Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Горан П. Илић, заменик председника Већа, др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Славице Терзић, Славице Нешовић, Љубице Јанковић, Бисерке Васиљевић и Стајке Јаблановић, свих из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Славице Терзић, Славице Нешовић, Љубице Јанковић, Бисерке Васиљевић и Стајке Јаблановић изјављена против става првог пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Славица Терзић, Славица Нешовић, Љубица Јанковић, Бисерка Васиљевић и Стајка Јаблановић, све из Краљева , поднеле су, 18. априла 2013. године, преко заједничког пуномоћника Бранке Славковић, адвоката из Краљева, Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року у поступку који се водио пред Општинским судом у Краљеву у предмету П1. 969/08.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда у делу који се односи на спорну разлику у заради, истичући да су исти дати у складу са Законом о раду и Колективним уговором, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зараде подноситељкама, у моменту закључења уговора о раду, нису биле уговорене у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговорима о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ зарада у мањим износима од ових, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима су биле утврђене зараде подноситељкама, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је, према томе, зараде подноситељкама у спорном периоду требало обрачунавати по члану 70. Колективног уговора туженог, из ког разлога су судови били у обавези да прихвате "трећу варијанту" вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе чл. 8. и 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, на који начин је повредио право подноситељкама на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада, због чега подноситељке сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава ; да је подноситељкама повређено право на суђење у разумном року, будући да је оспорени поступак покренут 2008. године и да у моменту подношења ове уставне жалбе није био окончан. Полазећи од наведеног, подноситељке предлажу да се утврди повреда означених права, те да се поништи оспорени акт и одреди накнада нематеријалне штете и за састав уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Краљеву П1. 523/10 (раније спис Општинског суда у Краљеву П. 969/08) и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци, међу којима и овде подноситељке уставне жалбе, поднели су 10. септембра 2008. године тужбу Општинском суду у Краљеву против туженог Предузећа за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево , ради накнаде штете. Поводом наведене тужбе формиран је предмет број П1. 969/08.
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 523/10 од 11. октобра 2011. године, ставом првим изреке , одбијен је као н еоснован тужбени захтев тужилаца, међу којима и подноситељкама уставне жалбе, у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим Предузећем за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево ; ставовима од другог до десетог изреке, у тачкама а), обавезан је тужени да тужиоцима на име разлике у заради за одређене периоде исплати износе ближе опредељене наведеним деловима изреке , са законском затезном каматом, док су за већа потраживања од досуђених тужбени захтеви тужилаца одбијени као неосновани, а тачкама б) наведених ставова изреке одбијен је захтев тужилаца за исплату разлике у отпремнини , са законском затезном каматом.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године којом је, ставом првим изреке, одбио као неосноване жалбе тужилаца и туженог и потврдио пресуду Основног суда у Краљеву П1. 523/10 од 11. октобра 2011. године у ставу првом изреке и ст. 2 , 3, 4, 5, 6. и 8, ставу 9. тач. а) и г) и ставу 10. тач. а), б), д), е) и з); ставом другим изреке другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у ст. 2, 3, 4, 5, 6. и 8, ставу 9. тачка б), ставу 10. тачка в) и у ставу 11. изреке и у укинутим деловима предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу ове пресуде је наведено: да су тужиоци били у радном односу на неодређено време код туженог и да им je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за њиховим радом; да су тужиоци са туженим закључили уговоре о раду дана 26. маја 2006. године чијом тачком 10. је уговорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке утврђена висина потраживања тужилаца и то за период од 3. марта 2006. године до дана закључења уговора о раду на основу члана 70. став 2. Колективног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године, па до престанка радног односа тужилаца у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању.
Апелациони суд у Крагујевцу је, полазећи од одредаба чл. 111. и 113. Закона о раду („Службени гласник PC“, бр. 24/05 и 61/05) и члана 85. став 3. Колективног уговора туженог, нашао да је правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено исплату зараде у односу на тужиоце вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени тужиоцима исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо Колективним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чиме су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима. Поред тога Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором послодавац је дужан да је исплаћује у висини утврђеној одлуком из члана 113. Закона о раду. Дакле, не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена зарада управо минимална зарада, а коју je у конкретном случају тужени исплаћивао. Из наведених разлога правилан је, закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду парничних странака није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период у коме је тужени исплаћивао зараду тужиоцима у висини минималне зараде, односно висини већој од исте.
У поновном поступку пресудом Основног суда у Краљеву П1. 174/13 (08) од 12. јула 2013. године , ставовима од првог до осмог изреке, обавезан је тужени да тужиоцима, међу којима и подноситељкама уставне жалбе, исплати на име неисплаћене разлике у отпремнини износ е опредељене у наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док су за већа потраживања од досуђених тужбени захтеви тужилаца одбијени као неосновани. Пресуда је 9. октобра 2013. године достављена пуномоћнику тужилаца.
Против наведене првостепене пресуде тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, нису изјавиле жалбу, тако да је она у односу на њих постала правноснажна 24. октобра 2013. године
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подноситељки, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, те да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде (члан 105. ст. 1. и 2.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.).
Одредбама Колективног уговора "Стотекс" а.д. Краљево из 2006. године (у даљем тексту: КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.).
5. Приликом оцене да ли је ставом прв им пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године дошло до повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова поводом захтева подноситељки за исплату разлике у заради за периодe од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада подноситељкама, у претежном делу спорног периода, на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, износила више од износа минималне зараде који су у том периоду утврђивани и на законом прописани начин објављивани. Основ за уговарање зараде у износима мањим од износа који су били прописани КУ туженог (тачка 10. уговора о раду) био је поремећај у пословању код туженог послодавца. У једном делу спорног периода зарада подноситељкама је износила мање од утврђеног износа минималне зараде, због чега су судови стали на становиште да је тачка 10. уговора о раду у том периоду била без правног дејства и туженог обавезали да подноситељкама исплати разлику до износа минималне зараде увећане за проценат за који је њихова зарада била већа од минималне зараде на дан закључења уговора о раду (26. мај 2006. године). Стога је Уставни суд мишљења да је, у конкретном случају, законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде реализован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да запосленима исплати најмање износ минималне зараде, тим пре, што је зарада подноситељки у условима поремећног пословања била уговорена у износима већим од минималне зараде (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-4747/12 од 13. новембра 2014. године).
Разматрајући наводе о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да се пресуда Окружног суда у Краљеву Гж. 1195/09 од 18. јуна 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1004/08 од 2. фебруара 2009. године, на које се позивају подноситељке уставне жалбе, не заснива на истом чињеничном и правном основу као и оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године у ставу првом изреке . Наиме, у парничном поступку који је окончан наведеном "упоредном" пресудом, судови су утврдили да је тужени "Стотекс" а.д. Краљево, у периоду од 1. августа 1998. до 31. маја 2001. године, услед поремећаја у пословању, тужиљи Р.М из Краљева исплаћивао мању зараду од зараде утврђене КУ, а без претходне измене уговора о раду. У парничном поступку који претходи уставној жалби утврђено је да су подноситељке, у периоду од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог зараду у мањем износу од износа утврђених КУ туженог примали на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, који су настали као резултат поремећеног пословања туженог. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су и тврдње подноситељки о повреди пр ава на једнаку заштиту права неосноване, из разлога што потраживања тужиље Р. М потичу из периода када је на снази био Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је предвиђао могућност послодавца да у случајевима негативног пословања запосленима исплаћује тзв. гарантовану зараду, али и његову обавезу да запосленима, након консолидације пословања, исплати разлику између гарантоване зараде и зараде коју је био у обавези да исплати према колективном уговору. Потраживања подноситељки уставне жалбе датирају из периода примене важећег Закона о раду из 2005. године, према коме се минимална зарада исплаћује само уколико је уговорена, у ком случају не постоји обавеза послодавца на исплату разлике до пуне зараде (видети Одлуку Уставног суда Уж-4747/12 од 13. новембра 2014. године).
Следом свега реченог, Уставни суд је у овом делу у ставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке .
6. У погледу навода подноситељки уставне жалбе да им је повређено и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Општинским судом у Краљеву у предмету П 1. 969/08, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак у односу на подноситељке уставне жалбе правноснажно окончан у року од скоро пет година од подношења тужбе (период од 10. септембра 200 8. до 9. октобра 201 3. године). Полазећи од претходно утврђеног и чињенице да се није радило о класичном радном спору , Уставни суд је оценио да се, у конкретном случају, трајање оспореног поступка објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе у том делу не могу сматрати релевантним уставноправним разлозима за тврдњу о повреди Уставом зајемченог права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је Апелациони суд у Крагујевцу прихватио разлоге првостепеног суда у делу који се односи на спорну разлику у заради, истичући да су исти дати у складу са Законом о раду и Колективним уговором, упркос томе што у образложењу своје одлуке наводи да зараде подноситељкама, у моменту закључења уговора о раду, нису биле уговорене у складу са одредбом члана 70. Колективног уговора туженог, већ у нешто већем износу од минималне зараде; да се уговором о раду, сагласно члану 8. Закона о раду, не могу утврдити мања права и неповољнији услови рада од оних који су утврђени законом и општим актом; да уговорима о раду, у конкретном случају, није била уговорена ни минимална зарада, нити зарада у висини утврђеној чланом 70. Колективног уговора туженог, већ зарада у мањим износима од ових, из ког разлога су одредбе уговора о раду којима су биле утврђене зараде подноситељкама, сагласно одредби члана 9. став 2. Закона о раду, ништаве; да је, према томе, зараде подноситељкама у спорном периоду требало обрачунавати по члану 70. Колективног уговора туженог, из ког разлога су судови били у обавези да прихвате "трећу варијанту" вештачења; да је потврђивањем првостепене пресуде Апелациони суд у Крагујевцу прекршио одредбе чл. 8. и 9. став 2, члана 104. став 1. и члана 107. ст. 3. и 4. Закона о раду, на који начин је повредио право подноситељкама на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава; да постоји различито поступање судова када је у питању релевантност поремећаја у пословању за исплату зарада, због чега подноситељке сматрају да им је повређено и право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава ; да је подноситељкама повређено право на суђење у разумном року, будући да је оспорени поступак покренут 2008. године и да у моменту подношења ове уставне жалбе није био окончан. Полазећи од наведеног, подноситељке предлажу да се утврди повреда означених права, те да се поништи оспорени акт и одреди накнада нематеријалне штете и за састав уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Краљеву П1. 523/10 (раније спис Општинског суда у Краљеву П. 969/08) и целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци, међу којима и овде подноситељке уставне жалбе, поднели су 10. септембра 2008. године тужбу Општинском суду у Краљеву против туженог Предузећа за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево , ради накнаде штете. Поводом наведене тужбе формиран је предмет број П1. 969/08.
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 523/10 од 11. октобра 2011. године, ставом првим изреке , одбијен је као н еоснован тужбени захтев тужилаца, међу којима и подноситељкама уставне жалбе, у делу којим су тражили да се утврди ништавост тачке 10. уговора о раду кога су 26. маја 2006. године закључили са туженим Предузећем за унутрашњу и спољну трговину „Стотекс" АД Краљево ; ставовима од другог до десетог изреке, у тачкама а), обавезан је тужени да тужиоцима на име разлике у заради за одређене периоде исплати износе ближе опредељене наведеним деловима изреке , са законском затезном каматом, док су за већа потраживања од досуђених тужбени захтеви тужилаца одбијени као неосновани, а тачкама б) наведених ставова изреке одбијен је захтев тужилаца за исплату разлике у отпремнини , са законском затезном каматом.
Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године којом је, ставом првим изреке, одбио као неосноване жалбе тужилаца и туженог и потврдио пресуду Основног суда у Краљеву П1. 523/10 од 11. октобра 2011. године у ставу првом изреке и ст. 2 , 3, 4, 5, 6. и 8, ставу 9. тач. а) и г) и ставу 10. тач. а), б), д), е) и з); ставом другим изреке другостепене пресуде укинута је првостепена пресуда у ст. 2, 3, 4, 5, 6. и 8, ставу 9. тачка б), ставу 10. тачка в) и у ставу 11. изреке и у укинутим деловима предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу ове пресуде је наведено: да су тужиоци били у радном односу на неодређено време код туженог и да им je по основу решења туженог престао радни однос због престанка потребе за њиховим радом; да су тужиоци са туженим закључили уговоре о раду дана 26. маја 2006. године чијом тачком 10. је уговорена основна зарада у одређеном месечном новчаном износу, која je у моменту закључења предметних уговора била већа од минималне зараде; да је вештачењем од стране вештака економско - финансијске струке утврђена висина потраживања тужилаца и то за период од 3. марта 2006. године до дана закључења уговора о раду на основу члана 70. став 2. Колективног уговора туженог, а за период од 27. маја 2006. године, па до престанка радног односа тужилаца у складу са закљученим уговорима о раду и одредбом члана 85. став 3. Колективног уговора туженог; да је тужени у спорном периоду пословао са поремећајем у пословању.
Апелациони суд у Крагујевцу је, полазећи од одредаба чл. 111. и 113. Закона о раду („Службени гласник PC“, бр. 24/05 и 61/05) и члана 85. став 3. Колективног уговора туженог, нашао да је правилно првостепени суд закључио да су странке уговориле исплату минималне зараде и да је тужени, како је то вештачењем утврђено исплату зараде у односу на тужиоце вршио у висини минималне зараде или висини већој од минималне зараде, због чега су без основа жалбени наводи да је тужени тужиоцима исплаћивао зараду у висини мањој од оне утврђене Колективним уговором, јер су управо Колективним уговором странке уговориле случајеве у којима ће се запосленима исплаћивати минимална зарада, у складу са чиме су и закључивани појединачни уговори о раду са тужиоцима. Поред тога Закон о раду не познаје категорију поремећаја у пословању, нити исплату минималне зараде условљава постојањем таквог поремећаја, већ обавезом да иста буде уговорена, због чега, уколико је исплата минималне зараде уговорена, било уговором о раду или колективним уговором послодавац је дужан да је исплаћује у висини утврђеној одлуком из члана 113. Закона о раду. Дакле, не постоји обавеза послодавца на исплату разлике зараде, јер је уговорена зарада управо минимална зарада, а коју je у конкретном случају тужени исплаћивао. Из наведених разлога правилан је, закључак првостепеног суда да одредба члана 10. закључених уговора о раду парничних странака није супротна императивним законским одредбама, па тиме ни ништава за период у коме је тужени исплаћивао зараду тужиоцима у висини минималне зараде, односно висини већој од исте.
У поновном поступку пресудом Основног суда у Краљеву П1. 174/13 (08) од 12. јула 2013. године , ставовима од првог до осмог изреке, обавезан је тужени да тужиоцима, међу којима и подноситељкама уставне жалбе, исплати на име неисплаћене разлике у отпремнини износ е опредељене у наведеним деловима изреке, са законском затезном каматом, док су за већа потраживања од досуђених тужбени захтеви тужилаца одбијени као неосновани. Пресуда је 9. октобра 2013. године достављена пуномоћнику тужилаца.
Против наведене првостепене пресуде тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, нису изјавиле жалбу, тако да је она у односу на њих постала правноснажна 24. октобра 2013. године
4. Одредбама Устава, на чију повреду се уставном жалбом указује, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), који је важио у време престанка радног односа подноситељки, било је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, те да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде (члан 105. ст. 1. и 2.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, те да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111.).
Одредбама Колективног уговора "Стотекс" а.д. Краљево из 2006. године (у даљем тексту: КУ туженог), које су од значаја за конкретан спор, било је прописано: да се основна зарада запосленог одређује на основу услова утврђених Правилником о систематизацији послова потребних за рад на пословима на којима је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, да се основна зарада утврђује као производ износа основне зараде по радном часу за најједноставнији посао (коефицијент 1), коефицијента посла садржаног у табеларном приказу који чини саставни део овог КУ и просечног месечног фонда остварених часова рада (члан 70.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној за месец у којем се врши исплата, да се минимална зарада увећава за минули рад из члана 84. тачка 4. овог КУ, да су објективни разлози за исплату минималне зараде поремећај у пословању предузећа, односно недостатак посла у организационом делу или целом предузећу (члан 85.).
