Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Стојиљковића , Александра Ђорђевића, Дејана Трајковића, Саше Машутковића, Горана Пешића, Срђана Ђорђевића, Славољуба Николића, Миливоја Станковића, Ненада Недељковића, Сретена Лазаревића, Мирослава Златановића, Јовице Станковића, Ненада Пешића, Дејана Б. Трајковића, Дејана Маринковића, Небојше Јовића, Небојше Томића, Бранислава Трајковића, Дејана Јанковића, Душана Тасића, Миомира Ивановића, Бобана Младеновића, Дејана Димитријевића и Божидара Накића, свих из Врања , Миљана Стошића, Момчила Стојилковића и Драгана Стоилковића, свих из села Ранутовац, Саше Цветковића из села Давидовац , Небојше Димитријевића из Врањске Бање, Зорана Стоименова, Драгана Борисов а и Милета Илијева, свих из села Рајчиловци, Слађана Милкова из Босилеграда, Александра Цветковића, Данијела Стојковића, Драгана Славковића, Бобана Марковића, Ивана Новковића, Миљана Стевановића, Драгана Стаменковића , Миљана Милошевића, Владице Станковића и Ненада Марковића , свих из Владичиног Хана, Предрага Антића , Бобана Вучковића и Новице Младеновића, свих из села Сува Морава, Србе Чедомировића из села Лепеница, Драгана Стојковића из села Репинце, Предрага Антића из села Прекодолце, Слађана Петровића из села Житорађе, Горана Арсића, Дејана Нојковића, Љубише Јањића, Весеља Рустемија, Томислава Цветковића и Зорана Алексића, свих из Бујановца, Слађана Арсића, Ненада Љубића, Радослава Ристића и Далибора Арсића, свих из Трговишта, Мирослава Дешића из села Доња Трница, Бобана Митића , Горана Вучковића , Владице Стевановића, Игора Тончева, Ђорђа Момчиловића, Драгана Крстића и Горана Ристића, свих из Сурдулице, Јовице Стојановића из села Масурица, Братислава Павловића из села Доње Романовце и Саше Алексова из села Божица, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 10. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Горана Стојиљковића и утврђује да су пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године подноси оцу уставне жалбе повређен а прав а на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
2. Поништава се пресуда Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-66/2013-01 од 18. марта 2013. године.
3. Одлука из тачке 2 . има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године , а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе Горан Стојиљковић, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
4. Усваја се уставна жалба Горана Стојиљковића, Александра Ђорђевића, Дејана Трајковића, Саше Машутковића, Горана Пешића, Срђана Ђорђевића, Славољуба Николића, Миливоја Станковића, Ненада Недељковића, Сретена Лазаревића, Мирослава Златановића, Јовице Станковића, Ненада Пешића, Дејана Б. Трајковића, Дејана Маринковића, Небојше Јовића, Небојше Томића, Бранислава Трајковића, Дејана Јанковића, Душана Тасића, Миомира Ивановића, Бобана Младеновића, Дејана Димитријевића, Божидара Накића, Миљана Стошића, Момчила Стојилковића, Драгана Стоилковића, Саше Цветковића, Небојше Димитријевића, Зорана Стоименова, Драгана Борисов а, Милета Илијева, Слађана Милкова, Александра Цветковића, Данијела Стојковића, Драгана Славковића, Бобана Марковића, Ивана Новковића, Миљана Стевановића, Драгана Стаменковића, Миљана Милошевића, Владице Станковића , Ненада Марковића, Предрага Антића, Бобана Вучковића , Новице Младеновића, Србе Чедомировића , Драгана Стојковића, Предрага Антића, Слађана Петровића, Горана Арсића, Дејана Нојковића, Љубише Јањића, Весеља Рустемија , Томислава Цветковића, Зорана Алексића, Слађана Арсића, Ненада Љубића, Радослава Ристића, Далибора Арсића, Мирослава Дешића, Бобана Митића, Горана Вучковића, Владице Стевановића, Игора Тончева, Ђорђа Момчиловића, Драгана Крстића, Горана Ристића, Јовице Стојановића, Братислава Павловића и Саше Алексова и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова - Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова у предмету број 120-1-35/11-2, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
5. Утврђује се право подносиоцима уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
2. Поништава се пресуда Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-66/2013-01 од 18. марта 2013. године.
3. Одлука из тачке 2 . има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године , а налазе се у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе Горан Стојиљковић, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
4. Усваја се уставна жалба Горана Стојиљковића, Александра Ђорђевића, Дејана Трајковића, Саше Машутковића, Горана Пешића, Срђана Ђорђевића, Славољуба Николића, Миливоја Станковића, Ненада Недељковића, Сретена Лазаревића, Мирослава Златановића, Јовице Станковића, Ненада Пешића, Дејана Б. Трајковића, Дејана Маринковића, Небојше Јовића, Небојше Томића, Бранислава Трајковића, Дејана Јанковића, Душана Тасића, Миомира Ивановића, Бобана Младеновића, Дејана Димитријевића, Божидара Накића, Миљана Стошића, Момчила Стојилковића, Драгана Стоилковића, Саше Цветковића, Небојше Димитријевића, Зорана Стоименова, Драгана Борисов а, Милета Илијева, Слађана Милкова, Александра Цветковића, Данијела Стојковића, Драгана Славковића, Бобана Марковића, Ивана Новковића, Миљана Стевановића, Драгана Стаменковића, Миљана Милошевића, Владице Станковића , Ненада Марковића, Предрага Антића, Бобана Вучковића , Новице Младеновића, Србе Чедомировића , Драгана Стојковића, Предрага Антића, Слађана Петровића, Горана Арсића, Дејана Нојковића, Љубише Јањића, Весеља Рустемија , Томислава Цветковића, Зорана Алексића, Слађана Арсића, Ненада Љубића, Радослава Ристића, Далибора Арсића, Мирослава Дешића, Бобана Митића, Горана Вучковића, Владице Стевановића, Игора Тончева, Ђорђа Момчиловића, Драгана Крстића, Горана Ристића, Јовице Стојановића, Братислава Павловића и Саше Алексова и утврђује да је у управном поступку који је вођен пред Министарством унутрашњих послова - Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова у предмету број 120-1-35/11-2, подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије .
5. Утврђује се право подносиоцима уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде.
О б р а з л о ж е њ е
1. Горан Стојиљковић из Врања поднео је, 29. новембра 2012. године, а Александар Ђорђевић из Врања и остали подносиоци наведени у тачки 4. изреке, поднели су 6. новембра 2013. године, преко заједничког пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, уставне жа лбе због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Ср бије, у управном поступку који је тада вођен пред Министарством унутрашњ их послова - Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова број 120-1-35/11-2. Поводом уставне жалбе од 29. новембра 2012. године формиран је предмет Уж-9133/2012, коме је придружена и уставна жалба од 6. новембра 2013. године.
У уставним жалбама је предложено да се утврди повреда права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, да се надлежним органима наложи да што пре окончају поступак, те да се подносиоцима уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете, и то Горану Стојиљковић у у износу од 3.000,00 евра, а Александр у Ђорђевић у и осталим подносиоцима наведеним у тачки 3. изреке сваком у износу од по 1.000,00 евра.
Горан Стојиљковић из Врања поднео је 25. септембра 2014. године, преко истог пуномоћника, уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Поводом ове уставне жалбе формиран је предмет Уж-7391/2014.
У тој уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у периоду од 29. септембра 2005. године до 29. септембра 2008. године радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, а да му за то није исплаћивана накнада, односно да је увек примао исту плату, без обзира на број часова проведених на раду; да управни органи нису утврдили колико часова је подносилац радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника и да ли му је то плаћено; да су управни органи до закључка о наводном увећању коефицијента подносиоца дошли упоређивањем са коефицијентом плате запосленог са истим степеном стручне спреме, али који обавља различите послове, није у истом платном разреду са подносиоцем и нема исти основни коефицијент радног места; да је Управни суд у оспореној пресуди нашао да је правилно поступио тужени орган позивајући се на члан 47. Закона о унутрашњим пословима и члан 147. став 3. Закона о полицији, не утврдивши да ли су уопште ти прописи примењени у пракси; да се у конкретној ситуацији ради о погрешној примени материјалног права, јер је наведеним законима одређено које категорије запослених имају право на увећање зараде, а да су средства опредељена из буџета Републике Србије у Министарству унутрашњих послова, супротно законским одредбама, равномерно распоређена на све запослене, па и на оне који у свом раду немају наведене облике нередовности.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су оспореном пресудом повређена означена уставна права, као и да одлука има дејство и на остале странке у овом поступку.
2. Уставни суд је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), спојиo предмет Уж-7391/2014 са предметом Уж-9133/2012 и поступак водиo под бројем раније формираног предмета Уж- 9133/2012.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Министарства унутрашњих послова - Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова број 120-1-35/11-2 , на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе, као полицијски службеници Министарства унутрашњих послова - Сектор за ванредне ситуације, распоређени у ватрогасно-спасилачкој јединици у Врању, поднели су 29. септембра 2008 . године захтев за исплату додатка на плату за прековремени рад, рад на дане државног и верског празника и рад ноћу, и то за три године уназад од дана подношења захтева, као и захтев за исплату накнаде на име регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде за исхрану у периоду од 1. јануара 2006. године до момента подношења захтева.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова - Управа за људске ресурсе број 117-3081/08 од 24. новембра 2008. године захтев подносилаца је одбијен. Против овог решења подносиоци су 22. децембра 2008. године изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-8/2009-01 од 26. јануара 2009. године, тако што је жалба подносилаца одбијена као неоснована . Против наведеног решења подносиоци су Врховном суду Србије поднели тужбу у управном спору, о којој је након успостављања нове мреже судова одлучио Управни суд - Одељење у Нишу, који је пресудом У. 7171/10 (2009) од 17. децембра 2010. године уважио тужбу подносилаца и поништио наведено другостепено решење.
Поступајући по пресуди Управног суд а - Одељење у Нишу , Жалбена комисија Владе је решењем број 120-01-25/2011-01 од 16. фебруара 2011. године усвојила жалбу подносилаца, поништила првостепено решење од 24. новембра 2008. године и вратила предмет првостепеном органу на поновни поступак, поновивши примедбе из пресуде Управног суда, уз напомену да у списима предмета нема појединачних решења из којих би се могло утврдити да су подносиоци захтева остварили право на коефицијенте који су 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службеника.
Након што су подносиоци 23. јуна 2011. године другостепеном органу изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења у поновном поступку , првостепени орган је донео решење број 120- 1-35/11 од 11. јула 2011. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против овог решења подносиоци су 29. августа 2011. године изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем другостепеног органа број 120-01-1371/2011-01 од 17. октобра 2011. године, тако што је жалба подносилаца усвојена , поништено решење првостепеног органа , у делу којим је одбијен захтев подносилаца за исплату додатка на плату за прековремени рад, рад на дане државног и верског празника и рад ноћу, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није донео решење у законом прописаном року, подносиоци су 19. септембра 2012. године изјавили жалбу због ћутања управе другостепеном органу, који је решењем број 120-01-775/2012-01 од 26. октобра 2012. године ту жалбу усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе решење и о томе обавести другостепени орган.
Првостепени орган је решењем број 120-1-35/11-1 од 13. новембра 2012. године одбио захтев подносилаца као неоснован. Решавајући о жалби, другостепени орган је донео решење број 120-01-928/2012-01 од 28. децембра 2012. године којим је жалбу подносилаца усвојио, поништио првостепено решење и предмет вратио на поновни поступак, поновивши примедбе изнете у раније м решењу.
Првостепени орган је решењем број 120-1-35/11-2 од 28. јануара 2013. године одбио захтев подносилаца као неоснован. Против овог решења подносиоци су 20. фебруара 2013. године изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем другостепеног органа број 120-01-66/2013-01 од 18. марта 2013. године тако што је иста одбијена као неоснована .
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године одбијена је тужба подносилаца поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је правостепени орган образложио висину коефицијента за сваког подносиоца у спорном периоду и упоредио их са коефицијентом плате запосленог који има исти степен стручне спреме, а ради на пословима радног места које нема додатак на плату за прековремени рад, рад на дан државног и верског празника и рад ноћу ; да је из појединачних решења која се налазе у списима предмета утврђено да су подносиоци остварили право на коефицијенте који су 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге полицијске службенике са којима је вршено упоређивање; да су подносиоци наведено увећање коефицијената остварили по основу посебних услова рада, што укључује и сва одступања од прописане редовности рада у погледу дужине времена његовог вршења.
Полазећи од тога да су подносиоци остварили право на додатни коефицијент, у складу са одредбама члана 146. став 1. и члана 147. став 1. Закона о полицији, а који им је утврђен решењима првостепеног органа на основу чл. 2, 3. и 4. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ 09 стр. пов. 01 број 15070/05 од 28. новембра 2005. године и СТ 09 стр. пов. број 15070/05 од 13 . јуна 2006. године, са изменама и допунама, Управни суд је нашао да је правилна оцена туженог органа да се на подносиоце, сагласно одредби члана 5. став 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама, не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради.
Тај суд је оценио да су неосновани наводи тужбе да није утврђено да ли остали запослени у МУП-у остварују право на додатни коефицијент, јер се увећани коефицијент плате односи и на запослене који у том министарству раде на другим пословима, уколико постоје одступања од редовног радног времена, као и да су неосновано позивање подносилаца да су судови у својим одлукама заузели став да припадници полиције имају право на додатак на плату по основу наведених нередовности у раду, јер се те одлуке не односе на конкретну управну ствар.
5. Одредбама Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је , поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.).
Одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица из члана 1. овог закона утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом (члан 2.); да основицу за обрачун плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије (члан 3. став 1.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему и да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.).
Одредбама члана 5. овог закона било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента, као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором (став 1. тач. 2), 3) и 5) и став 2.).
Закон о унутрашњим пословима је престао да важи 29. новембра 2005. године, ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05). Одредбама Закона о полицији, уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова.
Према одредби члана 146. став 1. Закона о полицији, полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Члан 147. истог закона прописује: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији је прописано: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Законом о платама државних службеника и намештеника прописано је да државни службеник има право на додатак на основну плату за време проведено у радном односу (члан 23.), за рад ноћу (члан 24.), рад на дан празника који је нерадни дан (члан 25.) и за прековремени рад (члан 27.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова (СТ 09 стр. пов. број 021-992/96-1 од 5. априла 1996. године, СТ 09 стр. пов. број 021-1337/97 од 21. марта 1997. године, СТ 09 стр. пов. број 021-3070/97 од 27. јуна 1997. године, СТ 09 стр. пов. број 021-1424/98 од 28. фебруара 1998. године, ДТ 09 број 3138/99 од 31. децембра 1999. године, ДТ 09 број 021-791/2001 од 19. фебруара 2001. године, ДТ 01 број 3644/2003 од 19. маја 2003. године, 01 стр. пов. број 3644/2003-1 од 31. јула 2003. године, 01 број 7094/2003 од 25. септембра 2003. године, 01 стр. пов. број 7779/2003 од 22. октобра 2003. године, 01 стр. пов. број 8383/2004 од 30. септембра 2004. године и од 14. јануара 2005. године), који је важио до дана ступања на снагу Закона о полицији, било је прописано: да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава (члан 2.); право на увећање тог коефицијента за 30% (члан 3.); право на додатни коефицијент плате (члан 4.) и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има (члан 5.) .
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова 01 број 15070/05 од 28. новембра 2005. године, који је донет на основу члана 48. Закона о унутрашњим пословима и члана 10. Закона о платама у државним и јавним службама, а који је ступио на снагу наредног дана од дана доношења и примењивао се од обрачуна и исплате плате за децембар 2005. године, било је прописано: да се у оквиру платних група и платних разреда, за послове радног места, утврђује висина коефицијента (члан 2.); да се висина коефицијента за послове радног места утврђена у члану 2. овог правилника, увећава за 30% (члан 3.); да се због посебних услова, тежине и природе задатака и послова утврђују додатни коефицијенти (члан 5.).
Правилником о платама запослених у Министарству унутрашњих послова СТ 01 стр. пов. број 4908/06-4 од 26. јуна 2006. године, прописано је: да се овим правилником, у складу са законом и колективним уговором, уређују плате запослених у МУП-у утврђивањем висине коефицијената, као и појединачно месечно умањење, односно увећaње коефицијената (члан 1.); да су коефицијенти из члана 1. овог правилника основни и додатни, да се основни коефицијент утврђује за послове радног места, а додатни коефицијент се утврђује у односу на послове радног места, посебне услове рада, одговорност и сложеност послова, као и звање, односно чин (члан 2. ст. 1, 2. и 3.). Чланом 3. Правилника су утврђени основни коефицијенти у оквиру 33 платна разреда, тако да сваки од платних разреда има одређену висину коефицијента која је утврђена самим Правилником, и то је основни коефицијент радног места, док је чланом 4. прописано да су платни разреди, односно основни коефицијенти и додатни коефицијенти за радна места у МУП-у утврђени у Прилогу који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део (у табели која чини описани прилог на свим радним местима поред основног коефицијента одређен је и додатни коефицијент). Чланом 7. Правилника утврђени су додатни коефицијенти за звања, односно чин.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/ 10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок. У осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да а ко орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (…) (став 2.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.).
6. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносилац Горан Стојиљковић темељи тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (видети одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Што се тиче периода од почетка примене Закона о полицији, Уставни суд је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године констатовао да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента од 30 до 50 одсто у односу на коефицијенте других државних службеника, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Међутим, Уставни суд је у истој одлуци стао на становиште да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена само уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
Међутим, у Одлуци Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године, Уставни суд је констатовао следеће: да је послодавац на основу Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова из 2006. године донео решења о утврђивању укупног коефицијента месечне плате подносиоца уставне жалбе, односно основног и додатног коефицијента; да је чланом 2. Правилника предвиђено да се додатни коефицијент утврђује у односу на послове радног места, посебне услове рада, одговорност и сложеност послова, као и за звање, односно чин, а што је прописано и чланом 146. Закона о полицији; да иако чланом 4. Правилника нису наведени видови нередовности прописани чланом 147. став 1. Закона о полицији, већ су у Прилогу Правилника утврђени додатни коефицијенти, овакав начин уређења није супротан наведеним одредбама Закона о полицији; да из члана 2. Правилника јасно произлази да се додатни коефицијенти предвиђени чланом 4. Правилника управо односе, поред осталог, и на разлоге и видове нередовности у раду које предвиђа и Закон о полицији, а међу којима су и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане празника који су нерадни дани; да из наведеног следи да су решења о утврђивању коефицијента месечне плате подносиоца, односно основног и додатног коефицијента, донета у смислу члана 146. и члана 147. став 1. Закона о полицији, будући да је наведеним решењима кроз увећање коефицијента вреднован овај рад подносиоца; да оно што је од посебног значаја јесте да су у спроведеном поступку судови на основу вештачења утврдили да је коефицијент за исплату плате подносиоца за 41,43% већи од коефицијента државног службеника у Министарству унутрашњих послова са истим степеном стручне спреме као и подносилац, који у свом раду нема тзв. "нередовности", под којима се, поред осталог, подразумевају прековремени рад, ноћни рад и рад на дане празника који су нерадни дани, закључујући да подносилац има номинално већи коефицијент за исплату плате, у распону од 30 до 50 одсто, прописаном чланом 147. став 1. Закона о полицији, што значи да је исплатом плате по коефицијенту који је номинално већи у односу на коефицијент државног службеника са истим степеном стручне спреме, а који нема описаних нередовности у свом раду, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради.
За разлику од Закона о полицији, који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника и искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. С тим у вези, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вредно ван при утврђивању коефицијента (видети Одлуку Уставног суда Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Поред наведеног, Уставни суд напомиње да је у одлукама Уж-109/2008 од 1. априла 2008. године, Уж-279/2008 од 3. јуна 2010. године и Уж-9147/2012 од 7. марта 2013. године констатовао да су се и након ступања на снагу Закона о полицији, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова (укључујући и додатке на плату) примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон о унутрашњим пословима и Закон о платама у државним органима и јавним службама), и то све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање ове правне ствари, с обзиром на то да је Управни суд, прихватајући оцену органа који су водили управни поступак, период за који подносилац потражује исплату предметних додатака на плату посматрао интегрално, не разликујући адекватно период важења Закона о унутрашњим пословима од периода важења Закона о полицији. У управном поступку који претходи управном спору утврђена је разлика коефицијента и плате подносиоца у односу на коефицијент и плату упоредног радника, који нема предметних нередовности у раду, за целокупан период. Прављење дистинкције између ова два периода је, по схватању Уставног суда, било неопходно, управо због описане различитости правних режима у оквиру којих је плата полицијских службеника била обрачунавана и исплаћивана.
Полазећи од изнетог и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године подносиоцу Горану Стојиљковићу повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, због чега је уставну жалбу усвојио, поништио оспорену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-66/2013-01 од 18. марта 2013. године, одлучујући као у тач. 1. и 2 . изреке.
Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењ у Одлуке Уставног суда Уж-1812/2013 од 22. октобра 2015. године, којим је усвојена уставна жалба М.П. из Љубовије , који је у управном поступку и у управном спору који су претходили уставносудском поступку био у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе.
7. Узимајући у обзир да су оспореном пресудом повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад и осталим тужиоцима који нису поднели уставну жалбу против оспорене пресуде, а налазе се у истој правној ситуацији са подносиоцем Гораном Стојиљковићем, Уставни суд је оценио да има места примени члана 87. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
С обзиром на то да је поништ ена оспорен а пресуд а и одре ђено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца, Уставни суд се наводима о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава није посебно бавио.
8. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак покренут 29. септембра 2008. године, подношењем захтева првостепеном органу за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за последње три године од подношења захтева, као и за исплату накнаде на име регреса за коришћење годишњег одмора и за исхрану у периоду од 1. јануара 2006. године до момента подношења захтева. Уставни суд је констатовао да је другостепеним решењем број 120-01-1371/2011-01 од 17. октобра 2011. године поништено првостепено решење број 120-1-35/11 од 11. јула 2011. године у делу који се односи на захтев подносилаца за исплату додатка на плату за прековремени рад, рад на дане државног и верског празника и рад ноћу, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак. Стога, захтев подносилаца за исплату накнаде на име регреса за коришћење годишњег одмора и за исхрану није више био предмет решавања у наставку поступка који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године.
Уставни суд је утврдио да је овај поступак трајао пет година и десет месеци, што може указивати на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде управни спор, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је овај предмет био чињенично сложен, имајући у виду већи број полицијских службеника који су имали својство странке у поступку. Што се тиче правне сложености, Уставни суд налази да правна питања која су се поставила у току поступка нису била нарочито сложена.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, нарочито из разлога што је реч о потраживањима из радног односа.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је утврдио да су подносиоци током оспореног поступка два пута користили правна средства против тзв. ћутања администрације, предвиђена одредбама Закона о општем управном поступку, из чега се може закључити да су својим понашањем настојали да допринесу да период одлучивања о њиховим правима буде краћи. Ипак, Уставни суд је уочио кашњења подносилаца са подношењем жалби због пропуштања првостепеног органа да донесе нова решења у извршењу другостепених решења од 16. фебруара и 17. октобра 2011. године. Наиме, подносиоци су наведено правно средство за убрзање поступка изјавили 23. јуна 2011. године, односно 19. септембра 2012. године, дакле, по протеку четири, односно десет месеци од када су се стекли законски услови за њихово подношење.
Испитујући поступање управних органа и суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање одлучујуће утицало на дуго трајање оспореног поступка. С тим у вези, Уставни суд је приметио да су у овом предмету управни органи донели десет аката. При томе се нису увек строго придржавали законских рокова. По мишљењу Уставног суда, главни узрок одуговлачења је то што је другостепени орган три пута враћао предмет првостепеном органу на поновни поступак, пропустивши да отклони недостатке првостепеног поступка и да сам реши предметну управну ствар, иако је на то био овлашћен, у смислу одредбе члана 232. став 1. Закона о општем управном поступку. Током оспореног поступка су вођена и два управна спора, од тога је један трајао једну годину и десет месеци, а други једну годину и три месеца.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 4. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 5 . изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпели подносиоци уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и понашање самих подносилаца, који нису користили правна средства за убрзање поступка чим су се за то стекли законски услови. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због наведеног поступања надлежних управних органа и суда у управном спору. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
10. Следом изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
У уставним жалбама је предложено да се утврди повреда права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, да се надлежним органима наложи да што пре окончају поступак, те да се подносиоцима уставне жалбе утврди право на накнаду нематеријалне штете, и то Горану Стојиљковић у у износу од 3.000,00 евра, а Александр у Ђорђевић у и осталим подносиоцима наведеним у тачки 3. изреке сваком у износу од по 1.000,00 евра.
Горан Стојиљковић из Врања поднео је 25. септембра 2014. године, преко истог пуномоћника, уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Поводом ове уставне жалбе формиран је предмет Уж-7391/2014.
У тој уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац у периоду од 29. септембра 2005. године до 29. септембра 2008. године радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, а да му за то није исплаћивана накнада, односно да је увек примао исту плату, без обзира на број часова проведених на раду; да управни органи нису утврдили колико часова је подносилац радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника и да ли му је то плаћено; да су управни органи до закључка о наводном увећању коефицијента подносиоца дошли упоређивањем са коефицијентом плате запосленог са истим степеном стручне спреме, али који обавља различите послове, није у истом платном разреду са подносиоцем и нема исти основни коефицијент радног места; да је Управни суд у оспореној пресуди нашао да је правилно поступио тужени орган позивајући се на члан 47. Закона о унутрашњим пословима и члан 147. став 3. Закона о полицији, не утврдивши да ли су уопште ти прописи примењени у пракси; да се у конкретној ситуацији ради о погрешној примени материјалног права, јер је наведеним законима одређено које категорије запослених имају право на увећање зараде, а да су средства опредељена из буџета Републике Србије у Министарству унутрашњих послова, супротно законским одредбама, равномерно распоређена на све запослене, па и на оне који у свом раду немају наведене облике нередовности.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да утврди да су оспореном пресудом повређена означена уставна права, као и да одлука има дејство и на остале странке у овом поступку.
2. Уставни суд је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), спојиo предмет Уж-7391/2014 са предметом Уж-9133/2012 и поступак водиo под бројем раније формираног предмета Уж- 9133/2012.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у списе предмета Министарства унутрашњих послова - Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова број 120-1-35/11-2 , на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносиоци уставне жалбе, као полицијски службеници Министарства унутрашњих послова - Сектор за ванредне ситуације, распоређени у ватрогасно-спасилачкој јединици у Врању, поднели су 29. септембра 2008 . године захтев за исплату додатка на плату за прековремени рад, рад на дане државног и верског празника и рад ноћу, и то за три године уназад од дана подношења захтева, као и захтев за исплату накнаде на име регреса за коришћење годишњег одмора и накнаде за исхрану у периоду од 1. јануара 2006. године до момента подношења захтева.
Решењем Министарства унутрашњих послова – Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова - Управа за људске ресурсе број 117-3081/08 од 24. новембра 2008. године захтев подносилаца је одбијен. Против овог решења подносиоци су 22. децембра 2008. године изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем Жалбене комисије Владе број 120-01-8/2009-01 од 26. јануара 2009. године, тако што је жалба подносилаца одбијена као неоснована . Против наведеног решења подносиоци су Врховном суду Србије поднели тужбу у управном спору, о којој је након успостављања нове мреже судова одлучио Управни суд - Одељење у Нишу, који је пресудом У. 7171/10 (2009) од 17. децембра 2010. године уважио тужбу подносилаца и поништио наведено другостепено решење.
Поступајући по пресуди Управног суд а - Одељење у Нишу , Жалбена комисија Владе је решењем број 120-01-25/2011-01 од 16. фебруара 2011. године усвојила жалбу подносилаца, поништила првостепено решење од 24. новембра 2008. године и вратила предмет првостепеном органу на поновни поступак, поновивши примедбе из пресуде Управног суда, уз напомену да у списима предмета нема појединачних решења из којих би се могло утврдити да су подносиоци захтева остварили право на коефицијенте који су 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службеника.
Након што су подносиоци 23. јуна 2011. године другостепеном органу изјавили жалбу због недоношења првостепеног решења у поновном поступку , првостепени орган је донео решење број 120- 1-35/11 од 11. јула 2011. године којим је захтев подносилаца одбијен као неоснован. Против овог решења подносиоци су 29. августа 2011. године изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем другостепеног органа број 120-01-1371/2011-01 од 17. октобра 2011. године, тако што је жалба подносилаца усвојена , поништено решење првостепеног органа , у делу којим је одбијен захтев подносилаца за исплату додатка на плату за прековремени рад, рад на дане државног и верског празника и рад ноћу, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак.
Како првостепени орган у поновном поступку није донео решење у законом прописаном року, подносиоци су 19. септембра 2012. године изјавили жалбу због ћутања управе другостепеном органу, који је решењем број 120-01-775/2012-01 од 26. октобра 2012. године ту жалбу усвојио и наложио првостепеном органу да без одлагања, а најкасније у року од пет дана донесе решење и о томе обавести другостепени орган.
Првостепени орган је решењем број 120-1-35/11-1 од 13. новембра 2012. године одбио захтев подносилаца као неоснован. Решавајући о жалби, другостепени орган је донео решење број 120-01-928/2012-01 од 28. децембра 2012. године којим је жалбу подносилаца усвојио, поништио првостепено решење и предмет вратио на поновни поступак, поновивши примедбе изнете у раније м решењу.
Првостепени орган је решењем број 120-1-35/11-2 од 28. јануара 2013. године одбио захтев подносилаца као неоснован. Против овог решења подносиоци су 20. фебруара 2013. године изјавили жалбу, о којој је одлучено решењем другостепеног органа број 120-01-66/2013-01 од 18. марта 2013. године тако што је иста одбијена као неоснована .
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године одбијена је тужба подносилаца поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да је правостепени орган образложио висину коефицијента за сваког подносиоца у спорном периоду и упоредио их са коефицијентом плате запосленог који има исти степен стручне спреме, а ради на пословима радног места које нема додатак на плату за прековремени рад, рад на дан државног и верског празника и рад ноћу ; да је из појединачних решења која се налазе у списима предмета утврђено да су подносиоци остварили право на коефицијенте који су 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге полицијске службенике са којима је вршено упоређивање; да су подносиоци наведено увећање коефицијената остварили по основу посебних услова рада, што укључује и сва одступања од прописане редовности рада у погледу дужине времена његовог вршења.
Полазећи од тога да су подносиоци остварили право на додатни коефицијент, у складу са одредбама члана 146. став 1. и члана 147. став 1. Закона о полицији, а који им је утврђен решењима првостепеног органа на основу чл. 2, 3. и 4. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ 09 стр. пов. 01 број 15070/05 од 28. новембра 2005. године и СТ 09 стр. пов. број 15070/05 од 13 . јуна 2006. године, са изменама и допунама, Управни суд је нашао да је правилна оцена туженог органа да се на подносиоце, сагласно одредби члана 5. став 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама, не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради.
Тај суд је оценио да су неосновани наводи тужбе да није утврђено да ли остали запослени у МУП-у остварују право на додатни коефицијент, јер се увећани коефицијент плате односи и на запослене који у том министарству раде на другим пословима, уколико постоје одступања од редовног радног времена, као и да су неосновано позивање подносилаца да су судови у својим одлукама заузели став да припадници полиције имају право на додатак на плату по основу наведених нередовности у раду, јер се те одлуке не односе на конкретну управну ствар.
5. Одредбама Устава, на чију се повреду позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је , поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.).
Одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано: да се плате изабраних, именованих и постављених лица из члана 1. овог закона утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом (члан 2.); да основицу за обрачун плата утврђује Влада, осим за председника Републике, народне посланике и именована, постављена и запослена лица у службама председника Републике и Народне скупштине Републике Србије (члан 3. став 1.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему и да коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току дана и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4.).
Одредбама члана 5. овог закона било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента, као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором (став 1. тач. 2), 3) и 5) и став 2.).
Закон о унутрашњим пословима је престао да важи 29. новембра 2005. године, ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05). Одредбама Закона о полицији, уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова.
Према одредби члана 146. став 1. Закона о полицији, полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова. Члан 147. истог закона прописује: да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији је прописано: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Законом о платама државних службеника и намештеника прописано је да државни службеник има право на додатак на основну плату за време проведено у радном односу (члан 23.), за рад ноћу (члан 24.), рад на дан празника који је нерадни дан (члан 25.) и за прековремени рад (члан 27.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова (СТ 09 стр. пов. број 021-992/96-1 од 5. априла 1996. године, СТ 09 стр. пов. број 021-1337/97 од 21. марта 1997. године, СТ 09 стр. пов. број 021-3070/97 од 27. јуна 1997. године, СТ 09 стр. пов. број 021-1424/98 од 28. фебруара 1998. године, ДТ 09 број 3138/99 од 31. децембра 1999. године, ДТ 09 број 021-791/2001 од 19. фебруара 2001. године, ДТ 01 број 3644/2003 од 19. маја 2003. године, 01 стр. пов. број 3644/2003-1 од 31. јула 2003. године, 01 број 7094/2003 од 25. септембра 2003. године, 01 стр. пов. број 7779/2003 од 22. октобра 2003. године, 01 стр. пов. број 8383/2004 од 30. септембра 2004. године и од 14. јануара 2005. године), који је важио до дана ступања на снагу Закона о полицији, било је прописано: да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава (члан 2.); право на увећање тог коефицијента за 30% (члан 3.); право на додатни коефицијент плате (члан 4.) и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има (члан 5.) .
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова 01 број 15070/05 од 28. новембра 2005. године, који је донет на основу члана 48. Закона о унутрашњим пословима и члана 10. Закона о платама у државним и јавним службама, а који је ступио на снагу наредног дана од дана доношења и примењивао се од обрачуна и исплате плате за децембар 2005. године, било је прописано: да се у оквиру платних група и платних разреда, за послове радног места, утврђује висина коефицијента (члан 2.); да се висина коефицијента за послове радног места утврђена у члану 2. овог правилника, увећава за 30% (члан 3.); да се због посебних услова, тежине и природе задатака и послова утврђују додатни коефицијенти (члан 5.).
Правилником о платама запослених у Министарству унутрашњих послова СТ 01 стр. пов. број 4908/06-4 од 26. јуна 2006. године, прописано је: да се овим правилником, у складу са законом и колективним уговором, уређују плате запослених у МУП-у утврђивањем висине коефицијената, као и појединачно месечно умањење, односно увећaње коефицијената (члан 1.); да су коефицијенти из члана 1. овог правилника основни и додатни, да се основни коефицијент утврђује за послове радног места, а додатни коефицијент се утврђује у односу на послове радног места, посебне услове рада, одговорност и сложеност послова, као и звање, односно чин (члан 2. ст. 1, 2. и 3.). Чланом 3. Правилника су утврђени основни коефицијенти у оквиру 33 платна разреда, тако да сваки од платних разреда има одређену висину коефицијента која је утврђена самим Правилником, и то је основни коефицијент радног места, док је чланом 4. прописано да су платни разреди, односно основни коефицијенти и додатни коефицијенти за радна места у МУП-у утврђени у Прилогу који је одштампан уз овај правилник и чини његов саставни део (у табели која чини описани прилог на свим радним местима поред основног коефицијента одређен је и додатни коефицијент). Чланом 7. Правилника утврђени су додатни коефицијенти за звања, односно чин.
Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/ 10) прописано је: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок. У осталим случајевима, кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности, ако је то у интересу странке, орган је дужан да донесе решење и достави га странци најдоцније у року од два месеца, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да а ко орган против чијег је решења допуштена жалба не донесе решење и не достави га странци у прописаном року, странка има право на жалбу као да је њен захтев одбијен (…) (став 2.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.).
6. Имајући у виду уставноправне разлоге на којима подносилац Горан Стојиљковић темељи тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (видети одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Што се тиче периода од почетка примене Закона о полицији, Уставни суд је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године констатовао да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента од 30 до 50 одсто у односу на коефицијенте других државних службеника, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Међутим, Уставни суд је у истој одлуци стао на становиште да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена само уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
Међутим, у Одлуци Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године, Уставни суд је констатовао следеће: да је послодавац на основу Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова из 2006. године донео решења о утврђивању укупног коефицијента месечне плате подносиоца уставне жалбе, односно основног и додатног коефицијента; да је чланом 2. Правилника предвиђено да се додатни коефицијент утврђује у односу на послове радног места, посебне услове рада, одговорност и сложеност послова, као и за звање, односно чин, а што је прописано и чланом 146. Закона о полицији; да иако чланом 4. Правилника нису наведени видови нередовности прописани чланом 147. став 1. Закона о полицији, већ су у Прилогу Правилника утврђени додатни коефицијенти, овакав начин уређења није супротан наведеним одредбама Закона о полицији; да из члана 2. Правилника јасно произлази да се додатни коефицијенти предвиђени чланом 4. Правилника управо односе, поред осталог, и на разлоге и видове нередовности у раду које предвиђа и Закон о полицији, а међу којима су и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане празника који су нерадни дани; да из наведеног следи да су решења о утврђивању коефицијента месечне плате подносиоца, односно основног и додатног коефицијента, донета у смислу члана 146. и члана 147. став 1. Закона о полицији, будући да је наведеним решењима кроз увећање коефицијента вреднован овај рад подносиоца; да оно што је од посебног значаја јесте да су у спроведеном поступку судови на основу вештачења утврдили да је коефицијент за исплату плате подносиоца за 41,43% већи од коефицијента државног службеника у Министарству унутрашњих послова са истим степеном стручне спреме као и подносилац, који у свом раду нема тзв. "нередовности", под којима се, поред осталог, подразумевају прековремени рад, ноћни рад и рад на дане празника који су нерадни дани, закључујући да подносилац има номинално већи коефицијент за исплату плате, у распону од 30 до 50 одсто, прописаном чланом 147. став 1. Закона о полицији, што значи да је исплатом плате по коефицијенту који је номинално већи у односу на коефицијент државног службеника са истим степеном стручне спреме, а који нема описаних нередовности у свом раду, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради.
За разлику од Закона о полицији, који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника и искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. С тим у вези, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вредно ван при утврђивању коефицијента (видети Одлуку Уставног суда Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године).
Поред наведеног, Уставни суд напомиње да је у одлукама Уж-109/2008 од 1. априла 2008. године, Уж-279/2008 од 3. јуна 2010. године и Уж-9147/2012 од 7. марта 2013. године констатовао да су се и након ступања на снагу Закона о полицији, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова (укључујући и додатке на плату) примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон о унутрашњим пословима и Закон о платама у државним органима и јавним службама), и то све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање ове правне ствари, с обзиром на то да је Управни суд, прихватајући оцену органа који су водили управни поступак, период за који подносилац потражује исплату предметних додатака на плату посматрао интегрално, не разликујући адекватно период важења Закона о унутрашњим пословима од периода важења Закона о полицији. У управном поступку који претходи управном спору утврђена је разлика коефицијента и плате подносиоца у односу на коефицијент и плату упоредног радника, који нема предметних нередовности у раду, за целокупан период. Прављење дистинкције између ова два периода је, по схватању Уставног суда, било неопходно, управо због описане различитости правних режима у оквиру којих је плата полицијских службеника била обрачунавана и исплаћивана.
Полазећи од изнетог и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године подносиоцу Горану Стојиљковићу повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, због чега је уставну жалбу усвојио, поништио оспорену пресуду и одредио да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца поднетој против решења Жалбене комисије Владе број 120-01-66/2013-01 од 18. марта 2013. године, одлучујући као у тач. 1. и 2 . изреке.
Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењ у Одлуке Уставног суда Уж-1812/2013 од 22. октобра 2015. године, којим је усвојена уставна жалба М.П. из Љубовије , који је у управном поступку и у управном спору који су претходили уставносудском поступку био у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе.
7. Узимајући у обзир да су оспореном пресудом повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад и осталим тужиоцима који нису поднели уставну жалбу против оспорене пресуде, а налазе се у истој правној ситуацији са подносиоцем Гораном Стојиљковићем, Уставни суд је оценио да има места примени члана 87. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
С обзиром на то да је поништ ена оспорен а пресуд а и одре ђено да Управни суд донесе нову одлуку о тужби подносиоца, Уставни суд се наводима о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава није посебно бавио.
8. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта повреде права на суђење у разумном року зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени поступак покренут 29. септембра 2008. године, подношењем захтева првостепеном органу за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за последње три године од подношења захтева, као и за исплату накнаде на име регреса за коришћење годишњег одмора и за исхрану у периоду од 1. јануара 2006. године до момента подношења захтева. Уставни суд је констатовао да је другостепеним решењем број 120-01-1371/2011-01 од 17. октобра 2011. године поништено првостепено решење број 120-1-35/11 од 11. јула 2011. године у делу који се односи на захтев подносилаца за исплату додатка на плату за прековремени рад, рад на дане државног и верског празника и рад ноћу, те је предмет у том делу враћен на поновни поступак. Стога, захтев подносилаца за исплату накнаде на име регреса за коришћење годишњег одмора и за исхрану није више био предмет решавања у наставку поступка који је правноснажно окончан оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 5940/13 од 29. јула 2014. године.
Уставни суд је утврдио да је овај поступак трајао пет година и десет месеци, што може указивати на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде управни спор, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је оценио да је овај предмет био чињенично сложен, имајући у виду већи број полицијских службеника који су имали својство странке у поступку. Што се тиче правне сложености, Уставни суд налази да правна питања која су се поставила у току поступка нису била нарочито сложена.
У погледу значаја предмета спора, Уставни суд налази да су подносиоци уставне жалбе имали легитиман интерес да надлежни органи о њиховом захтеву одлуче у оквиру стандарда разумног рока, нарочито из разлога што је реч о потраживањима из радног односа.
Оцењујући понашање подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је имао у виду специфичност управног поступка, чији ток умногоме зависи од активности странке у том поступку. Уставни суд је утврдио да су подносиоци током оспореног поступка два пута користили правна средства против тзв. ћутања администрације, предвиђена одредбама Закона о општем управном поступку, из чега се може закључити да су својим понашањем настојали да допринесу да период одлучивања о њиховим правима буде краћи. Ипак, Уставни суд је уочио кашњења подносилаца са подношењем жалби због пропуштања првостепеног органа да донесе нова решења у извршењу другостепених решења од 16. фебруара и 17. октобра 2011. године. Наиме, подносиоци су наведено правно средство за убрзање поступка изјавили 23. јуна 2011. године, односно 19. септембра 2012. године, дакле, по протеку четири, односно десет месеци од када су се стекли законски услови за њихово подношење.
Испитујући поступање управних органа и суда у овој правној ствари, Уставни суд је оценио да је њихово поступање одлучујуће утицало на дуго трајање оспореног поступка. С тим у вези, Уставни суд је приметио да су у овом предмету управни органи донели десет аката. При томе се нису увек строго придржавали законских рокова. По мишљењу Уставног суда, главни узрок одуговлачења је то што је другостепени орган три пута враћао предмет првостепеном органу на поновни поступак, пропустивши да отклони недостатке првостепеног поступка и да сам реши предметну управну ствар, иако је на то био овлашћен, у смислу одредбе члана 232. став 1. Закона о општем управном поступку. Током оспореног поступка су вођена и два управна спора, од тога је један трајао једну годину и десет месеци, а други једну годину и три месеца.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 4. изреке.
9. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 5 . изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 400 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су претрпели подносиоци уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за утврђивање висине ове штете, посебно дужину трајања предметног поступка и понашање самих подносилаца, који нису користили правна средства за убрзање поступка чим су се за то стекли законски услови. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због наведеног поступања надлежних управних органа и суда у управном спору. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
10. Следом изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић