тужба из става 1. овог члана може поднети у року од 30 дана, рачунајући од дана када је ималац права прече куповине сазнао за продају те непокретности, а најкасније у року од две године од дана закључења уговора о продаји непокретности (став 2.); да је тужилац дужан да истовремено са подношењем тужбе из става 1. овог члана положи код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности. Одговарајуће одредбе су садржане и у члану 10. важећег Закона о промету непокретности („Службени гласник РС“ бр. 93/14, 121/14 и 6/15).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта наведених одредаба члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је претходно оценио да се подноситељка, у суштини, жали на неправилну примену материјалног права и различито одлучивање Апелационог суда у Новом Саду поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Сагласно наведеном, Уставни суд је у конкретном случају пошао од оцене основаности навода уставне жалбе који се односе на различито поступање судова поводом исте чињеничне и правне ситуације.
Наиме, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Новом Саду у предмету подноситељке уставне жалбе одбио тужбени захтев због недостатка активне легитимације тужиље, јер је нашао да тужиља није испунила захтев из члана 10. став 3. Закона о промету непокретности да истовремено са подношењем тужбе ради поништаја уговора о продаји непокретности, положи код надлежног суда износ у висини тржишне вредности непокретности, због тога што се подношење предлога за судски депозит не може сматрати извршењем обавезе из наведене одредбе закона, већ само депоновање новца. Са друге стране Апелациони суд у Новом Саду, као и претходно Окружни суд у Новом Саду, је у предметима у којима су донете пресуде приложене уз уставну жалбу заузео став да је подношењем предлога за пријем купопродајне цене у судски депозит истовремено са подношењем тужбе испуњена обавеза тужиоца из члана 10. став 3. Закона о промету непокретности.
На тај начин је Апелациони суд у Новом Саду (раније Окружни суд у Новом Саду), у чињенично истоветној ситуацији, о истом спорном правном питању активне легитимације тужилаца заузео различите правне ставове, чиме је подноситељку уставне жалбе, одбијајући њен примарни тужбени захтев због недостатка активне легитимације, довео у битно различит положај од онога у коме су били тужиоци за које је у истој чињеничној ситуацији утврђено да су испунили услове за постојање активне легитимације у спору. Како је надлежни суд, као суд последње инстанце у предметним парничним поступцима, доносио различите одлуке у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса тог суда супротна принципу једнаке заштите права пред судовима.
Стога је Уставни суд утврдио да је оспореном пресудом повређено право подноситељке на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је затим ценио да ли је примена материјалног права поводом спорног правног питања приликом доношења оспорене пресуде била таква да указује на очигледну арбитрерност и ли произвољност у поступању надлежних судова, а на штету подноситељке уставне жалбе. Уставни суд је нашао да је изнето правно становиште Апелационог суда у Новом Саду да се обавеза лица које подноси тужбу ради заштите свог права прече куповине, прописана чланом 10. став 3. Закона о промету непокретности, не може сматрати испуњеном самим подношењем предлога за судски депозит, већ само фактичким полагањем износа тржишне вредности непокретности од стране тужиоца, представља правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде, посебно имајући у виду да је одредба члана 10. став 3. наведеног закона императивног карактера. Стога је Уставни суд нашао да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке .
Како је у конкретном случају Уставни суд оценио да је оспореном судском одлуком повређено право подноситељке на једнаку заштиту права, али да је оспорена одлука Апелационог суда у Новом Саду заснована на уставноправно п рихватљивој примени меродавног права, Уставни суд је, у смислу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, сматрао да је правично задовољење подноситељке у конкретном случају остварено утврђивањем повреде уставног права.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК ПРЕДСЕДНИКА
УСТАВНОГ СУДА
др Горан П. Илић
УСТАВНОГ СУДА
др Горан П. Илић