5. Приликом оцене да ли је ставом прв им пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године дошло до повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад када је у питању одлучивање редовних судова поводом захтева подноситељки за исплату разлике у заради за периодe од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада, у суштини, представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радноправном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног у посматраном периоду, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца.
Уставни суд констатује да је у парничном поступку који је претходио уставносудском утврђено да је зарада подноситељкама, у претежном делу спорног периода, на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, износила више од износа минималне зараде који су у том периоду утврђивани и на законом прописани начин објављивани. Основ за уговарање зараде у износима мањим од износа који су били прописани КУ туженог (тачка 10. уговора о раду) био је поремећај у пословању код туженог послодавца. У једном делу спорног периода зарада подноситељкама је износила мање од утврђеног износа минималне зараде, због чега су судови стали на становиште да је тачка 10. уговора о раду у том периоду била без правног дејства и туженог обавезали да подноситељкама исплати разлику до износа минималне зараде увећане за проценат за који је њихова зарада била већа од минималне зараде на дан закључења уговора о раду (26. мај 2006. године). Стога је Уставни суд мишљења да је, у конкретном случају, законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде реализован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да запосленима исплати најмање износ минималне зараде, тим пре, што је зарада подноситељки у условима поремећног пословања била уговорена у износима већим од минималне зараде (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-4747/12 од 13. новембра 2014. године).
Разматрајући наводе о истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио да се пресуда Окружног суда у Краљеву Гж. 1195/09 од 18. јуна 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1004/08 од 2. фебруара 2009. године, на које се позивају подноситељке уставне жалбе, не заснива на истом чињеничном и правном основу као и оспорена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 131/13 од 26. фебруара 2013. године у ставу првом изреке . Наиме, у парничном поступку који је окончан наведеном "упоредном" пресудом, судови су утврдили да је тужени "Стотекс" а.д. Краљево, у периоду од 1. августа 1998. до 31. маја 2001. године, услед поремећаја у пословању, тужиљи Р.М из Краљева исплаћивао мању зараду од зараде утврђене КУ, а без претходне измене уговора о раду. У парничном поступку који претходи уставној жалби утврђено је да су подноситељке, у периоду од 3. марта 2006. године до дана када им је престао радни однос код туженог зараду у мањем износу од износа утврђених КУ туженог примали на основу уговора о раду од 26. маја 2006. године, који су настали као резултат поремећеног пословања туженог. С тим у вези, Уставни суд је оценио да су и тврдње подноситељки о повреди пр ава на једнаку заштиту права неосноване, из разлога што потраживања тужиље Р. М потичу из периода када је на снази био Закон о радним односима ("Службени гласник РС", број 55/96), који је предвиђао могућност послодавца да у случајевима негативног пословања запосленима исплаћује тзв. гарантовану зараду, али и његову обавезу да запосленима, након консолидације пословања, исплати разлику између гарантоване зараде и зараде коју је био у обавези да исплати према колективном уговору. Потраживања подноситељки уставне жалбе датирају из периода примене важећег Закона о раду из 2005. године, према коме се минимална зарада исплаћује само уколико је уговорена, у ком случају не постоји обавеза послодавца на исплату разлике до пуне зараде (видети Одлуку Уставног суда Уж-4747/12 од 13. новембра 2014. године).
Следом свега реченог, Уставни суд је у овом делу у ставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучујући као у првом делу изреке .
6. У погледу навода подноситељки уставне жалбе да им је повређено и право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Општинским судом у Краљеву у предмету П 1. 969/08, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак у односу на подноситељке уставне жалбе правноснажно окончан у року од скоро пет година од подношења тужбе (период од 10. септембра 200 8. до 9. октобра 201 3. године). Полазећи од претходно утврђеног и чињенице да се није радило о класичном радном спору , Уставни суд је оценио да се, у конкретном случају, трајање оспореног поступка објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе у том делу не могу сматрати релевантним уставноправним разлозима за тврдњу о повреди Уставом зајемченог права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић