Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда др Горан П. Илић, заменик председника Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Хајрулаха Чоловића, Неџибе Чоловић, Елине Чоловић и Алмира Чоловића, свих из Тутина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. децембра 2015. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Хајрулаха Чоловића, Неџибе Чоловић, Елине Чоловић и Алмира Чоловића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 576/13 од 6. августа 2013. године и утврђује да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Хајрулах Чоловић, Неџиба Чоловић, Елина Чоловић и Алмир Чоловић, сви из Тутина, преко пуномоћника Бранислава Тодоровића, адвоката из Крагујевца, поднели су, 31. октобра 2013. године , Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 576/13 од 6. августа 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу преиначена првостепена пресуда Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину и одбијен у целости тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе да им тужени „Delta Generali osiguranje“ из Београда исплати накнаду штете због смрти блиског лица, јер је Апелациони суд у Крагујевцу нашао да је првостепена пресуда донета погрешном применом Закона о обавезном осигурању у саобраћају; да су судови истог ранга, пре доношења оспорене пресуде, правноснажним пресудама признали оштећенима право на накнаду материјалне и нематеријалне штете услед смрти блиског лица на терет издаваоца полисе обавезног осигурања, а за шта је уз уставну жалбу, као доказ, приложено више судских одлука; да је захтев подносилаца уставне жалбе оцењен различито од тужбених захтева других тужилаца у приложеним пресудама без видљивог, реалног и на закону заснованог разлога. Подносиоци предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду наведених права подносилаца оспореном пресудом, као и да им досуди трошкове састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Основни суд у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину је, пресудом П. 1233/12 од 8. октобра 2012. године, делимично усвојио тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе и обавезао туженог „Delta Generali osiguranje“ из Београда да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица, као новчану сатисфакцију, исплати новчане износе, са законском затезном каматом, као у ставу првом изреке пресуде, у ставу другом изреке одбио тужбени захтев тужилаца преко досуђених до траж ених износа накнаде нематеријалне штете, у ставу трећем изреке обавезао туженог да тужиоцу Хајрулаху Чоловићу на име накнаде материјалне штете исплати износ, са законском затезном каматом , као у изреци и у ставу четвртом изреке обавезао туженог да тужиоцима накнади парничне трошкове.
Решавајући о жалби туженог изјављеној против првостепене пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 576/13 од 6. августа 2013. године преиначио ожалбену пресуду Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину П. 1233/12 од 8. октобра 2012. године , у став овима првом, трећем и четвртом њене изреке, тако што је одбио, као неоснован, тужбени захтев у делу који је био усвојен првостепеном пресудом и одлучио да свака странка сноси своје парничне трошкове. У образложењу оспорене другостепене прeсуде се наводи: да је у спроведеном поступку првостепени суд утврдио да је 3. маја 2012. године на магистралном путу Мехов крш – Тутин, у месту званом „Гнила", дошло до саобраћајне незгоде у којој је син тужилаца Хајрулаха и Наџибе, а брат тужилаца Алмира и Елине, са којима је живео у заједници, сада пок. Емир Чоловић бив. из Тутина изгубио живот; да је сада пок. Емир Чоловић управљао путничким возилом марке ,,BMV", регистарске ознаке КШ 024-Х 1, које је било осигурано код туженог, по полиси број 20417806, по основу обавезног осигурања од аутоодговорности; да је до саобраћајне незгоде дошло услед заношења и превртања возила којим је управљао сада пок. Емир Чоловић, који је услед тога задобио тешке телесне повреде од којих је преминуо, а сувозач у возилу изгубио живот; да нико од тужилаца није власник моторног возила чијом је употребом причињена штета, као и да пок. Eмир Чоловић није био власник возила којим је управљао критичном приликом, али да је возило било осигурано код туженог по наведеној полиси; да је, позивајући се на одредбу члана 18. став 1. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, као и одредбу члана 21. истог закона, те одредбе члана 201. став 1. и члана 941. став 1. ЗОО, првостепени суд утврдио да је тужбени захтев свих тужилаца делимично основан и одлучио као у стaвoвима првом и трећем изреке побијане пресуде. У образложењу оспорене пресуде се, такође, наводи: да се основано у жалби туженог указује да је побијана пресуда у оспореном делу донета на основу погрешне примене материјалног права, да је првостепени суд, позивајући се на цитиране одредбе чл. 18. и 21. Закона о обавезном осигурању ("Службени гласник Републике Србије", бр . 51/09...7/13), погрешно закључио, да тужиоци имају право на накнаду нематеријалне и материјалне штете због смрти блиског лица сада пок. Едина Чоловића на терет туженог, као осигуравача по полиси о обавезном осигурању од аутоодговорности; да имајући у виду да ниједан од тужилаца није био учесник у саобраћајној незгоди и лично претрпео штету услед употребе моторног возила којим је управљао сада пок. Един и да се у односу на њих није догодио осигурани случај (смрт, повреда, оштећење здравља и штета на њиховим стварима, односно имовини), тужиоци немају право на накнаду штете по основима по којима им је досуђена штета побијаном пресудом, без обзира што је у штетном догађају погинуо њихов блиски сродник; да је намера законодавца да се наведеним одредбама пружи правна заштита искључиво оним лицима којима је власник моторног возила проузроковао штету употребом тог возила и да уговором о обавезном осигурању, односно по полиси на коју се тужиоци позивају, није покривена штета која је настала услед смрти или повреде власника, односно возача моторног возила, који је искључиво одговоран за сопствену смрт.
3.2. Уз уставну жалбу су достављене и пресуде за које су подносиоци сматрали да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, као што је ситуација у којој су се они налазили у оспореном поступку, и то пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 539/09 од 10. априла 2009. године, Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да је тужиоцима правноснажно (делимично) усвојен тужбени захтев којим су тражили да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им по основу осигурања од аутоодговорности накнаде нематеријалну штету која је настала као последица смрти блиског лица погинулог у саобраћајној несрећи коју је то лице само проузроковало. У наведеним пресудама, судови су оценили да тужиоцима припадају досуђени износи на име накнаде нематеријалне штете, заснивајући своје одлуке на одредбама члана 85. Закона о осигурању имовине и лица (касније одредбама чл. 18. и 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају) којима је прописано која су то лица која немају право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности, те одредбама члана 200. Закона о облигационим односима, којима су прописани облици нематеријалне штете и одредби члана 201. став 1. истог закона којом је прописано да у случају смрти неког лица суд може досудити члановима његове уже породице (брачном другу, родитељу, детету) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Како су одредбама члана 32. Устава зајемчена права која су по својој садржини у основи истоветна правима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд постојање повред е ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
5. Оцењујући најпре наводе подносилаца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да су Окружни суд у Краљеву у пресуди Гж. 539/09 од 10. априла 2009. године, Апелациони суд у Крагујевцу у пресуди Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апеалциони суд у Нишу у пресуди Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године, као судови последње инстанце, у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама донели различите одлуке у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 576/13 од 6. августа 2013. године, полазећи од правног става да блиски сродници погинулог возача који је скривио саобраћајни удес спадају у круг трећих лица према којима осигуравач одговара по основу закљученог уговора о аутоодговорности за штете причињене употребом предметног возила. С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу доносио различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању и да је на тај начин подносиоце уставне жалбе, којима је одбијен као неоснован тужбени захтев, довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији је истоврсни тужбени захтев делимично усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У вези са наводима уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснивају оспорене пресуде. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подносиоци уставне жалбе не наводе разлоге који би указивали на то да је Апелациони суд у Крагујевцу ускратио подносиоцима неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорену пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић
У уставној жалби је наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу преиначена првостепена пресуда Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину и одбијен у целости тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе да им тужени „Delta Generali osiguranje“ из Београда исплати накнаду штете због смрти блиског лица, јер је Апелациони суд у Крагујевцу нашао да је првостепена пресуда донета погрешном применом Закона о обавезном осигурању у саобраћају; да су судови истог ранга, пре доношења оспорене пресуде, правноснажним пресудама признали оштећенима право на накнаду материјалне и нематеријалне штете услед смрти блиског лица на терет издаваоца полисе обавезног осигурања, а за шта је уз уставну жалбу, као доказ, приложено више судских одлука; да је захтев подносилаца уставне жалбе оцењен различито од тужбених захтева других тужилаца у приложеним пресудама без видљивог, реалног и на закону заснованог разлога. Подносиоци предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду наведених права подносилаца оспореном пресудом, као и да им досуди трошкове састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
3.1. Основни суд у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину је, пресудом П. 1233/12 од 8. октобра 2012. године, делимично усвојио тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе и обавезао туженог „Delta Generali osiguranje“ из Београда да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због смрти блиског лица, као новчану сатисфакцију, исплати новчане износе, са законском затезном каматом, као у ставу првом изреке пресуде, у ставу другом изреке одбио тужбени захтев тужилаца преко досуђених до траж ених износа накнаде нематеријалне штете, у ставу трећем изреке обавезао туженог да тужиоцу Хајрулаху Чоловићу на име накнаде материјалне штете исплати износ, са законском затезном каматом , као у изреци и у ставу четвртом изреке обавезао туженог да тужиоцима накнади парничне трошкове.
Решавајући о жалби туженог изјављеној против првостепене пресуде, Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 576/13 од 6. августа 2013. године преиначио ожалбену пресуду Основног суда у Новом Пазару – Судска јединица у Тутину П. 1233/12 од 8. октобра 2012. године , у став овима првом, трећем и четвртом њене изреке, тако што је одбио, као неоснован, тужбени захтев у делу који је био усвојен првостепеном пресудом и одлучио да свака странка сноси своје парничне трошкове. У образложењу оспорене другостепене прeсуде се наводи: да је у спроведеном поступку првостепени суд утврдио да је 3. маја 2012. године на магистралном путу Мехов крш – Тутин, у месту званом „Гнила", дошло до саобраћајне незгоде у којој је син тужилаца Хајрулаха и Наџибе, а брат тужилаца Алмира и Елине, са којима је живео у заједници, сада пок. Емир Чоловић бив. из Тутина изгубио живот; да је сада пок. Емир Чоловић управљао путничким возилом марке ,,BMV", регистарске ознаке КШ 024-Х 1, које је било осигурано код туженог, по полиси број 20417806, по основу обавезног осигурања од аутоодговорности; да је до саобраћајне незгоде дошло услед заношења и превртања возила којим је управљао сада пок. Емир Чоловић, који је услед тога задобио тешке телесне повреде од којих је преминуо, а сувозач у возилу изгубио живот; да нико од тужилаца није власник моторног возила чијом је употребом причињена штета, као и да пок. Eмир Чоловић није био власник возила којим је управљао критичном приликом, али да је возило било осигурано код туженог по наведеној полиси; да је, позивајући се на одредбу члана 18. став 1. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, као и одредбу члана 21. истог закона, те одредбе члана 201. став 1. и члана 941. став 1. ЗОО, првостепени суд утврдио да је тужбени захтев свих тужилаца делимично основан и одлучио као у стaвoвима првом и трећем изреке побијане пресуде. У образложењу оспорене пресуде се, такође, наводи: да се основано у жалби туженог указује да је побијана пресуда у оспореном делу донета на основу погрешне примене материјалног права, да је првостепени суд, позивајући се на цитиране одредбе чл. 18. и 21. Закона о обавезном осигурању ("Службени гласник Републике Србије", бр . 51/09...7/13), погрешно закључио, да тужиоци имају право на накнаду нематеријалне и материјалне штете због смрти блиског лица сада пок. Едина Чоловића на терет туженог, као осигуравача по полиси о обавезном осигурању од аутоодговорности; да имајући у виду да ниједан од тужилаца није био учесник у саобраћајној незгоди и лично претрпео штету услед употребе моторног возила којим је управљао сада пок. Един и да се у односу на њих није догодио осигурани случај (смрт, повреда, оштећење здравља и штета на њиховим стварима, односно имовини), тужиоци немају право на накнаду штете по основима по којима им је досуђена штета побијаном пресудом, без обзира што је у штетном догађају погинуо њихов блиски сродник; да је намера законодавца да се наведеним одредбама пружи правна заштита искључиво оним лицима којима је власник моторног возила проузроковао штету употребом тог возила и да уговором о обавезном осигурању, односно по полиси на коју се тужиоци позивају, није покривена штета која је настала услед смрти или повреде власника, односно возача моторног возила, који је искључиво одговоран за сопствену смрт.
3.2. Уз уставну жалбу су достављене и пресуде за које су подносиоци сматрали да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, као што је ситуација у којој су се они налазили у оспореном поступку, и то пресуде Окружног суда у Краљеву Гж. 539/09 од 10. априла 2009. године, Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао да је у тим поступцима утврђено да је тужиоцима правноснажно (делимично) усвојен тужбени захтев којим су тражили да се тужена осигуравајућа друштва обавежу да им по основу осигурања од аутоодговорности накнаде нематеријалну штету која је настала као последица смрти блиског лица погинулог у саобраћајној несрећи коју је то лице само проузроковало. У наведеним пресудама, судови су оценили да тужиоцима припадају досуђени износи на име накнаде нематеријалне штете, заснивајући своје одлуке на одредбама члана 85. Закона о осигурању имовине и лица (касније одредбама чл. 18. и 21. Закона о обавезном осигурању у саобраћају) којима је прописано која су то лица која немају право на накнаду штете по основу осигурања од аутоодговорности, те одредбама члана 200. Закона о облигационим односима, којима су прописани облици нематеријалне штете и одредби члана 201. став 1. истог закона којом је прописано да у случају смрти неког лица суд може досудити члановима његове уже породице (брачном другу, родитељу, детету) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Како су одредбама члана 32. Устава зајемчена права која су по својој садржини у основи истоветна правима из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, то Уставни суд постојање повред е ових права у поступку уставносудске контроле цени у односу на Устав Републике Србије.
5. Оцењујући најпре наводе подносилаца уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних редовних судова, Уставни суд је утврдио да су Окружни суд у Краљеву у пресуди Гж. 539/09 од 10. априла 2009. године, Апелациони суд у Крагујевцу у пресуди Гж. 1455/11 од 14. јуна 2011. године и Апеалциони суд у Нишу у пресуди Гж. 2493/12 од 18. децембра 2012. године, као судови последње инстанце, у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама донели различите одлуке у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 576/13 од 6. августа 2013. године, полазећи од правног става да блиски сродници погинулог возача који је скривио саобраћајни удес спадају у круг трећих лица према којима осигуравач одговара по основу закљученог уговора о аутоодговорности за штете причињене употребом предметног возила. С обзиром на наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Крагујевцу доносио различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на битно истом чињеничном и правном стању и да је на тај начин подносиоце уставне жалбе, којима је одбијен као неоснован тужбени захтев, довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији је истоврсни тужбени захтев делимично усвојен. Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подносилаца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд у том делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), усвојио уставну жалбу и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. У вези са наводима уставне жалбе који се односе на повреду права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд констатује да је у поступку по уставној жалби надлежан само да утврђује да ли је појединачним актом или радњом државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење дошло до повреде или ускраћивања људских или мањинских права и слобода зајемчених Уставом, односно да није надлежан да испитује законитост одлука редовних судова и врши оцену утврђених чињеница и изведених доказа у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а на којима се заснивају оспорене пресуде. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је парнични поступак у целини био правичан на начин утврђен чланом 32. став 1. Устава.
По налажењу Уставног суда, подносиоци уставне жалбе не наводе разлоге који би указивали на то да је Апелациони суд у Крагујевцу ускратио подносиоцима неку од процесних гаранција правичног суђења или да је донео оспорену пресуду без ваљаног образложења, произвољно примењујући материјално право.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Горан П. Илић