Уставни суд, Велико веће у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. П. из Велике Моштанице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. П. изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 944/12 од 28. фебруара 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. П . из Велике Моштанице је , 13. августа 2013. године, преко пуномоћника Г . Ш, адвоката из Велике Моштанице, изјавио Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 944/12 од 28. фебруара 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1,2. и 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом је оспорена ревизијска пресуда којом су преиначене другостепена и првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио поништај решења туженог о отказу уговора о раду, због проглашења технолошким вишком.
Наводи о повреди означених уставних права заснивају се на тврдњама о погрешној примени материјалног права. Наиме, подносилац уставне жалбе сматра да послодавац није могао да му откаже уговор о раду на месту кондуктера, јер је имао сталну потребу за тим радним местом, због чега је ангажаовао 40 лица преко омладинске задруге за обављање послова кондуктера, у периоду од три месеца након што је њему престао радни однос, а што је утврђено од стране инспектора рада Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, након чега је и враћен на посао где је радио до доношења оспорене ревизијске пресуде. Предложио је да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорену ревизијску пресуду и наложи Врховном касационом суду да поново одлучи о ревизији туженог.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П1. 394/07 од 22. априла 2009. године усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је поништено решење директора туженог С. п. „Л.“ А.Д. Б. број 1165 од 26. децембра 2002. године на основу којег је тужиоцу престао радни однос код туженог закључно са 26. децембром 2002. године због проглашења технолошким вишком, обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми и да му накнади парничне трошкове.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6787/10 од 11. априла 2012. године потврђена је наведена првостепена пресуда.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 944/12 од 28. фебруара 2013. године преиначене су другостепена и првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконито решење на основу кога је тужиоцу престао радни однос код туженог због проглашења технолошким вишком и обавезан тужилац да туженом накнади парничне трошкове.
У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је: да из утврђених чињеница произлази да је тужилац био запослен код туженог на пословима кондуктера; да је решењем туженог број 1165 од 26. децембра 2002. године тужиоцу престао радни однос код туженог као технолошком вишку уз исплату отпремнине на основу члана 101. став 2. тачка 8) и став 3. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 70/01), јер му је отказан уговор о раду број 500 од 31. маја 2002. године и анекс тог уговора број 1053 од 14. новембра 2002. године; да је тужени на основу Програма консолидације и одлуке Управног одбора донео нови Правилник о организацији и систематизацији послова број 2023 од 10. децембра 2002. године којим је укупан број кондуктера од 56 извршилаца свео на 35 извршилаца; да су тако вишак постали 21 извршилаца међу којима и тужилац; да је потом тужени у периоду јануар – мај 2003. године ангажовао лица посредством омладинске задруге на пословима кондуктера, и то 40 лица са којима је закључивао уговоре о раду на одређено време; да је решењем инспектора рада, Министарства рада, запошљавања и социјалне политике од 18. јануара 2005. године које је постало коначно у управном поступку 8. априла 2005. године одложено извршење о отказу уговора о раду, па је тужилац враћен на рад код туженог на радном месту кондуктера крајем 2004. године; да је тај посао обављао до закључења главне расправе у првостепеном поступку; да су на основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови усвојили тужбени захтев тужиоца, налазећи да је отказ незаконит зато што су послови кондуктера систематизовани и трајни послови из делатности туженог, те да је постојала потреба туженог за обављањем послова кондуктера; да на такав закључак упућује чињеница да је тужени након што је дао отказ тужиоцима и другим кондуктерима током 2003. и 2004. године ангажовао нове раднике преко омладинске задруге за радно место кондуктера; да су нижестепени судови закључили да је тужени имао сталну потребу за кондуктерима али је то прикривао и фиктивно приказивао као повремене послове примањем радника преко омладинске задруге на одређено време.
Врховни касациони суд је оценио да се наведено правно становиште нижестепених судова не може прихватити, полазећи од тога да је одредбом члана 101. став 1. тачка 8, ст. 3. 5. и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 74/01) било прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребу послодавца, и то: ако услед технолошких, економских, организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла; да отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана, послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно ако га оспособи за рад на другим пословима; да послодавац не може у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа, а ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос.
Врховни касациони суд је, имајући у виду чињеницу да је назначеним Правилником о систематизацији послова смањен број извршилаца кондуктера са 56 на 35, те да је 21 извршилаца – кондуктера (међу којима је и тужилац) постао технолошки вишак, да од доношења Правилника, па до отказа уговора о раду тужиоцу није дошло до пријема у радни однос на неодређено време нових радника на пословима које је тужилац обављао или које је могао да обавља, оценио да у време отказа уговора о раду није било законских сметњи да тужиоцу радни однос престане по овом основу. Што се тиче законске забране запошљавања другог лица на истим пословима (члан 101. став 5. Закона о раду). а што је био основ да нижестепени судови усвоје тужбени захтев, у конкретној ситуацији, оцењено је да тужени није поступио супротно овој забрани. Наиме, из цитираног члана 101. ст. 5. и 6. Закона произлази да у случају запошљавања новог радника на истим пословима и пре истека рока од три месеца од престанка радног односа запосленог, само по себи не утиче на законитост претходно датог отказа уговора о раду већ отказаном раднику, већ обезбеђује предност при запошљавању. Чињеница је да је тужени ангажовао нове извршиоце за обављање послова кондуктера (које је обављао и тужилац), али путем омладинске задруге , ангажујући та лица на одређено време, а то није запошљавање о којем говори члан 101. став 5. Закона ораду, те да је из наведених разлога Врховни касациони суд преиначио пресуде нижестепених судова и одбио тужбени захтев.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчен их права , на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава, прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), док је одредбама члана 60. Устава утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.) и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.).
Одредбама члана 101. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време престанка радног односа подносиоца уставне жалбе, између осталог, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, а што обухвата и случај да је, услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла (став 1. тачка 8)); да отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима (став 3.); да се одредба става 3. овог члана не односи на послодавца који има у радном односу на неодређено време мање од 50 запослених (став 4.); да послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа (став 5.); да ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос (став 6.).
Према члану 281. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), поступак за отказ уговора о раду који је започет, а није окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончаће се по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.
5. Полазећи од утврђених чињеница и околности конкретног случаја и одредаба материјалног права које су од значаја за решење спорног правног односа и утврђивање постојања повреде Уставом зајемченог права, на које се у уставној жалби указује, Уставни суд је нашао следеће:
Подносиоцу уставне жалбе је отказан уговор о раду као последица организационих промена у предузећу и смањења броја извршилаца на радном месту кондуктера на коме је и он био запослен, услед чега је престала потреба за његовим радом. Уставни суд констатује да је, сагласно одредби члана 101. став 1. тачка 8) тада важећег Закона о раду, наведени разлог могао бити законски основ за отказ уговора о раду , будући да је у првостепеном поступку утврђено да је тужени на основу Програма консолидације и одлуке Управног одбора донео Правилник о организацији и систематизацији послова број 2023 од 10. децембра 2002. године којим је укупан број кондуктера од 56 извршилаца свео на 35 извршилаца, тако да су вишак постали 21 кондуктер међу којима и подносилац уставне жалбе, као и да од доношења Правилника до отказа уговора о раду није дошло до пријема у радни однос нових радника на пословима које је он обављао, из чега следи да у моменту отказа уговора о раду подносиоцу уставне жалбе није било законских сметњи да му радни однос по овом основу престане.
Са друге стране, у погледу указивања подносиоца уставне жалбе на законску забрану запошљавања другог лица на истим пословима, из члана 101. став 5. тада важећег Закона о раду, а што је, у суштини, био основ да првостепени и другостепени суд усвоје његов тужбени захтев, јер је у спроведеном поступку утврђено да је тужени после отказа уговора о раду подносиоцу уставне жалбе, а пре истека законског рока од три месеца примио у радни однос на одређено време, односно ангажовао по уговору преко Омладинске задруге известан број лица на пословима кондуктера, Уставни суд указује да се одредба става 5. члана 101. Закона о раду не може тумачити независно од одредбе става 6. истог члана. Наиме, одредба става 5. члана 101. Закона о раду забрањује, за одређени период, пријем новог запосленог, и то само на исте послове на којима је радило лице за чијим радом је престала потреба, али одредба става 6. овог члана предвиђа да ако пре истека прописаног рока настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос. Из наведеног следи да запошљавање нових радника на истим пословима и пре истека рока од три месеца од престанка радног односа запосленог, само по себи, не утиче на законитост претходно датог отказа уговора о раду, већ само запосленом коме је престао радни однос обезбеђује предност при запошљавању.
Из одредаба члана 101. ст. 5. и 6. Закона произлази и то да се за обављање истих послова не може примати ново лице, односно да предност при запошљавању на тим пословима има запослени који их је обављао пре добијања отказа уговора о раду. У конкретном случају, како је нашао Врховни касациони суд у оспореној пресуди, тужени није поступио супротно законској забрани из члана 101. ст. 5. и 6. у погледу запошљавања нових радника на истом радном месту, налазећи да је тужени ангажовао нове извршиоце за послове кондуктера (које је обављао и тужилац), али путем омладинске задруге, ангажујући та лица на одређено време, а то није запошљавање (односно заснивање радног односа) о којем говори члан 101. став 5. Закона о раду.
Имајући у виду наведено, по оцени Уставног суда одлука Врховног касационог суда садржана у оспореној пресуди, се заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног п рава, јер су били испуњени услови из Закона о раду чије су се одредбе примењивале у конкретном случају да се подносиоцу уставне жалбе откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом.
6. С обзиром на изнето, те чињеницу да се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореном пресудом Врховног касационог суда није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на рад, зајемчено одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1,2. и 3. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) .
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45 . тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.
Уставном жалбом је оспорена ревизијска пресуда којом су преиначене другостепена и првостепена пресуда, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио поништај решења туженог о отказу уговора о раду, због проглашења технолошким вишком.
Наводи о повреди означених уставних права заснивају се на тврдњама о погрешној примени материјалног права. Наиме, подносилац уставне жалбе сматра да послодавац није могао да му откаже уговор о раду на месту кондуктера, јер је имао сталну потребу за тим радним местом, због чега је ангажаовао 40 лица преко омладинске задруге за обављање послова кондуктера, у периоду од три месеца након што је њему престао радни однос, а што је утврђено од стране инспектора рада Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, након чега је и враћен на посао где је радио до доношења оспорене ревизијске пресуде. Предложио је да Уставни суд усвоји жалбу, поништи оспорену ревизијску пресуду и наложи Врховном касационом суду да поново одлучи о ревизији туженог.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П1. 394/07 од 22. априла 2009. године усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је поништено решење директора туженог С. п. „Л.“ А.Д. Б. број 1165 од 26. децембра 2002. године на основу којег је тужиоцу престао радни однос код туженог закључно са 26. децембром 2002. године због проглашења технолошким вишком, обавезан је тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место које одговара његовој стручној спреми и да му накнади парничне трошкове.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6787/10 од 11. априла 2012. године потврђена је наведена првостепена пресуда.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 944/12 од 28. фебруара 2013. године преиначене су другостепена и првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи као незаконито решење на основу кога је тужиоцу престао радни однос код туженог због проглашења технолошким вишком и обавезан тужилац да туженом накнади парничне трошкове.
У образложењу ове пресуде, између осталог, наведено је: да из утврђених чињеница произлази да је тужилац био запослен код туженог на пословима кондуктера; да је решењем туженог број 1165 од 26. децембра 2002. године тужиоцу престао радни однос код туженог као технолошком вишку уз исплату отпремнине на основу члана 101. став 2. тачка 8) и став 3. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 70/01), јер му је отказан уговор о раду број 500 од 31. маја 2002. године и анекс тог уговора број 1053 од 14. новембра 2002. године; да је тужени на основу Програма консолидације и одлуке Управног одбора донео нови Правилник о организацији и систематизацији послова број 2023 од 10. децембра 2002. године којим је укупан број кондуктера од 56 извршилаца свео на 35 извршилаца; да су тако вишак постали 21 извршилаца међу којима и тужилац; да је потом тужени у периоду јануар – мај 2003. године ангажовао лица посредством омладинске задруге на пословима кондуктера, и то 40 лица са којима је закључивао уговоре о раду на одређено време; да је решењем инспектора рада, Министарства рада, запошљавања и социјалне политике од 18. јануара 2005. године које је постало коначно у управном поступку 8. априла 2005. године одложено извршење о отказу уговора о раду, па је тужилац враћен на рад код туженог на радном месту кондуктера крајем 2004. године; да је тај посао обављао до закључења главне расправе у првостепеном поступку; да су на основу овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови усвојили тужбени захтев тужиоца, налазећи да је отказ незаконит зато што су послови кондуктера систематизовани и трајни послови из делатности туженог, те да је постојала потреба туженог за обављањем послова кондуктера; да на такав закључак упућује чињеница да је тужени након што је дао отказ тужиоцима и другим кондуктерима током 2003. и 2004. године ангажовао нове раднике преко омладинске задруге за радно место кондуктера; да су нижестепени судови закључили да је тужени имао сталну потребу за кондуктерима али је то прикривао и фиктивно приказивао као повремене послове примањем радника преко омладинске задруге на одређено време.
Врховни касациони суд је оценио да се наведено правно становиште нижестепених судова не може прихватити, полазећи од тога да је одредбом члана 101. став 1. тачка 8, ст. 3. 5. и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 74/01) било прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдан разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребу послодавца, и то: ако услед технолошких, економских, организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла; да отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана, послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно ако га оспособи за рад на другим пословима; да послодавац не може у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа, а ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос.
Врховни касациони суд је, имајући у виду чињеницу да је назначеним Правилником о систематизацији послова смањен број извршилаца кондуктера са 56 на 35, те да је 21 извршилаца – кондуктера (међу којима је и тужилац) постао технолошки вишак, да од доношења Правилника, па до отказа уговора о раду тужиоцу није дошло до пријема у радни однос на неодређено време нових радника на пословима које је тужилац обављао или које је могао да обавља, оценио да у време отказа уговора о раду није било законских сметњи да тужиоцу радни однос престане по овом основу. Што се тиче законске забране запошљавања другог лица на истим пословима (члан 101. став 5. Закона о раду). а што је био основ да нижестепени судови усвоје тужбени захтев, у конкретној ситуацији, оцењено је да тужени није поступио супротно овој забрани. Наиме, из цитираног члана 101. ст. 5. и 6. Закона произлази да у случају запошљавања новог радника на истим пословима и пре истека рока од три месеца од престанка радног односа запосленог, само по себи не утиче на законитост претходно датог отказа уговора о раду већ отказаном раднику, већ обезбеђује предност при запошљавању. Чињеница је да је тужени ангажовао нове извршиоце за обављање послова кондуктера (које је обављао и тужилац), али путем омладинске задруге , ангажујући та лица на одређено време, а то није запошљавање о којем говори члан 101. став 5. Закона ораду, те да је из наведених разлога Врховни касациони суд преиначио пресуде нижестепених судова и одбио тужбени захтев.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчен их права , на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 32. став 1. Устава, прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), док је одредбама члана 60. Устава утврђено да се јемчи право на рад, у складу са законом (став 1.), да свако има право на слободан избор рада (став 2.) и да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места (став 3.).
Одредбама члана 101. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01), који је био на снази у време престанка радног односа подносиоца уставне жалбе, између осталог, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, а што обухвата и случај да је, услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног посла (став 1. тачка 8)); да отказ уговора о раду из става 1. тачка 8) овог члана послодавац може дати запосленом само ако не може да му обезбеди обављање других послова, односно да га оспособи за рад на другим пословима (став 3.); да се одредба става 3. овог члана не односи на послодавца који има у радном односу на неодређено време мање од 50 запослених (став 4.); да послодавац не може, у случају отказа уговора о раду запосленом из става 1. тачка 8) овог члана, на истим пословима да запосли друго лице у року од три месеца од дана престанка радног односа (став 5.); да ако пре истека рока из става 5. овог члана настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос (став 6.).
Према члану 281. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), поступак за отказ уговора о раду који је започет, а није окончан до дана ступања на снагу овог закона, окончаће се по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона.
5. Полазећи од утврђених чињеница и околности конкретног случаја и одредаба материјалног права које су од значаја за решење спорног правног односа и утврђивање постојања повреде Уставом зајемченог права, на које се у уставној жалби указује, Уставни суд је нашао следеће:
Подносиоцу уставне жалбе је отказан уговор о раду као последица организационих промена у предузећу и смањења броја извршилаца на радном месту кондуктера на коме је и он био запослен, услед чега је престала потреба за његовим радом. Уставни суд констатује да је, сагласно одредби члана 101. став 1. тачка 8) тада важећег Закона о раду, наведени разлог могао бити законски основ за отказ уговора о раду , будући да је у првостепеном поступку утврђено да је тужени на основу Програма консолидације и одлуке Управног одбора донео Правилник о организацији и систематизацији послова број 2023 од 10. децембра 2002. године којим је укупан број кондуктера од 56 извршилаца свео на 35 извршилаца, тако да су вишак постали 21 кондуктер међу којима и подносилац уставне жалбе, као и да од доношења Правилника до отказа уговора о раду није дошло до пријема у радни однос нових радника на пословима које је он обављао, из чега следи да у моменту отказа уговора о раду подносиоцу уставне жалбе није било законских сметњи да му радни однос по овом основу престане.
Са друге стране, у погледу указивања подносиоца уставне жалбе на законску забрану запошљавања другог лица на истим пословима, из члана 101. став 5. тада важећег Закона о раду, а што је, у суштини, био основ да првостепени и другостепени суд усвоје његов тужбени захтев, јер је у спроведеном поступку утврђено да је тужени после отказа уговора о раду подносиоцу уставне жалбе, а пре истека законског рока од три месеца примио у радни однос на одређено време, односно ангажовао по уговору преко Омладинске задруге известан број лица на пословима кондуктера, Уставни суд указује да се одредба става 5. члана 101. Закона о раду не може тумачити независно од одредбе става 6. истог члана. Наиме, одредба става 5. члана 101. Закона о раду забрањује, за одређени период, пријем новог запосленог, и то само на исте послове на којима је радило лице за чијим радом је престала потреба, али одредба става 6. овог члана предвиђа да ако пре истека прописаног рока настане потреба за обављањем истих послова, предност за закључивање уговора о раду има запослени коме је престао радни однос. Из наведеног следи да запошљавање нових радника на истим пословима и пре истека рока од три месеца од престанка радног односа запосленог, само по себи, не утиче на законитост претходно датог отказа уговора о раду, већ само запосленом коме је престао радни однос обезбеђује предност при запошљавању.
Из одредаба члана 101. ст. 5. и 6. Закона произлази и то да се за обављање истих послова не може примати ново лице, односно да предност при запошљавању на тим пословима има запослени који их је обављао пре добијања отказа уговора о раду. У конкретном случају, како је нашао Врховни касациони суд у оспореној пресуди, тужени није поступио супротно законској забрани из члана 101. ст. 5. и 6. у погледу запошљавања нових радника на истом радном месту, налазећи да је тужени ангажовао нове извршиоце за послове кондуктера (које је обављао и тужилац), али путем омладинске задруге, ангажујући та лица на одређено време, а то није запошљавање (односно заснивање радног односа) о којем говори члан 101. став 5. Закона о раду.
Имајући у виду наведено, по оцени Уставног суда одлука Врховног касационог суда садржана у оспореној пресуди, се заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног п рава, јер су били испуњени услови из Закона о раду чије су се одредбе примењивале у конкретном случају да се подносиоцу уставне жалбе откаже уговор о раду због престанка потребе за његовим радом.
6. С обзиром на изнето, те чињеницу да се Уставом зајемчено право на рад остварује у складу са законом, Уставни суд је утврдио да наводи уставне жалбе нису основани и да оспореном пресудом Врховног касационог суда није повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и право на рад, зајемчено одредбама члана 32. став 1. и члана 60. ст. 1,2. и 3. Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС) .
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45 . тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић, с.р.